Možeš li, molim te, uraditi recenziju jednog YouTube videa o Mahnovštini? Konkretno, zanima me kontekst Građanskog rata. Zamisli da si libertarijanka i živiš u Rusiji tih godina. Za koga bi ti bilo logičnije da se zalažeš: za kadetsku stranku sa njihovim parlamentarizmom, tržišnom ekonomijom i građanskim slobodama, ili za Mahnovce sa njihovim anarhizmom, raspodelom zemlje i kolektivnim samoupravljanjem?

Nihilista (pitanje je praćeno donacijom od 0.00012BTC)

Evo, zapravo, videa:

Pitanje je zanimljivo, ali kratak odgovor na njega nije previše težak: naravno, libertarijancima u to vreme i na tim mestima imalo je smisla podržati upravo Mahnovce. U uslovima građanskog rata svakako je nemoguće izgraditi normalno slobodno tržište, ali funkcionalni instituti anarhije su manje-više realni.

Ipak, ona ključna teza u vezi sa Mahnovčinskim pokretom, koja se u predloženom videu ponavlja dva puta – država uvek pobeđuje one koji odbijaju da budu njena – zahteva adekvatan odgovor. Zato ćemo pokušati da procenimo šta bi pridruživanje libertarijanaca Mahnovčinskom pokretu moglo da pruži.

Za početak: odakle bi oni uopšte mogli da se pojave. Očigledno, iz grada. Dela Mengera i Böhm-Bavorka su već objavljena na ruskom jeziku i služe kao osnova za naučnu kritiku marksizma. Tako da naši hipotetički libertarijanci predstavljaju neki čitalački klub koji bi mogao dalje mirno proučavati svu tu teoriju, da praksa nije došla pravo na prag. U uslovima opšteg oživljavanja političke misli pre Februarske revolucije, mogli su se prepirati u časopisima sa Miljukovom i Struveom o tome kako da uredimo Rusiju, ali kada su se širom zemlje počeli pojavljivati Sovjeti, postalo je očigledno da težnju radnika ka samoupravljanju ne treba ignorisati.

Glavna teza libertarijanaca u vezi sa istorijskom privatnom svojinom u periodu burnih društvenih preobražaja je sledeća. Da, mirna razmena prava vlasništva je očigledna osnova za nastavak posedovanja istog. Ali prisilno oduzimanje svojine je podjednako očigledna osnova za restituciju. A u uslovima u kojima je propali korumpirani carski režim svojim zloupotrebama iskrivljavao sve odnose, uključujući i one koji se tiču svojine, niko ne može istinski utvrditi u kojoj meri je svaki prelaz vlasničkih prava bio dobrovoljan, a u kojoj prisilan. I to znači da braniti sve istorijska prava svojine zapravo znači prvenstveno braniti nepravdu. A epska borba za predelu svojine i samih društvenih odnosa koja se upravo sada odvija na našem pragu — u potpunosti potvrđuje ovu tezu.

Dakle, uz svo poštovanje prema predstavniku kadeta, gospodinu Struveu, članu posebnog saveta kod generala Denikina, istina je radije na strani Baćke Mahna. Seljaci imaju puno pravo da predele zemlju tako da svaki koji obrađuje zemlju raspolaže plodovima svog rada, a radnici imaju puno pravo da organizuju sopstveno radničko samoupravljanje. Ali to je upravo restitucija, a ne trajni poredak stvari, i prava svojine bi postepeno trebalo da se stabilizuju kako bi se dalje prenosila sa subjekta na subjekta isključivo mirnim putem. Permanentna revolucija o kojoj sanja drug Trotski — to je za one kojima je rat majka, dok je nama bliži miran rad, za razliku od onog Trotskog koji nije orao zemlju niti je radio u fabrici. Ali u nečemu je i drug Trotski u pravu — moramo se permanentno oslobađati svih onih koji bi pokušali da uspostave političku vlast, sve dok oni koji to žele ne nestanu, inače će svi osvoji revolucije propasti uzalud, jer je vlast prisila, a prisilni prelaz prava svojine će rađati nove zahteve za restituciju.

Ukratko rečeno, kada su u našoj hipotetičkoj realnosti u oktobru 1919. godine mahnovci ušli u Jekaterinoslav, tamo su pronašli dobro organizovan radnički libertarijanski pokret iz baze, i njihova dalja saradnja je išla potpuno ravnopravno. Kako su libertarijanski radnici predložili da se organizuje interakcija grada sa selom?

O tome ću pisati već u sledećem postu, kako ne bih odlagao objavu, jer mi je zbog selidbe u Srbiju došlo do duge pauze.