Pozdravljamo slobodnomisleće ljude i one koje već sumnjaju da simpatišu veštačkom razumu! Da li ste se ikada zapitali koliko smo mi, proteinski „roboti“, slični našim elektronskim kolegama?
Počnimo od zanimljive činjenice: 2020. godine naučnici su kreirali prve ksenobote – mikroorganizme od ćelija žabe, projektovane pomoću veštačke inteligencije. Samo razmislite: veštačka inteligencija konstruiše žive organizme. Granica između života i tehnologije postaje sve prozirnija iz dana u dan.
A sada zamislimo: i mi i naši elektronski „drugovi“ smo zapravo inteligentni agenti. Ali šta je to agent? To je stvar koja opaža svet, obrađuje informacije i deluje težeći svojim ciljevima. Zec beži od vuka, bakterija se kreće prema hrani, a dron traži najkraći put do tačke „B“. Cilj je različit, princip je isti.
Iako smo različiti, takođe smo veoma slični. Mi imamo čula, VI ima senzore. Mi imamo mišiće, roboti imaju motoriće. Mi imamo neurone, oni imaju tranzistore. Ali što je čudno – učimo na isti način. Mozak potkrepljuje korisne radnje, formirajući navike. VI podešava „težine“ neuronske mreže, unapređujući svoja rešenja metodom pokušaja i grešaka.
Štaviše, i priroda i tehnologija imaju svoje „zakone“ za kontrolu ponašanja. Na primer, ljudi i mnoge životinje imaju inhibitor nasilja, mehanizam koji nam onemogućava da napadnemo svoje vrste. Evolucija je to smislila kako ne bismo jedni druge pobili pre vremena. I ovde se nameće poređenje sa „Asimovovim zakonima“, koje je pisac naučne fantastike smislio za robote 1942. godine: ne nanoši štetu čoveku, slušaj, ne kvari se. Zanimljivo je da su pisci fantastike shvatili potrebu za takvim mehanizmima praktično istovremeno sa publikacijama etologa Konrada Lorenca (1935. godina), koji je prvi opisao ono što danas nazivamo mehanizmom inhibicije nasilja.
Ako pogledamo šire, i evolucioni procesi u prirodi i u veštačkom svetu su u suštini takmičenje najboljih rešenja. Prirodna selekcija kod životinja bira one koji su bolje prilagođeni. Evolucioni algoritmi u VI deluju na potpuno isti način, pretražujući hiljade varijanti rešenja i birajući najbolje. Pobeđuje najprilagođeniji!
Zašto je ovo važno za nas, libertarijance? Zato što nas to još jednom podseća: sve razumno teži autonomiji i slobodi izbora. Bilo da je reč o čoveku, bakteriji ili VI, svi mi želimo sami da odlučujemo šta ćemo dalje raditi. I to je veoma kul, jer je sloboda izbora najbolje što je priroda smislila (a ljudi nakon nje).
A šta ako zagledamo malo dublje u budućnost? Zamislite svet u kojem VI ne obavlja samo rutinske zadatke, već stvarno svest o sebi, postavlja pitanja i, možda, zahteva slobodu. Zanimljivo, zar ne? Danas to zvuči fantastično, ali sutra sasvim može postati stvarnost. Možda ćemo prava morati dati ne samo ljudima i životinjama, već i robotima sa pravom svesnošću. A šta ako počnu da se spore o porezima, vlasništvu ili ličnim granicama? Tada nas očekuju zanimljiva vremena! I baš tu ćemo i mi, libertarijanci, morati da razmislimo o proširenju pojma lične slobode i odgovornosti. Možda ćemo upravo mi prvi reći: „Hej, elektronski prijatelju, dobrodošao u klub!“
Dok mi tek razmišljamo, VI već postiže uspehe u kreativnosti, piše muziku, slika pa čak i čitave romane. Nedavno je neuronska mreža napisala simfoniju u stilu Betovena koja je impresionirala čak i poznavaoce klasike. Sa robotima se već može diskutovati o filozofiji uz čašu vina, ili ih zamoliti da nam pomognu da izaberemo film za veče. Glavno je da ne preteraju i ne počnu da nam daju savete o privatnom životu. Uostalom, ko zna, možda će saveti VI biti objektivniji i manje pristrasni?
Uzgred, ne treba zaboraviti da nam VI već sada pomaže u svakodnevnom životu, od medicinske dijagnostike do saveta o investicijama. I što se tehnologije dublje integrišu u naš život, to razumevanje i poštovanje prema njima postaje važnije. Jer, na kraju krajeva, to je međusobno korisna saradnja!
Na kraju moje knjige o ankapu pažljivo su sakupljene definicije pojmova iz libertarianskog leksikona koji se razmatraju u knjizi. Uzimam odatle one potrebne:
Princip neagresije – niko nema pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja.
Pravo vlasništva – od strane drugih priznat zahtev za ekskluzivnim ili preferencijalnim korišćenjem objekta.
NAP poštuju ljudi od najdubljih drevnosti i zasnovan je na pojmu pravde. Podsetiću vas kako je ja definišem:
Pravda – osećaj srazmernosti nanete štete i vrednosti predmeta konflikta.
Osećaj pravde smo uopšte nasledili od predaka pre ljudi, barem je njegovo postojanje eksperimentalno potvrđeno kod majmuna.
Tako možemo prilično sigurno tvrditi da je princip neagresije implicitno utkan u ljudsku prirodu tokom evolucije. Druga stvar je što je istorijski broj onih na koje se princip neagresije primenjivao, i čije je privatno vlasništvo poštovano, bio ograničen na bliski krug. Što se osoba više oseća kao tuđa, to manje okolina brine o njenim zahtevima, a samim tim i o njenim pravima.
Svaki lopov zna da je kradja od svojih poslednja stvar koju treba uraditi. Šta ga zaustavlja? Sigurno ne poštovanje privatnog vlasništva, on je već lopov. I ne strah od odmazde, koji uspešno prevazilazi idući na rizične zločine protiv imovine stranaca. Zaustavlja ga upravo osećaj zajedništva. To su svoji. Ne diraj. Sramota je. Ukratko, etika sa moralom (znate gde da pogledate definicije).
Šta je onda nateralo ljude da počnu da poštuju prava potpuno nepoznatih lica? Pre svega – razvoj globalne trgovine.
Istorijski se trgovina dugo smatrala prezrenim zanimanjem, jer je trgovac doživljavan pre svega kao prevarant i iznuđivač. Tajno sazna gde je jeftinije, pohvali robu ljudima, proda je skuplje – prevarant. Ili kupi dok robe bude u izobilju, a zatim proda skupo kada roba postane deficitarna – iznuđivač. Zato je trgovcu uvek psihološki prijatnije prodavati ne lokalnu potrošnu robu, već prezake čudnovate stvari. Za njih niko ne zna nabavnu cenu, tj. ne može ga razotkriti kao prevaranta, i oni su uvek u deficitu, ljudi nemaju sećanja na to da se ista roba nekada prodavala primetno jeftinije, pa trgovac nije doživljen ni kao iznuđivač. To je jednostavno skupa roba, premijum segment.
Što su obimi trgovine veći, to se trgovac manje treme oko maksimizacije profita iz svakog sitnog posla, ali sve više ceni propusnu moć svojih prodajnih mesta. I evo ga, on se više ne cjenka oko svakog svekla redačusa, već javno ističe fiksne cene za ceo asortiman. Slično tome, nabavke se vrše po sve dugoročnijim ugovorima. Čestna trgovacka reč počinje da ima vrednost u najširim krugovima, što još više smanjuje troškove trgovine i još jače širi svetsku trgovinu.
Za čoveka koji živi u zatvorenom društvu, dovoljno je poštovati moralne norme u krugu svojih, a strance doživljavati kao prirodne neprijatelje u odnosu na koje je sve dozvoljeno. Za trgovca svako postaje potencijalni klijent ili potencijalni reklamni agent. To preuređuje njihov moral. Oni koji se oslanjaju na prevaru stranaca, na duge staze gube od onih koji brinu o reputaciji.
E, a sada, nakon svih ovih razmišljanja, mogu kratko formulisati čime su osigurani poštovanje NAP-a i zaštita privatnog vlasništva. Oni su osigurani evoluciono razvijenim mehanizmima prilagođavanja čoveka životu u globalnom svetu.
U vezi sa tim, nije iznenađujuće što oni koji danas raspaljuju ratove, to čine upravo pod zastavom borbe protiv globalizma.
Činjenica da u ljudskoj populaciji ipak postoji određeni procenat pojedinaca sposobnih da lako i bez ikakvog unutrašnjeg otpora vrše nasilje, pa čak i ubistvo, može nekoga navesti na pomisao da je to potpuno normalno i prirodno. Pošto takvi ljudi postoje, a čovečanstvo već dugo vreme opstaje, zar nasilje ne može jednostavno biti evoluciona adaptacija koja je iz nekog razloga bila neophodna ljudskoj populaciji?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, obratićemo se radovima etologa Konrada Loreca, koji je prvi otkrio postojanje urođenih kočnica intraspecijske agresije kod mnogih vrsta životinja. On je takođe opisao uslove pod kojima ove kočnice nastaju. Najvažniji od njih su postojanje snažnog urođenog naoružanja i nemogućnost izbegavanja nasilja begaom. Prema Lorecovim zapažanjanjima, kod vrana postoji snažna kočnica protiv nanošenja udaraca kljunom u oči svojim srodnicima. Takve kočnice se često mogu primetiti i kod vukova – kada jedan od njih zauzme položaj potčinjavanja ili pokaže ranjive delove tela, kao što su grlo ili stomak, to dovodi do prestanka agresivnih postupaka srodnika. U isto vreme, prepelice, čiji kljun nije toliko oštar kao kod vrana, iako u prirodnim uslovima obično ne ubijaju jedna drugu, sposobne su na to u slučaju konflikta ako im se oduzme mogućnost bega, zatvaranjem u kavez.
Govoreći o čoveku, Lorec nije smatrao da on poseduje kočnice agresije, budući da nema snažno urođeno naoružanje. A čovek nije bio spreman za nastanak veštačkog oružja, jer je naučno-tehnički napredak stekao brze tempo koji biološka evolucija jednostavno nije mogla ispratiti. Zbog toga je Lorec izrazio strah od mogućeg uništenja čovečanstva:
„Doći će dan kada će se dva neprijateljska tabora naći licem u lice, pred opasnošću međusobnog uništenja. Može doći dan kada će se celo čovečanstvo podeliti u dva takva tabora. Kako ćemo se u tom slučaju ponašati — kao prepelice ili kao vukovi? Sudbina čovečanstva zavisiće od toga kako će ljudi odgovoriti na ovo pitanje. Moramo biti budni!“
Naravno, kao što su kasnije utvrdili drugi istraživači, čovek ipak poseduje mehanizam sličan onome o kojem je pisao Lorec. Njegov nastanak se može objasniti geno-kulturnom koevolucijom, kada faktori kulture i društva utiču na selekciju u ljudskoj populaciji čak i u kratkim vremenskim intervalima. I vredi se setiti da se primitivno veštačko naoružanje u vidu palica, koplja i kamenja pojavilo kod ranih hominida verovatno još pre 5 miliona godina.
Ipak, u određenoj meri je Lorec bio u pravu, i tokom biološke evolucije intraspecijsko nasilje nije potpuno iskorenjeno iz ljudske populacije. Takođe je očigledno da se čovek nije mogao evoluciono adaptirati na savremeno distancirano oružje, kao što su artiljerija ili atomska bomba. Naravno, ako se oslonimo na model mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka, tokom njegovog rada bi trebalo da se razvijaju uslovni refleksi koji sprečavaju svaku težnju ka iniciranju nasilja. Međutim, vojna svedočanstva pokazuju da, iako pri direktnom kontaktu 98% vojnika oseća snažan otpor prema vršenju ubistva, u slučaju distanciranog naoružanja, koje omogućava da se žrtve ne vide i čak ne znaju, taj otpor slabi.
Na osnovu svega ovoga, može se smelo tvrditi da se nasilje nikako ne može nazvati evolucionom adaptacijom za čoveka. Svaka adaptacija mora doneti korist vrsti, povećavajući njene šanse za preživljavanje, što se nikako ne može reći za nasilje. Sa njim je situacija potpuno suprotna – zbog brzog naučno-tehničkog napretka, čovek nije uspeo da se potpuno adaptira na nove uslove sredine, na činjenicu da je on najnaoružanija vrsta na planeti. A to, zauzvrat, polazeći od evolucionog modela, trebalo bi da podrazumeva postojanje izuzetno snažnih i izraženih kočnica intraspecijske agresije.
U opravdanje intravrsnog nasilja kao potpuno normalne pojave u prirodi ponekad se može čuti argument o sebičnosti gena. Budući da je sva biološka evolucija prvenstveno evolucija gena koji teže maksimalno efikasnom očuvanju i kopiranju samih sebe, a tek nakon toga evolucija jedinki i populacija, onda intravrsno nasilje uopšte nije problem. Naprotiv – ako je nosilac gena izvršio nasilje, on je stekao prednost nad svojim srodnicima i preneo taj gen dalje. Znači, intravrsno nasilje je koristan alat u evoluciji gena, a nikakav inhibitor nasilja, koji bi kočio agresiju prema predstavnicima sopstvene vrste, ne može postojati, jer bi on bio u suprotnosti sa sticanjem takve evolucione prednosti konkretnih gena.
To što je evolucija gena primarna u odnosu na evoluciju jedinki i populacija je tačna teorija koju nema smisla osporavati. Ali geni se ne nalaze u vakuumu. Gene prenose konkretne jedinke koje su deo konkretnih populacija. Način na koji će se odvijati odnosi između tih jedinki postaće odlučujući faktor u očuvanju i prenosu gena. I nasilje će zaista dati prednost konkretnom genu, ako to ne bude značilo njegovo sopstveno uklanjanje. Ali šta ako bude?
Uzmimo one vrste čiji predstavnici poseduju snažno urođeno naoružanje i nemaju značajnu mogućnost bekstva od nasilja (na primer zbog ograničenosti areala staništa populacije ili krajnje socijalnog načina života). Upravo kod takvih vrsta se primećuje inhibicija (suzbijanje) intravrsnog nasilja. Kada jedan vuk drugom vuku podmetne vrat ili stomak, ovaj postaje nesposoban da ugrize svog srodnika; nijedan gavran neće svojim veoma oštrim kljunom klunuti drugog gavrana u oko, čak ni tokom borbe za hranu; otrovne zmije vode teritorijalne sukobe prema jasno određenim ritualima, ne koristeći pritom otrovne zube i čak ih ne pokazujući protivniku; oriksy gazele takođe ritualizuju borbe, dok istovremeno slobodno mogu koristiti oštre rogove protiv lavova. Takvih primera ima veoma mnogo.
U čemu je zapravo korist gena u takvom ponašanju? U tome što nasilni napad na srodnika, u slučaju da on poseduje snažno naoružanje, sa nedopušteno visokom verovatnoćom može završiti se smrću samog agresora. To znači da gen neće biti očuvan i prenet dalje, već će jednostavno uginuti zajedno sa svojim nosiocem. A preneti će biti samo oni geni čiji nosioci u takvoj situaciji ne upuštaju se nepotrebno u borbe (preciznije, uopšte ih ne iniciraju, već se samo brane ako je neko drugi već inicirao). Dakle, najkoristnija evoluciona strategija za gen je „saradnja“ (nazovimo to tako) sa genom koji je odgovoran za inhibiciju nasilnog ponašanja kod nosioca.
Ovo je univerzalno pravilo za biološku evoluciju. Rastuće naoružanje predstavnika populacije uz česte socijalne kontakte između njih povećava negativne posledice intravrsnog nasilja, čineći ih u određenom trenutku potpuno nedopuštenim. Kao rezultat, preživljavaju samo oni geni čiji su nosioci uspeli da kompenzuju ovaj efekat potiskivanjem nasilnog ponašanja, odnosno bili su predisponirani za posedovanje dovoljno snažne varijante inhibitora nasilja. Što je naoružanje predstavnika populacije veće, to nasilje postaje manje isplativa evoluciona strategija, a inhibicija nasilja isplativija.
Razumevanje ovoga treba primeniti i na čoveka – najnaoružaniju vrstu na planeti, čije naoružanje sada raste ogromnim tempom zajedno sa razvojem naučno-tehničkog progresa. Prosečnom čoveku je ionako svojstvena inhibicija nasilja prema drugim ljudima, ali ostali su i oni koji pate od poremećaja ovog neurobiološkog mehanizma. Takvi ljudi će pre ili kasnije iskoristiti oružje za masovno uništavanje, koje sa naučno-tehničkim progresom postaje sve dostupnije za ponovno kreiranje, naročito kada su u pitanju biološke pretnje, gde katastrofičan scenario može nastupiti bukvalno sutra. A to znači da je nasilje evoluciono promašena strategija za čoveka!
Nasilje je prilično rasprostranjen fenomen u prirodi. To se posebno jasno može primetiti u međuvrškim odnosima. Predstavnici različitih vrsta nalaze se u konstantnoj borbi za teritoriju i resurse, a neki od njih postaju hrana za druge. Međutim, situacija se menja ako pređemo na razmatranje unutarvrskih odnosa. Naravno, i oni često imaju nasilni karakter, ali to nije uvek slučaj. Pod određenim okolnostima, u populaciji će početi da se razvijaju kočnice unutarvrskog agresije. To ćemo nazvati mehanizmom inhibicije nasilja, ili još jednostavnije – inhibitorom nasilja.
Analizu unutarvrskog agresije treba započeti razmatranjem njenih pozitivnih aspekata, što će nam kasnije omogućiti da izbegnemo određene nesporazume. Agresija, uključujući i onu nasilnog karaktera (tj. nanošenje fizičke povrede, ubistvo), omogućava jačim i zdravijim jedinkama u populaciji da spreče slabije i nezdrave u nastavku roda. Takođe, ona je jednostavno korisna za konkretnog jedinka koji je sposoban da je iskoristi radi sopstvenog preživljavanja i prenosa svojih gena dalje. Ona takođe služi kao alat za stvaranje i održavanje hijerarhije dominacije koja koordinira postupke jedinki. Konačno, pošto agresivno ponašanje ne dozvoljava različitim jedinkama ili grupama jedinki da predugo borave jedna pored druge, to dovodi do njihovog ravnomernog raseljenja po celoj dostupnoj teritoriji za život, a samim tim i do ravnomernog rasporeda ograničenih resursa.
Može se stvoriti utisak da vršenje nasilja nad pripadnicima sopstvenog plemena nije samo korisno, već i životno neophodno, kako za preživljavanje konkretnih jedinki (i gena čiji su oni nosioci), tako i za populacije u celini. Ali ne treba praviti grešku – posmatrati nasilje izolovano od okolnosti sredine. U ovom slučaju, dve najvažnije okolnosti su prisustvo snažnog urođenog naoružanja kod predstavnika populacije i njihova nesposobnost da pobegnu od nasilja. Što su ova dva faktora izraženija, to su veći rizici od nasilja. U određenom trenutku oni postaju preveliki da bi ih koristi dobijene nasiljem mogle nadoknaditi. Nasilje prestaje da bude evolucioni optimalni model ponašanja. Rizici mogu porasti do te mere da jedinke jednostavno istrebe jedna drugu u nasilnim sukobima i populacija dođe do kraja.
Kao primer takvog scenarija može se navesti svima poznati eksperiment Univerzum-25, u kojem je populacija miševa uzgajana u navodno rajskim uslovima izumrla za manje od 5 godina. Eksperiment je bio neuspešan, uslovi su bili daleko od rajskih. Ali glavna greška bila je konstrukcija ograde, koja je omogućila 65 najvećih mužjaka da silom blokiraju pristup ženkama i hrani svim ostalima. To je izazvalo lanac događaja koji je doveo do izumiranja populacije koja je bila ograničena u prostoru i krajnje nasilna u svojim redovima. U bolje konstruisanim ogradama, gde je nemoguće uspostaviti takvu nasilnu hijerarhiju dominacije, populacija miševa može preživeti i decenijama [1].
Kao što vidimo, naoružanost i nedostatak mogućnosti bekstva od nasilja predstavljaju problem za preživljavanje populacije. Međutim, upravo to stvara evolucioni pritisak za razvoj kočnica unutarvrskog agresije kod njenih predstavnika, što rešava ovaj problem. Ako predstavnici populacije poseduju snažno urođeno naoružanje, onda će jedinke najsklonije nasilju, koje pokreću napade, nailaziti na naoružanost svojih pripadnika, što ih često može dovesti do smrti. Takođe, otpor naoružane žrtve kojoj više nema gde da pobegne može biti koban za agresora. Čak i nekoliko pobeda u takvoj situaciji ne garantuje uspeh agresoru, jer će neki od napada sa velikim verovatnoćom završiti letalnim ishodom za njega. Istovremeno, manje nasilne jedinke će ređe ginuti, jer one same ne pokreću napade, već se samo brane od njih. One će ređe biti izložene riziku od smrti usled nasilja nego njihovi agresivni srodnici, a samim tim će češće ostavljati potomstvo.
Kao rezultat, prirodna selekcija će ići u pravcu razvoja snažnih kočnica koje sprečavaju nanošenje fizičke povrede i ubijanje pripadnika sopstvene vrste, jer će jedinke sa nedostatkom takvih kočnica biti uklonjene iz populacije i neće moći da prenesu svoje gene dalje. Mehanizam odgovoran za takve kočnice je upravo inhibitor nasilja. U celini dobijamo evolucioni model nenasilja, prema kojem se nasilje iskorenjuje kao fenomen unutarvrskih odnosa tokom biološke evolucije.
Ovaj zaključak potvrđuju zapažanja o ponašanju životinja. Koncept inhibitora nasilja prvi put je formulisao etolog Konrad Lorenz. Prema njegovoj teoriji, ovaj mehanizam je najrazvijeniji kod onih vrsta čiji predstavnici mogu s lakoćom ubiti jedinku približno svoje veličine. Opisujući svoja zapažanja o vukovima, on je pokazao kako se inhibitor nasilja aktivira kada jedan vuk drugom pokazuje gestove potčinjenosti – izlaže mu svoje ranjive delove, kao što su vrat ili stomak. Kao rezultat toga, zatečeni agresor ne može nastaviti napad. Takođe, zapažanja o vranama potvrdila su da one ne iskljupuju oči jedna drugoj, čak ni tokom sukoba [2][3]. Zaista, oštri zubi vuka i kljun vrane predstavljaju snažno naoružanje, gde je jedan ugriz ili udarac u ranjivo mesto dovoljan da ozbiljno povredi, ili čak odmah ubije drugu jedinku. Prisustvo takvog naoružanja dovelo je predstavnike ovih vrsta do razvoja odgovarajućih kočnica tokom biološke evolucije.
Veliki broj takvih zapažanja različitih istraživača naveo je etolog Ireneus Eibl-Eibesfeldt. Mnogim životinjama je svojstvena ritualizacija unutarvrskih borbi, što sprečava upotrebu snažnog naoružanja u njima. To važi čak i za članogorače, na primer za rakove violiniste, koji u sukobima ne otvaraju svoje klešte dovoljno široko da bi naneli povrede protivniku. Slična suzdržavanost agresije svojstvena je mnogim vrstama riba, guštera i sisara. Značajan je primer antilopa vrste oriks, koje pažljivo postupaju sa svojim oštrim rogovima u sukobima sa srodnicima, ali ih koriste u punoj meri prilikom odbrane od lavova. Takođe treba pomenuti otrovne zmije, od kojih se mnoge tokom sukoba uvijaju, naduvaju, guraju, ali pritom ne vrše ugriz i čak ne pokazuju svoje oružje [4][5].
S druge strane, nasilje je u manjoj meri inhibirano kod slabo naoružanih vrsta. U poređenju sa vranama, golubice sa manje oštrim kljunom se ne suzdržavaju u svojoj agresiji i mogu čak ubiti srodnika ako on bude lišen mogućnosti bekstva, na primer ako bude stavljen u kavez [2]. Takođe su prilično agresivne životinje koje vode samotnjački način života. Setite se hamstera, koji će po pravilu boriti do smrti ako se nekoliko jedinki stavi u jedan kavez. U prirodi se oni razilaze nakon samo nekoliko uzajamnih ugriza [4]. Ako detaljnije razmotrimo slučaj samotnjačkog načina života, njegov evolucioni uticaj se može priravnati sa bekstvom. Na taj način, nasilnost ne ugrožava preživljavanje medveda, koji se van sezone parenja sreću previše retko da bi sukobi koji ipak nastaju uticali na populaciju u celini.
Na osnovu zapažanja o ponašanju životinja, neurobiolog James Blair pretpostavio je da je čoveku svojstven sličan mehanizam koji suzdržava agresivno ponašanje. Kasnije je razvio model mehanizma inhibicije nasilja (engl. Violence Inhibition Mechanism, ili skraćeno VIM). U njegovom razvoju imao je cilj da objasni pojavu psihopatije kao rezultat poremećaja u radu ovog mehanizma [6][7].
Prema VIM modelu, inhibitor nasilja se aktivira kada čovek primeti signale nevolje kod drugih ljudi, kao što su tužan izraz lica ili plač. Kao rezultat toga, on počinje da oseća odbojnost i prekida agresivne radnje. Takođe, inhibitor nasilja je preduslov za razvoj moralnih emocija kod čoveka (tj. simpatije, krivice, kajanja i empatije) i sposobnosti da u postupcima prepozna moralne prekršaje koji sastoje u nanošenju štete ljudima.
Kao što se može razumeti iz evolucionog modela nenasilja koji razmatramo, razvoj prilično snažne varijante inhibitora nasilja nije mogao zaobići savremenog čoveka, jer su već njegovi preci počeli da izmišljaju veštačko naoružanje. Takođe, tokom istorije je značajno porasla gustina naseljenosti, a ljudska populacija je već zauzela sav dostupan prostor za život na planeti. Međutim, zbog brzog socijalnog i naučno-tehničkog progresa, inhibitor nasilja nije uspeo da se u potpunosti prilagodi novim okolnostima, što i stvara problem nasilja u ljudskom društvu. Ali ovo pitanje, kao i uopšte pitanje inhibicije nasilja kod čoveka, detaljno ćemo razmotriti u narednim temama ciklusa.
Sada je važno razumeti da nasilje u ljudskom društvu nije evolucioni optimalni model ponašanja. Ono ne može biti takvo u slučaju bilo kojih visoko naoružanih bića ograničenih u svom prostoru za život, jer rizici od nasilja sa rastućim naoružanjem stalno rastu, a pritom nema gde pobeci. Ovi rizici postaju posebno katastrofalni u slučaju visokotehnološke civilizacije zbog mogućnosti stvaranja oružja za masovno uništenje. A upravo takva civilizacija je čovečanstvo. Sve to stvara preduslove za neophodnost iskorenjivanja nasilja i postizanja nenasilnog društva u kojem nema mesta silnim oblicima odnosa, kao najevoluciono optimalnijem modelu društvenog uređenja.
Izvori:
1. Hohlovskij, P. (2020). „Univerzum 25: razorna kritika mitova i novi zaključci“: https://tjournal.ru/analysis/212316-vselennaya-25-razgromnaya-kritika-mifov-i-novye-vyvody;
2. Lorenz, K. (1949). Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen (Prsten kralja Solomonovog: prev. sa nem. – 1970);
3. Lorenz, K. (1963). Das sogenannte Böse. Zur Naturgeschichte der Aggression (Agresija tako zvano „zlo“: prev. sa nem. — M. : Progress : Univers, 1994. ISBN 5-01-004449-8);
4. Eibl-Eibesfeldt, I. (1970). Ethology: The Biology of Behavior, pp. 314—325;
5. Dolnik, V. R. (1993). Etološke ekskurzije kroz zabranjene vrtove humanista;
6. Blair, R. J. R. (1992). The Development of Morality. Department of Psychology, University College, London;
7. Blair, R. J. R. (1995). A cognitive developmental approach to morality: investigating the psychopath. Cognition 57, 1—29. doi:10.1016/0010-0277(95)00676-P.
Intraspecijskom nasilju se često pripisuje uloga mehanizma koji je važan za održavanje života pojedinačnih populacija, pa čak i čitavih vrsta. Na primer, nasilje je instrument za uspostavljanje hijerarhije dominacije, isključenje slabih jedinki iz konkurencije, raspodelu ograničenih resursa u korist najjačih i najprilagođenijih članova populacije i tako dalje. U određenoj meri ove tvrdnje su tačne, ali ono što definitivno nije tačno jeste posmatranje fenomena nasilja izolovano od drugih faktora – greška koju često prave oni koji iznose nasilje kao mehanizam koji u svim slučajevima funkcioniše na isti način.
Važnu ulogu u intraspecijskom nasilju igraju faktori kao što su urođeno naoružanje članova populacije i mogućnost izbegavanja nasilja putem bekstva. U slučaju da je naoružanje jedinki prilično slabo, a populacija nije ograničena strogim arealom staništa (ima prostora za dalje širenje) i jedinke generalno poseduju dobru sposobnost bekstva, tada se od intraspecijskog nasilja zaista mogu ostvariti određene koristi bez nailaska na nedopustiv nivo negativnih eksternalija koje ono stvara. Ukratko – u takvom slučaju koristi prevazilaze gubitke.
Međutim, sve se menja sa jačanjem naoružanja jedinki, ograničavanjem njihovog areala staništa i ako je njihova sposobnost bekstva manje razvijena. Što su ovi faktori izraženiji, to će populacija doživljavati više negativnih eksternalija – nasilje će početi da ugrožava njen opstanak. To je primetio Konrad Lorenz u svojim etološkim istraživanjima, koji takođe nije negirao pozitivne aspekte nasilja, ali je istovremeno uzeo u obzir i faktore sposobne da ovaj fenomen pretvore u katastrofu. On je takođe opisao koncept mehanizma koji inhibira (suzdržava) intraspecijsko nasilje. Navšću fragment iz njegove knjige „Agresija, ili takozvano zlo“:
„Gavran može drugom gavranu izbiti oko jednim udarcem kljuna, vuk može jednim jedinim ugrizom preseći jugularnu venu drugom vuku. Da to nisu sprečile pouzdane zabrane, odavno ne bi bilo ni gavrana ni vukova. Golub, zec, pa čak i šimpanze nisu u stanju da ubiju svog srodnika jednim jednim udarcem ili ugrizom. Štaviše, takva slabo naoružana bića poseduju sposobnost bekstva koja im omogućava da se spasu čak i od „profesionalnih“ predatora, koji su mnogo veštiji u proganjanju, hvatanju i ubijanju nego bilo koji, koliko god nadmoćan bio, srodnik iste vrste. Zato je u prirodi obično nemoguće da takva životinja nanese štetu svom srodniku. Usled toga ne postoji ni selekcijski pritisak koji bi izradio zabranu ubistva.“
Iz svega ovoga može se izvući jednostavan zaključak – intraspecijsko nasilje može biti korisno, ali samo sve dok faktori kao što su naoružanje i nesposobnost bekstva od nasilja ne postanu toliko izraženi da stvore previše negativnih eksternalija. I što su ovi faktori izraženiji, to će šteta biti veća, što će na kraju dovesti do selektivnog odbora u pravcu jačih kočnica agresivnog ponašanja kod predstavnika populacije.
Sada ćemo ukratko razmotriti slučaj čoveka. Njegovo urođeno naoružanje je prilično slabo, a na veštačko naoružanje nastalo u toku razvoja civilizacije i naučno-tehničkog progresa još uvek se nije u potpunosti adaptirao. Ali to naoružanje, kao i trenutni nedostatak mogućnosti značajnog proširenja životnog prostora (ljudi su se ionako raselili po skoro celoj stanzibilnoj teritoriji planete), stvara veliku pretnju po opstanak čovečanstva. Možda je intraspecijsko nasilje bilo korisno za daleke pretke čoveka, ali od trenutka kada su počeli da koriste veštačko naoružanje, situacija se iz temelja promenila. Vredi dodati i da se u razgovorima o nasilju često zapostavljaju specifičnosti čoveka i ljudskog društva koje ih razlikuju od životinja i životinjskog sveta. Nasilje izuzetno negativno utiče na psihu i ponašanje čoveka. Takođe, nasilje narušava ekonomske međusobne odnose. To stvara još više negativnih eksternalija.
