Nekada smo već razmatrali pitanje zašto upotreba određenog preparata koji potiskuje rad inhibitora nasilja kod čoveka (ili kako smo ga još nazvali, „Anti-Lorenc“ sredstva), ima malo praktične koristi i efikasnosti, a zato može dovesti do ozbiljnih problema. Međutim, to je predstavljeno sa tačke gledišta društvenih procesa, dok ćemo se sada više udubiti u biološku suštinu ovog pitanja.
Kao što znamo, za inhibitor nasilja odgovara serotoninski sistem mozga, konkretno 5-HT1A i 5-HT1B receptori, kao i proteini MAO-A, TPH2 i SERT povezani sa njihovim radom, koje kodiraju odgovarajući geni (za jednostavnosti, sve ćemo to nazvati „promenljivama“). I možemo pretpostaviti da samo određena, prilično uska kombinacija ovih promenljivih stvara visok rizik od razvoja disfunkcije inhibitora nasilja kod konkretnog pojedinca. Jer samo mizerna količina populacije (ne više od 1–2%) ima povišene psihopatske predispozicije u bilo kojoj populaciji.
Uticaj na makar jednu od ovih promenljivih „na gore“ sasvim može značajno ojačati funkciju inhibitora (ukloniti sposobnost iniciranja nasilja). Tako, u eksperimentima na životinjama i ljudima, samo aktivacija 5-HT1A ili 5-HT1B receptora, ili jačanje serotoninske funkcije kroz uticaj na aktivnost SERT-a, selektivno su uklonili nasilno ponašanje. Pritom, uticaj na neku od promenljivih „na dole“ ne daje garanciju slabljenja inhibitora (obnavljanja sposobnosti iniciranja nasilja), kao što je, na primer, bilo pokazano blokiranjem 5-HT1A i 5-HT1B receptora kod životinja.
S druge strane, postoje utemeljne razloge za verovanje da pokušaji aktivnog vršenja ovakvog uticaja mogu izazvati ozbiljne psihičke poremećaje – povećanu anksioznost, depresiju, suicidalne misli i druge patologije povezane sa serotoninskim sistemom. Kod psihopatskih ličnosti takvi problemi u početku često nisu naročito izraženi samo zato što se neophodna uska kombinacija „promenljivih“ održava evolutivno (sa buketom poremećaja oni jednostavno ne bi imali reproduktivni uspeh). Zapravo, prema istraživanjima, sama disfunkcija inhibitora nasilja predstavlja „tačkni“, a ne opsežan poremećaj u radu mozga.
Zašto je sve ovo važno u praksi? U zadacima jačanja i slabljenja inhibitora nasilja postoji ogroman disparitet u složenosti. Jednostavnije rečeno – čak i pri uspešnom pokušaju slabljenja inhibitora nasilja kroz potiskivanje bilo koje „promenljive“, neće se moći garantovati da taj efekat neće biti reverzibilan ako neko primeni sredstva za jačanje neke „promenljive“ na osobu koja je to uradila. Zato se sasvim mogu garantovati ozbiljne nuspojave. U jednom od eksperimenata na pacovima, pomoću neurotoksina 5,7-DHT koji utiče na serotoninski sistem, iako je uspelo povećati njihovu agresivnost, ovaj efekat je povučen uvođenjem malih doza serotonina u mozak. Sličan neurotoksični uticaj vrši, na primer, i metamfetamin, koji je pri visokom intenzitetu upotrebe sposoban da poveća psihopatičnost čoveka. Ali najverovatnije je i ovaj efekat reverzibilan na isti način, i ishod slabljenja inhibitora „metom“ u takvom slučaju biće odsustvo rezultata i nanošenje ozbiljne štete zdravlju.
A šta ako agresor ne zna konkretno vreme kada će imati praktičnu mogućnost da primeni nasilje? Morao bi konstantno uzimati mnoštvo preparata za slabljenje svih „promenljivih“. Ali konstantno održavati takav balans „promenljivih“ tako da istovremeno: 1) bude dovoljno za slabljenje inhibitora nasilja, 2) još uvek ne bude dovoljno da izazove neurofiziološke poremećaje, 3) bude dovoljno da nadjača uticaj sredstava za jačanje inhibitora – to je u realnom životu verovatno uopšte nemoguće.
U konačnici, pokušaj slabljenja inhibitora nasilja će samo dovesti do ozbiljnih neurofizioloških i psihičkih poremećaja, ali neće dati nikakvu garanciju da on neće biti ojačan pri odgovarajućem uticaju. Efikasna u praksi i bezbedna „Anti-Lorenc“ sredstva ispostavljaju se jednostavno kao naučna fantastika.
Izuzetno zanimljivi i važni rezultati pokazani su u eksperimentima primene antiagresivnih agenasa kod miševa i pacova. Ispostavilo se da neki od njih mogu smanjiti manifestaciju napadačke agresije, pri čemu ne utiču na odbrambenu agresiju i druge, nenapadačke oblike ponašanja i socijalne komunikacije. Da budemo precizniji – reč je o agonistima koji aktiviraju serotoninjske 5-HT1A/1B receptore.
Ovi rezultati se poklapaju sa teorijom o postojanju urođenih kočnica agresivnog ponašanja kod mnogih vrsta, koje sprečavaju nanošenje štete i ubijanje pripadnika sopstvene vrste. A u slučaju čoveka čak je razvijen model mehanizma inhibicije nasilja (VIM), koji uključuje i objašnjenje razvoja empatije. Polazeći od ove teorije, nasilje u unutarvrstnim odnosima treba posmatrati više kao patološki, nego kao prirodan oblik ponašanja. Tim više što čak i kod mnogih teritorijalnih, socijalnih i naoružanih vrsta nivo letalnog nasilja i dalje ne prelazi 1%, a prema različitim svedočanstvima, samo ne više od 2% ljudi ne oseća jak otpor prema izvršenju ubistva.
Takođe vidimo da je odbrambena agresija, za razliku od napadačke, ipak prirodan oblik ponašanja, i rad inhibitora nasilja je ne zaustavlja kada u okruženju postoji neposredna pretnja po život. To je dobro demonstrirano primenom 5-HT1A agoniste alnespirona kod pacova. On je imao izuzetno selektivan efekat; značajno smanjenje agresivnosti nije sprečilo pacove da ipak pribegnu odbrambenom ponašanju u slučaju sukoba sa agresivnim pripadnikom iste vrste.
Različni genetski dokazi pokazuju da određene varijante gena 5-HT1A/1B receptora, kao i još tri gena povezana sa 5-HT sistemom – TPH2, MAO A (poznat i kao „gen ratnika“) i SERT, dovode do povećane agresivnosti kod životinja i ljudi. Na primer, u jednoj od studija, u poređenju sa zdravim ljudima i neagresivnim alkoholičarima, kod impulsivnih i agresivnih alkoholičara otkrivene su razlike u genu 5-HT1B. Pritom je ova studija obuhvatila dve različite grupe ljudi – Fince i jedno indijansko pleme. A mutacije u genu MAO A su već odavno poznate kao uzrok anomalnih manifestacija agresije kod muškaraca.
Prema modelu mehanizma inhibicije nasilja, direktan rezultat narušavanja njegovog rada su crte bezdušnosti-besstrasnosti (CU-traits) kod dece i psihopatija kod odraslih. Promene u funkciji 5-HT1B receptora u određenim delovima mozga otkrivene su kod ljudi sa agresivnim crtama i crtama psihopatije. A razlika u genotipu 5-HT1B gena bila je prisutna kod dece sa crtama bezdušnosti-besstrasnosti.
Vredi primetiti da desetine gena i veliki broj sistema utiču na agresivnost. Međutim, inhibitor nasilja i dalje ostaje konkretan mehanizam koji je izražen ograničenim brojem receptora i gena. Prvo, to je jednostavno važno kako bi se agresija inhibirala najefikasnije. Drugo, drugi oblici farmakološke intervencije, na primer primena antipsihotika (kao što je haloperidol), beta-blokatora, lekova koji utiču na rad GABA neurotransmitera, agonista i antagonista 5-HT2 receptora (među prvima su mnogi psihedelici), izazivaju samo neselektivno smanjenje agresivnosti uz potiskivanje odbrambene agresije i drugih oblika ponašanja, kao i neželjene efekte.
Razumevanje prirode inhibitora nasilja i njegove ograničenosti na mali broj receptora i gena može nam ne samo reći mnogo o samom nasilju, već i pomoći u kreiranju rešenja usmerenog protiv njega kao patološkog oblika ponašanja svojstvenog manjini ljudi. I suština takvog rešenja je jednostavna – vraćanje prirodne inhibicijske kontrole nad agresijom, koja je prisutna kod većine, pomoću primene odgovarajućih farmakoloških, pa čak i genoterapijskih preparata.
U opravdanje intravrsnog nasilja kao potpuno normalne pojave u prirodi ponekad se može čuti argument o sebičnosti gena. Budući da je sva biološka evolucija prvenstveno evolucija gena koji teže maksimalno efikasnom očuvanju i kopiranju samih sebe, a tek nakon toga evolucija jedinki i populacija, onda intravrsno nasilje uopšte nije problem. Naprotiv – ako je nosilac gena izvršio nasilje, on je stekao prednost nad svojim srodnicima i preneo taj gen dalje. Znači, intravrsno nasilje je koristan alat u evoluciji gena, a nikakav inhibitor nasilja, koji bi kočio agresiju prema predstavnicima sopstvene vrste, ne može postojati, jer bi on bio u suprotnosti sa sticanjem takve evolucione prednosti konkretnih gena.
To što je evolucija gena primarna u odnosu na evoluciju jedinki i populacija je tačna teorija koju nema smisla osporavati. Ali geni se ne nalaze u vakuumu. Gene prenose konkretne jedinke koje su deo konkretnih populacija. Način na koji će se odvijati odnosi između tih jedinki postaće odlučujući faktor u očuvanju i prenosu gena. I nasilje će zaista dati prednost konkretnom genu, ako to ne bude značilo njegovo sopstveno uklanjanje. Ali šta ako bude?
Uzmimo one vrste čiji predstavnici poseduju snažno urođeno naoružanje i nemaju značajnu mogućnost bekstva od nasilja (na primer zbog ograničenosti areala staništa populacije ili krajnje socijalnog načina života). Upravo kod takvih vrsta se primećuje inhibicija (suzbijanje) intravrsnog nasilja. Kada jedan vuk drugom vuku podmetne vrat ili stomak, ovaj postaje nesposoban da ugrize svog srodnika; nijedan gavran neće svojim veoma oštrim kljunom klunuti drugog gavrana u oko, čak ni tokom borbe za hranu; otrovne zmije vode teritorijalne sukobe prema jasno određenim ritualima, ne koristeći pritom otrovne zube i čak ih ne pokazujući protivniku; oriksy gazele takođe ritualizuju borbe, dok istovremeno slobodno mogu koristiti oštre rogove protiv lavova. Takvih primera ima veoma mnogo.
U čemu je zapravo korist gena u takvom ponašanju? U tome što nasilni napad na srodnika, u slučaju da on poseduje snažno naoružanje, sa nedopušteno visokom verovatnoćom može završiti se smrću samog agresora. To znači da gen neće biti očuvan i prenet dalje, već će jednostavno uginuti zajedno sa svojim nosiocem. A preneti će biti samo oni geni čiji nosioci u takvoj situaciji ne upuštaju se nepotrebno u borbe (preciznije, uopšte ih ne iniciraju, već se samo brane ako je neko drugi već inicirao). Dakle, najkoristnija evoluciona strategija za gen je „saradnja“ (nazovimo to tako) sa genom koji je odgovoran za inhibiciju nasilnog ponašanja kod nosioca.
Ovo je univerzalno pravilo za biološku evoluciju. Rastuće naoružanje predstavnika populacije uz česte socijalne kontakte između njih povećava negativne posledice intravrsnog nasilja, čineći ih u određenom trenutku potpuno nedopuštenim. Kao rezultat, preživljavaju samo oni geni čiji su nosioci uspeli da kompenzuju ovaj efekat potiskivanjem nasilnog ponašanja, odnosno bili su predisponirani za posedovanje dovoljno snažne varijante inhibitora nasilja. Što je naoružanje predstavnika populacije veće, to nasilje postaje manje isplativa evoluciona strategija, a inhibicija nasilja isplativija.
Razumevanje ovoga treba primeniti i na čoveka – najnaoružaniju vrstu na planeti, čije naoružanje sada raste ogromnim tempom zajedno sa razvojem naučno-tehničkog progresa. Prosečnom čoveku je ionako svojstvena inhibicija nasilja prema drugim ljudima, ali ostali su i oni koji pate od poremećaja ovog neurobiološkog mehanizma. Takvi ljudi će pre ili kasnije iskoristiti oružje za masovno uništavanje, koje sa naučno-tehničkim progresom postaje sve dostupnije za ponovno kreiranje, naročito kada su u pitanju biološke pretnje, gde katastrofičan scenario može nastupiti bukvalno sutra. A to znači da je nasilje evoluciono promašena strategija za čoveka!
Nasilje je prilično rasprostranjen fenomen u prirodi. To se posebno jasno može primetiti u međuvrškim odnosima. Predstavnici različitih vrsta nalaze se u konstantnoj borbi za teritoriju i resurse, a neki od njih postaju hrana za druge. Međutim, situacija se menja ako pređemo na razmatranje unutarvrskih odnosa. Naravno, i oni često imaju nasilni karakter, ali to nije uvek slučaj. Pod određenim okolnostima, u populaciji će početi da se razvijaju kočnice unutarvrskog agresije. To ćemo nazvati mehanizmom inhibicije nasilja, ili još jednostavnije – inhibitorom nasilja.
Analizu unutarvrskog agresije treba započeti razmatranjem njenih pozitivnih aspekata, što će nam kasnije omogućiti da izbegnemo određene nesporazume. Agresija, uključujući i onu nasilnog karaktera (tj. nanošenje fizičke povrede, ubistvo), omogućava jačim i zdravijim jedinkama u populaciji da spreče slabije i nezdrave u nastavku roda. Takođe, ona je jednostavno korisna za konkretnog jedinka koji je sposoban da je iskoristi radi sopstvenog preživljavanja i prenosa svojih gena dalje. Ona takođe služi kao alat za stvaranje i održavanje hijerarhije dominacije koja koordinira postupke jedinki. Konačno, pošto agresivno ponašanje ne dozvoljava različitim jedinkama ili grupama jedinki da predugo borave jedna pored druge, to dovodi do njihovog ravnomernog raseljenja po celoj dostupnoj teritoriji za život, a samim tim i do ravnomernog rasporeda ograničenih resursa.
Može se stvoriti utisak da vršenje nasilja nad pripadnicima sopstvenog plemena nije samo korisno, već i životno neophodno, kako za preživljavanje konkretnih jedinki (i gena čiji su oni nosioci), tako i za populacije u celini. Ali ne treba praviti grešku – posmatrati nasilje izolovano od okolnosti sredine. U ovom slučaju, dve najvažnije okolnosti su prisustvo snažnog urođenog naoružanja kod predstavnika populacije i njihova nesposobnost da pobegnu od nasilja. Što su ova dva faktora izraženija, to su veći rizici od nasilja. U određenom trenutku oni postaju preveliki da bi ih koristi dobijene nasiljem mogle nadoknaditi. Nasilje prestaje da bude evolucioni optimalni model ponašanja. Rizici mogu porasti do te mere da jedinke jednostavno istrebe jedna drugu u nasilnim sukobima i populacija dođe do kraja.
Kao primer takvog scenarija može se navesti svima poznati eksperiment Univerzum-25, u kojem je populacija miševa uzgajana u navodno rajskim uslovima izumrla za manje od 5 godina. Eksperiment je bio neuspešan, uslovi su bili daleko od rajskih. Ali glavna greška bila je konstrukcija ograde, koja je omogućila 65 najvećih mužjaka da silom blokiraju pristup ženkama i hrani svim ostalima. To je izazvalo lanac događaja koji je doveo do izumiranja populacije koja je bila ograničena u prostoru i krajnje nasilna u svojim redovima. U bolje konstruisanim ogradama, gde je nemoguće uspostaviti takvu nasilnu hijerarhiju dominacije, populacija miševa može preživeti i decenijama [1].
Kao što vidimo, naoružanost i nedostatak mogućnosti bekstva od nasilja predstavljaju problem za preživljavanje populacije. Međutim, upravo to stvara evolucioni pritisak za razvoj kočnica unutarvrskog agresije kod njenih predstavnika, što rešava ovaj problem. Ako predstavnici populacije poseduju snažno urođeno naoružanje, onda će jedinke najsklonije nasilju, koje pokreću napade, nailaziti na naoružanost svojih pripadnika, što ih često može dovesti do smrti. Takođe, otpor naoružane žrtve kojoj više nema gde da pobegne može biti koban za agresora. Čak i nekoliko pobeda u takvoj situaciji ne garantuje uspeh agresoru, jer će neki od napada sa velikim verovatnoćom završiti letalnim ishodom za njega. Istovremeno, manje nasilne jedinke će ređe ginuti, jer one same ne pokreću napade, već se samo brane od njih. One će ređe biti izložene riziku od smrti usled nasilja nego njihovi agresivni srodnici, a samim tim će češće ostavljati potomstvo.
Kao rezultat, prirodna selekcija će ići u pravcu razvoja snažnih kočnica koje sprečavaju nanošenje fizičke povrede i ubijanje pripadnika sopstvene vrste, jer će jedinke sa nedostatkom takvih kočnica biti uklonjene iz populacije i neće moći da prenesu svoje gene dalje. Mehanizam odgovoran za takve kočnice je upravo inhibitor nasilja. U celini dobijamo evolucioni model nenasilja, prema kojem se nasilje iskorenjuje kao fenomen unutarvrskih odnosa tokom biološke evolucije.
Ovaj zaključak potvrđuju zapažanja o ponašanju životinja. Koncept inhibitora nasilja prvi put je formulisao etolog Konrad Lorenz. Prema njegovoj teoriji, ovaj mehanizam je najrazvijeniji kod onih vrsta čiji predstavnici mogu s lakoćom ubiti jedinku približno svoje veličine. Opisujući svoja zapažanja o vukovima, on je pokazao kako se inhibitor nasilja aktivira kada jedan vuk drugom pokazuje gestove potčinjenosti – izlaže mu svoje ranjive delove, kao što su vrat ili stomak. Kao rezultat toga, zatečeni agresor ne može nastaviti napad. Takođe, zapažanja o vranama potvrdila su da one ne iskljupuju oči jedna drugoj, čak ni tokom sukoba [2][3]. Zaista, oštri zubi vuka i kljun vrane predstavljaju snažno naoružanje, gde je jedan ugriz ili udarac u ranjivo mesto dovoljan da ozbiljno povredi, ili čak odmah ubije drugu jedinku. Prisustvo takvog naoružanja dovelo je predstavnike ovih vrsta do razvoja odgovarajućih kočnica tokom biološke evolucije.
Veliki broj takvih zapažanja različitih istraživača naveo je etolog Ireneus Eibl-Eibesfeldt. Mnogim životinjama je svojstvena ritualizacija unutarvrskih borbi, što sprečava upotrebu snažnog naoružanja u njima. To važi čak i za članogorače, na primer za rakove violiniste, koji u sukobima ne otvaraju svoje klešte dovoljno široko da bi naneli povrede protivniku. Slična suzdržavanost agresije svojstvena je mnogim vrstama riba, guštera i sisara. Značajan je primer antilopa vrste oriks, koje pažljivo postupaju sa svojim oštrim rogovima u sukobima sa srodnicima, ali ih koriste u punoj meri prilikom odbrane od lavova. Takođe treba pomenuti otrovne zmije, od kojih se mnoge tokom sukoba uvijaju, naduvaju, guraju, ali pritom ne vrše ugriz i čak ne pokazuju svoje oružje [4][5].
S druge strane, nasilje je u manjoj meri inhibirano kod slabo naoružanih vrsta. U poređenju sa vranama, golubice sa manje oštrim kljunom se ne suzdržavaju u svojoj agresiji i mogu čak ubiti srodnika ako on bude lišen mogućnosti bekstva, na primer ako bude stavljen u kavez [2]. Takođe su prilično agresivne životinje koje vode samotnjački način života. Setite se hamstera, koji će po pravilu boriti do smrti ako se nekoliko jedinki stavi u jedan kavez. U prirodi se oni razilaze nakon samo nekoliko uzajamnih ugriza [4]. Ako detaljnije razmotrimo slučaj samotnjačkog načina života, njegov evolucioni uticaj se može priravnati sa bekstvom. Na taj način, nasilnost ne ugrožava preživljavanje medveda, koji se van sezone parenja sreću previše retko da bi sukobi koji ipak nastaju uticali na populaciju u celini.
Na osnovu zapažanja o ponašanju životinja, neurobiolog James Blair pretpostavio je da je čoveku svojstven sličan mehanizam koji suzdržava agresivno ponašanje. Kasnije je razvio model mehanizma inhibicije nasilja (engl. Violence Inhibition Mechanism, ili skraćeno VIM). U njegovom razvoju imao je cilj da objasni pojavu psihopatije kao rezultat poremećaja u radu ovog mehanizma [6][7].
Prema VIM modelu, inhibitor nasilja se aktivira kada čovek primeti signale nevolje kod drugih ljudi, kao što su tužan izraz lica ili plač. Kao rezultat toga, on počinje da oseća odbojnost i prekida agresivne radnje. Takođe, inhibitor nasilja je preduslov za razvoj moralnih emocija kod čoveka (tj. simpatije, krivice, kajanja i empatije) i sposobnosti da u postupcima prepozna moralne prekršaje koji sastoje u nanošenju štete ljudima.
Kao što se može razumeti iz evolucionog modela nenasilja koji razmatramo, razvoj prilično snažne varijante inhibitora nasilja nije mogao zaobići savremenog čoveka, jer su već njegovi preci počeli da izmišljaju veštačko naoružanje. Takođe, tokom istorije je značajno porasla gustina naseljenosti, a ljudska populacija je već zauzela sav dostupan prostor za život na planeti. Međutim, zbog brzog socijalnog i naučno-tehničkog progresa, inhibitor nasilja nije uspeo da se u potpunosti prilagodi novim okolnostima, što i stvara problem nasilja u ljudskom društvu. Ali ovo pitanje, kao i uopšte pitanje inhibicije nasilja kod čoveka, detaljno ćemo razmotriti u narednim temama ciklusa.
Sada je važno razumeti da nasilje u ljudskom društvu nije evolucioni optimalni model ponašanja. Ono ne može biti takvo u slučaju bilo kojih visoko naoružanih bića ograničenih u svom prostoru za život, jer rizici od nasilja sa rastućim naoružanjem stalno rastu, a pritom nema gde pobeci. Ovi rizici postaju posebno katastrofalni u slučaju visokotehnološke civilizacije zbog mogućnosti stvaranja oružja za masovno uništenje. A upravo takva civilizacija je čovečanstvo. Sve to stvara preduslove za neophodnost iskorenjivanja nasilja i postizanja nenasilnog društva u kojem nema mesta silnim oblicima odnosa, kao najevoluciono optimalnijem modelu društvenog uređenja.
Izvori:
1. Hohlovskij, P. (2020). „Univerzum 25: razorna kritika mitova i novi zaključci“: https://tjournal.ru/analysis/212316-vselennaya-25-razgromnaya-kritika-mifov-i-novye-vyvody;
2. Lorenz, K. (1949). Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen (Prsten kralja Solomonovog: prev. sa nem. – 1970);
3. Lorenz, K. (1963). Das sogenannte Böse. Zur Naturgeschichte der Aggression (Agresija tako zvano „zlo“: prev. sa nem. — M. : Progress : Univers, 1994. ISBN 5-01-004449-8);
4. Eibl-Eibesfeldt, I. (1970). Ethology: The Biology of Behavior, pp. 314—325;
5. Dolnik, V. R. (1993). Etološke ekskurzije kroz zabranjene vrtove humanista;
6. Blair, R. J. R. (1992). The Development of Morality. Department of Psychology, University College, London;
7. Blair, R. J. R. (1995). A cognitive developmental approach to morality: investigating the psychopath. Cognition 57, 1—29. doi:10.1016/0010-0277(95)00676-P.
Bitarh, uprkos tome što sam se ne tako davno upoznala sa libertarianizmom, već sam pročitala o voluntarizmu i shvatila da je to upravo ono što mi je potrebno! Kako sam dostavila života među zlostavljačima, grubijanima i silovateljima koji me sada okružuju! Da se što pre izumi vakcina koja uništava sposobnost iniciranja agresivnog nasilja, a sa time bi nastalo i opšte blagostanje! Otac me je tukao, bivši momak me je takođe tukao, a jednom je neko olos čak pokušao da me siluje u prolazu! A dok vakcina nije izmišljena, želim da te zamolim za pomoć. Bitarh, želim da imam dete sa snažnim Lorencovim inhibitorom, koje bi garantovano nikada nije iniciralo nasilje, a istovremeno moglo da se odbrani, kao što si zapravo i ti. Nisam siromašna žena, mogu potpisati pismeno odricanje od alimentacije, potrebno je samo zaplođenje od nosioca snažne varijante Lorencovog inhibitora. Naokolo su dve krajnosti: ili maminjini sinovi i slabići koji nisu sposobni da se zaštite, ili alfa mužjaci sa testosteronom koji pršti i potpuno nekontrolisani u ispoljavanju nasilja, a potrebno je nešto između. Slažeš li se? I ako da, koliko koštaju tvoje usluge zaplođenja nenasilnog potomstva?
Katja Latyš
Drago mi je što vam su se dopale ideje koje promovišem i što smatrate neophodnim iskorenjivanje nasilja. Što se tiče vašeg delikatnog zahteva — ja, nažalost, ne mogu 100% garantovati idealnu genetiku sa svoje strane. Iako sam nenasilna osoba, ko zna, možda sam nosilac recesivnih gena koji određuju slabu varijantu inhibitora nasilja. Genetski test za određivanje varijante Lorencovog mehanizma (inhibitora nasilja) još uvek ne postoji. A suvišno je tražiti to konkretno od mene – većina ljudi je ionako nenasilna, teško da mogu ponuditi nešto više od njih. Vama je jednostavno bilo loše što ste do sada nailazili na onih 2% potpuno poremećenih degenerata koji imaju izuzetno slabu varijantu inhibitora. Raspored degenerata može biti prilično neujednačen, i moguće je da ste se našli u okruženju sa njihovom povećanom koncentracijom. Možda bi bilo dobro rešenje da malo promenite okruženje i krug prijatelja?
Želim još da napomenem – jednim detetom se situacija u celini ne može ispraviti. Ako imate finansijske resurse, možda bi trebalo razmisliti o investicijama u biotehnologiju, sticanju odgovarajućeg obrazovanja ili nekom drugom načinu da pomognete u iskorenjivanju nasilnosti kod degenerata? Jer što pre uspemo da kreiramo genetski test za varijantu inhibitora nasilja i genoterapiju za njegovo jačanje, to će brže biti rešen problem silovatelja i niko više neće primeniti nasilje prema vama. Takođe, na taj način biste mogli precizno da garantujete i nenasilnost svoje dece i to da se ona sama nikada neće suočiti sa nasiljem.
Razmislite o tome, ako vam je nasilje toliko neprijatno i ako imate neke mogućnosti, možda bi onda bilo dobro posvetiti svoj život borbi protiv nasilja i približiti taj dan kada će ovaj problem biti konačno rešen?
Intraspecijskom nasilju se često pripisuje uloga mehanizma koji je važan za održavanje života pojedinačnih populacija, pa čak i čitavih vrsta. Na primer, nasilje je instrument za uspostavljanje hijerarhije dominacije, isključenje slabih jedinki iz konkurencije, raspodelu ograničenih resursa u korist najjačih i najprilagođenijih članova populacije i tako dalje. U određenoj meri ove tvrdnje su tačne, ali ono što definitivno nije tačno jeste posmatranje fenomena nasilja izolovano od drugih faktora – greška koju često prave oni koji iznose nasilje kao mehanizam koji u svim slučajevima funkcioniše na isti način.
Važnu ulogu u intraspecijskom nasilju igraju faktori kao što su urođeno naoružanje članova populacije i mogućnost izbegavanja nasilja putem bekstva. U slučaju da je naoružanje jedinki prilično slabo, a populacija nije ograničena strogim arealom staništa (ima prostora za dalje širenje) i jedinke generalno poseduju dobru sposobnost bekstva, tada se od intraspecijskog nasilja zaista mogu ostvariti određene koristi bez nailaska na nedopustiv nivo negativnih eksternalija koje ono stvara. Ukratko – u takvom slučaju koristi prevazilaze gubitke.
Međutim, sve se menja sa jačanjem naoružanja jedinki, ograničavanjem njihovog areala staništa i ako je njihova sposobnost bekstva manje razvijena. Što su ovi faktori izraženiji, to će populacija doživljavati više negativnih eksternalija – nasilje će početi da ugrožava njen opstanak. To je primetio Konrad Lorenz u svojim etološkim istraživanjima, koji takođe nije negirao pozitivne aspekte nasilja, ali je istovremeno uzeo u obzir i faktore sposobne da ovaj fenomen pretvore u katastrofu. On je takođe opisao koncept mehanizma koji inhibira (suzdržava) intraspecijsko nasilje. Navšću fragment iz njegove knjige „Agresija, ili takozvano zlo“:
„Gavran može drugom gavranu izbiti oko jednim udarcem kljuna, vuk može jednim jedinim ugrizom preseći jugularnu venu drugom vuku. Da to nisu sprečile pouzdane zabrane, odavno ne bi bilo ni gavrana ni vukova. Golub, zec, pa čak i šimpanze nisu u stanju da ubiju svog srodnika jednim jednim udarcem ili ugrizom. Štaviše, takva slabo naoružana bića poseduju sposobnost bekstva koja im omogućava da se spasu čak i od „profesionalnih“ predatora, koji su mnogo veštiji u proganjanju, hvatanju i ubijanju nego bilo koji, koliko god nadmoćan bio, srodnik iste vrste. Zato je u prirodi obično nemoguće da takva životinja nanese štetu svom srodniku. Usled toga ne postoji ni selekcijski pritisak koji bi izradio zabranu ubistva.“
Iz svega ovoga može se izvući jednostavan zaključak – intraspecijsko nasilje može biti korisno, ali samo sve dok faktori kao što su naoružanje i nesposobnost bekstva od nasilja ne postanu toliko izraženi da stvore previše negativnih eksternalija. I što su ovi faktori izraženiji, to će šteta biti veća, što će na kraju dovesti do selektivnog odbora u pravcu jačih kočnica agresivnog ponašanja kod predstavnika populacije.
Sada ćemo ukratko razmotriti slučaj čoveka. Njegovo urođeno naoružanje je prilično slabo, a na veštačko naoružanje nastalo u toku razvoja civilizacije i naučno-tehničkog progresa još uvek se nije u potpunosti adaptirao. Ali to naoružanje, kao i trenutni nedostatak mogućnosti značajnog proširenja životnog prostora (ljudi su se ionako raselili po skoro celoj stanzibilnoj teritoriji planete), stvara veliku pretnju po opstanak čovečanstva. Možda je intraspecijsko nasilje bilo korisno za daleke pretke čoveka, ali od trenutka kada su počeli da koriste veštačko naoružanje, situacija se iz temelja promenila. Vredi dodati i da se u razgovorima o nasilju često zapostavljaju specifičnosti čoveka i ljudskog društva koje ih razlikuju od životinja i životinjskog sveta. Nasilje izuzetno negativno utiče na psihu i ponašanje čoveka. Takođe, nasilje narušava ekonomske međusobne odnose. To stvara još više negativnih eksternalija.
Libertarian Band je pokrenula novu rubriku „Pitanje za Bitarka“, u kojoj voditelj kanala odgovara u ime Bitarka. Naravno, svi odgovori se odnose samo na temu borbe protiv nasilja koju Bitark aktivno razvija, i to je odlučnost koja zaslužuje poštovanje.
Lično ću napomenuti da mi nije naročito bliska koncept agresije prema Lorentzu, koji je tumači kao neku vrstu napetosti koja se akumulira i na kraju izbija. Ja ipak preferiram verziju da je agresija jedan od tipova reakcije na stimulans (težnja da se uništi izvor iritacije), pored bekstva (težnje da se izbegne uticaj stimulansa) i strpljenja (težnje da se prilagodi uticaju stimulansa, minimizirajući troškove). Ako polazimo od verzije o agresiji kao napetosti, onda je opšta naoružanost sposobna samo privremeno da obuzda tu napetost dok se ona ne nagomila i ne izlije u krvavi masakr, pa mi je pomalo čudno što Bitark tako nekritično prihvata ovu ideju.
Što se tiče načina iskorenjivanja nasilja, bliži mi je pristup Aleksandra Eleseva sa kanala Dobroum, koji tvrdi da će preduslova za nasilje biti mnogo manje ako ljudi nemaju iskustvo nasilja u porodici. Ne toliko da sve funkcioniše tako linearno, ali to bi bila važna komponenta uspeha. A druga komponenta uspeha u iskorenjivanju sistematskog nasilja je vaspitanje netolerancije prema njemu. Onaj ko pokušava da razdvoji one koji se tuku je uvek hrabar, i nije važno što može da nadobije udarce sa obe strane, on ima pravo na to. Ako želiš da se tučeš – okviri taj ritual pravilima, sprovedi ga u prisustvu svedoka, odredi kriterijume pobede, priznaj poraz ako pravila to zahtevaju, i poštuj uslove koje si se obavezao da ispuniš u slučaju poraza. Ako nisi spreman na takve komplikacije – ne traži tuču.
Razumem da ove teze izgledaju veoma sirovo, ali to nije moja stručna oblast. Drago mi je što Bitark nastavlja da sistematizuje svoje ideje, dobijajući povratne informacije od čitalaca. Možda ću od njega dobiti neki odgovor na gore izložena razmišljanja.
Stalno čujem kritike na račun ideje o uklanjanju agresivnog nasilja iz društva pomoću biotehnologije (razvojem genoterapije). Skeptici govore da je sklonost nasilju veoma složena, da je određuje mnoštvo gena i da njihovo određivanje nije moguće. Zapravo, to je zaista tako, ali samo ako tražimo upravo gene sklonosti ka nasilju, iako za rešavanje postavljenog zadatka to uopšte nije potrebno. Istraživanja Lorenca opisuju evolucioni put kojim su mnoge vrste životinja stekle „urođeni moral“ neagresivnosti prema jedinkama sopstvene vrste (u stvarnosti, to nije moral u uobičajenom filozofskom smislu, već instinkt ponašanja). Mnogi na to iz nekog razloga nisu obratili pažnju, ali Konrad Lorenc jasno ukazuje u svojim radovima da vrste sa urođenim moralom osećaju snažan osećaj gađenja (tj. aktivira se određeni mehanizam kočenja agresije) kada žele da nanesu štetu telu svog srodnika (radi jednostavnosti, dalje ćemo to nazvati „Lorencov mehanizam“ po imenu autora koji ga je otkrio). To značajno kontrastira sa običnim razumevanjem „sklonosti ka nasilju“. Na primer, ježevi su prilično agresivni u uobičajenom smislu (jer su predatori), ali nisu sposobni da nanesu fizičku štetu svojim srodnicima.
Iako je sam Lorenc pisao da je kod čoveka „urođeni moral“ veoma slab, ipak, njegovo prisustvo može se primetiti kod znatnog dela društva, možda čak i kod većine. Verovatno ste obraćali pažnju na scene u filmovima gde neko želi da se osveti za neku uvredu, uzme oružje u ruke, priđe nenaoružanom protivniku, usmeri cev u njega, ali iznenada napadaču zadrhte ruke, postane mu loše i ne uspe da pucaju. To je upravo obrazac ponašanja vrsta sa jakim variantom Lorencovog mehanizma, ali je kod ljudi on prilično varijabilan (za razliku, na primer, od ježeva i zmija kod kojih svi jedinci u populaciji imaju jaku varijantu ovog mehanizma zbog pritiska prirodne selekcije). Shodno tome, ovu osobinu određuju aleli jednog ili više gena (različite forme jednog i istog gena, smeštene na istim delovima hromozoma). S obzirom na viski stepen varijabilnosti jake/slabe varijante Lorencovog mehanizma kod različitih ljudi, određivanje konkretnih gena i njihovih pravih (nama potrebnih) alela je prilično jednostavno čak i na savremenom tehnološkom nivou.
Može se definisati okvirni plan istraživanja. Aktivisti otvoreno pokazuju provokativno ponašanje, na primer, pokazujući svoju pripadnost LGBT zajednici na mestima gde se obično nalaze homofobi, vređaju ih, ali, što je važno, ne primenjuju prema njima nikakvo fizičko nasilje. Ako je vidljivo da je osobu uvreda snažno pogodila, ali je ona ipak jednostavno otišla (idealna varijanta — nameravala je da udari, ali na kraju nije mogla), obavestimo je da je to bio naučni eksperiment, da je brava što se suzdrжала i uzmemo joj uzorak DNK, označavajući ga kao „miran“. Ako je pokušala da udari aktivistu — odmah zaustavimo napad pomoću paprenog spreja i uzmemo uzorak DNK, označavajući ga kao „agresor“. Ponavljamo ovo više puta kako bismo kreirali uzorke dovoljnih dimenzija.
Zatim šaljemo prikupljeni materijal u laboratoriju gde se vrši dekodiranje (sekvenciranje) DNK. Može se poslati u Silikonsku dolinu — tamo će neki od brojnih bioteh-startapa sigurno biti srećan da primi uzorke koje smo prikupili, jer oni u samoj Kaliforniji ne mogu vršiti uzimanje uzoraka DNK na tako „agresivan“ način. Na osnovu poređenja dva uzorka određuju se konkretni geni odgovorni za snagu Lorencovog mehanizma i aleli koji su nam potrebni (koji kodiraju jaku varijantu). Nakon što se oni odrede, može se, na primer, kreirati genoterapija za odrasle i genetski test za trudnice (koji će ženu naterati da ozbiljno razmisli o tome da li vredi nastaviti trudnoću).
