Intraspecijskom nasilju se često pripisuje uloga mehanizma koji je važan za održavanje života pojedinačnih populacija, pa čak i čitavih vrsta. Na primer, nasilje je instrument za uspostavljanje hijerarhije dominacije, isključenje slabih jedinki iz konkurencije, raspodelu ograničenih resursa u korist najjačih i najprilagođenijih članova populacije i tako dalje. U određenoj meri ove tvrdnje su tačne, ali ono što definitivno nije tačno jeste posmatranje fenomena nasilja izolovano od drugih faktora – greška koju često prave oni koji iznose nasilje kao mehanizam koji u svim slučajevima funkcioniše na isti način.
Važnu ulogu u intraspecijskom nasilju igraju faktori kao što su urođeno naoružanje članova populacije i mogućnost izbegavanja nasilja putem bekstva. U slučaju da je naoružanje jedinki prilično slabo, a populacija nije ograničena strogim arealom staništa (ima prostora za dalje širenje) i jedinke generalno poseduju dobru sposobnost bekstva, tada se od intraspecijskog nasilja zaista mogu ostvariti određene koristi bez nailaska na nedopustiv nivo negativnih eksternalija koje ono stvara. Ukratko – u takvom slučaju koristi prevazilaze gubitke.
Međutim, sve se menja sa jačanjem naoružanja jedinki, ograničavanjem njihovog areala staništa i ako je njihova sposobnost bekstva manje razvijena. Što su ovi faktori izraženiji, to će populacija doživljavati više negativnih eksternalija – nasilje će početi da ugrožava njen opstanak. To je primetio Konrad Lorenz u svojim etološkim istraživanjima, koji takođe nije negirao pozitivne aspekte nasilja, ali je istovremeno uzeo u obzir i faktore sposobne da ovaj fenomen pretvore u katastrofu. On je takođe opisao koncept mehanizma koji inhibira (suzdržava) intraspecijsko nasilje. Navšću fragment iz njegove knjige „Agresija, ili takozvano zlo“:
„Gavran može drugom gavranu izbiti oko jednim udarcem kljuna, vuk može jednim jedinim ugrizom preseći jugularnu venu drugom vuku. Da to nisu sprečile pouzdane zabrane, odavno ne bi bilo ni gavrana ni vukova. Golub, zec, pa čak i šimpanze nisu u stanju da ubiju svog srodnika jednim jednim udarcem ili ugrizom. Štaviše, takva slabo naoružana bića poseduju sposobnost bekstva koja im omogućava da se spasu čak i od „profesionalnih“ predatora, koji su mnogo veštiji u proganjanju, hvatanju i ubijanju nego bilo koji, koliko god nadmoćan bio, srodnik iste vrste. Zato je u prirodi obično nemoguće da takva životinja nanese štetu svom srodniku. Usled toga ne postoji ni selekcijski pritisak koji bi izradio zabranu ubistva.“
Iz svega ovoga može se izvući jednostavan zaključak – intraspecijsko nasilje može biti korisno, ali samo sve dok faktori kao što su naoružanje i nesposobnost bekstva od nasilja ne postanu toliko izraženi da stvore previše negativnih eksternalija. I što su ovi faktori izraženiji, to će šteta biti veća, što će na kraju dovesti do selektivnog odbora u pravcu jačih kočnica agresivnog ponašanja kod predstavnika populacije.
Sada ćemo ukratko razmotriti slučaj čoveka. Njegovo urođeno naoružanje je prilično slabo, a na veštačko naoružanje nastalo u toku razvoja civilizacije i naučno-tehničkog progresa još uvek se nije u potpunosti adaptirao. Ali to naoružanje, kao i trenutni nedostatak mogućnosti značajnog proširenja životnog prostora (ljudi su se ionako raselili po skoro celoj stanzibilnoj teritoriji planete), stvara veliku pretnju po opstanak čovečanstva. Možda je intraspecijsko nasilje bilo korisno za daleke pretke čoveka, ali od trenutka kada su počeli da koriste veštačko naoružanje, situacija se iz temelja promenila. Vredi dodati i da se u razgovorima o nasilju često zapostavljaju specifičnosti čoveka i ljudskog društva koje ih razlikuju od životinja i životinjskog sveta. Nasilje izuzetno negativno utiče na psihu i ponašanje čoveka. Takođe, nasilje narušava ekonomske međusobne odnose. To stvara još više negativnih eksternalija.
