Тег: Svetov

Svetov

Postoji nešto ponižavajuće u tome što reagujete na informativni okvir koji zadaju drugi ljudi, čiji uticaj daleko prevazilazi njihovu korisnost, zato je ova objava pojavila se sa određenim zakašnjenjem, kada su se svi koji su želeli već izrazili. Formalni povod za pojavu ovog teksta bilo je pitanje pretplatnika koji se predstavio kao tata Tidvik:

Podelite, molim vas, vaše mišljenje o poslednjem tekstu Svetova o odricanju od idealizma i milosrdnoj vlasti. Da li je to odstupanje od libertarianskih ideala i prelazak u cinični real-politiku? Ili jednostavno razočaranje i priznanje bespomoćnosti opozicije? I šta ovde ima veze sa Hoppeom?

5. marta Mihail Svetov je objavio tekst Oproštaj od idealizma (o milosrđu vlasti), koji je okarakterisao kao „svoj najbolji tekst od vremena država su anarhija“ (na taj snimak nisam želela da reagujem i tada sam uspela da se zakrijem iza odgovora na pitanje pretplatnika).

U snimku „Država su anarhija“, Svetov napada ideju o prirodnim pravima i objašnjava njeno pojavljivanje time što su ljudi tek ubili boga i bili očarani materijalizmom. U novom članku, Svetov se, naprotiv, kaje što je bio idealista (istina, on govori „mi“ umesto da govori za sebe, i o toj temi se dobro prošetao njegov bivši partijski kolega).

Uopšte, meni više imponira kada osoba konstatuje: ranije sam govorio tako i tako, određene činjenice su me naterale da promenim poziciju, sada smatram ovako. Svetovu nedostaje samo da doda „zbog svoje greške naneo sam štetu određenim ljudima, izvinjavam se, spreman sam da to nekako nadoknadim, ako bude moguće“. Uostalom, do takvih visina svesnosti nije uspeo dorasti ni Navaljni. Ali i ovako je već bolje nego klasično „preoblačenje u letu“, kada promena diskursa uopšte ne komentariše, a podsećanja na prethodne stavove se dočekuju zaprepašćenjem, u duhu „Jesam li ja to rekao? Ne mogu da verujem. Sledeće pitanje“.

Kao i obično, Svetov uvodi čudne definicije termina. Ako je ranije anarhiju definisao kao stanje rata svih protiv svih (tako on od 2019. više ne može sebe nazvati ankapom), sada je vlast definisao kao mogućnost postizanja željenog ponašanja od ljudi. Na taj način, vlast ima i dobar reklamista čiji proizvod ljudi kupuju, i dobar govornik čija agenda dopire do masa, i silovatelj koji žrtvu vuče u žbunje, i činovnik koji izdaje nalog za rušenje kuće. I, naravno, tiranin koji odlučuje čime da namaže gaće svom političkom protivniku. Ovakva definicija ne daje libertarijancu mogućnost da razlikuje kojoj vlast treba težiti, a kojoj ne, zato Mihail sada može samouvereno tvrditi da „ne postoji scenario prema kojem principi mogu počivati na nečemu drugom osim na vlasti“. Naravno da bi postojao, kada toliko ružno proširimo definiciju vlasti da ona uključuje apsolutno svaki uticaj.

Svetovlje objavu je prilično srdačno primio Centar za republikanska istraživanja. Posvetili su joj čak dve recenzije različitih autora – Darje Kormanovskej i Andreja Bistrova. Mihailu su čestitali što mu se pozicija približava republikanskoj, savetovali su mu literaturu, primetili sitne nedostatke – generalno, zapravo su ga pozdravili u svojim redovima.

Takođe, kaže se da je njegovu objavu srdačno primila i zvanična ruska propaganda, ali, srećom, ja nisam obavezna da je pratim, pa uopšte nisam upoznata sa detaljima.

Među oštrim kritičarima Svetova izdvojila bih Majkla Nakija, koji je podvukao najvažnije što nedostaje Mihailovom delovanju: ono je već odavno daleko od bilo kakve prakse. Poslednji praktični projekat Mihail Svetova bio je pokojni moskovski klub Nova iskrenost. Ali od trenutka emigracije potpuno se fokusirao na održavanje svog informativnog resursa, a to je po današnjim vremenima beznačajno, blogera ima kao vrana na žici, sama ta delatnost je znatno obezvređena, osim ako bloger ne troši svoju zaradu na nešto praktično, kao što Majkl Naki organizuje prikupljanje sredstava za VSU. I tako ispada da je Svetov u ovom svom Oproštaju od idealizma jednostavno izjavio da vi, navodno, sve radite pogrešno, ali nije zacrtao nove orijentire za svoje potencijalne pristalice. Nije iznenađujuće što su mnogi čitaoci doneli zaključak: Svetov predlaže da se preda i prepusti milosti vlasti, jer je ona, navodno, milosrdnija nego što o njoj pišete.

Mislim da se Svetov ne bavi praktičnim radom jednostavno zato što mu to ne polazi dobro. Sve društvene organizacije u kojima je bio član, on je raspao. Ofline biznis je otvoren u očigledno pogrešno vreme i sasvim zakonski je ubila milosrdna vlast. I tako se on prepušta onim aktivnostima prema kojima još uvek oseća privlačnost: prati vesti, komentariše ih i ponekad reflektira o uzaludnosti postojanja. Možda jednostavno pustiti dedku da odmori u penziji, umesto da zahtevamo akciju?

I za kraj nešto pozitivno, kako se ne bismo uporedili sa Mihailom Svetovom. Ako želite akciju, u uslovima kada milosrdna vlast vredno čupa bilo kakve javne organizacije, onda akcija mora biti partizanska. Smatrate da je važnije oslabiti Putina – vaš put je u Rospartizan. Smatrate da je važnije ojačati sebe i steći tu silu bez koje nema prava – vaš put je agorizam. Upravo se ja bavim implementacijom različitih agorističkih praksi.

Šta da radi libertarijanac u emigraciji?

Ovu temu sam predložila Mihailu Svetovu da je razradi u svom nastupu na MTL-Festu 2023, ali on je više voleo da priča o tome da treba razmišljati o globalnim stvarima i graditi libertarianski internacional. Prilikom pripreme MTL-Festa 2024, predložila sam Mihailu Požarskom temu „Šta da radi libertarijanac u Rusiji“, ali on je pričao o tome zašto je emigracija svinjac i kako svaki ko pobegne iz zemlje pogoršava situaciju za one koji su u njoj ostali. Verovatno je bolje da ja sama razmislim o ovoj temi, nego da dalje gnjavim istaknute blogere, oni su već rekli ono što su želeli.

U razmišljanjima oba Mihaila postoje zajedničke note. Svetov podseća na to da je politički emigrant izbeglica, da je obično siromašan, da je sve izgubio u otadžbini i da ne treba da se oseća sigurno na novom mestu, već naprotiv, treba da se drži percepcije „ja sam u ratu“, kako bi bio u tonusu, bio ljut, bio spreman da se drži svojih i sveti račune neprijateljima. Požarski govori o izgubljenim emigrantima koji, preselivši se u drugu zemlju, nastavljaju da žive na cringy način starim političkim agendom, kako bi sebi pružili makar neki osećaj potrebnosti i makar neki smisao svog života.

Krajnje mi se ne sviđa ni način na koji Požarski opisuje emigrante, ni to kime Svetov želi da oni budu. U mojim predstavama, libertarijanac je osoba sa razvijenim osećajem sopstvenog dostojanstva, koja ume organski da se uklopi u tržište, ceni dobrovoljnu saradnju i zna da upravo preduzetnici guraju svet napred. Funkcija libertarijanca je da mirno napreduje, čuva svoje bogatstvo i bude primer svima koji takođe žele da postanu dostojna osoba.

Čak i bežeći iz stare zemlje u novu u žurbi i bez imovine, libertarijanac ne sme to da oseća kao „ja sam žrtva, sve sam izgubio“. Ne, on je uspešno zatvorio neperspektivan projekat i odmah pristupio realizaciji novog, uzimajući u obzir stečeno iskustvo. Da li treba potpuno da se zatvori u svoje uređenje? Ako je to neophodno, u najodgovornijoj fazi svog novog životnog projekta – da. Čim se pojavi mogućnost, važno je odmah podići glavu iznad trenutnih briga, razgledati se, uspostavljati ili osvežavati prijateljske i poslovne kontakte, osmišljavati svoj novi položaj u širem kontekstu.

Treba li potpuno odbaciti sve što je ostalo u Rusiji ili drugoj zemlji iz koje je emigrant došao? Opet, ne odbaciti, već preispitati. Može se, recimo, ne samo pratiti kako stvari stoje u rusko-ukrajinskom ratu, već izabrati konkretnu brigadu, donirati joj za opremu, i već sa ponosom pričati bliskima, recimo, gledajte kako moja brigada hrabro se bori. Ili, recimo, umesto učešća u jadnim izbornim kampanjama negde na kraju sveta, jednostavno imenovati sebe za poslanika upravo ovde, u dijaspory, i sticati iskustvo u realnim poslovima, zarađivati realan autoritet. Država je negde tamo, a društvo – evo ga, ovde. Svi smo mi individualisti, mi formiramo društvo, a ne idemo na поклон državi, kao neki jadni kolektivisti.

Tragom MTL-festa, deo 3, Mihail Svetov

Mihail Svetov je poznati bloger još od vremena procvata ŽŽ, stari aktivista Libertarianske partije RF. Postepeno je stekao veći medijski uticaj od same partije, nakon čega je odlučio da u njoj sprovede reforme po svom ukusu, što je dovelo do raskola LPR na dva dela. Zatim je pokušao da umesto LPR-a promoviše krovnu organizaciju Građansko društvo, u čemu nije uspeo. Kasnije je u Moskvi otvorio klub „Nova iskrenost“, ali su ruske vlasti prilično brzo zatvorile ga, što je bilo krajnje očekivano. Sada živi u Riju i bavi se prvenstveno svojim medijskim projektom SVTV.

Tokom celog postojanja Montelibera, naši aktivisti su periodično pisali Mihailu na strimove putem plaćenih komentara i pitali ga za njegov stav prema Monteliberu. Mihail je u početku odgovarao da je negativan (u jednom od izdanja vesti Montelibera sam analizirala njegov stav), a nakon početka mobilizacije rekao je da nek idu iz RF-a bilo gde, pa čak i u Montelibero, sve je bolje nego ostati. Uglavnom, bila sam pomalo iznenađena kada su naši ljudi rekli da je Svetov odmah pristao da dođe na fest. Istina je da je želeo da istovremeno organizuje veliku turneju po mestima koncentracije antiratne ruske dijaspore, ali je tada protiv njega pokrenut krivični postupak, pa nije bilo jasno koje zemlje može bezbedno posetiti, i dolazak na fest je bio pod znakom pitanja.

Tek kada se desila ciljana donacija za Svetovljevu kartu za Crnu Goru, on je dao konačnu saglasnost. Trebalo je maksimalno isplatiti novac, pa je Mihailu u rasporedu zakazano odmah dva izlaganja, plus kao bonus je trebalo ići intervju u podkast studiju Montelibera. Ipak, sve to nije garantovalo da će biti postignut dostojan medijski odjek: ja sam, recimo, predviđala da će Svetov nakon festa na svom kanalu samo pomenuti: održao sam kul predavanje u Crnoj Gori, obavezno poslušajte – i ni reči o festu, niti o Monteliberu. Srećom, predviđanje se nije ostvarilo.

Čista verzija nastupa još uvek nije objavljena, dajem tajmkod opšte transmisije od mesta gde se pojavljuje zvuk.

Glavne teze oba Svetovljeva nastupa bile su sledeće:

  1. Ne želim da kažem ništa loše o Monteliberu, vi ste svaka čast, ali generalno pokušaj bežanja od države i izgradnja sopstvenog malog ankappa na periferiji je propala ideja, treba se baviti politikom, ne plašiti populizma i doći na vlast. Podsećam da je tema nastupa bila „šta da radi ruski libertarijanac u emigraciji“, tako da je ideja koja je relevantna za neke Argentince ili čak Crnogorce bila potpuno nerelevantna konkretno za Ruse.
  2. Libertarijanci su prirodni individualisti, nemaju pojma šta se dešava van njihovog dvorišta, a nama je potreban libertarianski internacional. Ovde nema nikakvih prigovora – potreban je, radimo na tome. Fest je, između ostalog, upravo o tom internacionalu. Sada ćemo u okviru internacionala moći da zahtevamo od Svetova da osvetljava i probleme i uspehe ne samo „grudastih“ trudovika, već i naše.
  3. Sa ljudima treba razgovarati jezikom ljubavi, sklonite svoju logiku, ona smeta. I uopšte, čitajte više levicares, oni kapiraju politiku, ne opterećujte se tom vašom ekonomijom, publici je ona dosadna. Rekao je to i otišao da daje intervju za Rabfak, levicama, pohvalna doslednost. Nažalost, prateći levičarske recepte, Mihail je tokom svoje političke karijere uspeo da odbije dosta istomišljenika, što malo demotiviše proučavanje onoga što ti ljudi savetuju. Istovremeno, razumne levice zaista ne treba odbijati, sa njima se odlično uspostavlja saradnja. Kriterijum razumnosti je da mržnja levice prema državi mora biti jača od mržnje prema nejednakosti, privatnom vlasništvu i sličnim levičarskim strašilima.

Dakle, moje predviđanje se nije ostvarilo: Svetov nije samo bio zadovoljan organizacijom festa i učesnicima projekta sa kojima je stigao da razgovara – on je promenio svoje mišljenje o projektu u celini i to je javno izjavio na nekoliko platformi: navodno, bio je u krivu, dobri ljudi, dobar projekat, uzalud se plašio. Respect, šta da se kaže. Svoju kartu je otplatio za sto dvadeset procenata.

Naravno, veoma bismo voleli da u svojim redovima imamo govornika takvog nivoa, ali zapravo naš put je decentralizacija. Tako da više ima smisla težiti pojavi desetine govornika nivoa Soza i stotine mog nivoa, nego tražiti jednog jedinog šampiona.

O pravu nacija na samoopredeljenje

Nedavno sam imala priliku da poslušam debate dvojice ruskih emigranata o tome kako se postaviti prema ruskom narodu. Ispalo je tako da su u jednom od Montelibero četova izazvali burnu diskusiju, pa sam i ja odlučila da se priključim sa svojim mišljenjem.

Ukratko pozicije strana:

Mihail Svetov. Narod treba voleti; narod je žrtva režima; protiv režima je sada besmisleno nastupati, treba dočekati pogodan trenutak; narodu je potreban vođa, dobri gospodar, koji će preuzeti vlast i vladati vođeno ljubavlju.

Mark Fejgin. Nemamo vremena da se mazi sa narodom, on je već sve upropastio; ako narod sam ne sruši Putina, onda nema razloga za žaljenje ako će i dalje drugi odlučivati umesto njega; uzeće i reparacije i raskomadaju zemlju; uzgred, ako je raskomadaju, to nije loše, postoji šansa za pojavu ruskog Tajvana, gde bi Mark lično mogao smestiti svoje umorne kosti.

Ono što kod cele ove retorike kod mene izaziva najveće odbojnost jeste to što svi govore o nekom tu ruskom narodu. Ali pravo nacija na samoopredeljenje nije u tome da neko stranac nazove određenu zajednicu ljudi narodom i izdvoji za taj narod komad zemlje. To je u tome da ljudi sami sebe definišu kao narod, počnu da se ponašaju kao narod i izbore svoje priznanje kao naroda. Ljudi imaju takvo pravo – da se samoopredele u narode.

Narod Montelibero se, recimo, već samoopredelio. Svako može pripisati sebe našem narodu, uveriti se da ga i narod priznaje kao svog, a vremenom se odlučiti i na aliju – fizički se relocirati u dom svog naroda. Ako je on zaista naš po duhu, čeka ga topao doček.

Mark Fejgin sa svojim snovima o ruskom Tajvanu iznenada se ispostavio bližim nama po duhu nego Mihail Svetov sa svojim snovima o dobrom moskovskom gospodaru. Ali Mihail poseduje veoma dragocenu sposobnost da zainteresuje ljude za libertarijanizam, čak i ako do tada nisu imali pojma o njemu. Kasnije će oni razumeti temu i postepeno se udaljiti od Mihailove pozicije, ali kao aperitiv, Svetov je dobar.

Zato smo veoma srećni što Mihail Svetov namerava da dođe kod nas krajem septembra na festival Montelibero (sajt je tek napravljen, budite strpljivi, dopunjavaće se). A pošto već dolazi, onda će, naravno, i nastupiti. Tema još uvek nije određena.

I ja ću nastupiti, sa kratkim pregledom onoga što je narod Montelibero uspeo da postigne za nešto više od dve godine, i šta ga još očekuje.

Ali ovakvi nastupi su samo mali deo programa, ipak nije konferencija, već festival. Zabavićemo se, to motiviše za život.

Još jedan uvodni video o libertarijanizmu od Svetova

Mihail Svetov je objavio još jedan uvodni video o libertarianizmu.

Očigledno, najstariji video na SVTV kanalu, Pet minuta o libertarianizmu, preko kojeg je zaista mnogi saznali za ovu ideologiju, iz nekog razloga više nije zadovoljavao.

Hajde da uporedimo šta se promenilo.

Stari video je kao brzalica od gusto isečenih libertarianskih teza, slabo povezanih u jednu logičku liniju. Ključne teze: libertarianizam je o tome da cilj ne opravdava sredstva, o pravu žrtve na zaštitu od nasilja, o pravu da se voli i mrzi. Libertarianizam je moralni kompas. U videu se pojavljuju pominjanja Mihailovih ličnih ukusa koji nemaju veze sa temom.

Novi video se čita u umerenom tonu pripovedača, opremljen je jednostavnom, ali dovoljno privlačnom animacijom, i mnogo je preciznije logički utemeljen.

Meni, naravno, nije dopao sam početak videa, gde se samopripadnost predstavlja kao nešto neotuđivo i nejasno od koga dato, a princip nenagresije se iz nekog razloga naziva ugovorom. Zašto ne obrnuto, ugovor o samopripadnosti i neotuđivo prirodno pravo na otpor nasilju? To je, zapravo, važno, jer prema Mihailu, kršenje ugovora o nenagresiji izbacuje čoveka iz pravnog polja, i tu se već javlja pitanje: a šta je zapravo pravno polje?

Uzgred, video red na ovom mestu direktno protivreči tekstu. Agresor preti nasiljem, čime bi zapravo trebalo da izađe iz pravnog polja, tu se pojavljuje spoljni zaštitnik, i šta agresor radi? Bacam nož i predaje se. To jest, pribegava pravnoj proceduri! On pokazuje da više nije agresor, i da sada njegovo raspucavanje iz svih cevi više nije toliko privlačno u očima spoljnog posmatrača. Drugim rečima, agresor ne izlazi iz bilo kog pravnog polja. Ili izlazi upravo u trenutku agresije, kada je dopustivo napuniti ga olovom. Tako se, barem, može razumeti iz videa.

Uglavnom, Svetov se nikada nije isticao strogošću konceptualne baze, ali za političara je to ipak preteran zahtev, njegov posao je da privuče publiku. Sa tim bi video trebalo da se nosi prilično dobro, mogu ga slobodno preporučiti za širenje.

Mobilizacija i Montelibero

Studio Libertarian Band objavila je prilično sadržajan desetominutni video koji objašnjava specifičnosti mobilizacije u RF za one koji još uvek veruju da je u RF realno nešto postići po zakonu. Uzgred, to je zapravo realno, jer je „po zakonu“ u RF jedan od konkurentnih sistema pojmova, a gde postoji konkurencija, tu postoji i mogućnost da se pobedi u toj konkurenciji. Druga stvar je da je glavni instrument za to da sa tobom postupaju po zakonu glasan i prljav javni skandal ili verodostojna pretnja takvim. U videu se o tome takođe sasvim jasno govori.

Na kraju videa je usput pomenuto da će odličan način da se izbegne mobilizacija biti fizička relokacija u Crnu Goru i pridruživanje projektu Montelibero.

Mihail Svetov je održao prilično razređen šestosatni strim pod moćnim nazivom „Bežite“, gde je na kraju takođe usput pomenuo da svim srcem preporučuje beg, uključujući i u Crnu Goru, gde se po želji može pridružiti projektu Montelibero, uprkos njegovom, Mihailovom, skepticizmu u pogledu ciljeva projekta, jer sada nije vreme za luksuz.

Sa žalošću konstatujem da su preporuke oba poštovana kanala za nijansu zakasnile, i da je sada aktuelno bežati ne u Crnu Goru, već uopšte bilo gde u inostranstvo, samo da vas ne vrate na granici – a tamo se već može razmišljati kako preživeti u novim uslovima, i da li će možda uspeti dospeti i do Crne Gore, ko zna.

Ipak, i dalje deklarišemo da ćemo pomoći u smeštaju onima koji stignu u našu zagušljenu oblast, iz neke Gruzije, Jermenije, istog tog Kazahstana ili, ako đavo ne šali, čak i iz Rusije. Ako uspete – mobilizujte sve svoje mogućnosti – i hajde kod nas.

U objavi o debatama Svetova i Šulman pisala si, navodno, da nisi primetila kada se Mihail pretvorio iz libertarijanca u žarkog revolucionara

Pre šest meseci je Mihail nastupao u Latinskoj Americi i govorio da država nema stimula da „vas ostavi na miru i dopusti vam da živite onako kako želite“, već da postoje ekonomski i moćni stimuli da to ne uradi.

A na kraju predavanja je direktno rekao da je libertarijanizam revolucionarna ideologija. I da ako u duši niste ekstremista-revolucioner, onda niste ni pravi libertarijanac.

Kako gledaš na ovu izjavu i predavanje u celini?

Anonimno pitanje

Sa osećajem blage nostalgije ponovo sam pročitala svoj post o razgovoru Svetova i Šulman. Primetila sam da se nije ostvarilo ni Svetov predosećaj građanskog rata, niti predosećaj koji je izrazila Šulman, da će vlast nastaviti da gubi pozicije tokom izbora. Umesto toga, imamo hekatombu koju Putin priređuje sopstvenim biračima rukama VSU, što, naravno, 2018. godine praktično niko nije predvideo. Pretpostavljam da to znači da mu ti birači zapravo i nisu toliko potrebni.

U pomenutom latinoameričkom predavanju, Svetov je pokrenuo zanimljivu tezu o tome da se mi ne opiremo državi ne zato što ona ima najveću palicu, već zato što duboko u sebi ipak verujemo u njen legitimitet, čak i ako se pozicioniramo kao ankapovi. To odgovara i poznatoj tezi Belkoviča da već živimo u ankapu, samo što su sve poljane podeljene između bandita, a ljudi uglavnom bezžalno trpe svoj status podređenosti, iako zapravo nisu obavezni da to čine.

Kao obrazloženje svoje teze, Svetov na scenu izvodi siromašnog Avganinca sa Kalašnjikovom, koji je prvo proterao sovjetske, a zatim i američke civilizatore, jer je njegova vera u to da on zapravo zna kako se pravilno živi bila mnogo jača.

Pošto je Svetov ceo prvi deo svog predavanja posvetio uživanju u tome kako su ga tukli i ponižavali predstavnici i pomagači države dok je on organizovao najluđe događaje u Istočnoj Evropi, iz toga se može zaključiti da i on duboko u sebi veruje u legitimitet države. Na kraju krajeva, pravi iskreni ankap sa gomilom bitkoina bi verovatno pronašao način da lično osveti one nesrećne poslaničke pomoćnike koji su se usudili da prekrše NAP u odnosu na njega, i tako im dao dobar primer kako treba postupati sa kršiteljima principa neagresije.

Kao što ste primetili, moj ton je i u Rusiji uvek bio prilično ekstremistički, a kada sam otišla izvan RF, potpuno se razmorila. U praksi, međutim, moj aktivizam veoma retko ide dalje od izbegavanja poreza. Verovatno još uvek samo čekam talentovanog libertarijanskog revolucionera koji će podići ljude na barikade, za slobodu i tržište – kako bih stala pod njegove zastave. A dok se vatreni libertarijanci ograničavaju na to što s prekorom posmatraju latinoameričku publiku u potrazi za radikalima, moram i ja da se ograničim na isključivo mirne aktivnosti izgradnje svog seoskog ankapa.

Šta će se desiti ako Mihail Svetov pobedi na izborima 2024. i postane predsednik Rusije?

〇人三厂 (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00002602btc)

Pre nego što odgovorimo na pitanje šta će se desiti u slučaju pobede, važno je razumeti pod kojim uslovima ona uopšte može da se ostvari.

Deo 1. Pre izbora

Može se osmisliti mnogo scenarija različitog stepena neverovatnosti, ali svi oni će sadržati jednu zajedničku premisu: i Putin i Navaljni pre izbora fizički ispadaju iz trke. To jest, ne samo da ne učestvuju iz nekog razloga, već nemaju ni najmanje mogućnosti uticaja. Jednostavnije rečeno, umiru. Pretpostavimo prilično grub scenario: Navaljni pogine u koloniji od kovida, Putin pogine od moždanog udara. Na taj način ne izmišljamo nikakve terorističke organizacije ili teroriste usamljenice, već ostavljamo realizaciju ove istorijske slučajnosti na volju majke prirode. Vršilac dužnosti predsednika postaje Mišustin, on pokušava da preuzme uzde u svoje ruke, ne uspeva, i Federalna skupština iznenada usvaja zakon kojim direktno zabranjuje vršiocu dužnosti da se kandiduje. Mišustinu je dovoljno pameti da ne upotrebi veto.

Objavljeni su novi izbori. Njima prethodi široka društvena kampanja za ukidanje zakona koji onima koji su učestvovali u aktivnostima ekstremističkih organizacija oduzima pasivno biračko pravo. Kampanja ne donosi rezultate, i Navaljini saradnici, od Volkova do Gurijeva, ispostavljaju se kao neizabrani – neko zbog ekstremizma, neko zbog statusa stalnog boravka. Opozicija sprovodi primere, gde lako ispadaju još živi stari demokrate, i u drugom krugu Svetov sa minimalnim predznakom pobeđuje Juneman. I Putinovim saradnicima nije lako, pa i oni moraju da organizuju primere u kojima Sobjanin gubi od Šojga, uz početak prljavih skandala o tome kako su za jednog kandidata u koloni glasili radnici komunalnih službi, a za drugog vojnici ročnici. Niti manje prljavo ispada ni kod komunista, gde Zjugaov nije odlučio da pusti nikoga umesto sebe. Za vrhunac svega, od Rodine se iz nekog razloga kandiduje Patrušev, a od SR Prilepin. Na taj način, u trenutku početka kampanje za prikupljanje potpisa, najveće sistemske partije su obuzete potpunim razdorom, izborima je usmerena ogromna pažnja javnosti, i CIK-u nedostaje političke volje da eliminiše Svetova na samom početku. On dobija prilično velikodušno finansiranje kako od liberalnih biznismena-političkih emigranata, poput Čičvarkina, Durova i Hodožkovskog, tako i od pojedinih preduzetnika koji nisu pobegli za Putinove vlasti, počevši od Potapenka. To se ispostavlja dovoljno da prikupi potpise i uđe u glasački listić.

Ali da li je takvo raspoređivanje dovoljno da libertarijanac može da pobedi na predsedničkim izborima u Rusiji? Ne. Zato ćemo dodati još dva faktora. Prvo, izuzetno uspešne liberalne reforme, na primer u Kazahstanu, koje su mu par godina pre izbora u Rusiji obezbedile ozbiljan skok, a njegovi uspesi su upravo sada veoma prisutni u javnosti. Drugo, Svetov najavljuje levi zaokret, priča priču o tome da su za sve narodne nevolje krivi superbogataši i kako će ih lišiti poluga uticaja na politiku. Takođe obećava prenošenje državnih korporacija u fond za penzije, obavezuje se da će uvesti progresivni porez na dohodak otkazivanjem poreza na dohodak građana za sve koji primaju manje od dva minimalna zaradaka, dok će za ostale zadržati dosadašnju stopu uz oduzimanje onih nazvanih dva minimalna zaradaka iz osnovice za oporezivanje. Takođe se, naravno, najavljuje smanjenje vojnih rashoda za 30% ukinuvanjem celokupnog sistema obaveznog vožnog roka, i smanjenje rashoda za specijalne službe za 90% – uz prebacivanje uštedenih sredstava na socijalne stavke budžeta. Ukratko, ima gde da se razigra libertarijanska fantazija pri pisanju radikalno leve programa.

U tom kontekstu, Zjuganova obećanja nacionalizacije izgledaju ne samo neubedljivo, već i bledo, a u Šojguovu sposobnost da smanji vojsku uvire opravdane sumnje – šta ga je to ranije sprečavalo? Za vrhunac svega, prvi put nakon mnogo godina svi kandidati izlaze na debate, i upravo tu Svetov razbija sve, demonstrirajući najviši nivo diskusije u Istočnoj Evropi. Tako će o njemu saznati bake na televiziji, i to mu obezbeđuje pobedu.

Deo 2. Nakon izbora

Svetov dolazi na vlast, ali on je predsednik bez partije. Izbori u Državnu dumu održaće se tek 2026. godine, a on mora da pokaže bar neke rezultate. Inače, o Državnoj dumi. U 2021. godini u njoj je formirana veoma mala međufrakciona grupa poslanika, koji su uspeli da uđu zahvaljujući pametnom glasanju, nisu izdali Navaljnog anatemom zbog toga, i koji čak i nekako rade za izbirače. Nakon Svetovove pobede, njihov neformalni uticaj ozbiljno raste i oni postaju nosioci velikog broja nacrta zakona koji materijalizuju Svetovov program. Ipak, svi ti nacrti zakona prolaze teško i sporo.

Zato se veoma brzo sprovode one mere gde predsednik može da se snađe svojim naredbama kao vrhovni zapovednik. Tako ruski silovci počinju da napuštaju Donbas čak i pre nego što Državna duma potvrdi novog premijera. Njima, inače, postaje Dmitrij Potapenko – je li zao što je bio jedan od prvih koji je počeo da uplaćuje pare Svetovskom štabu. Navalnjata zahtevaju Milova i Gurijeva u vladu. Milov dobija funkciju ministra energetike, a Gurijev je imenovan da upravlja pensionim fondom. Na funkciju ministra finansija trijumfalno se vraća Kudrin, i to postaje garancija da Državna duma postane malo popustljivija. Ekaterina Šulman postaje ministar prosvete. Ministarstava u Rusiji ima mnogo, dostojnih ljudi još više, lenjo me je da fantaziram o ostalim funkcijama, ali, bilo kako bilo, vlada će se ubrzo obnoviti. Takođe, predsednik iznosi nacrt zakona o širokoj amnestiji za sve političke članove, a istovremeno i za član 228. Nacrt zakona stagnira, i tada politički Svetov jednostavno izdaje pomilovanje. Rosimočestvo prelazi u nadležnost pensionog fonda.

Šta se uspeva uraditi u Dumi?

Prvo, još jednom promeniti zakon o izborima, nastavljajući dobru tradiciju ne sprovođenja dva izbora po istim pravilima. Nacrt zakona piše „Glas“, a predlaže ga predsednik. Vraćeni su izborni depoziti, prag ulaska za partije smanjen je na 3%, potpisi za registraciju kandidata dozvoljeni su u elektronskom obliku preko naloga na državnim uslugama, ukinuto je elektronsko i višednevno glasanje, proširena su prava posmatrača, i naravno, ukinute su lustracione norme za osuđene osobe, vlasnike stranih boravišnih dozvola i dvostruko državljanstvo, kao i za one koji su povezani sa ekstremizmom.

Drugo, predsednik garantuje pravo veta na bilo koji zakon donet sa kršenjem pravilnika. Bez ikakvog ubrzanog razmatranja u tri čitanja odjednom.

Treće, naglo opada udeo tajnih stavki u budžetu. Oko budžeta u dumi idu ozbiljne javne bitke. Smanjenje budžeta za bezbednosne agencije postiže se samo delimično, a ušteda se zaista preusmerava na obrazovanje i zdravstvo. Radikalno su smanjeni troškovi državne propagande, i to se ispostavlja kao problem – kao i u vreme Jelcina, predsednika počinju da napadaju preko privatnih kanala, a on im uzvraća svojim strimovima.

Šta ne uspeva? Naravno, propadaju svi planovi za lustraciju. Ne uspeva ukinuti porez na dohodak za siromašne. Ne uspeva se ukinuti čak ni porez na transport, iako se čini kao sitnica.

Nakon toga, u 2025. godini, predsednik raspušta Dumnu i raspisuje vanredne izbore. U Dummu ulazi oko petnaest partija, uključujući i jednu libertarijansku. Najveću frakciju imaju komunisti – dvanaest procenata. Tempo reformi nakon toga se ubrzava, ali ne značajno, jer tim reformatora praktično mora da formira svoju koaliciju za svaki novi zakon. Već pred kraj svog prvog mandata, Svetov uspeva da postigne usvajanje ustavne norme kojom se propisuje da svaki novi federalni zakon ili druga norma, osim ustavnih, moraju sadržati naznaku o roku isteka svog važenja, koji ne može prelaziti deset godina. Ako do isteka roka važenja norma ne bude produžena ili na neki način modifikovana, ona automatski prestaje da važi. Uz to, pošto se već menja ustav, usvojena je i druga važna izmena: od sada predsednik može vladati samo jedan šestogodišnji mandat.

Šta se uspeva postići u spoljnoj politici?

Prekida se odobravanje kredita drugim zemljama. Sve trupe se izvlače iz inostranstva. Ukrajinci se raduju, Jermeni tuguju. Krim se proglašava slobodnom ekonomskom zonom, koja ima pravo da u bilo kojim pitanjima bira kojim će se tačno zakonodavnim normama rukovoditi – ruskim ili ukrajinskim. Ukrajinski građani dobijaju pravo na slobodno nastanjivanje na Krimu uz dodelu biračkih prava na izborima svih nivoa, sve do predsedničkih. Ukrajinske političke partije dobijaju pravo na delovanje na teritoriji Krima. Stanovnici Krima sa ruskim državljanstvom dobijaju pravo da učestvuju u parlamentarnim i predsedničkim izborima u Ukrajini. Granica između Rusije i Ukrajine na Donbasu predaje se pod kontrolu Ukrajine. Ukrajina na duže vreme dobija glavobolju u vidu bivših narodnih republika koje je na neki način potrebno dovesti u ljudsko stanje. Zahvaljujući ovom kompromisu, Rusija postepeno izlazi iz pod većine stranih sankcija – svih, osim ograničenja na isporuku visokotehnološkog naoružanja. Sopstvene sankcije, naravno, ukida odmah.

Liberalizovano je tržište spoljnih isporuka ugljovodonika. Kupac ih kupuje na ruskoj berzi ili direktno od proizvođača, nakon čega sam bira koji će tačno način koristiti da obezbedi njihovu isporuku. Na taj način, obim pumpanja nafte i gasa preko Ukrajine sada određuje samo to koliko konkurentne tarife za tranzit postavlja ukrajinska strana.

Rezultati vladavine

Rusija je stupila na mirne staze i prestala sa ludovanjem u spoljnoj politici. Unutrašnja politika je takođe oslobođena diktata silovaca. Snažna leva opozicija u parlamentu nije dozvolila ozbiljno smanjenje poreskog opterećenja i državnih rashoda, međutim, njihov karakter se promenio ka socijalnijem. Rusija je pod Svetovom ostala zemlja sa niskim nivoom državnog duga i suficitnim budžetom.

Godine 2030. Mihail Svetov odlazi sa mesta predsednika i iste godine se bira u parlament, gde predvodi libertarijansku frakciju. Godine 2035. napušta parlament, kupuje kućicu na Kamčatki, naseljava se tamo sa svojom mladom suprugom i vodi privatni život.

Infobez od Svetova, kratak utisak

Mihail Svetov je objavio davno najavljeni video o metodama nestajanja s radara, kreiranja anonimnih i pseudonimnih identiteta. U odricanju se odgovornosti navodi da tehnički stručnjaci verovatno neće saznati mnogo novog iz njega. Ja nisam tehnički stručnjak, ja jesam saznala.

Moj pseudonimni identitet kreiran je sa mnoštvom ranjivosti, stoga ne očekujem da će izdržati bilo kakvu pažljiviju pažnju, i svoju aktivnost posmatram više kao intelektualnu igru. Ako mi iznenada bude potrebno da kreiram novi pseudonimni identitet od nule, koristiću Mihailove savete. U meri u kojoj već primenjujem metode koje je on predložio, nemam zamerki: to zaista radi. Znači, može se oprezno pretpostaviti da neće biti ozbiljnih rupa ni u onim momentima koje nisam isprobala.

Drago mi je što je Svetov preispitao svoj stav o tome u kojoj meri se može verovati anonimnim izvorima. Šteta je što je zbog tog zaključka morao mnogo puta da pogreši i izgubiti mnogo novca, ali šta remedy, to je cena za preterani snobizam i želju da što duže zadrži belinu svog plašta.

P.S. Gledaoci su primetili da Svetov u svom uputstvu nije dopisao komandu za ažuriranje paketa u terminalu, i kao rezultat je ažurirao samo njihovu listu. Ispravna komanda izgleda ovako:

sudo apt-get update && sudo apt-get dist-upgrade

Belorusija 4

Ovo je moj četvrti tekst o Belorusiji (ostali se mogu pronaći putem heštega #Беларусь), a ovog puta je izazvan gledanjem razgovora između Mihaila Svetovog, Romana Popkova i Jelene Borovske, kao i Romanovim postom nakon strima na svom kanalu.

Romanov izlaganje o tome u kakvom se stanju trenutno nalazi belorusko civilno društvo bilo je veoma poučno i objašnjavalo je zašto stvari idu baš onako kako idu, ali ja bih sada želela da razgovaram o nečem drugom.

Roman je tokom razgovora kritikovao Moskvače zbog previše tehnološkog načina razmišljanja. Posebno je udario na Ponasenkova sa njegovim Die erste Kolonne marschiert, die zweite Kolonne marschiert, ali je uz to pogodilo i Svetova koji se složio sa Ponasenkovom. Ja, mada živim odvojena od Moskve nekim ozbiljnim rastojanjem i Uralskim planinama, ipak sam jedna od tih Moskvača, i zato i ja imam isključivo tehnološki pristup ovom politološkom zadatku: kako obezbediti tranziciju od nelegitimne diktature ka tranzitnoj vladi, ustavnoj reformi i novoj legitimnoj vladi. I vidim tačno dve opcije.

Prva opcija. Želite li kao na Ukrajini?

Ako je ranije diktatoru imao snage da iskoriči borbene organizacije (pozdrav Romanu Popkovu i njegovoj NBP) u korenu, onda je sada, kada se odvija neprestani ulični protest, prilično lako maskirati obuke za borbeno usklađivanje u epizodičnu spontanu koordinaciju. Desetine hiljada ljudi svakodnevno traže najdelotvornije načine da resursno iscrpe protivnika, upoznaju se jedni sa drugima, saznaju ko čemu je sposoban, i ako intenzitet besa nastavi da raste, u jednom trenutku, stotine leševa koje pominje Roman prestati će im izgledati kao ozbiljno ograničenje na putu ka svrgavanju diktature.

Naravno, oni ne jurišaju golim grudima na administrativne zgrade, već, kao što smo videli u Ukrajini, zauzimaju vojne skladišta i ostave za oružje u policijskim stanicama. Nakon toga, prelazak na vruću fazu uličnih borbi je neizbežan, čak i ako niko ne bude povređen prilikom uzimanja oružja. A ulične borbe će neizbežno završiti svrgavanjem diktatora.

Druga opcija. Kako se zove predsednik Švajcarske?

Dalje je fantastična priča, ne shvatajte kao prognozu.

Tihanovska dolazi na Bajdenovu inauguraciju. To je odličan pretek za to da se diskutuje o tome kako tačno svrnuti Lukašenka. Opcija sa invazijom se odbacuje, i predlaže se jeftinija. Lukašenko se proglašava međunarodno traženim, za njegovu glavu živu ili mrtvu određuje se ozbiljna nagrada po belaruskim merama, nekih uslovnih sto miliona dolara. Istovremeno sa tim, na scenu stupa druga veoma važna osoba, zove se Gi Parmelon. To je potpredsednik Švajcarske konfederacije, koji će u trenutku Bajdenove inauguracije biti novi predsednik (pozdrav Mihailu Svetovu sa njegovim stalnim retoričkim pitanjem, kako se zove predsednik Švajcarske). Švajcarska je neutralna zemlja sa veoma stabilnim političkim sistemom. Samo ona može dati Lukašenku garanciju doživotnog političkog azila (Rusija ili SAD ne mogu).

To je to, dalje merimo vreme i pratimo šta će se desiti pre: jedan od Lukašenkovih čuvara će pokazati njegovu glavu i tražiti nagradu – ili će se Lukašenko obratiti gospodinu Parmelonu za garancije i napustiti zemlju odmah nakon njihovog potvrđivanja.