Тег: prognoza

Problem kartelskog sponzora u sferi zaštite kod ankapa

Mankur Olson je u „Logici kolektivnog delovanja“ dokazao da male grupe sa koncentrisanim interesima uvek pobeđuju u koordinacionoj igri protiv difuzne većine zbog problema besplatnog vozača. Tri CEO-a će se dogovoriti za večerom; milion klijenata — nikada, jer svaki racionalno čeka da drugi prvi rizikuju.

Koji konkretan mehanizam pri ankapu sprečava kartelski dogovor dva-tri najveće zaštitne agencije sa podelom teritorija?

Konweni

To je pitanje koje je mučilo i Davida Fridmana. U poglavlju „Mehanika slobode“, koje se odnosi na efekat razmere, on upravo razmišlja o tome da na tržištu sprovođenja zakona, čini se, deluje izraženiji pozitivni efekat razmere nego što mu je prvobitno izgledalo, a to znači da se povećava verovatnoća kartelskog dogovora.

Meni se čini da je uzrok ovog preteranog pesimizma u preuveličavanju važnosti neposredne naoružane zaštite na tržištu bezbednosti. Književni opisi tržišta bezbednosti pri ankapu puni su nekih univerzalnih zaštitnih agencija koje su odgovorne za bezbednost uopšte u najrazličitijim aspektima i lako se skaliraju. Naravno, takav početni, već zadat monopol u uslovima zadatka, dovodi poštenog analitičara do zaključaka da će takve agencije imati tendenciju da se snažno uvećavaju i ulaze u kartele, a da će uticaj na ljude biti potpuno totalan, i da će prodaja takvih usluga obezbeđivanja bezbednosti za klijente biti užasno opasna, jer je ovde samo jedan korak do totalnog porobljavanja.

A odakle će se uzeti te zaštitne agencije? Ko će biti njihovi klijenti i koje usluge će od njih kupovati?

Recimo da ne živim u mirnoj Crnoj Gori, gde u svakoj kući postoji legalna puška i plus par-tri crnih cevi preostalih iz rata, već, recimo, u nekom Brazilu. Imam razloge da se plašim napada na ulici, krađe automobila i provala u moj dom. I evo, u gradu se otvara startap koji je spreman da me opslužuje, čak i ako zalutam negde u favele. Šta je potrebno takvom startapu u okviru tehnologija aktuelnih u trenutku pisanja posta? Dogovoriti se sa kompanijom kojoj pripadaju ulične svetiljke o postavljanju kamera na njih, kao i platformi za drone sa funkcijom punjenja. Dalje, AI prati sumnjive radnje, poput provale u vrata kuće ili auta, sa najbliže svetiljke poleće dron i zahtevati opravdanje zakonitosti radnji. U slučaju agresivnog odgovora primenjuje na osumnjičenog mere uticaja, na primer, puca iz taser-a, nakon čega poziva već živi patrolni odred da izvrši hapšenje. Slično u slučaju napada na osobu: prileti, zahteva da se zaustavi, opomene one koji su ignorisali naređenje, dočeka patrolu, vraća se u gnezdo. A dalje već sledi sudski postupak o tome koliko se naplatiti od agresora.

Nakon što je radio pola godine na ovom tržištu, startap sa iznenađenjem otkriva da njegove usluge postaju manje tražene, jer je grad postao primetno bezbedniji. I šta, sada oni sami treba tajno da me zastrašuju kako bih produžio pretplatu? Ne, naravno, jednostavno će pretplatu učiniti jeftinijom, a dronove koji većinu vremena stoje neaktivni koristiće, recimo, za dostavu pice.

A šta, u mirnoj Crnoj Gori mi uopšte ne trebaju usluge zaštitne agencije? Naravno da trebaju. Treba mi da, kada slomim nogu lutajući po planinama, polete hrabri spasioci u helikopteru i izvuku me iz tog pravca. Ili da me izvuku iz auta koji je skliznuo sa litice. Ili da me pronađu u moru kada me tokom oluje odnese na sup-dasci daleko od obale. Ili da skinu mačku sa drveta.

Razumete pak da brazilski startap u sferi bezbednosti neće moći da uđe na crnogorsko tržište, jer je to tržište potpuno drugačije? Zaštitne agencije su osuđene na lokalnost zbog lokalnog karaktera pretnji, kao i osuđene na malu veličinu, jer karakter pretnji ima običaj da se menja. Velikoj kompaniji je teže da se menja, što znači neefikasnost, a neefikasnost znači rastanak sa udelom na tržištu.

Ali zar zaista nema funkcija za zaštitne agencije koje bi bile tražene globalno? Naravno da ima, ali to su specijalizovane funkcije. Na primer, pronaći negde na planeti Zemlja osobu koja mi duguje ogromnu sumu novca i ne želi da vrati. Ili osobu koja je ubila moju majku i zna da bih želela da ga spalim na njenoj pogrebnoj lomači, jer će joj tamo trebati sluga. Takve agencije neće prodavati pretplatu na usluge, morale bi da preuzimaju retke jednokratne narudžbine, previše je to specifično tržište. Na tome nije moguće izgraditi globalnu dominaciju sa perspektivom da se pritisne bilo ko i potčini sopstvenoj zlokobnoj tržišnoj moći.

A šta je sa perspektivom spoljne naoružane invazije? Zar privatne vojne kompanije ne bi trebalo da budu kičma svakog dostojanstvenog društvenog poretka, ako želi da se naziva ankapom? Zar se takve kompanije ne bi trebale ujediniti u mega-kartel koji diktira svoju volju celom čovečanstvu? Na veliku žalost sledbenika ove grane razvoja čovečanstva, u mirno vreme miran građanin nije sklon da finansira vojsku. Rat mu nije potreban, on ga i ne kupuje. Armiju za invaziju možeš opremiti samo ako uvodiš oporezivanje na svojoj teritoriji. A narodna vojska za odbranu od invazionističke armije organizuje se pri postojanju slobodnog tržišta sama, brzo, efikasno i ne previše skupo, kao što pokazuje iskustvo makar samo onog ukrajinskog rata.

Ka futurologiji rata: diskusija

Atomic Cherry je za svoje plaćene pretplatnike objavio ciklus od četiri članka „Ka futurologiji rata„, a meni je poslao nacrte u Wordu. Usledila je kratka diskusija, ali moraću da je predhodim kratkim pregledom ciklusa, gde delimično prepričavam mišljenje autora, a delimično ga dopunjujem.

U ciklusu se ukratko opisuje kako je profesionalna vojska, sa izumom nacionalizma u 19. veku, mutirala u masovnu regrutnu vojsku, dok je tokom Hladnog rata, u vezi sa drugim demografskim prelazom, ponovo nastupao trend profesionalizacije. Takođe se opisuje promena vojnih doktrina, od takmičenja u tome ko će koga bolje premanevrisati, do ideje generalne bitke, a zatim do totalnog rata, iz kojeg su kasnije proistekle doktrine informacionih ratova, hibridnih i tako dalje.

Ključnu kontradikciju koja je dovela do krize savremenih ratova, autor vidi u sledećoj dilemi. S jedne strane, nacionalizam je i dalje veoma jak, i on se dodatno pojačava kada dođe do invazije u zemlju, stoga je za odbranu od agresije relativno lako mobilizovati veoma veliki i motivisani kontingent. S druge strane, većina zemalja je već prošla drugi demografski prelaz, imaju negativnu demografiju, i sastavljanje motivisane invazione vojske je relativno teško. Na taj način, nacionalizam neizbežno diktira agresoru pridržavanje doktrine totalnog rata, ali demografija mu ne daje mogućnost da za to privuče beskonačne ljudske resurse. Štaviše, međunarodna humanistička retorika tera na stid zbog otvorenog genocida, pod uslovom da se rat nalazi na prvim stranicama međunarodnih medija.

U svetlu ove dileme, autor opisuje nekoliko scenarija.

  • U zemljama gde drugi demografski prelaz još nije izvršen, a nedostatak industrijske moći ne dozvoljava vođenje totalnog rata po kalupima svetskih ratova, dolazi do niskotehnološkog genocida. Primeri su uglavnom koncentrisani u Africi.
  • Ako agresor ima ogromnu tehnološku superiornost, imamo rat u kojem on daljinski uništava vojnu i civilnu infrastrukturu protivnika, a faza kopnene operacije ili nastupa nakon potpunog suzbijanja otpora, ili uopšte ne nastupa. Najuspešniji primer takvog rata su bombardovanja Jugoslavije tokom kosovskog konflikta, kada je samo bombardovanjima uspelo izbaciti protivnika iz rata i ubediti ga da promeni politički režim.
  • Takođe, agresor može rešiti problem nedostatka motivisane žive snage putem outsourcinga vojnih zadataka privatnim kompanijama. To je aktivno primenjeno na Bliskom istoku i nastavlja se primenjivati u Africi. Međutim, lojalnost plaćenika je vezana za ekonomiju, a svrsishodnost njihove upotrebe u velikoj meri je određena ekonomskim zadacima koje rešavaju, stoga se često radi o ničem više nego o silovnoj kontroli objekata koji donose prihod.
  • Konačno, u situaciji kada su protivnici uporedivi po snagama, ali ne mogu obezbediti punovredan totalni rat razmera makar Korejskog rata, dolazi do pozicionog suočavanja, čiji su primeri Iransko-Irački i Ukrajinski ratovi. Ovaj potonji je posebno zanimljiv po tome što je to rat država koje su već prošle drugi demografski prelaz.

Diskutujući o člancima, primetila sam da se oni nekako fokusiraju na to da totalni rat ostaje jedini način silovnog rešavanja međunacionalnih protivurečnosti, dok postoji i način kao što je uklanjanje vladajućeg vrha protivnika. Na to mi je autor odgovorio da je vrhu Hamasa već nekoliko puta uništen, ali to ne pomaže. Meni se činilo da bi za zemlje sa negativnom demografijom takva metoda ipak trebalo da bude relevantna. Jasno je da se mislilo na uklanjanje Putina: režim je dovoljno personalistički, stanovništvo dovoljno apatično, i stoga bi uklanjanje prvog lica, po mom mišljenju, trebalo da učini režim mnogo spremnijim za pregovore. Atomic Cherry je pak tvrdio da režim u RF nije toliko personalistički, i da će na Putinovo mesto doći podjednako brutalna osoba koja će nastaviti istu politiku, a u najgorem slučaju će takvih biti mnogo, što će dovesti do pravog građanskog rata, a zatim će biti kao sa Sovjetskim Savezom, koji se oporavio nakon građanskog rata i krenuo u osvajanje sveta.

A potom se, kao što je poznato, dogodilo hapšenje Madura, čiji režim definitivno nije bio toliko personalistički, a zemlja trpi očiglednu depopulaciju. Tako da oboje sa oduševljenjem posmatramo ovaj prirodni eksperiment: da li će takva metodika raditi ili ne. Šta će se pokazati jačim: stari dobri nacionalizam ili ipak postmodernizam. Ako je potonje, čini se da se totalnom ratu nazire radna alternativa, i to je, bez sumnje, plus. A sledeći važan presedan u istoriji ratova biće silovano uklanjanje nuklearnog diktatora. Ja, naravno, kladim se na to da to neće dovesti do nuklearnog rata, i da je svet, čini se, već skoro sazreo za ovo otkriće.

Murej Rotbard i kraj socijalizma

Obratio mi se osnivač projekta „Molinarij“, za kog sam već prevodio jedno od poglavlja „Večeri u ulici Sen-Lazar“, koju je napisao, zapravo, Gustov de Molinari, autor ključne ideje anarho-kapitalizma, a to je privatna proizvodnja bezbednosti na slobodnom konkurentnom tržištu, slično svim ostalim potrošačkim uslugama. Molinarij se sastoji od telegram-kanala, koji u trenutku ove publikacije ima 70 pratilaca, sabsteka sa ukupno šest pratilaca, i jutjub-kanala koji ima 1,13 hiljada zaprasnika. Ovakva asimetrija povezana je sa dva faktora. Prvo, jutjub promoviše kanale putem sistema preporuka, dok sabstek i telegram to rade daleko manje efikasno. Drugo, glavni sadržaj Molinarija su video-materijali, a pomoćni tekstualni kanali se koriste za čuvanje dodatnih materijala i alternativnih formata prenosa glavnog sadržaja. Tako dolazimo do suštine obraćanja. Zamoljen sam da iznesem svoje mišljenje o objavljenom prevodu na ruski jezika predavanja Mureja Rotbarda iz 1989. godine o tadašnjoj svetskoj političkoj agendi, odnosno pre svega o kolapsu socijalističkog bloka.

Video je postavljen na jutjubu, a na sabsteku i u telegramu nalaze se transkript govora i komentari na njega.

Rotbard počinje kratkim pregledom istorije socijalizma: kako se pojavio u Evropi u 19. veku, kako i zašto je postepeno stekao popularnost, kako su liberali pred kraj 19. veka osećali osuđenost jer su socijalističke ideje potpuno obuzle mase, i kako je u 20. veku socijalizam konačno dobio priliku da se sprovede u praksu. Zatim on primećuje protivfazno kretanje ideja: ljudi u zemljama socijalističkog bloka su bili prezasićeni ovim kolektivističkim uređenjem i sanjali su o kapitalizmu, dok su zapadni intelektualci uspeli da kroz decenije pronesu netaknuto divljenje prema socijalizmu, jer ga nisu zapravo iskusili u praksi.

Ispostavlja se da postoji samo jedan način da se ljudi podstakne da odustanu od spolja privlačne, ali lažne ideje: dozvoliti im da pokušaju da je sprovedu u delo i sačekati da ideja bude diskreditovana. Međutim, čak i u tom slučaju, odricanje od ideje će se verovatno dogoditi ne ranije nego što fizički izumre prva generacija njenih nosilaca.

Ovde mi se nameće jedno provokativno pitanje: ne bi li se isto desilo sa ankapom? Evo, on će polako osvajati umove, neki kritični procenat političara će ga prihvatiti, a zatim će svi postati manje-više jednoglasni u tome da ljudima konačno treba dozvoliti da realizuju ovu svetlu ideju. I onda, kada prva generacija onih koji demontiraju državu u korist slobodnog tržišta počne fizički da izumire, ideja će izgubiti svoje iskrene nosioce, a u očima sledeće generacije će već biti diskreditovana. I ako su krajem osamdesetih godina prošlog veka vladari zemalja socijalističkog bloka zbunjeno pitali tako pametne zapadne eksperte postoje li neki pouzdani načini da se pažljivo odustane od prekomerne državne regulacije i pređe na slobodno tržište, ne bi li se za stotinu godina slobodni učesnici libertarianskog društva koje ide u rasulo zbunjeno pitali kako bi pažljivo pronašli one koji su spremni da preuzmu odgovornost za ljude i počnu da njima upravljaju, a da se ne bunili govoreći: „zašto bi meni to uopšte trebalo“.

Život je, naravno, pokazao da je svet složeniji od slike koju je Rotbard video pred kraj osamdesetih, ali u celini njegov pogled je bio potpuno ispravan. Tako je tačno uočio da su u tadašnjem američkom društvu ljudi bili umorni od visokih državnih troškala pod Reiganom, i ubrzo je pod Klintonom državni dug počeo da opada. Ali žara je trajala kratko, i sada on raste neviđenim tempom. On je ukazao na problem finansijskih organizacija koje su „previše velike da bi propale“, i taj problem je vremenom izazvao svetsku krizu. Tačno je primetio da će Kina imati problema sa tržišnom ekonomijom ako to ne bude praćeno opštom liberalizacijom. I zaista, posle trideset godina ekonomija Kine je ipak počela da škripi zbog nedostatka slobode i prekomerne državne regulacije, ali do tada je uspela da postane supersila. Konačno, Rotbard je primetio da sada, kada je Hladni rat između supersila završen, to neće biti povod SAD-u za demilitarizaciju, već će vlada grozničavo tražiti bilo kakve povode da ratuje sa bilo kim ili bilo čime.

Takođe, Rotbard je oštro kritikovao Libertariansku partiju, koja uopšte praktično nije primetila da je liberalizam pobedio socijalizam, i uopšte nije iskoristila plodove te pobede, fokusirajući se umesto toga na svoje unutrašnje aparatske razdore. Zapravo, ova kritika se odnosi na bilo koju libertariansku partiju bilo koje zemlje u bilo koje vreme: libertarijanci su posebno podložni birokratizaciji svojih institucija. To se odnosi ne samo na partije, već i na naučne institute ili projekte poput Montellibero. Stvar je u tome što volonter dolazi u organizaciju po rezultat, dok dugotrajne institucije rade zarad procesa. Kao rezultat, entuzijasti izgore i odu, a ostaju oni kojima je rutina prijatna, dok se rezultati rada mere brojem sednica.

I za kraj želim da ostavim nedorečeno ključno Rotbardovo predviđanje koje je izneo u svom predavanju: da će 21. vek biti vek slobode. Naravno, ako se poredi sa 20. vekom, u veoma mnogim aspektima i u veoma mnogim zemljama ljudi su postali primetno slobodniji. Ali ni regulatori nisu seli skrštenih ruku, i mnoge slobode kojima su ljudi uživali još na početku 21. veka, u njegovoj drugoj četvrtini više im se ni ne sanjaju. Međutim, ovde želim da napomenem zanimljivu zakonitost: savremeno ukrješćenje nije totalno. Ono postoji samo tamo gde država zadržava svoj monopol. Recimo, avio-letove je pretvorila u sofisticirano izrugivanje. A u oblasti novčanih transfera ljudi trpe izrugivanje samo tamo gde je potrebno pokazati transakciju državi. Ali ako je potrebno sakriti je, sve se radi u dva klika. I tako u mnogim oblastima. Ljudi uče i navikavaju se da zaobilaze državne zahteve i, čini se, prestaju da žude za čizmom nad sobom. Možda sloboda zaista dolazi? Želim da verujem u to.

Kako gledaš na to da se neuronetima hrani sav sadržaj sa interneta, zanemarujući autorska prava i bez nečije saglasnosti?

M1inki

Mojim čitaocima odavno nije tajna da mi se deo autorskog prava, kao što je kopirajt, čini entitetom koji je beznadežno zastareo i krajnje skup u smislu primene (enforcement-a), te će stoga odmah izumreti čim država prestane da sprovodi taj isti enforcement. Međutim, sa pojavom velikih jezičkih modela pojavili su se svi razlozi da se veruje da će kopirajt izumreti čak i znatno ranije od države.

U odbranu kopirajta postoje različiti argumenti. Postoji utilitarni: ako će svi besplatno uzimati tuđi sadržaj, nestaće stimulansa za kreiranje tog sadržaja, a to je kraj progresa. Postoji objektivistički: čovek ima pravo na proizvod svog razuma, i tačka, jer tako je rekla Ayn Rand. Postoji etički: rad mora biti plaćen.

A zatim se ispostavlja da je za obuku nove, naprednije verzije velikog jezičkog modela potrebno „nahraniti“ ga apsolutno svim korpusima tekstova koje je čovečanstvo ikada kreiralo, a on će to pojesti i tražiti još. Ako se to ne uradi, perspektivni pravac razvoja informacionih tehnologija udariće u zid. One koji obučavaju model ne zanimaju umetničke vrednosti teksta. Za njih su i Biblija i fan-fik o Hari Potteru jednostavno tekst koji poseduje ključni kvalitet: napisan je od strane čoveka. Poznavanje Biblije je za jezički model važnije, ali samo iz razloga što je ona, prvo, obimnija, a drugo, reference na nju se mnogo češće pojavljuju u drugim tekstovima i korisničkim upitima.

I to je to, odmah smo izgubili utilitarni argument, jer je upravo zarad progresa potrebno nahraniti neuronsku mrežu tekstovima. Zauzvrat smo dobili veoma bogate lobiste za ukidanje kopirajta, jer kompanije koje razvijaju velike jezičke modele sasvim mogu da se mere po veličini kapitala sa digitalnim izdavaštvima. Uz to, čak i ako vlasnici prava nad posebno popularnim tekstovima uspeju da odbrane pravo da LLM-ovi ne budu upoznati sa njima, ko će profitirati od toga što će četbot na zahtev „prepričaj određenu priču Stivena Kinga“ odgovoriti „ne znam nijedno delo ovog autora, hajde da vam bolje prepričam određenu priču Dejvida Fridmana“. Sigurno neće profitirati izdavači Stivena Kinga, niti sam Stiven King od takve situacije.

Kako će se pribavljati sadržaj za trening neuronskih mreža? Vrlo jednostavno. Sadržaj je uglavnom već fizički prisutan na mreži u besplatnom pristupu, samo što ima etiketu „piratski“, i zbog toga zakonite kompanije moraju da se pretvaraju da on ne postoji. Međutim, to je previše krhka ograda i ona neće zaustaviti one koji smatraju da imaju pravo da je preskoče. Neuronskoj mreži neće biti dostupan samo neki Rodion Belkovič, jer on u principu ne objavljuje svoje knjige na mreži, čak ni za novac))) To je ogroman gubitak za buduće sagovornike inteligentnih četbotova, ali šta se može, čovečanstvo je tokom svoje istorije izgubilo mnogo vrednih tekstova, shit happens.

Rat pri ankapu

Nedavno sam naišao na intervju koji je Evgenij Volnov dao Marku Soloninu.

Ukratko: opisuje se organizacija poslovnog procesa decentralizovane volonterske proizvodnje potrošnog materijala za snabdevanje vojske. Pred kraj, Solonin neizbežno razmišlja o libertarianizmu, pa i ja treba malo da razmislim o tome.

Pitanje koje me muči: da li ankap zajednica već može da obezbedi sve neophodne sastojke za vođenje punog规模 rata?

Volonteri su u stanju da masovno kupuju na slobodnom tržištu i dostavljaju na mesto borbe sve što je potrebno za logistiku, ishranu i svakodnevni život. Proizvodnja streljačkog oružja i eksploziva su razvijene civilne oblasti. U nedostatku državnih porudžbina one neće propasti, a na povećanje potražnje, u uslovima kada država ne smeta, sposobne su da reaguju povećanjem proizvodnje. Distribuirana proizvodnja, slična onoj opisanoj u intervjuu, može zasićiti vojsku lakim borbenim mehanizmima. Teži specijalizovani mehanizmi takođe mogu biti proizvedeni od strane volontera, samo što za to više neće biti potrebni 3D štampači na balkonu, već male radionice – ukrajinski rat nam pokazuje da to takođe nije problem. U takve mehanizme spadaju i dronovi dugog dometa, uključujući i one brzinske.

Komunikacije i satelitske obaveštajne podatke privatnici već odlično umeju da obezbede.

Šta je sa ljudima? Volonterske jedinice se odlično pokazuju na frontu i, u poređenju sa državnim analogima, pokazuju mnogo manje problema u pronalaženju onih koji žele da im se pridruže. Što je reputacija odreda bolja, to je konkurencija veća.

Koordinacija između jedinica takođe pokazuje rezultate koji su najmanje jednaki državnim lancima komandovanja, a autoritativni komandanti su sposobni da brzo prošire sferu svog uticaja, preuzimajući odgovornost za sve veće delove posla.

Ono što privatni dobavljači danas nisu spremni da obezbede jeste pilotirano borbeno avijacije. Međutim, danas je borbeni avion de facto platforma za podizanje radara i raketa u nebo, a zatim obezbeđivanje da pilot vidi podatke sa radara i u skladu sa njima lansira rakete. Pilot više nije potreban da izvodi akrobacije tokom vazdušne borbe između aviona. Uz stabilan kanal komunikacije, pilot uopšte može biti na zemlji, a stabilan kanal komunikacije se može obezbediti ako ima mnogo aviona u vazduhu i ako oni formiraju relejnu mrežu. Radar aviona je stvar čija je složenost uporediva sa Starlink terminalom – i on mora da prati множество satelita i nekako se snađe u haosu signala. To znači da ga privatnik može proizvesti po ceni koja nije previše astronomska. U konačnici, borbeni avion u ankapu izgleda kao zdepast propelni nosač nekoliko raketa i mnoštva dronova, koji lete u jatu, koji lebde u vazduhu non-stop, analiziraju situaciju nekoliko stotina kilometara od perimetra jata i čiste sve zanimljivo što tamo pronađu – a kako im ponestane goriva i/ili municije, lete u automatskom režimu u bazu, unapred pozivajući svoju zamenu. Ipak, to je za sada još uvek nerealizovana fantazija.

Ostala su još dva pitanja.

Prvo, motivacija. Države su rasadnici patriotizma, a patrioti su upravo oni koji čine gorivo rata. Da li će ankap zajednica biti dovoljno patriotska da organizuje krupnoscale otpor državi? Primer početka invazije na Ukrajinu pokazuje da su šanse za to prilično velike: primarni otpor iznenadnom napadu u onim oblastima gde borbe nisu trajale od 2014. godine bio je uglavnom volonterski, i najmanje je osučio blicekrieg.

Drugo, ekonomske sankcije. Sankcije su nasilje nad prirodom slobodnog tržišta. Njih uvode države, i države ih paze da se poštuju, dok tržište doprinosi tome da sankcije loše funkcionišu. Može se prilično sigurno tvrditi da će sankcije kao instrument uticaja na protivnika u ankapu imati krajnje slab uticaj, predstavljajući pojedinačne primere odbijanja poslova iz moralnih razloga. Jednima će se aktivno donirati i za njih će se raditi iz ideje, a drugima će se usluge pružati samo za dobar novac. Pošto svaka od strana može imati prilično raznolik sastav, i ovde i tamo će biti i volontera i plaćenika. A pobeda će biti na strani koja bude efikasnija u ovom resursnom sukobu. Ali na duge staze, efikasnost će biti određena time koliko će idejnih i talentovanih ljudi raditi na pobedu jedne ili druge strane. A to će, zauzvrat, zavisiti od toga na čijoj se strani, po mišljenju većine, nalazi pravda.

Kako će privatne vojne kompanije delovati pri anarho-kapitalizmu?

Mauser

Anarho-kapitalizam je slobodno tržište plus decentralizacija moći. Privatna vojna kompanija u ankapu je kompanija koja na slobodnom tržištu rešava vojne zadatke, odnosno zadatke koji nastaju tokom konflikata u kojima su ljudi spremni da ubijaju.

Vrlo lako je zamisliti delovanje privatnih vojnih kompanija tokom oslobodilačkog rata društva protiv države. Nešto slično tome kako to izgleda moglo se primetiti u početnoj fazi ruske invazije na Ukrajinu, na onim deonim gde je država praktično bila neaktivna, a zadaci odbrane su ipak rešavani. Šta je karakteristično za takav rat? Pojava i decentralizovana koordinacija brojnih startapa fokusiranih na tri tipa zadataka: direktne borbene operacije, snabdevanje onih na frontu, kao i k crowdsourcing za finansiranje prva dva. Ako se rat produži, zadatak snabdevanja postaje složeniji i u njemu se izdvaja zasebna grana za razvoj novih sredstava ratovanja.

Ali kada ankap već dominira u svetu, sva ta cvetočasta složenost postaje herojska prošlost. Dedovi su ratovali. Vojni zadaci postaju mnogo lokalniji, a trajanje i učestalost vojnih konflikata opadaju. Tako će privatne vojne kompanije u ankapu funkcionisati u režimu preživljavanja. Moraće da ulažu značajne marketinške napore kako bi nekako opravdale to što uopšte i dalje postoje, a mnogi će umesto toga radije izabrati likvidaciju, jer na tržištu postoji mnoštvo mirnih zadataka koji će doneti daleko veći prihod uz mnogo manje truda.

Verujte mi, ne biste želeli da radite kao zaposleni u privatnoj vojnoj kompaniji u ankapu. Nema romantike, nema heroizma, ekstremno malo je realnih zadataka, postojanje je samo formalnosti, u uslovima gde vas drugi gledaju popreko i pitaju zašto uopšte postojite, i ne želite li slučajno da stvorite novu državu, jer ste pomalo agresivni, možda vam treba neka injekcija. Tako da sasvim je moguće da u ankapu praktično neće ostati skoro nijedna vojna kompanija. Biće gejmera. Biće rekonstruitora. Biće nekog brutalnog sporta. Biće fanova koji se organizuju u timove kako bi izbacili agresiju jedni na druge pod izgovorom podrške sportskim timovima. Biće raznih knjigovnih teoretičara koji zamišljaju kakav bi rat mogao biti u trenutnim materijalno-tehničkim uslovima.

Proizvodnja specijalizovane vojne opreme će neizbežno biti obustavljena. Stare zalihe će se postepeno reciklirati, a one koje nema smisla reciklirati će s vremenom ionako postati neupotrebljive. Jeftine masovne stvari za civilno tržište mogle bi se po potrebi prilagoditi ratovanju pomoću plave izolir trake, ali se time, a naročito počinjanjem proizvodnje ozbiljnijeg vojnog instrumentarijuma, baviće se samo u slučaju stvarnog rata čije trajanje prevaziđe barem par meseci. A odakle će taj stvarni rat doći?

Za masovni rat u ankapu biće potrebna kombinacija dva faktora. Prvo, pojava dovoljnog broja razmažene letnje dece koja su ubeđena da je rat zabavan festival hrabrosti. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, čak je i neizbežno. A drugo, potreban je talentovan psihopata koji će ih ubediti da je svet potpuno truo, da je društvo izgubilo cilj i da je došlo vreme da se protresu ove prežderane svinje kako bi vrištale od užasa. Da li je to moguće u ankapu? Naravno da jeste, ne može se pored svakog psihopate postaviti Bitarka.

A šta će biti dalje, to je zapravo jasno. Biće zbunjenosti. Biće nepoverenja prema kanalima vesti, uz tvrdnje da prave hajp ni iz čega. Biće bespomoćnih pokušaja protivdelovanja od strane servisnih službi koje se bave održavanjem reda i bezbednosti. Zatim će sve više ljudi shvatiti da se protiv njih zapravo ratuje. Uglavnom će jednostavno bežati daleko od opasnog mesta, nakon što dobiju osiguranjem isplate (ako polise još uvek podrazumevaju osiguranje rizika od građanskih nereda). Ali pojaviće se i oni preduzetnici koji će početi da rešavaju nastali problem. A dalje će tržište uraditi svoje i to će biti čas slave privatnih vojnih kompanija. Pojaviće se niotkuda, privući sve potrebne resurse, rešiti rat i ponovo nestati.

Eto, takva je to dosadna priča.

Pre 40 godina SEK3 je pisao u Novom libertarianskom manifestu da je Kalifornija ispred cele planete po prelasku na libertarianizam i agorizam.

Sada opažamo da je Kalifornija vrhunska etatistička socijalistička država u SAD. Kako je do toga došlo?

L29Ah

Dosta dugo nisam pristupala ovom pitanju jer nisam razumela kako da na njega odgovorim detaljno, a da ne zapadnem u dosadnu hroniku, koja nije nužno beskorisna, ali sama po sebi ništa ne govori. Svako povećanje poreza i svako pooštravanje regulacija imalo je svoj jedinstveni razlog, a kopanje po tome nije nivo popularnog kanala.

Ako baš kratko, Kalifornija je postala Komifornija jer su njeni birači to želeli. Ona ostaje u tom statusu već uglavnom uprkos volji birača, ali sa socijalizmom to obično i ide: taj narkotik se proba jer je moderan i svuda se reklamira, a potom se ispostavi da je lakše umreti nego se skinuti s njega, i tako Kalifornija (kao sistem efikasnog upravljanja resursima teritorije za uređenje te teritorije u interesu njenih stanovnika) umire.

Skinuti se s tog narkotika je kao da je moguće – to pokazuje primer Tečerove Velikobritanije. Ali recidivi su takođe krajnje verovatni, što pokazuje primer savremene Velikobritanije. U svakom slučaju, ostavimo na miru medicinske metafore i zloupotrebu holističkih konstrukcija. Želela bih da skrenem pažnju na drugi momenat.

Uopšte govoreći, Konkin je zapravo i predvideo krizu države, jer da ljudi imaju mogućnost da koriste političke metode za stalno i nepovratno smanjenje državnog mešanja, ne bi bilo nikakve potrebe ni za agorizmom. I, istovremeno, kalifornijski kriptoanarhisti su zaista ozbiljno pomogli čovečanstvu u implementaciji korisnih agoričkih tehnologija, tako da su se Konkinova zapažanja o tome da će Kalifornija igrati važnu ulogu u borbi takođe u određenoj meri opravdala.

Zahvaljujući otvorenim granicama između država, mnogim agoristima i libertarijancima se učinilo jednostavnijim da pobegnu u mali Njuhampšir, nego da pokušaju da preokrenu situaciju u ogromnoj Kaliforniji, stoga oni koji bi želeli da se fokusiraju na biznis i legalnu politiku, a ne na preživljavanje, logično ostavljaju leviste same sa vladama koje su izabrali, odlazeći tamo gde će njihovi napori doneti više koristi. Konkin je iz nekog razloga upozoravao protiv takve taktike kao protiv nekog jednostavnog i pogrešnog rešenja, nazivajući je anarho-cionizmom. S druge strane, on je takođe predvideo pojavu određenih agoričkih geta, gde će ljudi moći efikasno da se odupru pokušajima države da ih regulišu do nule, zahvaljujući tome što će tamo njihova koncentracija biti povećana i neprijateljski agenti će imati poteškoća.

Kratko rečeno, Konkina je malo brinula sudbina konkretne države koja je ionako bila u rukama etatista, i zamerati tome što njegova teritorija sada nije lokomotiva agorizma je kao zamerati Ajn Rend nedostatak Rierdonovog metala na bazi legure gvožđa i bakra u našem životu.

Možete li da analizirate ovaj snimak?

Vaš ljubazni komšija iz LPR

Hvala, veoma dobar kanal, zapratila sam. Sada o snimku.

Zapravo, ubedljivo i sa ilustracijama nam je demonstrirano da se moderne korporacije malo razlikuju od država, i obrnuto. Megakorporacije, sposobne da se efikasno šire, ne postaje svaki biznis, već onaj koji obavlja funkciju platforme za druge biznise. Troškovi skaliranja platformskog biznisa su relativno mali, a profit prvenstveno zavisi od mrežnog efekta. Zato korporacije starog tipa, poput nekog Gazproma, neće promeniti stanje na novom globalnom tržištu, ali onaj isti Yandex – to je ozbiljan igrač sa perspektivama daljeg rasta, naročito ako mu uspe da proguta Rusku Federaciju koja mu se mota pod nogama.

Ali šta se dobija. Zapravo, zaposlenih u takvim korporacijama ima relativno malo. Ali razvoj platformi je faktor koji doprinosi uspehu malog biznisa, pa čak i frilansera koji zarađuju na tim samim platformama. Sa svakom novom platformom biva sve više ljudi koji na njima zarađuju. Same platforme imaju, naravno, neuporedivo više, ali šta, žao nam je li?

Ne, nije žao, sve dok igra izgleda pošteno. U snimku se upravo govori o nekoliko slučajeva kada je igra bila žestoka, pri čemu su igrači bili u znatno različitim težinskim kategorijama. Korporacije, postajući uporedivi sa državama po snazi, sasvim mogu sebi da priušte i metode koje su pre više prikladne za kriminalne grupe. Da li treba da očekujemo da će stari dobri teritorijalni bandita dati lekciju mladom, drskom i eksteritorijalnom? Da li treba da se bojimo novog bandite više od starog?

Sve je moguće. Sasvim je moguće zamisliti zle korporacije na slobodnom tržištu, kakve nam je Holivud u mnoštvu nacrtao. Ali oko takvih kompanija se ipak vidi neki prizvuk teatralnosti. Mnogo je lakše zamisliti korporaciju koja je srasla sa klasičnom državom u simbiozi, koristeći političke metode za uklanjanje konkurencije kada je zgodnije brute force, i ekonomsku moć kada je zgodnije blaži pristup. Takve korporacije vidimo već sada, jedu predsednike SAD za doručak. Ali vidimo i snagu građanskog otpora protiv prljavih trikova, čemu primer je nedavna istorija sa GameStop-om.

Prateći autora snimka, i ja u ovoj objavi mnogo putujem rukama, okrećući se, jer vidimo da se pravila menjaju bukvalno pred očima i nije potpuno jasno kako će tržište to tačno rešiti. Ali za sada mogu da dam opreznu pretpostavku da će tržište države sve više potiskivati u stranu, kako ne bi smetale, a vlasnici raznih platformi će, kako tržište zasićuje, sve manje biti uznemireni i sve više ceniti predvidljivost pravila. A za to će i sami morati da ih poštuju. Pritom, pod pravilima mislim na ono što vlasnik platforme zahteva od svojih korisnika – već na ono o čemu su se sami vlasnici platformi dogovorili. A sa pojavom prava, konflikti se rešavaju mnogo lakše i nanose mnogo manju štetu.

Navaljni. Perspektive.

Sa velikim interesovanjem sam pročitala Navaljinev tekst o istrazi njegovog trovanja, koju je sproveo Bellingcat. Dostupan je i u video formatu, gde je otprilike isto kao u tekstu, samo malo detaljnije i dopunjeno memovima. Bolje ga otvorite direktno na Jutjubu, a ne u ugrađenom plejeru, kako biste mogli da ostavite svoj lajk.

Čini mi se da Navaljni uzalud veruje da će sada na svim kanalima vladati hysterija. Naprotiv, verovatnije je da će ga ignorisati, kao nekog Hantera Bajdena. Ali, naravno, dodaće se i čisto ruski detalj – onaj obrnuti kargo-kult koji slavi Ekaterina Šulman. Služitelji kulta će sardonično frknuti i pitati se zašto uopšte mislimo da svi ostali avioni u svetu nisu napravljeni od granja i da znaju da lete. Naravno, sve tajne službe svih zemalja sveta koje imaju bilo kakve ambicije truju ili na druge načine eliminišu nepoželjne, sve je svuda pod kontrolom. A to što su poslovi baš ruskih tajnih službi u fokusu, nije zato što su oni toliko bezobzirni, već samo zato što se protiv njih vodi info-rat.

I, zapravo, ti ljudi su u pravu. Zaista, svaka država je sistemski agresor. Zaista, svaka država, ako joj se ne udari po rukama, brzo oseti nekažnjivost i počinje da pravi potpuni haos. A onima koji pokušavaju da je udare po rukama i izvedu na čistac, širom sveta vreba raznih apsurdnih neprijatnosti, kao nekog Asandža.

Šta će se desiti dalje? Dalje će se Navaljni vratiti u Rusiju, i tada će ga konačno ubiti, samo ovog puta glupo i bez ikakve veštine. Pa čovek jednostavno ne razume nagoveštaje, ruga se na sve načine, izlaže ga u smešnom svetlu, i šta, zar će se deda predati i odlučiti da ga ostavi na miru? Čega da se stidi? Zar će ljudi izaći na ulice? Pa neka izlaze, jednom godišnje, na godišnjicu smrti, kao za Nemcova. Neka ostavljaju cveće i pale sveće, to je već problem komunalnih službi. Ili neko računa na majdan? A ko će pozvati na barikade? Kira Jarmiš ili Julija Navaljna? Možda Leonid Volkov ili Vladimir Milov? Nažalost, možemo računati maksimalno na beloruski scenario sa mirnim neautorizovanim šetnjama, koje će ili ignorisati ili brutalno rasterati, i lepiti učesnicima beskrajne kazne.

U ovoj fazi, Navaljni već radi ono najbolje što može. Promoviše se preko pokušaja ubistva i pokušava da iz drugih država izvuče što strože personalne sankcije protiv Putina i njegovog okruženja. Zato bi sada trebalo da ostane u Evropi, s obzirom na to da postoje dva odlična i veoma opravdana razloga. Prvo, period rehabilitacije nakon trovanja može se produžiti koliko god se želi – ne postoji klinička praksa, niko neće proveriti. Drugo, može se fokusirati na potragu za inostranim imovinama Putinovog okruženja i tražiti njihovu zaplenu. Neka to dobiju akcionari Jukosa, to je ipak bolje nego da se 57 milijardi isplaćuje iz naših poreza.

Koga uopšte brine gde se fizički nalazi popularni bloger, ako redovno proizvodi kvalitetan sadržaj? Ali Navaljni će otići u Rusiju jer smatra da mu je tamo mesto. To će se završiti tragično, veoma mi je žao.