Nekada smo već razmatrali pitanje zašto upotreba određenog preparata koji potiskuje rad inhibitora nasilja kod čoveka (ili kako smo ga još nazvali, „Anti-Lorenc“ sredstva), ima malo praktične koristi i efikasnosti, a zato može dovesti do ozbiljnih problema. Međutim, to je predstavljeno sa tačke gledišta društvenih procesa, dok ćemo se sada više udubiti u biološku suštinu ovog pitanja.
Kao što znamo, za inhibitor nasilja odgovara serotoninski sistem mozga, konkretno 5-HT1A i 5-HT1B receptori, kao i proteini MAO-A, TPH2 i SERT povezani sa njihovim radom, koje kodiraju odgovarajući geni (za jednostavnosti, sve ćemo to nazvati „promenljivama“). I možemo pretpostaviti da samo određena, prilično uska kombinacija ovih promenljivih stvara visok rizik od razvoja disfunkcije inhibitora nasilja kod konkretnog pojedinca. Jer samo mizerna količina populacije (ne više od 1–2%) ima povišene psihopatske predispozicije u bilo kojoj populaciji.
Uticaj na makar jednu od ovih promenljivih „na gore“ sasvim može značajno ojačati funkciju inhibitora (ukloniti sposobnost iniciranja nasilja). Tako, u eksperimentima na životinjama i ljudima, samo aktivacija 5-HT1A ili 5-HT1B receptora, ili jačanje serotoninske funkcije kroz uticaj na aktivnost SERT-a, selektivno su uklonili nasilno ponašanje. Pritom, uticaj na neku od promenljivih „na dole“ ne daje garanciju slabljenja inhibitora (obnavljanja sposobnosti iniciranja nasilja), kao što je, na primer, bilo pokazano blokiranjem 5-HT1A i 5-HT1B receptora kod životinja.
S druge strane, postoje utemeljne razloge za verovanje da pokušaji aktivnog vršenja ovakvog uticaja mogu izazvati ozbiljne psihičke poremećaje – povećanu anksioznost, depresiju, suicidalne misli i druge patologije povezane sa serotoninskim sistemom. Kod psihopatskih ličnosti takvi problemi u početku često nisu naročito izraženi samo zato što se neophodna uska kombinacija „promenljivih“ održava evolutivno (sa buketom poremećaja oni jednostavno ne bi imali reproduktivni uspeh). Zapravo, prema istraživanjima, sama disfunkcija inhibitora nasilja predstavlja „tačkni“, a ne opsežan poremećaj u radu mozga.
Zašto je sve ovo važno u praksi? U zadacima jačanja i slabljenja inhibitora nasilja postoji ogroman disparitet u složenosti. Jednostavnije rečeno – čak i pri uspešnom pokušaju slabljenja inhibitora nasilja kroz potiskivanje bilo koje „promenljive“, neće se moći garantovati da taj efekat neće biti reverzibilan ako neko primeni sredstva za jačanje neke „promenljive“ na osobu koja je to uradila. Zato se sasvim mogu garantovati ozbiljne nuspojave. U jednom od eksperimenata na pacovima, pomoću neurotoksina 5,7-DHT koji utiče na serotoninski sistem, iako je uspelo povećati njihovu agresivnost, ovaj efekat je povučen uvođenjem malih doza serotonina u mozak. Sličan neurotoksični uticaj vrši, na primer, i metamfetamin, koji je pri visokom intenzitetu upotrebe sposoban da poveća psihopatičnost čoveka. Ali najverovatnije je i ovaj efekat reverzibilan na isti način, i ishod slabljenja inhibitora „metom“ u takvom slučaju biće odsustvo rezultata i nanošenje ozbiljne štete zdravlju.
A šta ako agresor ne zna konkretno vreme kada će imati praktičnu mogućnost da primeni nasilje? Morao bi konstantno uzimati mnoštvo preparata za slabljenje svih „promenljivih“. Ali konstantno održavati takav balans „promenljivih“ tako da istovremeno: 1) bude dovoljno za slabljenje inhibitora nasilja, 2) još uvek ne bude dovoljno da izazove neurofiziološke poremećaje, 3) bude dovoljno da nadjača uticaj sredstava za jačanje inhibitora – to je u realnom životu verovatno uopšte nemoguće.
U konačnici, pokušaj slabljenja inhibitora nasilja će samo dovesti do ozbiljnih neurofizioloških i psihičkih poremećaja, ali neće dati nikakvu garanciju da on neće biti ojačan pri odgovarajućem uticaju. Efikasna u praksi i bezbedna „Anti-Lorenc“ sredstva ispostavljaju se jednostavno kao naučna fantastika.
Izuzetno zanimljivi i važni rezultati pokazani su u eksperimentima primene antiagresivnih agenasa kod miševa i pacova. Ispostavilo se da neki od njih mogu smanjiti manifestaciju napadačke agresije, pri čemu ne utiču na odbrambenu agresiju i druge, nenapadačke oblike ponašanja i socijalne komunikacije. Da budemo precizniji – reč je o agonistima koji aktiviraju serotoninjske 5-HT1A/1B receptore.
Ovi rezultati se poklapaju sa teorijom o postojanju urođenih kočnica agresivnog ponašanja kod mnogih vrsta, koje sprečavaju nanošenje štete i ubijanje pripadnika sopstvene vrste. A u slučaju čoveka čak je razvijen model mehanizma inhibicije nasilja (VIM), koji uključuje i objašnjenje razvoja empatije. Polazeći od ove teorije, nasilje u unutarvrstnim odnosima treba posmatrati više kao patološki, nego kao prirodan oblik ponašanja. Tim više što čak i kod mnogih teritorijalnih, socijalnih i naoružanih vrsta nivo letalnog nasilja i dalje ne prelazi 1%, a prema različitim svedočanstvima, samo ne više od 2% ljudi ne oseća jak otpor prema izvršenju ubistva.
Takođe vidimo da je odbrambena agresija, za razliku od napadačke, ipak prirodan oblik ponašanja, i rad inhibitora nasilja je ne zaustavlja kada u okruženju postoji neposredna pretnja po život. To je dobro demonstrirano primenom 5-HT1A agoniste alnespirona kod pacova. On je imao izuzetno selektivan efekat; značajno smanjenje agresivnosti nije sprečilo pacove da ipak pribegnu odbrambenom ponašanju u slučaju sukoba sa agresivnim pripadnikom iste vrste.
Različni genetski dokazi pokazuju da određene varijante gena 5-HT1A/1B receptora, kao i još tri gena povezana sa 5-HT sistemom – TPH2, MAO A (poznat i kao „gen ratnika“) i SERT, dovode do povećane agresivnosti kod životinja i ljudi. Na primer, u jednoj od studija, u poređenju sa zdravim ljudima i neagresivnim alkoholičarima, kod impulsivnih i agresivnih alkoholičara otkrivene su razlike u genu 5-HT1B. Pritom je ova studija obuhvatila dve različite grupe ljudi – Fince i jedno indijansko pleme. A mutacije u genu MAO A su već odavno poznate kao uzrok anomalnih manifestacija agresije kod muškaraca.
Prema modelu mehanizma inhibicije nasilja, direktan rezultat narušavanja njegovog rada su crte bezdušnosti-besstrasnosti (CU-traits) kod dece i psihopatija kod odraslih. Promene u funkciji 5-HT1B receptora u određenim delovima mozga otkrivene su kod ljudi sa agresivnim crtama i crtama psihopatije. A razlika u genotipu 5-HT1B gena bila je prisutna kod dece sa crtama bezdušnosti-besstrasnosti.
Vredi primetiti da desetine gena i veliki broj sistema utiču na agresivnost. Međutim, inhibitor nasilja i dalje ostaje konkretan mehanizam koji je izražen ograničenim brojem receptora i gena. Prvo, to je jednostavno važno kako bi se agresija inhibirala najefikasnije. Drugo, drugi oblici farmakološke intervencije, na primer primena antipsihotika (kao što je haloperidol), beta-blokatora, lekova koji utiču na rad GABA neurotransmitera, agonista i antagonista 5-HT2 receptora (među prvima su mnogi psihedelici), izazivaju samo neselektivno smanjenje agresivnosti uz potiskivanje odbrambene agresije i drugih oblika ponašanja, kao i neželjene efekte.
Razumevanje prirode inhibitora nasilja i njegove ograničenosti na mali broj receptora i gena može nam ne samo reći mnogo o samom nasilju, već i pomoći u kreiranju rešenja usmerenog protiv njega kao patološkog oblika ponašanja svojstvenog manjini ljudi. I suština takvog rešenja je jednostavna – vraćanje prirodne inhibicijske kontrole nad agresijom, koja je prisutna kod većine, pomoću primene odgovarajućih farmakoloških, pa čak i genoterapijskih preparata.
U opravdanje intravrsnog nasilja kao potpuno normalne pojave u prirodi ponekad se može čuti argument o sebičnosti gena. Budući da je sva biološka evolucija prvenstveno evolucija gena koji teže maksimalno efikasnom očuvanju i kopiranju samih sebe, a tek nakon toga evolucija jedinki i populacija, onda intravrsno nasilje uopšte nije problem. Naprotiv – ako je nosilac gena izvršio nasilje, on je stekao prednost nad svojim srodnicima i preneo taj gen dalje. Znači, intravrsno nasilje je koristan alat u evoluciji gena, a nikakav inhibitor nasilja, koji bi kočio agresiju prema predstavnicima sopstvene vrste, ne može postojati, jer bi on bio u suprotnosti sa sticanjem takve evolucione prednosti konkretnih gena.
To što je evolucija gena primarna u odnosu na evoluciju jedinki i populacija je tačna teorija koju nema smisla osporavati. Ali geni se ne nalaze u vakuumu. Gene prenose konkretne jedinke koje su deo konkretnih populacija. Način na koji će se odvijati odnosi između tih jedinki postaće odlučujući faktor u očuvanju i prenosu gena. I nasilje će zaista dati prednost konkretnom genu, ako to ne bude značilo njegovo sopstveno uklanjanje. Ali šta ako bude?
Uzmimo one vrste čiji predstavnici poseduju snažno urođeno naoružanje i nemaju značajnu mogućnost bekstva od nasilja (na primer zbog ograničenosti areala staništa populacije ili krajnje socijalnog načina života). Upravo kod takvih vrsta se primećuje inhibicija (suzbijanje) intravrsnog nasilja. Kada jedan vuk drugom vuku podmetne vrat ili stomak, ovaj postaje nesposoban da ugrize svog srodnika; nijedan gavran neće svojim veoma oštrim kljunom klunuti drugog gavrana u oko, čak ni tokom borbe za hranu; otrovne zmije vode teritorijalne sukobe prema jasno određenim ritualima, ne koristeći pritom otrovne zube i čak ih ne pokazujući protivniku; oriksy gazele takođe ritualizuju borbe, dok istovremeno slobodno mogu koristiti oštre rogove protiv lavova. Takvih primera ima veoma mnogo.
U čemu je zapravo korist gena u takvom ponašanju? U tome što nasilni napad na srodnika, u slučaju da on poseduje snažno naoružanje, sa nedopušteno visokom verovatnoćom može završiti se smrću samog agresora. To znači da gen neće biti očuvan i prenet dalje, već će jednostavno uginuti zajedno sa svojim nosiocem. A preneti će biti samo oni geni čiji nosioci u takvoj situaciji ne upuštaju se nepotrebno u borbe (preciznije, uopšte ih ne iniciraju, već se samo brane ako je neko drugi već inicirao). Dakle, najkoristnija evoluciona strategija za gen je „saradnja“ (nazovimo to tako) sa genom koji je odgovoran za inhibiciju nasilnog ponašanja kod nosioca.
Ovo je univerzalno pravilo za biološku evoluciju. Rastuće naoružanje predstavnika populacije uz česte socijalne kontakte između njih povećava negativne posledice intravrsnog nasilja, čineći ih u određenom trenutku potpuno nedopuštenim. Kao rezultat, preživljavaju samo oni geni čiji su nosioci uspeli da kompenzuju ovaj efekat potiskivanjem nasilnog ponašanja, odnosno bili su predisponirani za posedovanje dovoljno snažne varijante inhibitora nasilja. Što je naoružanje predstavnika populacije veće, to nasilje postaje manje isplativa evoluciona strategija, a inhibicija nasilja isplativija.
Razumevanje ovoga treba primeniti i na čoveka – najnaoružaniju vrstu na planeti, čije naoružanje sada raste ogromnim tempom zajedno sa razvojem naučno-tehničkog progresa. Prosečnom čoveku je ionako svojstvena inhibicija nasilja prema drugim ljudima, ali ostali su i oni koji pate od poremećaja ovog neurobiološkog mehanizma. Takvi ljudi će pre ili kasnije iskoristiti oružje za masovno uništavanje, koje sa naučno-tehničkim progresom postaje sve dostupnije za ponovno kreiranje, naročito kada su u pitanju biološke pretnje, gde katastrofičan scenario može nastupiti bukvalno sutra. A to znači da je nasilje evoluciono promašena strategija za čoveka!
Nasilje je prilično rasprostranjen fenomen u prirodi. To se posebno jasno može primetiti u međuvrškim odnosima. Predstavnici različitih vrsta nalaze se u konstantnoj borbi za teritoriju i resurse, a neki od njih postaju hrana za druge. Međutim, situacija se menja ako pređemo na razmatranje unutarvrskih odnosa. Naravno, i oni često imaju nasilni karakter, ali to nije uvek slučaj. Pod određenim okolnostima, u populaciji će početi da se razvijaju kočnice unutarvrskog agresije. To ćemo nazvati mehanizmom inhibicije nasilja, ili još jednostavnije – inhibitorom nasilja.
Analizu unutarvrskog agresije treba započeti razmatranjem njenih pozitivnih aspekata, što će nam kasnije omogućiti da izbegnemo određene nesporazume. Agresija, uključujući i onu nasilnog karaktera (tj. nanošenje fizičke povrede, ubistvo), omogućava jačim i zdravijim jedinkama u populaciji da spreče slabije i nezdrave u nastavku roda. Takođe, ona je jednostavno korisna za konkretnog jedinka koji je sposoban da je iskoristi radi sopstvenog preživljavanja i prenosa svojih gena dalje. Ona takođe služi kao alat za stvaranje i održavanje hijerarhije dominacije koja koordinira postupke jedinki. Konačno, pošto agresivno ponašanje ne dozvoljava različitim jedinkama ili grupama jedinki da predugo borave jedna pored druge, to dovodi do njihovog ravnomernog raseljenja po celoj dostupnoj teritoriji za život, a samim tim i do ravnomernog rasporeda ograničenih resursa.
Može se stvoriti utisak da vršenje nasilja nad pripadnicima sopstvenog plemena nije samo korisno, već i životno neophodno, kako za preživljavanje konkretnih jedinki (i gena čiji su oni nosioci), tako i za populacije u celini. Ali ne treba praviti grešku – posmatrati nasilje izolovano od okolnosti sredine. U ovom slučaju, dve najvažnije okolnosti su prisustvo snažnog urođenog naoružanja kod predstavnika populacije i njihova nesposobnost da pobegnu od nasilja. Što su ova dva faktora izraženija, to su veći rizici od nasilja. U određenom trenutku oni postaju preveliki da bi ih koristi dobijene nasiljem mogle nadoknaditi. Nasilje prestaje da bude evolucioni optimalni model ponašanja. Rizici mogu porasti do te mere da jedinke jednostavno istrebe jedna drugu u nasilnim sukobima i populacija dođe do kraja.
Kao primer takvog scenarija može se navesti svima poznati eksperiment Univerzum-25, u kojem je populacija miševa uzgajana u navodno rajskim uslovima izumrla za manje od 5 godina. Eksperiment je bio neuspešan, uslovi su bili daleko od rajskih. Ali glavna greška bila je konstrukcija ograde, koja je omogućila 65 najvećih mužjaka da silom blokiraju pristup ženkama i hrani svim ostalima. To je izazvalo lanac događaja koji je doveo do izumiranja populacije koja je bila ograničena u prostoru i krajnje nasilna u svojim redovima. U bolje konstruisanim ogradama, gde je nemoguće uspostaviti takvu nasilnu hijerarhiju dominacije, populacija miševa može preživeti i decenijama [1].
Kao što vidimo, naoružanost i nedostatak mogućnosti bekstva od nasilja predstavljaju problem za preživljavanje populacije. Međutim, upravo to stvara evolucioni pritisak za razvoj kočnica unutarvrskog agresije kod njenih predstavnika, što rešava ovaj problem. Ako predstavnici populacije poseduju snažno urođeno naoružanje, onda će jedinke najsklonije nasilju, koje pokreću napade, nailaziti na naoružanost svojih pripadnika, što ih često može dovesti do smrti. Takođe, otpor naoružane žrtve kojoj više nema gde da pobegne može biti koban za agresora. Čak i nekoliko pobeda u takvoj situaciji ne garantuje uspeh agresoru, jer će neki od napada sa velikim verovatnoćom završiti letalnim ishodom za njega. Istovremeno, manje nasilne jedinke će ređe ginuti, jer one same ne pokreću napade, već se samo brane od njih. One će ređe biti izložene riziku od smrti usled nasilja nego njihovi agresivni srodnici, a samim tim će češće ostavljati potomstvo.
Kao rezultat, prirodna selekcija će ići u pravcu razvoja snažnih kočnica koje sprečavaju nanošenje fizičke povrede i ubijanje pripadnika sopstvene vrste, jer će jedinke sa nedostatkom takvih kočnica biti uklonjene iz populacije i neće moći da prenesu svoje gene dalje. Mehanizam odgovoran za takve kočnice je upravo inhibitor nasilja. U celini dobijamo evolucioni model nenasilja, prema kojem se nasilje iskorenjuje kao fenomen unutarvrskih odnosa tokom biološke evolucije.
Ovaj zaključak potvrđuju zapažanja o ponašanju životinja. Koncept inhibitora nasilja prvi put je formulisao etolog Konrad Lorenz. Prema njegovoj teoriji, ovaj mehanizam je najrazvijeniji kod onih vrsta čiji predstavnici mogu s lakoćom ubiti jedinku približno svoje veličine. Opisujući svoja zapažanja o vukovima, on je pokazao kako se inhibitor nasilja aktivira kada jedan vuk drugom pokazuje gestove potčinjenosti – izlaže mu svoje ranjive delove, kao što su vrat ili stomak. Kao rezultat toga, zatečeni agresor ne može nastaviti napad. Takođe, zapažanja o vranama potvrdila su da one ne iskljupuju oči jedna drugoj, čak ni tokom sukoba [2][3]. Zaista, oštri zubi vuka i kljun vrane predstavljaju snažno naoružanje, gde je jedan ugriz ili udarac u ranjivo mesto dovoljan da ozbiljno povredi, ili čak odmah ubije drugu jedinku. Prisustvo takvog naoružanja dovelo je predstavnike ovih vrsta do razvoja odgovarajućih kočnica tokom biološke evolucije.
Veliki broj takvih zapažanja različitih istraživača naveo je etolog Ireneus Eibl-Eibesfeldt. Mnogim životinjama je svojstvena ritualizacija unutarvrskih borbi, što sprečava upotrebu snažnog naoružanja u njima. To važi čak i za članogorače, na primer za rakove violiniste, koji u sukobima ne otvaraju svoje klešte dovoljno široko da bi naneli povrede protivniku. Slična suzdržavanost agresije svojstvena je mnogim vrstama riba, guštera i sisara. Značajan je primer antilopa vrste oriks, koje pažljivo postupaju sa svojim oštrim rogovima u sukobima sa srodnicima, ali ih koriste u punoj meri prilikom odbrane od lavova. Takođe treba pomenuti otrovne zmije, od kojih se mnoge tokom sukoba uvijaju, naduvaju, guraju, ali pritom ne vrše ugriz i čak ne pokazuju svoje oružje [4][5].
S druge strane, nasilje je u manjoj meri inhibirano kod slabo naoružanih vrsta. U poređenju sa vranama, golubice sa manje oštrim kljunom se ne suzdržavaju u svojoj agresiji i mogu čak ubiti srodnika ako on bude lišen mogućnosti bekstva, na primer ako bude stavljen u kavez [2]. Takođe su prilično agresivne životinje koje vode samotnjački način života. Setite se hamstera, koji će po pravilu boriti do smrti ako se nekoliko jedinki stavi u jedan kavez. U prirodi se oni razilaze nakon samo nekoliko uzajamnih ugriza [4]. Ako detaljnije razmotrimo slučaj samotnjačkog načina života, njegov evolucioni uticaj se može priravnati sa bekstvom. Na taj način, nasilnost ne ugrožava preživljavanje medveda, koji se van sezone parenja sreću previše retko da bi sukobi koji ipak nastaju uticali na populaciju u celini.
Na osnovu zapažanja o ponašanju životinja, neurobiolog James Blair pretpostavio je da je čoveku svojstven sličan mehanizam koji suzdržava agresivno ponašanje. Kasnije je razvio model mehanizma inhibicije nasilja (engl. Violence Inhibition Mechanism, ili skraćeno VIM). U njegovom razvoju imao je cilj da objasni pojavu psihopatije kao rezultat poremećaja u radu ovog mehanizma [6][7].
Prema VIM modelu, inhibitor nasilja se aktivira kada čovek primeti signale nevolje kod drugih ljudi, kao što su tužan izraz lica ili plač. Kao rezultat toga, on počinje da oseća odbojnost i prekida agresivne radnje. Takođe, inhibitor nasilja je preduslov za razvoj moralnih emocija kod čoveka (tj. simpatije, krivice, kajanja i empatije) i sposobnosti da u postupcima prepozna moralne prekršaje koji sastoje u nanošenju štete ljudima.
Kao što se može razumeti iz evolucionog modela nenasilja koji razmatramo, razvoj prilično snažne varijante inhibitora nasilja nije mogao zaobići savremenog čoveka, jer su već njegovi preci počeli da izmišljaju veštačko naoružanje. Takođe, tokom istorije je značajno porasla gustina naseljenosti, a ljudska populacija je već zauzela sav dostupan prostor za život na planeti. Međutim, zbog brzog socijalnog i naučno-tehničkog progresa, inhibitor nasilja nije uspeo da se u potpunosti prilagodi novim okolnostima, što i stvara problem nasilja u ljudskom društvu. Ali ovo pitanje, kao i uopšte pitanje inhibicije nasilja kod čoveka, detaljno ćemo razmotriti u narednim temama ciklusa.
Sada je važno razumeti da nasilje u ljudskom društvu nije evolucioni optimalni model ponašanja. Ono ne može biti takvo u slučaju bilo kojih visoko naoružanih bića ograničenih u svom prostoru za život, jer rizici od nasilja sa rastućim naoružanjem stalno rastu, a pritom nema gde pobeci. Ovi rizici postaju posebno katastrofalni u slučaju visokotehnološke civilizacije zbog mogućnosti stvaranja oružja za masovno uništenje. A upravo takva civilizacija je čovečanstvo. Sve to stvara preduslove za neophodnost iskorenjivanja nasilja i postizanja nenasilnog društva u kojem nema mesta silnim oblicima odnosa, kao najevoluciono optimalnijem modelu društvenog uređenja.
Izvori:
1. Hohlovskij, P. (2020). „Univerzum 25: razorna kritika mitova i novi zaključci“: https://tjournal.ru/analysis/212316-vselennaya-25-razgromnaya-kritika-mifov-i-novye-vyvody;
2. Lorenz, K. (1949). Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen (Prsten kralja Solomonovog: prev. sa nem. – 1970);
3. Lorenz, K. (1963). Das sogenannte Böse. Zur Naturgeschichte der Aggression (Agresija tako zvano „zlo“: prev. sa nem. — M. : Progress : Univers, 1994. ISBN 5-01-004449-8);
4. Eibl-Eibesfeldt, I. (1970). Ethology: The Biology of Behavior, pp. 314—325;
5. Dolnik, V. R. (1993). Etološke ekskurzije kroz zabranjene vrtove humanista;
6. Blair, R. J. R. (1992). The Development of Morality. Department of Psychology, University College, London;
7. Blair, R. J. R. (1995). A cognitive developmental approach to morality: investigating the psychopath. Cognition 57, 1—29. doi:10.1016/0010-0277(95)00676-P.
Bitarh, uprkos tome što sam se ne tako davno upoznala sa libertarianizmom, već sam pročitala o voluntarizmu i shvatila da je to upravo ono što mi je potrebno! Kako sam dostavila života među zlostavljačima, grubijanima i silovateljima koji me sada okružuju! Da se što pre izumi vakcina koja uništava sposobnost iniciranja agresivnog nasilja, a sa time bi nastalo i opšte blagostanje! Otac me je tukao, bivši momak me je takođe tukao, a jednom je neko olos čak pokušao da me siluje u prolazu! A dok vakcina nije izmišljena, želim da te zamolim za pomoć. Bitarh, želim da imam dete sa snažnim Lorencovim inhibitorom, koje bi garantovano nikada nije iniciralo nasilje, a istovremeno moglo da se odbrani, kao što si zapravo i ti. Nisam siromašna žena, mogu potpisati pismeno odricanje od alimentacije, potrebno je samo zaplođenje od nosioca snažne varijante Lorencovog inhibitora. Naokolo su dve krajnosti: ili maminjini sinovi i slabići koji nisu sposobni da se zaštite, ili alfa mužjaci sa testosteronom koji pršti i potpuno nekontrolisani u ispoljavanju nasilja, a potrebno je nešto između. Slažeš li se? I ako da, koliko koštaju tvoje usluge zaplođenja nenasilnog potomstva?
Katja Latyš
Drago mi je što vam su se dopale ideje koje promovišem i što smatrate neophodnim iskorenjivanje nasilja. Što se tiče vašeg delikatnog zahteva — ja, nažalost, ne mogu 100% garantovati idealnu genetiku sa svoje strane. Iako sam nenasilna osoba, ko zna, možda sam nosilac recesivnih gena koji određuju slabu varijantu inhibitora nasilja. Genetski test za određivanje varijante Lorencovog mehanizma (inhibitora nasilja) još uvek ne postoji. A suvišno je tražiti to konkretno od mene – većina ljudi je ionako nenasilna, teško da mogu ponuditi nešto više od njih. Vama je jednostavno bilo loše što ste do sada nailazili na onih 2% potpuno poremećenih degenerata koji imaju izuzetno slabu varijantu inhibitora. Raspored degenerata može biti prilično neujednačen, i moguće je da ste se našli u okruženju sa njihovom povećanom koncentracijom. Možda bi bilo dobro rešenje da malo promenite okruženje i krug prijatelja?
Želim još da napomenem – jednim detetom se situacija u celini ne može ispraviti. Ako imate finansijske resurse, možda bi trebalo razmisliti o investicijama u biotehnologiju, sticanju odgovarajućeg obrazovanja ili nekom drugom načinu da pomognete u iskorenjivanju nasilnosti kod degenerata? Jer što pre uspemo da kreiramo genetski test za varijantu inhibitora nasilja i genoterapiju za njegovo jačanje, to će brže biti rešen problem silovatelja i niko više neće primeniti nasilje prema vama. Takođe, na taj način biste mogli precizno da garantujete i nenasilnost svoje dece i to da se ona sama nikada neće suočiti sa nasiljem.
Razmislite o tome, ako vam je nasilje toliko neprijatno i ako imate neke mogućnosti, možda bi onda bilo dobro posvetiti svoj život borbi protiv nasilja i približiti taj dan kada će ovaj problem biti konačno rešen?
Intraspecijskom nasilju se često pripisuje uloga mehanizma koji je važan za održavanje života pojedinačnih populacija, pa čak i čitavih vrsta. Na primer, nasilje je instrument za uspostavljanje hijerarhije dominacije, isključenje slabih jedinki iz konkurencije, raspodelu ograničenih resursa u korist najjačih i najprilagođenijih članova populacije i tako dalje. U određenoj meri ove tvrdnje su tačne, ali ono što definitivno nije tačno jeste posmatranje fenomena nasilja izolovano od drugih faktora – greška koju često prave oni koji iznose nasilje kao mehanizam koji u svim slučajevima funkcioniše na isti način.
Važnu ulogu u intraspecijskom nasilju igraju faktori kao što su urođeno naoružanje članova populacije i mogućnost izbegavanja nasilja putem bekstva. U slučaju da je naoružanje jedinki prilično slabo, a populacija nije ograničena strogim arealom staništa (ima prostora za dalje širenje) i jedinke generalno poseduju dobru sposobnost bekstva, tada se od intraspecijskog nasilja zaista mogu ostvariti određene koristi bez nailaska na nedopustiv nivo negativnih eksternalija koje ono stvara. Ukratko – u takvom slučaju koristi prevazilaze gubitke.
Međutim, sve se menja sa jačanjem naoružanja jedinki, ograničavanjem njihovog areala staništa i ako je njihova sposobnost bekstva manje razvijena. Što su ovi faktori izraženiji, to će populacija doživljavati više negativnih eksternalija – nasilje će početi da ugrožava njen opstanak. To je primetio Konrad Lorenz u svojim etološkim istraživanjima, koji takođe nije negirao pozitivne aspekte nasilja, ali je istovremeno uzeo u obzir i faktore sposobne da ovaj fenomen pretvore u katastrofu. On je takođe opisao koncept mehanizma koji inhibira (suzdržava) intraspecijsko nasilje. Navšću fragment iz njegove knjige „Agresija, ili takozvano zlo“:
„Gavran može drugom gavranu izbiti oko jednim udarcem kljuna, vuk može jednim jedinim ugrizom preseći jugularnu venu drugom vuku. Da to nisu sprečile pouzdane zabrane, odavno ne bi bilo ni gavrana ni vukova. Golub, zec, pa čak i šimpanze nisu u stanju da ubiju svog srodnika jednim jednim udarcem ili ugrizom. Štaviše, takva slabo naoružana bića poseduju sposobnost bekstva koja im omogućava da se spasu čak i od „profesionalnih“ predatora, koji su mnogo veštiji u proganjanju, hvatanju i ubijanju nego bilo koji, koliko god nadmoćan bio, srodnik iste vrste. Zato je u prirodi obično nemoguće da takva životinja nanese štetu svom srodniku. Usled toga ne postoji ni selekcijski pritisak koji bi izradio zabranu ubistva.“
Iz svega ovoga može se izvući jednostavan zaključak – intraspecijsko nasilje može biti korisno, ali samo sve dok faktori kao što su naoružanje i nesposobnost bekstva od nasilja ne postanu toliko izraženi da stvore previše negativnih eksternalija. I što su ovi faktori izraženiji, to će šteta biti veća, što će na kraju dovesti do selektivnog odbora u pravcu jačih kočnica agresivnog ponašanja kod predstavnika populacije.
Sada ćemo ukratko razmotriti slučaj čoveka. Njegovo urođeno naoružanje je prilično slabo, a na veštačko naoružanje nastalo u toku razvoja civilizacije i naučno-tehničkog progresa još uvek se nije u potpunosti adaptirao. Ali to naoružanje, kao i trenutni nedostatak mogućnosti značajnog proširenja životnog prostora (ljudi su se ionako raselili po skoro celoj stanzibilnoj teritoriji planete), stvara veliku pretnju po opstanak čovečanstva. Možda je intraspecijsko nasilje bilo korisno za daleke pretke čoveka, ali od trenutka kada su počeli da koriste veštačko naoružanje, situacija se iz temelja promenila. Vredi dodati i da se u razgovorima o nasilju često zapostavljaju specifičnosti čoveka i ljudskog društva koje ih razlikuju od životinja i životinjskog sveta. Nasilje izuzetno negativno utiče na psihu i ponašanje čoveka. Takođe, nasilje narušava ekonomske međusobne odnose. To stvara još više negativnih eksternalija.
Razvoj biotehnologije približava trenutak kada će biti moguće kreirati genoterapiju sposobnu da kod čoveka aktivira mehanizam inhibicije nasilja o kojem je pisao Konrad Lorenc. Međutim, zajedno sa tim se javlja i rizik od pojave potpuno suprotne genoterapije, usmerene upravo na eliminaciju svih kočnica nasilja kod čoveka. Zato bi neko mogao smatrati ideju o stvaranju genoterapije protiv nasilja potpuno beskorisnom, jer ako je moguće napraviti nju, moguće je napraviti i genoterapiju za oslobađanje nasilnog potencijala. Potražnja za njom mogla bi se naći među određenim psihopatama, manijacima, ljudima koji prekomerno carenje svojim nasiljem, smatraju ga smislom svog života i ne žele da se od njega odvoje zbog neke strelice sa preparatom, ispaljene u njih tokom sledećeg napada. Takođe, neke grupe ljudi (zagovornici autoritarnog vlasti) mogu smatrati važnim postizanje određenih ciljeva silom, zbog čega je potrebno zaštititi silovce izvršioce od rizika gubitka nasilnosti.
Naravno, ogromna većina naučnika se protivi nasilju i malo je verovatno da će iko od njih baviti sličnim razvojima. Ali šta će se dogoditi ako se među njima ipak nađe onaj koji odluči da pomogne nasilnim izrodcima? Hajde da prođemo kroz faze:
1) Postoji verovatnoća nekontrolisanog širenja preparata koji isključuje Lorencov mehanizam, i ako se to desi, čitav svet će potonuti u nasilju i ratovima, a opstanak čovečanstva će postati nemoguć (praktično će se ponoviti tipičan scenario iz filma o zombijima).
2) Ovaj rizik će dovesti do neophodnosti kreiranja osvežene genoterapije protiv nasilja. Ona bi mogla biti sposobna da spreči isključivanje Lorencovog mehanizma bilo kojim metodama, međutim, u slučaju da se to ne može garantovano obezbediti, jedina opcija će ostati da se postigne tako da osoba pogine prilikom pokušaja uklanjanja ograničenja na nasilničko ponašanje. Dozvoliti preživljavanje ljudi koji teže nasilju u takvoj situaciji jednostavno nije moguće, inače će se dogoditi ranije navedeni scenario.
3) Nakon toga će se desiti prilično brzo izjednačavanje balansa potencijala nasilja, biće postignuta apsolutno univerzalna naoružanost (svakom običnom čoveku će jasno postati jasno da je oružje u takvom svetu jedini garant opstanka). Novi status kvo će se održavati zahvaljujući tome što će manjina sadista strahovati od deaktivacije Lorencovog mehanizma kako ne bi napadali većinu nenasilnih ljudi, koji su sposobni da ih unište pri prvom pokušaju iniciranja nasilja.
4) Stacionarni bandit (država) neće preživeti ni pojavu genoterapije protiv nasilja, jer će tada izgubiti mogućnost da silom nameće svoje poretke, niti pojavu blokatora koji inhibira mehanizam nasilja, jer u tom slučaju silovnici koji rade za njega, umesto mirnih protesta, dobiće molotovljeve koktele, boce sa sumpornom kiselinom, infektivne agente, rafalove iz automata i slično od onih istih ljudi koji su skinuli ograničenje u nasilju i koje će ga ispoljavati prema svima, uključujući i njih. Filmovi o zombijima, iako su čista fantastika, ipak prilično tačno prenose šta će se desiti sa državom u takvom scenariju.
Kao rezultat, dobija se tako da će i kreiranje preparata za isključivanje mehanizama koji suđenuju nasilje dovesti do eliminacije stacionarnog bandite, kojeg pristalice autoritarnog vlasti i silovitih mera toliko vole i smatraju najboljim mehanizmom za postizanje bilo kakvih ciljeva. Oni to ne razumeju, ali još gore je što ne razumeju katastrofalan scenario do kojeg će dovesti kreiranje takvog preparata, ako se na vreme ne ažurira genoterapija protiv nasilja prema parametrima koji odgovaraju drugoj tački ili bar ne bude izbalansiran balans potencijala nasilja, kako bi se svi nastali nasilnici likvidirali tokom njihovog napada.
Potencijalni uređaj slobodnog društva obično se predstavlja kao sistem teritorijalnih i eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (UJ) sa dobrovoljnim učešćem i različitim unutrašnjim poretcima. Tako se zagovornici različitih pogleda na život i društveno uređenje mogu udruživati u zasebna zajednice radi realizacije sopstvenih scenarija sreće. Takav pristup podrazumeva apsolutnu slobodu i dobrovoljnost ljudskog izbora. Međutim, uz to se postavlja pitanje – šta činiti ako se u nekoj od UJ počnu sprovoditi nasilne prakse?
Za početak ćemo pažljivije analizirati samo pitanje „nasilnih“ UJ. Zapravo, teško je zamisliti kako se nasilje može dogoditi protiv volje samih učesnika. U stvarnosti, UJ je samo pružalac usluga koji nema mogućnost da ograniči slobodu kretanja u okviru određenih teritorijalnih granica (kao što to sada čine države), što je neophodno za sprovođenje prisilnih nasilnih praksi. Tim više što to postaje nemoguće ako u društvu postoji bilo kakav ujednačen balans potencijala nasilja (opšta naoružanost), jer će u tom slučaju pokušaj kršenja njihove slobode izlaska barem biti neprofitabilan za racionalne agente.
Ali pored scenarija prisilnog nasilja, postoji još i opcija nasilja uz saglasnost, ili nasilja protiv ljudi koji nisu u potpunosti sposobni za samoodbranu i koji se ne smatraju samostalnim subjektima prava u ovoj KL, na primer, dece. Takvu KL mogu uspostaviti neki fanatični tradicionalisti i konzervativci. Propagandom mogu ubediti slabije članove društva u to da je nasilna hijerarhija dominacije normalna, pa čak i neophodna stvar. A decu uopšte niko neće ni pitati. Inače, što se tiče dece, ponekad se navodi i ideja KL pedofila kao pokušaj diskreditacije koncepta slobodnog društva. Ali, naravno, niko od stvarnih zagovornika slobode i neprihvatljivosti nasilja to neće podržati i u slučaju sprovođenja takvih praksi istražit će za intervenciju usmerenu na njihovo zaustavljanje. U stvarnom životu intervencija će takođe neizbežno dogoditi i u KL koje podržavaju bilo koji oblik ropstva, bez obzira na prethodno zaključen ugovor.
Neko može smatrati da nema ničeg lošeg u nasilju uz saglasnost, kao i u nasilju kao metodi vaspitanja dece, i da su to prihvatljive prakse u okviru pojedinih zajednica. Međutim, nasilje u bilo kojim oblicima dovodi do tužnih posledica. Ono postaje „normalan“ društveni fenomen i ljudi najskloniji nasilju, koji najbolje odgovaraju nasilnim redovima, postižu najveći uspeh u životu, dok se ljudi bez takvih sklonosti zapravo pretvaraju u izgnanike. Kako u društvenom smislu, tako i u smislu same „prirode čoveka“ (evoluaciono), nasilnost se učvršćuje i postaje sastavni deo života.
Nedavno sam objavio sliku na kojoj je prikazano ljudsko žrtvovanje tipično za mezoameričke narode koji su živeli na teritoriji današnje Latinske Amerike, a jedan od gledalaca kaže drugom: „Sve je u redu, ipak su nam izgradili puteve“. U komentarima su mi odmah počeli ukazivati na neispravnost analogije sa današnjim državama, pošto su ta žrtvovanja izvršena uz dobrovoljni pristanak žrtava, koje su često težile dobru za svoje rođake, koji su nakon rituala dobijali određene privilegije. Ali, uveren sam da niko neće osporavati da takve prakse za sobom očigledno ostavljaju samo ljude sklone nasilju, sposobne za ubistvo, dok ljudi koji nisu skloni nasilju postaju upravo njihove žrtve. Selekcija radi u korist nasilja i nasilnika, učvršćujući u populaciji veoma slabe varijante Lorencovog mehanizma za inhibiciju nasilja. Čak i sada možemo videti rezultat takve negativne selekcije u Latinskoj Americi, posebno u njenom severnom delu (ne mešati sa Severnom Amerikom gde se nalaze SAD i Kanada). Mnogi ljudi koji tamo danas žive su potomci autohtonog stanovništva sa njihovim nasilnim ritualima i potomci okrutnih španskih osvajača. Ova mešavina je na kraju postala uzrok izuzetno visokog procenta ubistava (u El Salvadoru, Hondurasu i Venecuveli on je najviši u svetu), kao i prekomerne surovosti tamošnjih pogubljenja, u poređenju sa kojima bledi čak i delovanje nekih islamskih terorista.
Očigledno, upravo od nasilnih KJ zbog izuzetno visokog procenta nasilnika u njima najviše se može očekivati vojni napad na druge mirne KJ i njihove učesnike (uključujući i korišćenje sredstava masovnog uništenja), a na kraju i obnavljanje nasilne hijerarhije dominacije u celom društvu. Čak ni dobrovoljne nasilne prakse ne možemo nikako opravdati, jer će one neizbežno dovesti do rasta broja ljudi sposobnih za nasilje i odgovarajućim posledicama.
Naravno, mi smo protiv nasilja i rata kao rešenja bilo kog problema, uključujući i problem samog nasilja, stoga ne podržavamo vojnu intervenciju. Štaviše, da bismo je sproveli, sami bismo morali postati nasilnici, sposobni da pokrenu agresivni napad. Ali generalno, konkretno u ovom pitanju, mi smo za intervenciju, jer će samo ona omogućiti da se spreči rast broja nasilnika i širenje problema nasilja. Svaka nasilnička praksa, kao što su namerno nanošenje fizičke povrede, prisilna upotreba sile, a naročito ubistva (čak i ako su dobrovoljna), mora se osuđivati, a njihove izvršioce je najmanje neophodno izlagati različitim reputacionim i finansijskim sankcijama koje im čine život izuzetno teškim i neprijatnim (naravno, sve dok ne odluče da odustanu od sprovođenja takvih praksi). Ako se to pokaže nedovoljnim, onda pomoći opoziciji (protivnicima nasilja u takvim KJ) isporukom oružja i preparata genoterapije, kako bi mogli da eliminišu nasilnike u trenutku direktnog napada na njih, kao vid samoodbrane. Ne sme se dozvoliti čak ni najmanja opravdanost nasilja. I ova intervencija nije kršenje slobode i dobrovoljnosti kao takvih, jer mi ipak ne predlažemo baš silovite mere. A različite nesilovite mere delovanja su apsolutno opravdane u slučaju rizika koje nose bilo kakve nasilničke prakse.
U organima sile stacionarnog bandita (države) u proseku rade ljudi koji su očigledno više skloni nasilju nego što je to slučaj sa celokupnim stanovništvom. Međutim, čak ni njihove nasilne sklonosti nisu apsolutno neobuzdane. Većina njih i dalje ne bi mogla da ubije čoveka inicirajući nasilje nad njim, a ne samo u slučaju direktne samoodbrane. Ubistvo je za red veličine ozbiljniji čin nasilja nego oboriti nekoga na asfalt, zarvati mu ruke iza leđa ili izbiti pendrekom, što možemo videti na istim protestima. Da bi se to izvršilo, čovek mora biti potpuno bezobzirni nasilnik. Ali takvi ljudi u većini slučajeva teško da uopšte mogu doći do službe u organima sile, s obzirom na to da su uhapšeni za vršenje nasilnih zločina još u tinejdžerskom dobu. A to znači da možemo razviti jednu veoma radikalnu, ali istovremeno delotvornu strategiju borbe protiv stacionarnog bandita.
Da bismo je sproveli, biće nam potreban „uređaj za samouništenje“, na primer ogrlica sa malom količinom eksploziva. Malo ljudi će dobrovoljno pristati da sebi stavi takav uređaj, ali postoje aktivisti koji u znak protesta pristaju na samoizgaravanje, a ovde nije neophodno zadobiti značajnu ili smrtnu štetu po sebe, jer zadatak nije u tome da se izvrši ritualno samoubistvo, već da se službenici spreče da izvrše čin nasilja. Kako? U ovu ogrlicu je neophodno ugraditi uređaj za automatsku aktivaciju, na primer na bilo koji pokušaj da se nosilac udari ili onesposobi (za ovo se može koristiti program sa veštačkom inteligencijom). Aktivacija mora biti upravo automatska, jer će se na samostalnu direktnu aktivaciju odlučiti samo veoma mali procenat ljudi (samo oni koji su sposobni za samoizgaravanje). Službenici to znaju, pa je sasvim verovatno da će se odlučiti da onesposobe i naoružaju osobu ako aktivacija ne bude automatska, što će im najverovatnije i uspeti. Takođe, aktivista mora unapred obavestiti medije pre sprovođenja akcije ili direktno službenike tokom nje da na sebi nosi takav uređaj.
Na taj način će svaka nasilna radnja sa strane pripadnika snaga bezbednosti dovesti do ozbiljnog povređivanja, pa čak i smrti aktiviste. A to ne mogu sebi da priušte, jer među njima ima veoma malo potpuno nekontrolisanih manijaka, a čak i oni se možda neće usuditi s obzirom na to da će im to doneti ozbiljne posledice, uzimajući u obzir da će takva smrt aktiviste i pripadnici snaga bezbednosti krivi za nju odmah biti izloženi javnosti. Čak i sa teroristima pripadnici snaga bezbednosti u početku pokušavaju da vode pregovore, a ne da ih odmah likvidiraju. Inače, nedavno je bio slučaj kada je jedan naoružani muškarac, koga su pripadnici snaga bezbednosti posetili zbog sumnje u skladištenje oružja, odlučio da im pruži naoružani otpor barikadirajući se u svojoj kući. Najjednostavnija opcija da pripadnici snaga bezbednosti reše ovaj problem bila bi trenutna likvidacija, s obzirom na to da u kući pored tog muškarca nije bilo nikoga. Međutim, oni su tokom celih 9 sati bavili opkoljavanjem kuće, pokušavali da izvedu juriš, što je na kraju završilo bombardovanjem iz granatometra, usled čega je u kući došlo do požara, tokom kojeg je i poginuo branilac.
Zamislite sada da će čak i mali procenat aktivista staviti pripadnike bezbednosnih snaga pred izbor: ili ne udari, ili ubij? Praktično će na taj način delatnost bezbednosnih snaga biti paralisana, morali će da troše svoju snagu i vreme na razjašnjavanja sa tim aktivistima (međutim, oni neće biti uspešni, jer je jedini prihvatljiv varijant za bezbednosne snage – ubediti aktivistu da ukloni uređaj sa sebe, na šta takođe neće svi pristati). U isto vreme, ostali demonstranti će moći slobodnije i mirnije da sprovode svoje akcije, dok su bezbednosne snage odvratene od njih. Takođe, vremenom mogu generalno početi da se plaše primene nasilja nad demonstrantima, jer taj uređaj može završiti na bilo kome od njih.
Prema državi koja ima neospornu vlast i monopol na nasilje, uobičajeno je odnositi se prema njoj kao ka isključivo ljudskom društvenom fenomenu. Međutim, ako uzmemo samu osnovu uređenja države, odnosno činjenicu prisilnog primanja sile na ljude od strane političke vlasti, onda se ona smele može nazvati jednim od oblika nasilne hijerarhije dominacije, istom kao i hijerarhije koje nastaju u određenim uslovima kod mnogih vrsta životinja. To nas podstiče na analizu fenomena nasilne hijerarhije dominacije u celini, preduslova i posledica njenog nastanka, uključujući i slučaj čoveka.
Proći ćemo kroz sve tačke ove teme. Razmotrićemo istoriju pojavljivanja i razvoja država, uporedićemo je sa tim kako nastaju nasilne hijerarhije dominacije u slučaju životinja, uključujući i poznate eksperimente kao što je „Univerzum-25“, u kojem je populacija miševa izumrla uprkos izobilju resursa, ili eksperiment Didije Dezora, gde su neki pacovi silom primoravali druge pacove da plivaju za hranu preko bazena. Kao rezultat toga, izvući ćemo određene zaključke u vezi sa uticajem nasilja na društvo u celini.
Hajde da na prvo mesto potvrdimo nasilnu prirodu države. Za to moramo da se pozovemo na teoriju stationary bandit-a (stacionarnog bandite). Na osnovu nje, država je stacionarni bandit koji je odlučio da se učvrsti na određenoj teritoriji, da je jedinstveno kontroliše i da pljačka stanovništvo na duge staze [1]. Trebalo bi da pogledamo šta predstavlja preduslov za nezavisno nastajanje država u različitim delovima sveta. Uzmimo doline Nila, Tifa, Eufrata, Inda u Starom svetu i dolinu Meksika, kao i planinske i obalne nizije Perua u Novom svetu. Sva ova mesta spaja jedna stvar – ograničene morima, planinama ili pustinjama zemlje, pogodne za obavljanje poljoprivrede. U takvim mestima jednostavno nema gde da se pobegne od prinudne sile, što je dovelo do pojave prvih država. Takođe, tome ćemo dodati i društvene granice. Zajednice koje se nalaze u centru naseljenih oblasti imaju mnogo veći rizik da budu podređene nego one koje su smeštene na periferiji [2].
Vremenom je ceo svet završio pod kontrolom određenih grupa ljudi, i to se nastavlja i sada. Ne zaboravljajte da su moderne državne granice nacrtane kao rezultat ratova i pokoravanja. Čak i ako pretpostavimo da je u prošlosti neka grupa ljudi zaista dobrovoljno pristala da formira monopolnu vlast, ipak je ili neko drugi nasilno potčinio sebe njoj, ili se ona sama bavila pokoravanjem drugih. Takođe je dolazilo do pokoravanja narednih generacija, koje prvobitno nisu pristajale na takav ugovor. Današnje države takođe aktivno kontrolišu vaš život i svoje granice, koristeći sva moguća sredstva. Ako vam država nešto ne dozvoli – vaše šanse da se sakrijete ili pobegnete od nje biće ekstremno male.
Zapamćimo ono što nam teorija stationary bandit govori o državi, i pređimo na razmatranje pitanja nasilja u životinjskom svetu, što je veoma važno za razumevanje uzroka nastanka nasilne hijerarhije dominacije. Ovde bi trebalo početi od istraživanja etologa Konrada Lorenca, koja su pokazala da su kod vrsta sa snažnim urođenim naoružanjem evolucijski razvile i snažnu urođenu unutarvrstnu moralnu normu nenasilja, odnosno mehanizam koji inhibira ispoljavanje nasilnog ponašanja u unutarvrstnim sukobima [3]. Sledeći primer nam može dobro demonstrirati ovaj mehanizam:
«Tokom teritorijalnog sukoba, otrovne zmije se preuveličavaju, izdužujući se, ko god se više izdigne, njišu se, guraju jedni druge, ali nikada ne samo da ne ujedaju, već čak ne pokazuju ni oružje. Neki oblici čak prete jedni drugima skrećući glave. Nije uzalud što ne samo obični ljudi, već i mnogi zoolozi su smatrali turnirske borbe zmija ljubavnim plesovima.» [4]
Niko se neće sporiti da su otrovne zmije snažno naoružane vrste; pomoću otrovnog ujeda mogu trenutno ubiti svog srodnika. Ali svoje ne ujedaju. A sve je zbog Lorenzovog mehanizma (LM), jer da njegov razvoj tokom evolucije nije bio moguć, mnoge vrste bi se jednostavno samouništile. Međutim, razvoj ovog mehanizma je prilično očigledan proces, s obzirom na to da bi jedinke bez urođenog kočnice nasilnog ponašanja veoma često izlagale sebe smrti usled višestrukih napada na snažno naoružane srodnike, zbog čega njihov genetski materijal ne bi bio prenosio na sledeće generacije.
Ovaj mehanizam se može posmatrati u većini ili manjoj meri kod mnogih vrsta. Što je vrsta bolje naoružana, to je kod njenih predstavnika izraženiji ML, i obrnuto – kod slabih vrsta on je slabo izražen. Prilično zanimljive primere je naveo Lorencas u vezi sa vukovima, koji ne ujedaju svoje saimjenike za vrat, i gavranima, koji ni u kom slučaju ne izgrebu oči drugim gavranima čak ni tokom sukoba. Međutim, ostavivši na neko vreme u istom kavezu dve golubice – na prvi pogled mirne ptice iz porodice golubova, Lorencas je otkrio da je jedna od njih zamalo ubila drugu. Naravno, kod golubica nije mogao da se razvije snažan ML jer u ovom slučaju njegov nedostatak ne ugrožava njihov opstanak, pošto imaju slabo oružje i u prirodi mogu lako pobeci od napadača.
Na osnovu ovoga možemo povezati razvoj ML sa dva faktora: prisustvom snažnog urođenog naoružanja i nemogućnošću bekstva od nasilnog progona. Sada je vreme da pređemo na temu nastanka nasilne hijerarhije dominacije među životinjama, i uzećemo kao primer poznati eksperiment pod nazivom „Univerzum-25“. U ovom eksperimentu, etolog Džon Kalhun je napravio ograđeni prostor za miševe, u kojem im je obezbedio obilje resursa. Prvobitno je populacija miševa naglo rasla sve do 2200 jedinki, međutim, nakon toga je njihov broj počeo da opada, i za manje od 5 godina populacija je potpuno izumrla.
Mnogo uzroka se može navesti, uslovi Calhounovog boksa zapravo su bili daleko od idealnih, takođe postoji mišljenje da problem leži u samom obilju resursa, a čovečanstvo, inače, sa svojim trenutnim visokim blagostanjem čeka isto. Međutim, najvažniji faktor koji je doveo do izumiranja, naročito u poređenju sa vivarijumima drugih laboratorija gde su populacije miševa mirno živeli i decenijama, bio je taj što je uređaj boksa podsticao pojavu nasilne hijerarhije dominacije:
„Boks koji je Calhoun izgradio, za razliku od običnog vivarijuma i prirodnih okruženja, imao je jednu karakterističnu crtu: izuzetno neracionalnu i nepraktičnu sistematizaciju prostora za miševe, usled čega je došlo do situacije u kojoj je 65 najvećih mužjaka uspelo da monopolizuje pristup izvorima hrane i ženkama, dok su miševi izgnani u centar boksa bili primorani da vode jadno postojanje.“ [5]
U takvim uslovima dalja reprodukcija je postala nemoguća. Nivo stresa kod miševa je jednostavno premašivao sve granice, a mužjaci koji su zauzeli vrh hijerarhije dominacije nisu dozvoljavali drugim mužjacima pristup ženkama čak ni nakon što su izgubili sposobnost reprodukcije usled starosti.
Setimo se još jednog eksperimenta koji je sproveo francuski istraživač Didier Desor. Šest pacova je pušteno u kavez iz kojeg je postojao samo jedan izlaz – u bazen. Na kraju bazena se nalazio hranilica sa hranom, ali pacov tamo nije mogao da jede – isplivavši, uzimao je hranu i morao je da se vrati svojim saborcima u kavez. U takvim uslovima formirala se stroga hijerarhija dominacije, u kojoj su neki pacovi primoravali druge da plivaju po hranu i oduzimali je od njih. Ovde takođe možemo jasno povezati nastanak hijerarhije dominacije sa ograničenošću prostora i nemogućnošću bekstva sa njega.
Zanimljive slučajeve možemo primetiti i u svetu primata. Posmatranje tri vrste majmuna pokazalo je kako se kod dve od njih (rezus majmun i kraboviti majmun) može videti jaka hijerarhija dominacije, dok društveni odnosi treće vrste (tonkski majmun) imaju nenasilan karakter [6]. Različiti istraživači objašnjavaju ovu razliku kako faktorima okruženja, tako i genetikom. Međutim, najverovatnije je reč o povezanosti ovih faktora – odgovarajuće okruženje dovelo je do razvoja odgovarajućih urođenih sklonosti, tačnije slabijeg ML-a kod prve dve vrste i jačeg ML-a kod treće (takvo objašnjenje se ne daje u istraživanju o majmunima, ali ono savršeno odgovara na osnovu objašnjenja prirode nasilja kod mnogih drugih vrsta).
Još jedan zanimljiv slučaj posmatrali su biolozi Robert Sapolski i Liza Sher u vezi sa jednom čoporom babuna – primata poznatih po svojoj agresivnosti. Godine 1982, najagresivniji mužjaci ovog čopora počeli su da se hrane na turističkom otpadu i pojeli su zaraženo meso. Na kraju su svi oni uginuli, ostavljajući umesto sebe manje agresivne mužjake. To je rezultiralo naglim smanjenjem nivoa nasilja u čoporu [7]. Takođe vredi pomenuti patuljaste šimpanze – bonobo, čije je ponašanje manje nasilno nego ponašanje drugih šimpanzi. Ovaj čin se objašnjava činjenicom da oni ne moraju da dele svoje stanište sa velikim i agresivnim gorilama. One potiskuju i ograničavaju druge šimpanze u resursima, što ih zapravo dovodi do iste one situacije kada nema gde da se pobegne od nasilja unutar društva zbog ograničenosti prostora dostupnog za život.
Vratimo se sada na čoveka. On je po prirodi slabo naoružana vrsta, što je jedna od pretpostavki za razvoj slabije varijante ML. Kombinujući ovo sa činjenicom ograničenosti prostora pogodnog za poljoprivredu na teritoriji nastanka prvih država, može se zaključiti da je država isti oblik nasilne hijerarhije dominacije kao i u slučaju drugih vrsta, kada one takođe upadnu u slične uslove staništa. A vremenom, ljudi koji su najskloniji nasilju, zauzevši vrh ove hijerarhije, dobijali su sve veće mogućnosti u kontroli i ograničavanju slobode svih ostalih ljudi. Tako smo došli do moderne države totalne kontrole u kojoj, o čemu smo govorili na samom početku, bez odobrenja odozgo nemate pravo ni na šta, uključujući i pravo da pobegnete od nasilja stacionarnog banditа.
Takvo stanje stvari ozbiljno ugrožava opstanak čovečanstva. Setimo se Kalhounovog eksperimenta. Mnogi ga nazivaju proročkim s obzirom na primećeno smanjenje nataliteta u razvijenim zemljama. Ali obično se pri tome navode pogrešni razlozi, povezani sa visokim nivoom blagostanja. A jedini pravi razlog je prisustvo nasilne hijerarhije dominacije. To takođe objašnjava zašto se u manje razvijenim zemljama natalitet ne smanjuje toliko snažno – države tamo jednostavno nemaju tehnička sredstva i resurse za kontrolu svog stanovništva, bez obzira na to koliki je nivo kontrole propisan njihovim zakonima.
Još jedan razlog zašto je nasilje veliki problem i protiv kojeg je neophodno boriti se, leži u brojnim negativnim eksternalijama. To su i rast nivoa stresa u društvu i kočenje ekonomskog razvoja, ali što je najvažnije – rizik od uništenja čovečanstva usled upotrebe oružja masovnog uništenja. A takva sredstva svakim danom postaju sve dostupnija čak i za male organizacije i pojedince. Na primer, trendovi u razvoju biotehnologija govore nam da će ubrzo kreiranje veštačkih virusa biti prilično lak zadatak, što bi sa svoje strane omogućilo nekom nasilniku da kreira i pusti veoma opasnu infekciju, mnogo ozbiljniju od koronavirusa sa kojim smo se nedavno suočili. Više detalja o ovim eksternalijama i metodama borbe protiv nasilja možete saznati u drugom materijalu pod nazivom „Nasilje: problemi i rešenja“ [8].
