Тег: feminizam

Kako će funkcionisati feminizam uz ankap?

Zamislite anarho-kapitalizam. Razvijena kapitalistička ekonomija sa dubokom podelom rada i dominacijom robno-novčanih odnosa, plus odsustvo državne vlasti, odnosno monopola na normotvornost i nametanje tih istih normi u život. Da li su u takvom društvu mogući rodni predrasuda koji se tiču toga koji stil života uopšte priliči kom polu? Naravno, mogući su. To znači da postoji tlo za feminizam, odnosno pitanje barem nije besmisleno.

Teoretski je sasvim moguće zamisliti situaciju u kojoj pad institucije države dovodi do trijumfa hardkor paleolibertarijanaca, koji grade svoje ugovorne jurisdikcije gde je ženi potpuno uskraćen subjektivitet i gde ona predstavlja vrstu porodične imovine. Žena želi sama da osnuje ugovornu jurisdikciju u kojoj će važiti drugačiji red? Ženi nije bilo pušteno da progovori.

Međutim, bilo koji pokušaji da se natera na rad neki hipotetički model, koji se značajno razlikuje od stvarnih potreba delujućih subjekata, suočiće se sa manje ili više aktivnim otporom. Prvo pojedinačni devijanti povremeno izražavaju sumnju u to da su važeći poredci najbolji, zatim se takvi slučajevi akumuliraju, rađajući već dovoljno definisan idejni pravac, a zatim, kako nas ubeđuju klasici marksizma, ideja obuzima mase i postaje materijalna sila.

Naravno, gole ideje nisu dovoljne, poželjno je da imaju ekonomsku potporu. Robstvo nije samo amoralno, već i ekonomski neefikasno. Ah, u ovom konkretnom slučaju je efikasno? Neka bude, ali je ipak amoralno. Isto tako, mišljenje žene treba uzeti u obzir ne samo zato što je ona isto ljudsko biće, već i zato što to može biti korisno. Ali čak i ako je u pitanju tvrdoglava žena, ona je ipak isto ljudsko biće.

Koje su metode dopuštene za promovisanje feminizma u okviru ankap-a? One iste kao i za bilo koji drugi društveni pokret: PR kampanje, privatna diskriminacija, šejming i slični načini moralnog pritiska.

Do koge stepena ludosti može otići feminizam u okruženju ankapizma? Teorijski – do onog istog ozbiljnog nivoa kao i sada. Ali ovde, ponovo, važna nije samo retorika, već i ekonomija. Da, muškarci su potencijalni nasilnici, ali konkretno Vasa je vredan zaposleni. Ako želiš da on bude otpušten – radi njegov posao za isti novac. Da, diverzitet u upravnom odboru u proseku povećava prihod korporacije. Ali ako diverzitet postane sam sebi cilj, to je već kargo-kult i prihod opada. Ukratko, retorika se proverava zdravim razumom i prihvata bez posebnih rasprava, osim ako mu se ne protivi na značajan način.

Kao dopunu svemu gore navedenom, predlažem da ponovo pročitate poglavlje Pregovaranje u uslovima anarhije iz Fridmanove Mehanike slobode. Upravo se jednakost ispostavlja kao Shellingova tačka u pitanju rodnih prava, i diskusije na ovu temu će se neizbežno vrteti upravo oko jednakosti. Zbog toga će naginjanja u rodnim privilegijama u jednu ili drugu stranu uvek stvarati ozbiljan otpor, dok je samu jednakost prilično lako prodati javnosti.

Istorija desnog libertarijanskog feminizma

Pomogla sam miss Liberty da uredim članak o istoriji desnog libertarijanskog feminizma za njen kanal. Veoma je prijatno s vremena na vreme prebaciti se na srodnu temu, tim pre što se ovde prilično površno služim stručnom materijalom.

Naravno, smejem se obilju feminitiva, ali sasvim dopuštam da to sa moje strane izgleda kao „zaista, ledi u pantalonama izgleda veoma čudno i skoro nepristojno“.

Ipak, uzalud ste tako aktivno glasali protiv njenog poziva na moj kanal kao kolumnistkinje: sadržaj na njenom sopstvenom kanalu se pojavljuje prilično retko, dok bi za autorsku kolumnu takva učestalost bila baš idealna. Ali pošto ste podržali razdvajanje, onda se pretplatite na svaki kanal pojedinačno.

Desni libertarijanski feminizam se često meša sa individualističkim, koji je nastao mnogo ranije i u velikoj meri postavio temelje za desni libertarijanski feminizam. Prilikom traženja informacija o istoriji feminizma, treba to imati na umu.

Na počecima anarho-individualizma i individualističkog feminizma, ogroman doprinos njihovom uspostavljanju dao je Amerikanac Ezra Heywood (1829–1893). Izdavao je časopis „The Word“, u kojem je objavljivao jednu od najpoznatijih sufražetkinja tog vremena, Victoriju Woodhull, pisao je o važnosti proširenja prava glasa na žene, osuđivao je robovanje domaćica i ženske društvene stigme, i propovedao slobodnu ljubav. Upravo zbog ovog poslednjeg je i osuđen, jer su u njegovim napadima na instituciju braka videli nepristojnost. To je izazvalo masovne proteste, pa je predsednik Hayes bio primoran da mu odobri pomilovanje. Prema našim pojmovima, Heywood je bio prava levač: nastupao je protiv privatnog vlasništva i za regulaciju zakupa, protiv klasne nejednakosti i za pravo zauzimanja neiskorišćenih privatnih zemalja. Uostalom, svi rani feministi su bili levičari, međutim, njihove osnovne ideje o tome da je žena slobodna da bira uslove u kojima živi i radi, slobodna da bira tip porodice ili da uopšte ne osniva porodicu, da ona, kao i muškarci, nikome ništa ne duguje i da treba da bude slobodna od državnog arbitraža – sve to u potpunosti deli i savremeni desni libertarijanski feminizam.

Karikatura iz 1872. godine: Žena koja nosi teško breme dece i pijanog muža obraća se Viktoriji Vudhol (gospođi Satan): „Radije ću ići teškim putem u braku, nego krenuti za tobom.“ Viktorija drži plakat na kojem piše: „Spasite se slobodnom ljubavlju“.

Desni libertarijanski feminizam je plod drugog talasa feminizma. Preuzimajući mnogo iz individualističkog feminizma, on je nastao zajedno sa Libertarijanskom partijom SAD. Partija se pojavila 1971. godine kao rezultat masnog nezadovoljstva Niksonovim reformama (zamrzavanje cena, plata, ukidanje vezanosti dolara za zlato). Godine 1972, Libertarijanska partija je prvi put u istoriji SAD na predsedničkim izborima nominovala Teodoru B. Netan za potpredsednicu, promovišući libertarijanski feministički program. Toni Netan je bila aktivistkinja partije skoro do kraja života, redovno je bila nominovana od strane partije u Senat i Predstavnički dom, i umrla je 2014. godine u 91. godini. Osnivala je „Asocijaciju libertarijanskih feministkinja“, koja je pre drugih počela da kritikuje treći talas feminizma – pokret levičarski i etatistički. Netan je kritikovala aktivistkinje zato što zahtevaju državnu intervenciju u privatni život i radne odnose, ne videći u državi mnogo ozbiljniji problem.

Teodora B. Netan — ideolog desnog libertarijanskog feminizma, jedna od prvih članica Libertarijanske partije SAD

Tada, u 70-im i 80-im godinama, niko nije doživljavao desni libertarijanski feminizam kao nešto iznenađujuće i kontradiktorno. Sve dok levica nije preuzela agendu, feminizam je bio prirodan i organski deo opšte libertarijanske diskursivnosti. Danas se reč „desni“ povezuje sa rasizmom i drugim konzervativnim uverenjima, pa zbog toga mnogi smatraju feminizam apsolutno nekompatibilnim sa libertarijanskom ideologijom.

Toni Nathan nije bila jedina osnivačica libertarijanskog feminizma. Može se pomenuti još najmanje dve: Wendy McElroy (kanadska Zalina Maršenkulova na maksimumu, braniteljka porna i seksualne slobode, pristalica ankapa po Rotbardu, osnivačica časopisa „The Voluntaryist“) i Kristina Hoff Sommers (koja je još od 80-ih toliko aktivno protiv levačara da je češće nazivaju antifeministikom, iako ona jednostavno zastupa potpuno ravnopravnost i protivi se državnim regulacijama, pokazujući kako reforme koje guraju levočarke feminističke štete ženama).

Za mene je bilo veliko iznenađenje saznati koliko su snažni koreni desnog libertarijanskog feminizma bili pre pola veka, i kako je danas ovaj pokret skoro izbledeo. Stiče mi se utisak da je to povezano sa specifičnošću političke agende u SAD. S jedne strane su tamo republikanci, koji kombinuju težnju ka smanjenju države sa žestokim konzervativizmom i patrijarhalnim vrednostima. Sa druge strane su demokrate, sa njihovim poštovanjem slobode samoizražavanja, ali istovremeno i sa ekstremnim etatizmom. Libertarijanci, koji su pokušavali da uzmu najbolje od obe strane, našli su se u nestabilnom položaju, i rezultat je bio da su se sami podelili na pola. Danas među američkim libertarijancima postoji mnoštvo potpunih frikova, kao i veoma izraženo paleokonzervativno krilo. I eto, profesor Hoppe već meša gejeve, feministkinje i komuniste u jednu gomilu, tvrdeći da imaju nizak horizont planiranja, zbog čega ostavljaju decivilizacijski efekat na društvo i da moraju biti physically removed.

Na taj način je u SAD feministički diskurs skoro potpuno prepušten levičarima, koji su od pokreta za jednakost napravili karikaturu samog sebe. Ali sada, kada je libertarijanstvo u usponu, možemo li make libertarian feminism great again? Yes, we can.

Desni libertarijanski feminizam

Predlog da se kolumna miss Liberti izdvoji na mom kanalu podelio je mišljenja skoro na pola, pri čemu je u glasanju učestvovao neobično veliki udeo čitalaca – obično ne dolazi previše ljudi da lajkuje ili dislajkuje. Tako je odlučila da ne nervira publiku oftopic temama i otvorila sopstveni Telegram kanal Desni libertarijanski feminizam.

Svratite, upoznajte se sa uvodnim člankom, zapratite ako poželite, pozovite prijatelje da se zaprate ako smatrate da će im biti zanimljivo.

Vaše mišljenje o nap.world?

Valja

Kao što tvrdi tvorac nap.world Mihail Svetov, medium is the message. Onaj ko govori, deo je poruke. Zato nije dovoljno razmotriti predloženi tekst ugovora o odustajanju od agresije, već je potrebno pogledati onoga ko ga nudi.

Mihailova retorika je jezik mržnje. Čak i u novogodišnjoj čestitki želi svim lošim ljudima mučenje i smrt. Važno je razumeti: predlog o sklapanju ugovora o neagresiji nije deklaracija mira. To je objava rata. Rata svima koji ne potpišu ugovor. Svi oni koji su van NAP ugovora, za Mihaila i njegove pristalice nisu subjekti prava.

Najverovatnije vam ništa ne preti sve dok ne skrenete njihovu pažnju na sebe. Ali ako inicirate nasilje, ili čak javno odobrite kada neko drugi inicira nasilje, onda ste gotovi, postajete dozvoljena žrtva. O vama će lagati. Vaše partnere će odvratiti od saradnje sa vama. Ako ste uradili nešto protivzakonito, podneće vam prijavu. Ali vam ne bi podigli ruku.

Na šta nas to podseća? Meni lično – na taktiku radikalnih feministkinja ili SJW-a. One će pronaći bilo kakve znake uznemiravanja ili rasizma i razglasiti ih svima. Kazniće vas za bilo kakvo odobravanje takvog ponašanja. Preobraziće činjenice o vama i svim silama će pokušati da vas učine personom non grata.

Feministkinje su počele ranije od Svetova, i možemo videti kuda takva taktika vodi. A vodi do toga da svet postaje manje seksistički. Uznemiravanje se ispostavlja kao opasno. Manje se smeju seksističkim šalama. Seksistička reklama lošije prodaje. Odvratne femke, od kojih želite da se distancirate sa gađenjem, čine svet boljim. Za njih on ostaje isto toliko prljav, patrijarhalan i nepravedljiv. On postaje bolji za nas, umerenije.

Bitarh predlaže da se za borbu protiv države koriste antifragične taktike (prema Talebije), odnosno one koje postaju sve jače usled otpora. Ako svako koga država progoni zbog zločina bez žrtve izjavi da je država bandit i da ne priznaje njenu jurisdikciju, to će podrivati legitimitet države, a što su represije šire, to će delegitimacija biti jača. Da li je to antifragična taktika? Da. Prvi takvi slučajevi dobiće široku medijsku pažnju, a zatvorenici će postati poznati kao politički zatvorenici. Kako se pokret bude razvijao, pažnja neće biti toliko intenzivna, ali će to biti kompenzovano masovnošću. Ipak, takvo očigledno nepoštovanje suda će češće voditi ka dužim zatvorskim kaznama, pa će na početku biti teško odlučiti se na uvođenje politike u sopstveni slučaj.

Ali šta ako se oko ideje potpisivanja NAP-a i zastrašivanja svih koji ga nisu potpisali zaista formira nepokolebljiva zajednica? Ponovo gledamo Talebu, knjigu Rizikujući sopstvenom kožom. On pokazuje kako nefleksibilna, nepokolebljiva manjina, ravnomerno raspoređena u društvu, postepeno nameće svoje redove fleksibilnoj većini. U SAD je politička korektnost postala norma koju je priznala većina. U Rusiji je jasniji primer uvođenje pristupačnog okruženja za slepe. Slepu osobu na ulici je teško naći, ali svaki semafor pišti, i svi se sapliću o taktilnu pločicu: to je norma koju je nametnula nefleksibilna manjina. Oni koji će sramotiti (shaming) one koji nisu potpisali NAP, imaju šansu da postignu isti takav efekat.

Prvo će očistiti redove donosilaca odluka (LPR). Zatim će zastrašiti liberalnu opoziciju. Dalje će početi da maltretiraju one koji odobravaju postupke snaga bezbednosti – a potom i same pripadnike tih snaga. I već u toj fazi, ideja masovnog nepriznavanja jurisdikcije državnih sudova deluje kao sasvim prirodan nastavak.

Ukratko. Projekat nap.world u izvođenju Svetova mi je estetski odvratan, ali ako skupi dovoljno fanatika, svet oko mene zaista može postati bolji. A dalje bi bilo dobro da oni sami sebe lustriraju. Kao džin iz priče „Poslednja želja“ Andžeja Sapkovskog.

Kako je Mihail Svetov sam sebe zakopao

Miss Liberty

Nakon što je Zalina Maršenkulova na emisiji kod Svetova umesto pune diskusije pila i samo pričala o životu, nisam očekivala da će se pokazati kao dobra debaterka, ali sam se nadala boljem. Ali, božanstvo moje, kako sam grešila! Naravno, za tri godine Zalina je počela bolje da prenosi svoje misli, a na stolu ispred nje je sada umesto vina stajala voda, ali glavni faktor njenog uspeha na debati ipak je bio sam Svetov. Bilo je dovoljno pustiti ga da slobodno progovori, i on je sam sebe zakopao, otprilike kao što je to učinio Rudi na debati sa Prosvinjinom.

Za najčudniju i najgluplju Svetovu grešku smatram samu temu debate. Naziv je bio obećavajuć: „Feminizam: borba za prava ili privilegije?“ Ali ni o borbi, ni o pravima, ni o privilegijama Mihail nije naročito pokušavao da govori. Već u uvodnom govoru posumnjala sam da nešto nije u redu, kada je svoje nastupanje svela na trivijalizaciju problema od strane feministkinja i na neke propuste u vođenju Zalinog tvitera. To ne bi bilo strašno, da se kasnije nije ispostavilo da se time zapravo iscrpljuju sve njegove primedbe na Zalinu i feminizam.

Mihail je došao da priča o feminizmu, ali je celu debatu posvetio tome kako se njegova protivnica ponaša na društvenim mrežama, što je bilo sitničavo. Pogotovo zato što svoj sopstveni tviter definiše prvenstveno kao lični prostor i direktno kaže da je njegov uticaj na diskurs preuveličan, inače bi, kako kaže, mi već odavno živeli u prelepoj Rusiji budućnosti. Kao rezultat takvog pristupa, i Zalinina retorika je često svedena na raspravu o tvitovima. Meni, kao posmatrački, želela sam da vidim borbu dve tačke gledišta ovde i sada, a ne arheološka iskopavanja nečijih postova i objašnjavanje svake izgovorene reči.

Moj omiljeni citat sa prošle debate:

Dok žene umiru od anoreksije, isto tako i muškarci umiru od tuge. Ovde apsolutno ne želim da stavljam znak jednakosti, jer je i jedno i drugo, naravno, tragično

Rečenica je toliko smešna i divlja da mi preostaje samo da se obratim muškarcima: nemojte tugovati, muškarci, vi ste super!!!

Zamišljam sliku: tipična anorektičarka, koja je nekoliko puta ležala u psihijatrijskim ustanovama, uništila sve svoje unutrašnje organe, završava svoj smrtni život od distrofije. A pored nje muškarac umire od dosade i tuge, kao jadni Hachiko, jer mu devojke nisu dale, kao incelu, a to znači da je život gotov. Čuva vas Gospodinja, dve žrtve društvene nepravde, femini!

Svetov je mogao pokušati da odbije Zalin argument o smrti od anoreksije, čak i ako je to uradio kroz tezu o sličnim problemima kod muškaraca, ali nije tugu trebalo da navodi kao primer: ne, dođavola, muškarci ne umiru od mučenja u zatvoru, niti im u vojsci uništavaju psihu, niti ih trovanja ako su debeli ili, naprotiv, mršavi. Tuga je glavna kob muškaraca!

Otprilike jednako ubedljiv je izgledao i Svetovov prikaz muškaraca koji uništavaju svoje živote radi izgradnje karijere. I to u kontekstu diskusije o radnoj nejednakosti! Kao da kažu, nemojte se gurati, devojke, na tržište rada, ovde je strašno, ovde se uništavaju sudbine, sedite kod kuće, bavite se izgledom. Prema Svetovu, čini se da su najstrašniji muški problemi neka neka jasna tuga i njihove sopstvene privilegije.

Eto, inače, što se tiče privilegija. Kakva je tema za debatu propuštena! Kako bih volela da vidim stručnu analizu feminističkog mita o privilegijama. Upravo je ovde feministički diskurs o sveprisutnom patrijarhatu i metodama borbe protiv njega najslabiji. Volela bih da čujem o štetnosti pravnih privilegija: Svetov je samo usput dodirnuo temu dekreta (roditeljskog odsustva), a Zalina je odgovorila na pitanje o pozitivnoj diskriminaciji, koja se izražava u popustljivosti policije prema devojkama na protestima. A borba za povlastice je upravo onaj deo feminističkog diskursa koji se može najubedljivije srušiti upravo iz pozicije libertarijanske ideologije.

Nažalost, debate su bile mlake, Svetov je delovao čak i slabije nego u sporu sa Kagarlickim, i za razgovor na takvom nivou visokim debatantima nije bilo potrebe da skupljaju salu – sa istim uspehom su mogli da razmenjuju trasavetine u udobnom Tviteru.

Zdravo! Šta misliš o feminismu? A šta ako sam feministkinja i podržavam libertarijanske ideje? Da li će me primiti u libertarijansku partiju? I koliko će mi biti prijatno tamo (čula sam da mnogi kod vas ne vole feministkinje)?

anonimno pitanje

Zdravo!

Odgovor na ovo pitanje je sastavljen u bliskoj saradnji sa prijateljicom feministkinjom)))

Prema feminizmu imam pozitivan stav, iako se ne svrstavam u taj pokret. Ja sam za jednakost. Deliti ili ne deliti bilo koje vrednosti i ideje je lična stvar svakog pojedinca, i nemam ništa protiv dokle god se ne krši princip neagresije.
Probleme koje feminizam pokreće mnogi u partiji posmatraju kao privatan slučaj problema agresivnog nasilja, ne videći vrednost izdvajanja tih problema u posebnu klasu. Dakle, u principu, sasvim je moguće istovremeno deliti feminističke i libertarijanske ideje.

Koliko će se feministkinji biti prijatno u LPR? Sigurno neće biti usamljeno, jer u partiji ima feministkinja, a što se tiče prijatnosti, ne bih mogao da kažem, to je prilično subjektivan pojam. U partiji ima onih kojima bukvalno vri od nelibertarijanskih feministkinja, ali ih ima veoma malo.