Тег: roboti

Iluzija zasićenog demografskog zalaska: zašto u polupraznom svetu neće biti koga da popravlja robote

Uvek kažemo da ako se reguliše svaki korak, ako se čoveka optereti milionom zabrana, licenci i kazni za bilo kakav potez, ljudi će jednostavno prestati da se rađaju. Čovek je biološko biće, a životinje u tesnim kavezima se ne razmnožavaju. Ali kao odgovor samo stiže rečenica: pa neka, i ovako ima previše ljudi, a ako ih bude manje, neće biti gužvi u saobraćaju, priroda će se očistiti, nastupiću tišina i lepota. Obično uzvraćamo ekonomijom: infrastruktura će propasti, solidarni penzioni sistem će pući, a tržišta će se smanjiti na veličinu trafike. Sve će to zaista i biti. Ali iza te fasade krije se nešto mnogo užasnije – tehnološki regres i rizik od sporog, ali neizbežnog izumiranja čovečanstva kao vrste.
 
Ljubitelji smanjenja populacije uporno vide u čoveku samo „višak usta“, „izvor ugljeničnog otiska“ i hodajući problem. Ali čovek nije samo usta, već i mozak. To je preduzetnički duh, pronalazljivost i rad. Zato hajde da objasnimo na jednostavan način zašto je san o „malom, udobnom čovečanstvu“ opasna iluzija.
 
Prvo, retki talenti. Geniji sposobni da pomeraju fundamentalnu nauku ne pojavljuju se po nalogu državnog plana. Oni se rađaju statistički retko – uslovno jedan na milion. Ako imate populaciju od 8 milijardi, imate baz od osam hiljada potencijalnih Ajnštajna, Fon Nojmana i Tjuringa. Smanjite stanovništvo na pola i iseći ćete taj baz tačno za 50%. Smanjite još više i probojnih ideja će biti nekoliko puta manje. A upravo ti pojedinci stvaraju tehnologije koje kasnije hrane i leče sve nas.
 
Drugo, zamka specijalizacije. Savremeni naučno-tehnički progres oslanja se na neverovatno duboku podelu rada. U XVIII veku erudita je mogao da se razume i u mehanici, i u botanici, i u filozofiji. Ali danas su nisko viseći plodovi nauke već ubranjeni. Da bi se ivica saznanja pomerila makar i za milimetar, potrebni su hiljade ultra-usko specijalizovanih stručnjaka. Jedna osoba ne može istovremeno da projektuje litografski skener za čipove, da sintetizuje molekul protiv retkog raka i da gradi termonuklearni reaktor. Što je društvo veće, to sebi može priuštiti više jedinstvenih, nišnih profesija. Malo društvo, čak i ako su svi sa tri visoka obrazovanja, fizički nije sposobno da održava milione složenih kompetencija istovremeno.
 
Treće, efekat razmere i dostupnost tehnologija. Razvoj novog procesora ili leka košta milijarde dolara. Na globalnom tržištu od milijardi ljudi, ovi kolosalni troškovi se razmazuju tankim slojem – na kraju dobijamo pilule od par para i pristupačne pametne telefone. Smanjite tržište – i najsloženiji projekti prestati da budu isplativi. Biznis jednostavno neće ulagati u ono što nema kome da proda. Prvo će nestati niche lekovi za retke bolesti, zatim specijalizovana oprema, a potom i cele industrije. Država će, naravno, pokušati da spase situaciju „subvencijama“, ali oduzimanje novca od ekonomije koja se smanjuje – to je put ka još bržem kolapsu.
 
Četvrto, znanje ne živi u knjigama. Crteži bez žive lanca sukcesije su samo mrtvi terabajti podataka. Složena tehnologija živi samo u rukama praktičara: kada osedeli inženjer prenosi implicitne veštine mladom doktorantu direktno pored mašine ili u laboratoriji. Ako se generacija menja previše malobrojnom, lanci se kidaju. Čovečanstvo je već više puta gubilo tehnologije – od recepta za rimski beton do sposobnosti brzog reprodukovanja raketnih motora lunarnog programa.
 
I na kraju, ne možemo jednostavno stajati u mestu. Priroda ne pravi pauze radi „udobnog života“. Bakterije mutiraju i razvijaju otpornost na antibiotike. Klima donosi iznenađenja, infrastruktura propada, a svemirske pretnje nisu nigde nestale. Da bi civilizacija samo održala trenutni nivo bezbednosti, ona mora da trči svim silama napred – da otkriva nove izvore energije, stvara nove materijale i lekove. Ako usporavamo naučno-tehnološki progres zbog nedostatka mozgova, mi ne ostajemo u mestu, već počinjemo polako da klizimo u novo mračno doba.

Voluntarista, Bitarh

„Kako preživeti u ovom gotovo nametnutom tehnološkom progresu i živeti u blagostanju?“

Otprilike takva pitanja sve češće stižu od naših pratilaca. Zvuči kao da ispred prozora već marširaju terminatori, a Skynet će nam svakog trenutka isključiti toplu vodu zbog neplaćanja. Mnogi se ozbiljno plaše da će neuronske mreže i roboti ostaviti nas bez posla i sredstava za život, a ako se uz to još i dozvoli tržištu da bude slobodno, onda će nas zlobne korporacije izbaciti na mraz. Ali ne treba toliko brinuti – ta pretnja je previše preuveličana. A strah od „tehnološke nezaposlenosti“ je, verovatno, najžilaviji mit u istoriji čovečanstva.
 
Znate li ovu zlu šalu? „Mislili smo da će u budućnosti roboti nositi teške terete i prati podove, a ljudi pisati slike i komponovati muziku. Na kraju, AI crta i piše pesme, a mi i dalje peremo podove“. U tome je suština takozvanog Moravekovog paradoksa. Ono što nam deluje komplikovano (viša matematika, igra šaha, pisanje koda), za kompjuter je sitnica. Ali ono što je za nas elementarno (prošetati kroz sobu punu stvari i ne spotaknuti se), za AI je neizvodiv zadatak.
 
Svaki fizički posao koji zahteva finu motoriku ruku i sposobnost delovanja u haosu nestandardnog okruženja biće automatizovan poslednji. Električari, vodoinstalateri, automehaničari, građevinci, moleri, krovopokrivači, zavarivači – svi oni mogu spavati potpuno mirno! Nijedan, čak ni najnapredniji robot iz Boston Dynamics-a u narednim decenijama neće moći da zatrese ispod haube vašeg starog automobila, pronađe pravi šraf i shvati zašto „nešto čudno kucka u krivinama“. Zameniti vodoinstalatera u staroj zgradi sa njenom jedinstvenom, istorijski formiranom geometrijom cevi – zadatak je za supercivilizacije, a ne za ChatGPT.
 
„Ali neko će ipak biti zamenjen!“ – reći ćete. Naravno. Ali hajde da pogledamo u udžbenik istorije. U 19. veku engleski tkači (luditi) su u panici razbijali parne mašine. Bili su uvereni da će ih mašine ostaviti bez hleba. Šta se zapravo dogodilo? Tkanina je postala mnogo jeftinija. Ljudi su mogli da kupuju ne jednu košulju u pet godina, već čitav garderober. Potražnja je skočila do neba i industriji je trebalo mnogo više radnih ruku: pojavili su se krojači, logističari, prodavci, mehaničari za održavanje baš tih mašina.
 
Ili se setite početka 20. veka. Oko 80-90% stanovništva je ralo na polju. Zatim je došao traktor. Delovalo je kao katastrofa! Milioni seljaka ostaće bez posla! Ali ne, oni su otišli da grade fabrike, proizvode automobile, otvaraju restorane i frizerske salone.
 
A sećate li se panike 1970-ih, kada su se pojavili prvi bankomati? Kasiri u bankama su mislili da je to njihov kraj. Ali bankomati su toliko pojeftinili otvaranje novih poslovnica da su banke počele da rastu kao glive posle kiše. Na kraju, potražnja za zaposlenima u bankama je samo porasla – iz običnih „izdavača novčanica“ oni su se pretvorili u konsultante i menadžere.
 
Često se plašimo onoga što ne možemo da zamislimo. Pokušajte da objasnite seljaku iz 18. veka ko je „targetolog“, „SMM menadžer“, „kajbersportista“ ili „prompt inženjer“. On će samo zakotriti prstom pored slepoočnice. Isto tako i mi sada ne možemo ni da zamislimo ona zanimanja koja će se pojaviti za 10-15 godina.
 
Ljudi misle: „Ako država ne zaštiti moja prava i ne reguliše AI, propašću“. U stvarnosti je potpuno obrnuto. Kada tehnologija na jednom mestu zatvori vrata, preduzimljivi ljudi odmah probiju deset novih prozora. Ako će činovnici početi da uvode kvote, zabrane korišćenja AI ili poreze na robote, oni će jednostavno zamrznuti ekonomiju. Preduzeća će postati nekonkurentna, roba skupa, a mi siromašni.
 
Deregulisano tržište omogućava kapitalu i resursima da trenutno pretekaju u nove, još neotkrivene niše. AI će preuzeti rutinu? Odlično! To znači da će proizvodnja robe i usluga postati neverovatno jeftina i vaš realni prihod će rasti. Radićemo manje sati, ali ćemo živeti u većem blagostanju, trošeći vreme na kreativnost, servis, međuljudsku komunikaciju i ona nova zanimanja koja će se roditi iz slobode preduzetništva.

Voluntarist, Bitarh