Na sajtu je novi naručeni prevod, članak „Tulipomanija: klasična priča o holandskom finansijskom mehuru je uglavnom lažna„. To je 2018. godina, medveđi ciklus bitkoina, ponovni razgovori o tome da je sva ta vaša kripto zapravo nova varijanta tulipomanije, pa i članak koji, ne pominjući ni reč o bitkoinu, umesto toga objašnjava da sa tulipanima nije bilo nimalo tako kao u popularnim ekonomskim anegdotama.
Pogledala sam razgovor Grigorija Baženova sa predstavnicima Evropskog univerziteta na temu nejednakosti.
To nisam uradila odmah nakon objavljivanja snimka, jer mi se tema činila dosadnom i levističkom; svakome je jasno da, ako je nejednakost izazvana redistribucijom kroz pljačku (na primer, poreze) i prisilu (na primer, regulacije), onda se može istupati protiv posledice, ali bi bilo korisnije ukloniti uzroke. A ako je nejednakost izazvana time što ljudi dobrovoljno daju više novca Alisi nego Bobu, onda se može samo radovati za Alisu i razmišljati o tome može li se nešto preuzeti iz njene prakse kako bismo i mi dobili više. Ali potom sam imala malo slobodnog vremena, pogledala sam i nisam zažalila.
Tamo gde se nabrajalo da postoji nejednakost po prihodima, nejednakost po bogatstvu i nejednakost po broju ekstremiteta – to nije previše zanimljivo. Privukao me je jedan konkretan, snažan stav koji bih želela da prodiskutujem – u vezi sa nejednakošću izazvanom razlikom u vremenskoj preferenciji.
Njegov sadržaj je otprilike sledeći. Ako jedan ekonomski agent ima nižu vremensku preferenciju, a ekonomski agenti mogu međusobno pozajmljivati pod kamatu, onda će on, pri ostalim jednakim početnim uslovima na duge staze, sve ekonomske agente sa višom vremenskom preferencijom dovesti u dugovni ropstvo, sa daljom perspektivom gladi i smrti. Ovo je, razumljivo, matematički model, međutim, odmah sam se setila istorijskih presedana.
Antičke Atine su formirane savezom jonkih plemena naseljenih u Atici, sa početnim prilično visokim nivoom jednakosti. Vremenom je, međutim, slojevitost među građanima rasla i neki su postepeno upadali u dugovnu zavisnost od drugih. To je dovodilo do građanskih nemira, i kao rezultat Solonovih reformi svi stari dugovi su prisilno oprošteni, izvršena je redistribucija zemlje, a dugovno ropstvo je zabranjeno. Dakle, tržište je – zbog razlike u vremenskom preferenciranju – dovelo do krajnje neprijatnih posledica, koje su potom ispravljane isključivo etatističkim metodama.
Oslobađanje seljaka pod Aleksandrom II u Ruskom carstvu dalo je približno jednake početne uslove za sve članove određene ili druge seljačke zajednice. Međutim, ponovo, razlika u preduzetničkim sposobnostima i u vremenskoj preferenciji tokom pola veka dovela je do slojevitosti od kulaka do nadnajamnika, gde su ovi poslednji izgubili sredstva za proizvodnju i često završavali u kreditnom ropstvu. Zatim je usledio građanski rat, a nakon njega potpuna redistribucija imovine i brisanje starih dugova.
Postavlja se pitanje: šta anarhizam slobodnog tržišta može protstaviti ovom mehanizmu u savremenim tehnološkim uslovima? Jer ako odgovorimo sa „ništa“, to će značiti neodrživost anarhističkog modela – njega će neizbežno zameniti nešto mnogo levije, nakon čega će u najmanju ruku biti izvršena redistribucija imovine i brisanje dugova, a u najviše će uspešni preduzetnici i njihovi naslednici biti obesiljeni na bakljama.
Hajde da vidimo koje mehanizme je slobodno tržište pružalo za suzbijanje pomenutog efekta u dva prethodna primera.
Postati bezzemljac, prodati svoje ukućane i sebe samog u dugovno ropstvo nije bila jedina varijanta razvoja događaja u antičkom polisu za vlasnika zemlje sa višom vremenskom preferencijom ili onoga koji je iz nekog drugog razloga bio manje konkurentan. Takođe, kako se akumulirao broj takvih ljudi, polis je osnivao kolonije. Tamo su kolonisti sa malo zemlje u domovini dobijali znatno veće parcele, a sa njima i novu šansu za prosperitet. Takav ekstensivni put rešavanja problema nejednakosti doveo je do kolonizacije celog Sredozemlja od strane Helena. Dalje je između kolonija došlo do podele rada i uspostavila se živa trgovina. Sada je naš Atinjanin, umesto obrade komadića zemlje, mogao da se bavi, na primer, oblikovanjem amfora ili šivenjem jedara – što mu je takođe dalo novu šansu za prosperitet.
Slično tome, postati nadnajamnik nije bila jedina opcija za nesrećnog seljaka ni u Ruskom carstvu. Mogao je postati kolonista i preseliti se u Sibir, ili se preseliti u grad i postati radnik. U uslovima slobodnijeg tržišta u SAD, urbanizacija je apsorbovala ogroman broj bivših farmera bez ikakvih revolucija, a oni koji su ostali počeli su da obrađuju znatno veće površine uz pomoć znatno ozbiljnije tehnike, koja im je bila dostupna zahvaljujući mnogo bolje plaćenom radu njihovih bivših siromašnih komšija, nego što je bio rad nadnajamnika.
Stoga smatram da će anarhističko društvo pri slobodnom tržištu uspeti da izbegne scenario predviđen matematičkim modelom sa različitim vremenskim preferencijama, ali nepromenjenim tržišnim uslovima. Ako se pojavljivanje novih tržišta ne ograničava zakonodavstvom, onda će oni sa višom vremenskom preferencijom upravo težiti da iskoriste nove mogućnosti i ostvare brz profit – dok će oni sa nižom ostati u sigurnom, ali relativno niskomarkžnom biznisu, i svima će biti relativno dobro. Drugi faktor koji ublažava međuvremensku nejednakost je lična sloboda. Ti nisi član zajednice. Nisi vlasništvo glave porodice koji te može prodati u ropstvo da bi otplatio dug. Pripadaš samom sebi, imaš sopstvenu vremensku preferenciju, sopstvene sklonosti i talente. Nećeš propasti. U svakom slučaju, nisi osuđen na propast, i neka te zastrašujući matematički model ne plaši.
U seriji eseja o državi Vladimir Zolotorev opisuje poreklo ove institucije iz perspektive teorije koja se donekle razlikuje od poznate teorije stacionarnog bandite, iako je, svakako, na njoj zasnovana. Razlika se odnosi na ukazivanje na to da stabilnost ranim državnim formacijama daju karakteristike pejzaža: samo tamo gde nema gde da se pobegne, pokoreni su primorani da ostanu na mestu i pokoravaju se osvajaču.
Upoznala sam se, uverila sam se da nema nikakvih ozbiljnih neslaganja sa našim videom o stacionarnom banditi, i to raduje, neće biti potrebno krpljenje. Ipak, uvek je prijatno razumeti na kojim izvorima je zasnovano ono što popularišeš i kojim dodatnim primerima možeš ilustrovati svoje objave.
Pomogla sam miss Liberty da uredim članak o istoriji desnog libertarijanskog feminizma za njen kanal. Veoma je prijatno s vremena na vreme prebaciti se na srodnu temu, tim pre što se ovde prilično površno služim stručnom materijalom.
Naravno, smejem se obilju feminitiva, ali sasvim dopuštam da to sa moje strane izgleda kao „zaista, ledi u pantalonama izgleda veoma čudno i skoro nepristojno“.
Ipak, uzalud ste tako aktivno glasali protiv njenog poziva na moj kanal kao kolumnistkinje: sadržaj na njenom sopstvenom kanalu se pojavljuje prilično retko, dok bi za autorsku kolumnu takva učestalost bila baš idealna. Ali pošto ste podržali razdvajanje, onda se pretplatite na svaki kanal pojedinačno.
Desni libertarijanski feminizam se često meša sa individualističkim, koji je nastao mnogo ranije i u velikoj meri postavio temelje za desni libertarijanski feminizam. Prilikom traženja informacija o istoriji feminizma, treba to imati na umu.
Na počecima anarho-individualizma i individualističkog feminizma, ogroman doprinos njihovom uspostavljanju dao je Amerikanac Ezra Heywood (1829–1893). Izdavao je časopis „The Word“, u kojem je objavljivao jednu od najpoznatijih sufražetkinja tog vremena, Victoriju Woodhull, pisao je o važnosti proširenja prava glasa na žene, osuđivao je robovanje domaćica i ženske društvene stigme, i propovedao slobodnu ljubav. Upravo zbog ovog poslednjeg je i osuđen, jer su u njegovim napadima na instituciju braka videli nepristojnost. To je izazvalo masovne proteste, pa je predsednik Hayes bio primoran da mu odobri pomilovanje. Prema našim pojmovima, Heywood je bio prava levač: nastupao je protiv privatnog vlasništva i za regulaciju zakupa, protiv klasne nejednakosti i za pravo zauzimanja neiskorišćenih privatnih zemalja. Uostalom, svi rani feministi su bili levičari, međutim, njihove osnovne ideje o tome da je žena slobodna da bira uslove u kojima živi i radi, slobodna da bira tip porodice ili da uopšte ne osniva porodicu, da ona, kao i muškarci, nikome ništa ne duguje i da treba da bude slobodna od državnog arbitraža – sve to u potpunosti deli i savremeni desni libertarijanski feminizam.
Karikatura iz 1872. godine: Žena koja nosi teško breme dece i pijanog muža obraća se Viktoriji Vudhol (gospođi Satan): „Radije ću ići teškim putem u braku, nego krenuti za tobom.“ Viktorija drži plakat na kojem piše: „Spasite se slobodnom ljubavlju“.
Desni libertarijanski feminizam je plod drugog talasa feminizma. Preuzimajući mnogo iz individualističkog feminizma, on je nastao zajedno sa Libertarijanskom partijom SAD. Partija se pojavila 1971. godine kao rezultat masnog nezadovoljstva Niksonovim reformama (zamrzavanje cena, plata, ukidanje vezanosti dolara za zlato). Godine 1972, Libertarijanska partija je prvi put u istoriji SAD na predsedničkim izborima nominovala Teodoru B. Netan za potpredsednicu, promovišući libertarijanski feministički program. Toni Netan je bila aktivistkinja partije skoro do kraja života, redovno je bila nominovana od strane partije u Senat i Predstavnički dom, i umrla je 2014. godine u 91. godini. Osnivala je „Asocijaciju libertarijanskih feministkinja“, koja je pre drugih počela da kritikuje treći talas feminizma – pokret levičarski i etatistički. Netan je kritikovala aktivistkinje zato što zahtevaju državnu intervenciju u privatni život i radne odnose, ne videći u državi mnogo ozbiljniji problem.
Teodora B. Netan — ideolog desnog libertarijanskog feminizma, jedna od prvih članica Libertarijanske partije SAD
Tada, u 70-im i 80-im godinama, niko nije doživljavao desni libertarijanski feminizam kao nešto iznenađujuće i kontradiktorno. Sve dok levica nije preuzela agendu, feminizam je bio prirodan i organski deo opšte libertarijanske diskursivnosti. Danas se reč „desni“ povezuje sa rasizmom i drugim konzervativnim uverenjima, pa zbog toga mnogi smatraju feminizam apsolutno nekompatibilnim sa libertarijanskom ideologijom.
Toni Nathan nije bila jedina osnivačica libertarijanskog feminizma. Može se pomenuti još najmanje dve: Wendy McElroy (kanadska Zalina Maršenkulova na maksimumu, braniteljka porna i seksualne slobode, pristalica ankapa po Rotbardu, osnivačica časopisa „The Voluntaryist“) i Kristina Hoff Sommers (koja je još od 80-ih toliko aktivno protiv levačara da je češće nazivaju antifeministikom, iako ona jednostavno zastupa potpuno ravnopravnost i protivi se državnim regulacijama, pokazujući kako reforme koje guraju levočarke feminističke štete ženama).
Za mene je bilo veliko iznenađenje saznati koliko su snažni koreni desnog libertarijanskog feminizma bili pre pola veka, i kako je danas ovaj pokret skoro izbledeo. Stiče mi se utisak da je to povezano sa specifičnošću političke agende u SAD. S jedne strane su tamo republikanci, koji kombinuju težnju ka smanjenju države sa žestokim konzervativizmom i patrijarhalnim vrednostima. Sa druge strane su demokrate, sa njihovim poštovanjem slobode samoizražavanja, ali istovremeno i sa ekstremnim etatizmom. Libertarijanci, koji su pokušavali da uzmu najbolje od obe strane, našli su se u nestabilnom položaju, i rezultat je bio da su se sami podelili na pola. Danas među američkim libertarijancima postoji mnoštvo potpunih frikova, kao i veoma izraženo paleokonzervativno krilo. I eto, profesor Hoppe već meša gejeve, feministkinje i komuniste u jednu gomilu, tvrdeći da imaju nizak horizont planiranja, zbog čega ostavljaju decivilizacijski efekat na društvo i da moraju biti physically removed.
Na taj način je u SAD feministički diskurs skoro potpuno prepušten levičarima, koji su od pokreta za jednakost napravili karikaturu samog sebe. Ali sada, kada je libertarijanstvo u usponu, možemo li make libertarian feminism great again? Yes, we can.
