Pretplatila se na kanal Ruski frontir. Autor je danas objavio recenziju projekta Montelibero, u kojoj primećuje našu ideološku sličnost u svemu, osim u procenama investicionog klimatskog okruženja u Rusiji. Navodi da se danas stvaranje ugovornih jurisdikcija u Rusiji zvanično nikako ne reguliše, što znači da se na ovo tržište može i treba ući – sve dok država ne pokaže intenzivisano interesovanje za njih, nakon čega ih treba preoblikovati u nešto drugo, čak i u svingerske klubove.
Zaista, danas je u Rusiji još uvek sačuvana (i, možda, dugo će ostati sačuvana) niša relativno slobodnog bavljenja poljoprivredom i zanatima – u regionima gde postoji relativni višak zemlje. To jest, u uslovnom Krasnodarskom kraju nije moguće širiti se, ali na Altaju, kao Džastas Voker, ili čak u ne baš najbližem Podmoskovlju, kao Mihail Šljapnikov ili German Sterligov – zašto da ne. Tako da entuzijasta zaista može stvoriti čvrsto gospodarstvo sa prilično autentičnim običajima, pri čemu to gospodarstvo čak teško i da oduzmu, jer je osnova njegovog prosperiteta rad i preduzetnički talenat, a ne kapital.
Naravno, takvo blagovoljno ignorisanje od strane države će trajati samo dok konkretni preduzetnik ne uđe u politiku ili barem ne donese glasne medijske izjave koje neskladno odstupaju od opšteg konteksta. A ako takvi preduzetnici neće biti izuzetak, već će bukvalno svaki drugi zaplesti pod noge, za njih će se brzo smisliti tipično rešenje koje će ih ukinuti ili snažno odvratiti.
Koliko se takva rešenja dobro repliciraju? Čini se da ne baš najbolje. Verovatno će udruženja slobodnih farmera sa više žara istrebljivati nego pojedince, a ni pozitivan efekat obima od bilo kog udruženja konkretno u ovoj grani nije veliki. Proizvođač mleka u Belgorodu nikako neće pomoći proizvođaču meda u Baškiriji, svako ima posla sa jedinstvenim okruženjem različitog stepena agresivnosti.
Koliko se takva rešenja dobro skaliraju? A to je, najverovatnije, opasno. Čim gospodarstvo značajno odmakne od eksploatacije rada ka eksploataciji kapitala, postaje primamljiv zalogaj za prisilno preuzimanje.
Tako da bih ruski frontijer posmatrala kao dobru trening platformu za one koji imaju dovoljno kompetencija da podignu individualno gospodarstvo. Pri tome, kulturni identitet može takom gospodarstvu obezbediti medijsku vidljivost – a to može privući i investitore i kupce proizvoda, pa čak i poslužiti kao neka vrsta zaštite od nedovoljno motivisanih napada. Dakle, pretvaranje u lice ugovorne jurisdikcije za takvo gospodarstvo je takođe odlična ideja, može se uzeti.
Ali kada se nakupi određeno iskustvo i kapital, ima smisla, umesto širenja trenutnog projekta, ipak ulagati u gospodarstvo u zemljama sa pouzdanijom zaštitom privatne imovine. Srećom, globalizacija omogućava da se ne pravi oštar izbor između ruskog i crnogorskog frontijera. U najboljem slučaju to će biti samo diversifikacija, a u najgorem – i platforma za evakuaciju.
Pa ja se ipak nadam da će se iskustvo stečeno na ruskom frontu jednostavno želeti primeniti za nešto veće, i tada dobrodošli u Montelibero.
