Zamolili su me da prokomentarišem slučaj Zaline Marshenkulove.
Ukratko ću izložiti fabulu. Til Lindeman je snimio spot u kojem navodno postoje (nisam gledala) scene seksa. Nekoliko glumica je ispalo Ruskinje, deanonimizovane su, njihovi kontakti su objavljeni na Dvace-u (ne čitam) i tamo se poziva na nasilje nad njima. Zalina traži da se kontakti obrišu, nakon čega na Dvace-u počinju da pozivaju na nasilje i nad njom.
Počeću sa tim da su pozivi na brisanje bilo čega sa Dvace-a besmisleni. Glavna svrha ovog otpadnika je u tome što se tamo objavljuje anonimno i bez cenzure. Ako Dvace uvede sistemsku cenzuru, narod će jednostavno preći da se zabavlja na manje napornom mestu. Ako se progoni vlasnici takvih platformi, narod će početi da piše na blockchain nekog Steama ili glasovima.
Preporučujem svima da još jednom pročitaju poglavlje iz Mehanike slobode o javnom dobru objavljeno pre neki dan. Kada neko napiše post na Dvace-u – to je privatno dobro: autor dobija sve koristi od objavljivanja koje ga zanimaju, a mišljenje ostalih ga ili uopšte ne zanima, ili mu predstavlja jednu od koristi. Kada neko pokušava sistematski da se bori protiv određenog tipa objava na Dvace-u, ili da deanonimizuje njihove autore – to je javno dobro. Takva aktivnost može doneti malu korist velikom krugu ljudi, ali onaj ko ulaže glavni napor za to, troši nesrazmerno više nego što je korist koju on lično dobija. Ostali, pak, ne troše ništa, osim novca za kupovinu kokica.
Javna dobra uvek pate od nedovoljne proizvodnje. I sama sam se suočila sa sličnim problemom u sopstvenom četu. On je bio pozicioniran od moje strane kao mesto gde se sa mnom može ćaskati o neobavezljivim temama ili pojasniti nešto u vezi sa objavama na kanalu. Nije se predviđala nikakva filtracija po ideologiji, jedini zahtev prema publici bio je očuvanje ljubaznosti. Ne znam šta je većina publike želela, ali bilo je dovoljno namernih napora male grupe – i čet je za mene postao prilično neprijatno mesto. Teško sam suzbila želju da obrišem čet, prenela sam prava osnivača drugoj osobi i, pošto ja sama trenutno ne mogu da održim ljubaznost prema njegovim učesnicima, jednostavno sam ga arhivirala. Podrugljivanje, glupe identične paste, pokušaji da izvuče više ličnih informacija radi deanona ili radi demonstracije moje nekompetentnosti – sve su to stvari koje mi ne donose radost, sa kojima je izuzetno teško boriti se, i jednostavnije mi je da odustanem od četa u potpunosti nego da pokušavam da obezbedim prijatnu atmosferu tamo.
Ali čim neko pokuša da nešto iz interneta iznese u stvarni život, situacija postaje suprotna. Pokušaj da se neko napadne uživo zbog neke gluposti kojom se optužuje na internetu – to je proizvodovanje društvenog zla. Svi troškovi su na izvršiocu, a internet će se samo nasmejati, naročito ako izvršiocu ispadne smešno. Pri tome, nije ni važno da li će mu smešno ispasti da ponizi objekat maltretiranja ili će mu smešno ispasti da se izglupa. Napadač neće dobiti značajnu korist. Za stranu koja se brani, samoodbrana je privatno dobro, od čije proizvodnje ona dobija sve koristi, te je stoga sasvim motivisana da u nju ulaže.
Upravo zahvaljujući ovom sistemu ekonomskih podsticaja imamo internet kao prostor relativne slobode, uključujući i glupe agresivne šale – i oflajn kao prostor relativne bezbednosti, gde za glupe agresivne šale možeš stvarno da dobiješ po glavi. Odgovornost za agresiju onlajn i nekažnjivost za agresiju oflajn ne doživljavaju se kao norma. A jedino što možemo uraditi da u internetu bude manje glupe agresije jeste raditi na opštem ublažavanju običaja.
