Između različitih jurisdikcija uvek je postojalo pitanje održavanja strateškog pariteta, odnosno jednakosti šansi za izlazak kao pobednik u slučaju nastanka vojnog sukoba. Bez toga nije moguće ni suzbiti potencijalni agresivni napad, ni odbiti ga u slučaju nastanka. Ali o kakvom strateškom paritetu može biti reči u slučaju prekomerne razlike u silnom potencijalu? I problem ovde ne leži samo u kvantitativnoj i kvalitativnoj razlici naoružanih sredstava, već i u razlici u nasilnim sklonostima kod ljudi. Međutim, rešenje postoji čak i u slučaju apsolutno pacifističkih društava, o čemu ćemo sada i govoriti.
Predstavimo Skandinaviju, gde iako nasilje nije potpuno iskorenjeno, međutim zbog određenih društvenih faktora kod većinskog dela stanovništva su se vremenom jasno učvrstila niska skloniost ka nasilju. Čak i kod državnih bezbednosnih službi nasilne sklonosti su tamo takođe relativno niske, barem nisu ni blizu nasilnih sklonosti analognih službi iz drugih zemalja, na primer Rusije. Ako pretpostavimo da će između država Skandinavije i Rusije izbiti vojni konflikt, poslednja će moći da ih zauzme skoro bez borbe. Neće pomoći ni sredstva masovnog uništenja, na primer nuklearno oružje ili virus 4. klase patogenosti, ako se oni iznenada nađu na raspolaganju Skandinavcima, jer zbog svog pacifizma teško da će se odlučiti na njihovu stvarnu primenu. A s obzirom na prilično pacifističku vojsku i nedostatak balansa potencijala nasilja (opšte naoružanosti stanovništva) za neke ekstremno sklone nasilju snage bezbednosti, koje su ranije aktivno operisale na Donbasu i u Siriji, uopšte neće imati problem da prođu kroz celu teritoriju Skandinavije i lako reše bilo kakav mogući otpor na svom putu.
Ist problem se može preneti i na potencijalno slobodno bezgodišno društvo u kojem postoje različite ugovorne jurisdikcije. Zamislimo da u takvom društvu postoji jurisdikcija pacifista, u kojoj je nasilje potpuno iskorenjeno, a svi prekršaji se kažnjavaju neagresivnim metodama (ostracizmom ili finansijskim sankcijama). Ali, uporedo sa tim, postoji i nasilna jurisdikcija, u kojoj se svi problemi rešavaju grubom silom i surovim fizičkim kaznama (takvu jurisdikciju mogu stvoriti, na primer, neki konzervativci). Očigledno je da ni ovde nema nikakvog strateškog pariteta; red u drugom društvu doveo bi do učvršćivanja nasilnih sklonosti kod njegovih učesnika, dok bi u slučaju prvog društva te sklonosti bile maksimalno potisnute (učvršćuje se snažna varijanta Lorensovog mehanizma za inhibiciju nasilja). Mislim da je lako razumeti ko bi pobedio u slučaju direktnog vojnog sukoba.
Odlično rešenje problema održavanja strateškog pariteta od strane pacifističkijih jurisdikcija i društava jeste kreiranje genoterapije protiv nasilja. Ona može biti realizovana u obliku preparata koji će se isporučivati napadačkim agentima pomoću strele ispaljene u njih. U krajnjem slučaju moguća je realizacija i u obliku pandemijskog virusa (ova opcija nije odobrena). Naravno, ovo poslednje se suočava sa mnoštvom rizika, uključujući i onaj da će biti pogođeni nevin ljudi, neki od kojih mogu i stradati (čak i ako se uzme u obzir najkvalitetnija vakcinacija, ni nju ne podnose svi). Međutim, ipak takav „virus nenasilja“ nije tradicionalno sredstvo masovnog uništenja u smislu fizičkog uništenja napadača, on je namenjen samo prisilnom iskorenjivanju nasilja u vojsci agresora i time predstavlja najbolje moguće rešenje u okviru klasične doktrine odvraćanja putem masovnog oružja („MAD“ ili „Uzajamno garantovano uništenje“), koje se može smisliti ako ne postoje nikakve šanse da se agresor zaustavi direktnim otporom.
Kao i sa strelicama sa preparatom, tako će i pandemijski „virus nenasilja” (lično ne odobravam ovu opciju, ali mišljenja drugih o dopustivosti takvog „oružja” mogu se razlikovati) moći da iskoriste čak i žestoki pacifisti, uzimajući u obzir da nasilje u biološkom smislu takvo „oružje” ne inicira, pa će čak i osoba sa jakim varijantama Lorenzovog mehanizma moći da ga primeni. Oni će omogućiti suzbijanje potencijalnih agresora, jer će se oni plašiti da zbog napada na pacifiste izgube svoje nasilne sklonosti. Ali ako se neko ipak odluči na napad, tada ćemo doći do sledećih scenarija događaja:
1) Agresora na front šalje silovni agenti koji će biti izloženi pucnjima strelicama sa genoterapijom. I strelice će mnogo češće stizati do cilja nego što se sada metci ispaljuju, jer vojnici u svojoj prednosti ipak nisu nasilnici; oni se najčešće trude da simuliraju aktivnosti na frontu, da ne pucaju, a ako i pucaju, to ne pucaju u ljude sa druge strane fronta, već u vazduh, ponovo samo radi stvaranja iluzije obavljanja neke aktivnosti. Pravih nasilnika na ratu ima prilično malo, što potvrđuju istraživanja sa kojima se možete upoznati ovde. Ali svako će moći da ispali strelicu. I ako strelice budu precizno pogađale vojnike sa druge strane fronta, uključujući i one koji su zaista skloni nasilju, agresor će ubrzo ostati potpuno bez ljudi sposobnih da vode rat dalje.
2) Zaustaviti napad je nemoguće, čak ni koplja sa genoterapijom nisu dovoljna da se zadrže nadmoćne snage agresora. U tom slučaju, preko fronta se prebacuje pandemijski „virus nenasilja“. Nakon toga može biti dovoljno i nekoliko nedelja da snage agresora budu potpuno dezorganizovane, a da se vojnici pretvore u pacifiste nesposobne za napad. Rat se prilično brzo završava.
Vidite li sada koliko je genoterapija protiv nasilja dobro sredstvo za odvraćanje i zaustavljanje rata? U principu, to je jedina moguća spas za mirna i nenasilna društva od napada nasilnih agresora. Štaviše, u poređenju sa oružjem masovnog uništenja, koje se trenutno nudi kao sredstvo odvraćanja od agresivnog napada, ovo rešenje je izuzetno humano.
Inače, ovo rešenje je odličan odgovor na pitanje kako se slobodno društvo može zaštititi od agresije država koje ga okružuju u slučaju lokalnog, a ne svetskog dostignuća. Takođe je veoma korisno u samom procesu postizanja slobodnog društva – iste strelice sa genoterapijom mogu se uspešno lansirati u pripadnike snaga bezbednosti koji tuku i hapate mirne demonstrante. Obezbeđivanje ravnoteže potencijala nasilja (opšte naoružanosti stanovništva) radi postizanja stanja u kojem se može eliminisati bilo koji agresor prilikom direktnog napada može biti prilično težak zadatak, dok kod strelica sa genoterapijom nije neophodno obezbediti svima – dovoljno je i mali broj aktivista koji su spremni da ih, u slučaju nečega, ispale čim vide još jednog pripadnika snaga bezbednosti (ovo je posebno efikasno ako se deanonimizuju pripadnici snaga bezbednosti, kao što se to sada radi u Belorusiji, tada ih može biti uhvatljivih čak i u svakodnevici). I to će aktivisti moći da urade čak i ako su manje nasilne osobe od pripadnika snaga bezbednosti, pa čak i ako su potpuni pacifisti, jer, ponovo, ovo nije sredstvo za nanošenje fizičke štete, pa čak i ubistvo drugog čoveka, već samo sredstvo za oduzimanje njegovih nasilnih sklonosti.
Kao što vidimo, radi održavanja strateškog pariteta strane pacifističkih društava i radi obezbeđivanja efikasne borbe mirnih demonstranata protiv sila državnih agenata, veoma je isplativo razviti genoterapiju protiv nasilja. Što je veoma važno za nas — to je isplativo čak i mnogim savremenim vladama, na primer, u Skandinaviji, i sasvim je verovatno da će želeti da nam pomognu. To će biti najbolje i najhumanije rešenje ovih problema koje se može zamisliti.
