U prvom delu pokušala sam da pokažem onaj specifičan logički obrt koji omogućava libertarijancima (u našoj hipotetičkoj prošlosti to su gradski radnici i pretežno tehnička inteligencija, koji su istovremeno prihvatili i radikalno liberalne ideje Gustava de Molinarija, koji je nedavno držao predavanja u Rusiji, i ekonomsku teoriju Austrijaca Mengera i Böm-Baverka, i Kropotkinov anarhizam) da aktivno učestvuju u ruskom građanskom ratu upravo na strani onih koji žele da ponovo raspodele imovinu, odnosno praktičnih seoskih anarhista pod vođstvom Mahna.

Kako gradu i selu da sarađuju kao ravnopravni partneri u uslovima spoljne pretnje? Selo je sposobno da armiji pruži ljude, konje i hranu. Građani su mnogo manjeg broja, ali mogu obezbediti armiji tehnološku opremu, od kolica sa oprugama za tačanke do šina i vagona, plus da popravljaju sve, od pušaka do lokomotiva i topova. Upravo grad daje artilerijce, mašinovođe i telefoniste. Ali Jekaterinoslav je, iako prilično industrijski razvijen, ipak samo jedan grad i on nije sposoban da proizvodi čitav asortiman vojne opreme. On ne proizvodi čak ni municiju, pa čak ni tekstil. A to znači da slobodna krajina ne samo da mora nekako uspostaviti razmenu između grada i sela, već i da trguje sa dalekim mestima, uzimajući u obzir neprijateljsko okruženje. Ne može se sve dobiti od tog istog neprijateljskog okruženja u borbi kao ratni plen.

Istorijski Mahno je stupio u vojni savez sa boljševicima, upadajući u kritičnu zavisnost od njihovih snabdevanja municijom, dok je sam plaćao krvlju boraca. Naš, ubeđen libertarijanskom propovešću o tome da se sloboda ne prodaje i da je tržište bolje od robstva, preduzeće pokušaj direktne trgovine sa zemljama Entente i ne samo sa njima, koristeći pristup luci Berdjanjska i železničkoj liniji koja iz Jekaterinoslava vodi ka njoj. To će pomoći ne samo u kupovini nedostajuće industrijske robe u zamenu za žito, već i, na primer, u oživljavanju cevarne, uspostavljanjem prodaje njenih proizvoda putem mora do Batuma, a zatim i do kaspijskih naftnih polja. Mahnu daju do znanja da je zalog mira uzajamna zavisnost, a ne samo spremnost da sabljom poseče svakoga ko upadne u rodne stepe. Komšije moraju biti zainteresovane za to da živiš i da budeš blagostanje, a ne za to da te što pre uklone sa lica zemlje.

Denikinu se šalje emisar koji objašnjava da američki predsednik Vilson izjavljuje pravo nacija na samoodređenje, i stoga slogan o jednoj i nedeljivoj Rusiji treba skloniti negde u ugao, pošto vam je on saveznik. Ako želite – podignite na zastave slogane o odbrani civilizacije od boljševičkog varvarstva. Ako želite – branite ideju neodlučenosti i ponovnog sazivanja Ustavotvorne skupštine. Ali o našem slobodnom kraju ćete morati da zaboravite, isto kao i na Finsku, Baltik, Poljsku, dve Ukrajine, Dalekoistočnu republiku i mnoge druge zemlje koje će smatrati korisnim da opstaju bez vlasti Petrograda ili bilo kog drugog grada. Ukratko: vaša istina je vaša, naša je naša, dont tread on us. Slično se saopštava i Lenjinovoj vladi. Kaže se: mi ne upadamo kod vas u Petrograd, i vi ne upadate kod nas u Gulaipole, a ako treba da razmenimo hleb za platno, to nam je uvek po volji. Teže je sa Petljurovskom Ukrajinom, pošto ne možemo sprečiti seljake u njegovoj zoni uticaja da pređu na našu stranu, i neizbežno postajemo njegov neprijatelj. Ali on će imati toliko problema sa Dobrovoljačkom armijom koja je neutralna prema nama, da ne treba posebno brinuti o njemu.

Ho li Dobrovoljačka armija pobediti boljševike ako mi nećemo delovati u njenim pozadinama? Možda i neće, ali boljševicima će sigurno biti mnogo teže, i Krim sigurno neće uzeti (mi smo na putu ka Krimu, i propustićemo Denikinove povlačenjske jedinice, menjajući im artiljeriju za hleb). A onda će Crveni dobiti po glavi i od Pilsudskog. Ovaj poslednji se, naravno, može upustiti i kod nas, ali to je malo verovatno: prosperan kraj u kojem već godinu dana nema rata, već postoji trgovina, uključujući i sa Pilsudskim saveznicima, teško će mu delovati kao pogodna meta, za razliku od zauzimanja Smolenska. Ponovo: Pilsudskom su potrebne baferne teritorije između njega i Rusije – i to smo mi.

Šta ćemo dobiti na izlazu? Raspad Ruske imperije na desetak dovoljno stabilnih suverenih oblasti sa različitim modelima samouprave. U poređenju sa njima, Guljajpolje neće biti najegzotičnije – jer postoje i boljševici i neka neka Mongolija sa baronom Ungernom. Nijedna od oblasti neće imati mogućnost da podmetne ostale pod sebe, što je u to vreme za svet bilo sasvim prirodno stanje: raspale su i Osmansko carstvo i Austro-Ugarska i Kina.

Ovde bi verovatno bio potreban pasus sa veoma kratkim opisom modela samouprave slobodnog kraja. Zemlja je postala veoma izolovana i na neko vreme je prestala da bude oskudan resurs. Svako ko želi može uzeti komad i obrađivati onoliko koliko može da izdrži. U gradovima, na velikim preduzećima, radnički skupovi imenuju i kontrolišu zanatske majstore i ostali menadžment, zbog čega postoji određeni nered, kao što je i uobičajeno u egalitarnim demokratijama. Mala preduzeća su samostalna ili kooperativna. Mnogo je potrošačkih kooperativa – to je korisna forma organizacije bilo za zapošljavanje čistača ulica, bilo za zajedničku kupovinu u selu. U opticaju je zlatni karbanac, međutim, krupnog novca je u početku prilično malo. Za male transakcije prvo se koristi šta god padne na pamet, ali postepeno tržište sitnog novca preuzimaju žetoni koje izdaje Jekaterinoslavljeva tovanačka fabrika, koji garantuju zamenu na pokaz za pakovanje cigareta. Usled razvoja spoljne trgovine pojavljuju se i strani industrijski poduzetnici. Međutim, centralna vlast koja bi mogla da zaštiti njihove interese ne postoji. Oni moraju da pregovaraju sa izabranicima radničkih kolektiva i drugim autoritetnim licima o tome pod kojim će uslovima biti pušteni na tržište. Obično to podrazumeva kolektivni ugovor sa radnicima i kartelske sporazume o usklađivanju cena sa susednim preduzećima. Zajednica, majka je! Vojska ostaje dobrovoljna, ali ima dobru raciju, i u mirnom vremenu se bavi uglavnom graničnim patroliranjem, tako da postoji određeni višak onih koji žele da služe u njoj. Tako, postepeno navikavajući se na miran civilizovan život, koji crni samo sukobima sa Sovjetskom Rusijom zbog sovjetskih seljaka koji beže u slobodni kraj, proživljavamo dvadesete godine.

A šta dalje? Hoće li Hitler uspeti da se nosi sa mnogo jačom Poljskom? Hoće li mnogo slabija Sovjetska Rusija napasti Finsku? Hoće li Japan ratovati sa Sjedinjenim Državama, nemajući Rajh kao saveznika, ili će se ograničiti na azijska osvajanja? Hoće li Velika Britanija i Francuska zadržati veći deo svojih afričkih kolonija? Hoće li se pojaviti glupa država Izrael? Najverovatnije će svet u dvadesetom veku biti mnogo manje lud mesto, mnogo sličnije prirodnom nastavku devetnaestog veka, gde će Veliki rat ostati najstrašniji spomenik ljudskoj aroganciji.

Ipak, čak ni ova grana razvoja neće izbeći uspon etatizma, pa čak i, na primer, Veliku depresiju. Međutim, ako je u ostvarenom dvadesetom veku komunisti širom sveta imali sjajni svetionik u obliku potpuno mitologizovane Sovjetske Rusije, onda će u našoj hipotetskoj realnosti takav svetionik u vidu Gulaipolja imati i anarhisti širom sveta. Ovaj svet će sigurno biti ništa manje složen i zanimljiv, i zato hvala Nihilisti na pitanju, bilo mi je veliko zadovoljstvo da razmišljam o ovoj temi.

Možeš li, molim te, uraditi recenziju jednog YouTube videa o Mahnovštini? Konkretno, zanima me kontekst Građanskog rata. Zamisli da si libertarijanka i živiš u Rusiji tih godina. Za koga bi ti bilo logičnije da se zalažeš: za kadetsku stranku sa njihovim parlamentarizmom, tržišnom ekonomijom i građanskim slobodama, ili za Mahnovce sa njihovim anarhizmom, raspodelom zemlje i kolektivnim samoupravljanjem?

Nihilista (pitanje je praćeno donacijom od 0.00012BTC)

Evo, zapravo, videa:

Pitanje je zanimljivo, ali kratak odgovor na njega nije previše težak: naravno, libertarijancima u to vreme i na tim mestima imalo je smisla podržati upravo Mahnovce. U uslovima građanskog rata svakako je nemoguće izgraditi normalno slobodno tržište, ali funkcionalni instituti anarhije su manje-više realni.

Ipak, ona ključna teza u vezi sa Mahnovčinskim pokretom, koja se u predloženom videu ponavlja dva puta – država uvek pobeđuje one koji odbijaju da budu njena – zahteva adekvatan odgovor. Zato ćemo pokušati da procenimo šta bi pridruživanje libertarijanaca Mahnovčinskom pokretu moglo da pruži.

Za početak: odakle bi oni uopšte mogli da se pojave. Očigledno, iz grada. Dela Mengera i Böhm-Bavorka su već objavljena na ruskom jeziku i služe kao osnova za naučnu kritiku marksizma. Tako da naši hipotetički libertarijanci predstavljaju neki čitalački klub koji bi mogao dalje mirno proučavati svu tu teoriju, da praksa nije došla pravo na prag. U uslovima opšteg oživljavanja političke misli pre Februarske revolucije, mogli su se prepirati u časopisima sa Miljukovom i Struveom o tome kako da uredimo Rusiju, ali kada su se širom zemlje počeli pojavljivati Sovjeti, postalo je očigledno da težnju radnika ka samoupravljanju ne treba ignorisati.

Glavna teza libertarijanaca u vezi sa istorijskom privatnom svojinom u periodu burnih društvenih preobražaja je sledeća. Da, mirna razmena prava vlasništva je očigledna osnova za nastavak posedovanja istog. Ali prisilno oduzimanje svojine je podjednako očigledna osnova za restituciju. A u uslovima u kojima je propali korumpirani carski režim svojim zloupotrebama iskrivljavao sve odnose, uključujući i one koji se tiču svojine, niko ne može istinski utvrditi u kojoj meri je svaki prelaz vlasničkih prava bio dobrovoljan, a u kojoj prisilan. I to znači da braniti sve istorijska prava svojine zapravo znači prvenstveno braniti nepravdu. A epska borba za predelu svojine i samih društvenih odnosa koja se upravo sada odvija na našem pragu — u potpunosti potvrđuje ovu tezu.

Dakle, uz svo poštovanje prema predstavniku kadeta, gospodinu Struveu, članu posebnog saveta kod generala Denikina, istina je radije na strani Baćke Mahna. Seljaci imaju puno pravo da predele zemlju tako da svaki koji obrađuje zemlju raspolaže plodovima svog rada, a radnici imaju puno pravo da organizuju sopstveno radničko samoupravljanje. Ali to je upravo restitucija, a ne trajni poredak stvari, i prava svojine bi postepeno trebalo da se stabilizuju kako bi se dalje prenosila sa subjekta na subjekta isključivo mirnim putem. Permanentna revolucija o kojoj sanja drug Trotski — to je za one kojima je rat majka, dok je nama bliži miran rad, za razliku od onog Trotskog koji nije orao zemlju niti je radio u fabrici. Ali u nečemu je i drug Trotski u pravu — moramo se permanentno oslobađati svih onih koji bi pokušali da uspostave političku vlast, sve dok oni koji to žele ne nestanu, inače će svi osvoji revolucije propasti uzalud, jer je vlast prisila, a prisilni prelaz prava svojine će rađati nove zahteve za restituciju.

Ukratko rečeno, kada su u našoj hipotetičkoj realnosti u oktobru 1919. godine mahnovci ušli u Jekaterinoslav, tamo su pronašli dobro organizovan radnički libertarijanski pokret iz baze, i njihova dalja saradnja je išla potpuno ravnopravno. Kako su libertarijanski radnici predložili da se organizuje interakcija grada sa selom?

O tome ću pisati već u sledećem postu, kako ne bih odlagao objavu, jer mi je zbog selidbe u Srbiju došlo do duge pauze.