Тег: Inhibitor

Kako tražiti i proveravati preparate za pojačanje inhibitora nasilja?

Neko se može pitati kako pronaći preparate koji su efikasni za pojačanje inhibitora nasilja, slično onima koji se promovišu na našim resursima? I kako bi se već poznati preparati mogli lako proveriti? Ukratko – sve se radi jednostavnim prebiranjem „kandidata“ pronađenih u različitim istraživanjima i člancima, od kojih se svaki proverava na životinjama. I eksperimente može organizovati praktično svako ko ima dovoljno slobodnog prostora u kući/stanu/vici. Najjednostavnija varijanta paradigme rezidenta-narušitelja (standardni eksperiment agresije) je laka za sprovođenje, a ako se sve radi samostalno, finansijski troškovi će biti minimalni.

Za početak je potrebno u pet shopu kupiti ili od nekoga uzeti paran broj malih glodara (pacova ili hamsterov, obavezno svih mužjaka). Sve jedinke se dele u dve grupe: „rezidenti“ i „gosti“ („narušitelji“). „Rezidenti“ se uvek smeštaju u zasebne kaveze, „gosti“ – hamsteri takođe u zasebne kaveze, dok pacove vredi držati po nekoliko jedinki. Kavezi se postavljaju daleko jedni od drugih, poželjno u različitim sobama.

„Rezidenti“ moraju biti u izolaciji najmanje nedelju dana, a bolje dve. Nakon toga proveravamo „rezidente“, stavljajući sa njima u kavez „gosta“ na 5 minuta, snimamo sve na video i pregledamo. Ako napadi zauzimaju najmanje 10% trajanja eksperimenta ili su toliko intenzivni da je eksperiment morao biti prekinut, znači da je „rezident“ pogodan. Ponekad je potrebno sprovesti nekoliko takvih eksperimenata sa razmakom od najmanje 3 dana (pri čemu hamsterove delimo po konkretnim parovima, a u slučaju pacova vršimo rotaciju „gostiju“), ali ako neki „rezidenti“ i dalje ne postaju agresivni, oni se isključuju iz eksperimenata i puštaju.

U potpuno pojednostavljenoj varijanti može se početi sa dozama preparata kao što je ljudska doza podeljena sa 200 za pacove i sa 1000 za hamsterove. Uostalom, bolje će biti potražiti na mreži bilo kakve eksperimente za konkretan preparat (čak i one koji nisu povezani sa agresijom) i polaziti od doze koja se tamo predlaže. Preparat se može, na primer, razmešati u vodi i, držeći jedinku jednom rukom, uvesti u usta špricem bez igle drugom rukom. Takođe se može pokušati umešati preparat u hranu, ali tada će biti potrebno kontrolisati da li je cela doza primljena.

U slučaju pacova, pogodnim „rezidentima“ dajemo preparat sat vremena pre eksperimenta. Što se tiče hamsterova – dajemo preparat i „rezidentu“ i „gostu“, jer u njihovom slučaju „gost“ takođe može biti agresivan. Takođe, po potrebi se može sprovoditi svakodnevni unos preparata tokom određenog perioda, pri čemu se poslednja doza takođe daje sat vremena pre eksperimenta. Nakon sprovođenja eksperimenta pregledamo snimak. Ako je nivo napada značajno opao ili su potpuno prestali, znači da preparat radi! U nedostatku rezultata može se pokušati povećati doza, pri čemu se kontroliše da se opšta aktivnost jedinki ne smanji (tako potvrđujemo da je efekat upravo antiagresivni, a ne sedativni).

Nakon svakog eksperimenta sa preparatima poželjno je izdržati sa jedinkama najmanje nedelju dana i sprovesti kontrolni eksperiment za određivanje osnovne agresivnosti, jer neki preparati mogu imati veoma dugotrajan efekat. Preporučuje se čuvanje zaliha preparata odvojeno od sobe sa „rezidentima“ u hermetičkim kontejnerima, jer isparenja nekih preparata mogu smanjiti agresivnost životinja.

Ako proveravate inhalacioni preparat (na primer, eterična ulja), prebacite kavez sa „rezidentom“ u izolovanu sobu bez ventilacije, raspršite ili isparite tamo više preparata tako da sami osećate njegov jak miris (na primer, koristeći aroma-lampu za eterična ulja), pustite „rezidenta“ da udiše pare sat vremena i sprovedite eksperiment. Pazite da pare ne dopru do prostorije u kojoj držite druge „rezidente“.

Na taj način je poželjno proveravati bilo koje preparate, kako se pre upotrebe na agresivnim predstavnicima naše vrste iznenada ne ispostavi da vam je prodat neki placebo, a i sami ćete tako lično moći da se uverite da je pojačanje inhibitora nasilja stvarna stvar!

Voluntarista, Bitarh

Čemu uopšte služi inhibitorsko oružje i po čemu je bolje od klasičnog letalnog?

Nažalost, naši skeptici možda i dalje ne razumeju u čemu je uopšte poenta ideje o potrebi za razvojem borbenih sredstava za pojačanje inhibitora nasilja. Oni predlažu da se „ne bavi glupostima“, već da se razvija klasična vojska i ulaže u tradicionalno letalno oružje. Ali hajde da analiziramo po stavkama zašto nisu u pravu.

1) Povećanje mobilizacionog potencijala za nekoliko redova veličine – za razliku od onoga što se tipično opaža kod većine vojnika naoružanih letalnim oružjem, niko neće pucati strelicama sa takvim sredstvom u nebo, čak ni oni koji od rođenja poseduju jaku varijantu inhibitora nasilja! I ovo je čak relevantnije za opozicione snage nego za državne vojske, jer među anti-autoritaristima će definitivno biti manje psihopatskih ličnosti spremnih da lako ubijaju nego u državnim silnim strukturama koje štite status kvo.

2) Veća društvena podrška kod sebe i manje ogorčenosti zbog okrutnosti od strane simpatizera protivnika, što je posebno važno za slabiju stranu.

3) Mogućnost primene inhibitornih sredstava u civilnom životu protiv domaćih nasilnika, za razliku od potpune beskorisnosti klasičnog naoružanja poput tenkova i artiljerije u mirnom vremenu (na čiju proizvodnju, održavanje i obuku posada godišnje odlaze milijarde iz poreza, a društvu to ne donosi nikakvu korist, i posebno je teško za slobodnija društva u poređenju sa autoritarnim društvima).

4) Bezbednost proizvodnje za same proizvođače – inhibitorni preparati ne mogu slučajno eksplodirati tokom procesa proizvodnje, transporta ili skladištenja, čak ni slučajno dospevanje u organizam radnika im neće naškoditi.

5) Čak i OMP (oružje masovnog uništenja) može biti humane. Replikabilni („zarazni“) vektorski vakcini su već testirani na životinjama i njihova efikasnost je priznata, što znači da ne postoje tehnološke prepreke za razvoj „zarazne“ genoterapije za pojačanje inhibitora nasilja. Naravno, takvo rešenje je veoma rizično, ali verujte, bilo ko bi pre izabrao da dobije „novu prehladu“ nego da postane žrtva klasičnih vrsta OMP-a kao što su nuklearno oružje ili gas VX.

6) Izuzetno niska cena i jednostavnost proizvodnje doze inhibitornog preparata. Naravno, razvoj prve doze može koštati milijarde i zahtevati složenu opremu, ali troškovi reprodukcije svake naredne biće na nivou trenutne cene doze popularnih vektorskih vakcina. Potreba za opremom i materijalima za reprodukciju nije ni blizu potrebnim opremama za proizvodnju klasičnog naoružanja (oprema lako staje u stan, dok fabrike za proizvodnju artiljerijskih granata ili tenkova zauzimaju kvadratne kilometre i lako su ranjive za udare iz vazduha).

7) Izuzetno mala težina „bojevog dela“ i nije potrebno mnogo energije za uspešno pogađanje (dovoljno je samo probiti kožu na bilo kom delu tela). Teoretski je moguće kreirati drona veličine pčele, što je već realna tehnologija, a ne fantastika!

8) Humane mine-zamke bez problema sa razminiranjem – nakon rata klasične mine mogu ostati opasne za civilno stanovništvo decenijama, dok se inhibitorni preparati u zamkama brzo neutrališu pod uticajem faktora životne sredine.

Za kraj – zašto ne tranquilizeri za privremeno uspavljivanje protivnika? Zaista, u naučnoj fantastici se često sreće zaplet gde se umesto letalnog oružja koriste strelice sa tranquilizerima. Ali u stvarnom životu, a naročito u borbenim uslovima, to je teško izvodljivo, jer previše mala doza bilo kog tranquilizera neće dati efekat, a previše velika će biti letalna, pri čemu dozu treba računati individualno za svaku osobu, pre svega uzimajući u obzir njenu telesnu masu. S druge strane, za većinu inhibitornih preparata će terapeutski prozor (takav „dinamički opseg“ kada doza već daje efekat, ali još uvek nije letalna) biti maksimalno širok i može se slobodno primeniti jedna doza za bilo koju osobu.

Voluntarista, Bitarh

Problem sa „gvožđem“ „softverom“ se ne rešava

Kada vam naduje kondenzator na matičnoj ploči, vi ga ponovo zalemite, a ne pokušavate da rešite problem promenom neke promenljive u Windows registru. Kada vašem automobilu otkaže amortizer, sigurno nećete pokušati da reprogramirate elektronsku kontrolnu jedinicu u nadi da će se problem uspeti rešiti bez „prljavog posla“. Ali iz nekog razloga, kada je reč o neispravnostima u ljudskom „hardveru“, mnogi pogrešno misle da se ti problemi mogu rešiti čisto „softverski“ (filozofijom, religijom, društvenim institucijama), bez terapeutske intervencije u defektne sisteme organizma.

Ova zabluda je posebno primetna u razgovorima o inhibitoru nasilja. Ali zapravo, to je potpuno isti hardverski sistem (hardware), kao i elementi procesora poput ALU-a i registara. Ako procesor ima fizičke defekte ili je degradirao, nikakva promena firmware-a neće pomoći — ovu tužnu lekciju dobro su savladali vlasnici poslednjih generacija „čipova“ od Intela. Isto je i u slučaju degenerisnog nasilnika, nikakvo ubeđivanje neće pomoći — problem je čisto „hardverski“, nalazi se u njegovoj „glavi“. Vreme je da se prizna istina i odustane od iluzija: hardverski (fizički) problemi zahtevaju odgovarajuće hardversko rešenje (delovanje u stvarnom svetu)!

Voluntarista, Bitarh

„Anti-Lorenc“ je nemoguć u praksi

Nekada smo već razmatrali pitanje zašto upotreba određenog preparata koji potiskuje rad inhibitora nasilja kod čoveka (ili kako smo ga još nazvali, „Anti-Lorenc“ sredstva), ima malo praktične koristi i efikasnosti, a zato može dovesti do ozbiljnih problema. Međutim, to je predstavljeno sa tačke gledišta društvenih procesa, dok ćemo se sada više udubiti u biološku suštinu ovog pitanja.

Kao što znamo, za inhibitor nasilja odgovara serotoninski sistem mozga, konkretno 5-HT1A i 5-HT1B receptori, kao i proteini MAO-A, TPH2 i SERT povezani sa njihovim radom, koje kodiraju odgovarajući geni (za jednostavnosti, sve ćemo to nazvati „promenljivama“). I možemo pretpostaviti da samo određena, prilično uska kombinacija ovih promenljivih stvara visok rizik od razvoja disfunkcije inhibitora nasilja kod konkretnog pojedinca. Jer samo mizerna količina populacije (ne više od 1–2%) ima povišene psihopatske predispozicije u bilo kojoj populaciji.

Uticaj na makar jednu od ovih promenljivih „na gore“ sasvim može značajno ojačati funkciju inhibitora (ukloniti sposobnost iniciranja nasilja). Tako, u eksperimentima na životinjama i ljudima, samo aktivacija 5-HT1A ili 5-HT1B receptora, ili jačanje serotoninske funkcije kroz uticaj na aktivnost SERT-a, selektivno su uklonili nasilno ponašanje. Pritom, uticaj na neku od promenljivih „na dole“ ne daje garanciju slabljenja inhibitora (obnavljanja sposobnosti iniciranja nasilja), kao što je, na primer, bilo pokazano blokiranjem 5-HT1A i 5-HT1B receptora kod životinja.

S druge strane, postoje utemeljne razloge za verovanje da pokušaji aktivnog vršenja ovakvog uticaja mogu izazvati ozbiljne psihičke poremećaje – povećanu anksioznost, depresiju, suicidalne misli i druge patologije povezane sa serotoninskim sistemom. Kod psihopatskih ličnosti takvi problemi u početku često nisu naročito izraženi samo zato što se neophodna uska kombinacija „promenljivih“ održava evolutivno (sa buketom poremećaja oni jednostavno ne bi imali reproduktivni uspeh). Zapravo, prema istraživanjima, sama disfunkcija inhibitora nasilja predstavlja „tačkni“, a ne opsežan poremećaj u radu mozga.

Zašto je sve ovo važno u praksi? U zadacima jačanja i slabljenja inhibitora nasilja postoji ogroman disparitet u složenosti. Jednostavnije rečeno – čak i pri uspešnom pokušaju slabljenja inhibitora nasilja kroz potiskivanje bilo koje „promenljive“, neće se moći garantovati da taj efekat neće biti reverzibilan ako neko primeni sredstva za jačanje neke „promenljive“ na osobu koja je to uradila. Zato se sasvim mogu garantovati ozbiljne nuspojave. U jednom od eksperimenata na pacovima, pomoću neurotoksina 5,7-DHT koji utiče na serotoninski sistem, iako je uspelo povećati njihovu agresivnost, ovaj efekat je povučen uvođenjem malih doza serotonina u mozak. Sličan neurotoksični uticaj vrši, na primer, i metamfetamin, koji je pri visokom intenzitetu upotrebe sposoban da poveća psihopatičnost čoveka. Ali najverovatnije je i ovaj efekat reverzibilan na isti način, i ishod slabljenja inhibitora „metom“ u takvom slučaju biće odsustvo rezultata i nanošenje ozbiljne štete zdravlju.

A šta ako agresor ne zna konkretno vreme kada će imati praktičnu mogućnost da primeni nasilje? Morao bi konstantno uzimati mnoštvo preparata za slabljenje svih „promenljivih“. Ali konstantno održavati takav balans „promenljivih“ tako da istovremeno: 1) bude dovoljno za slabljenje inhibitora nasilja, 2) još uvek ne bude dovoljno da izazove neurofiziološke poremećaje, 3) bude dovoljno da nadjača uticaj sredstava za jačanje inhibitora – to je u realnom životu verovatno uopšte nemoguće.

U konačnici, pokušaj slabljenja inhibitora nasilja će samo dovesti do ozbiljnih neurofizioloških i psihičkih poremećaja, ali neće dati nikakvu garanciju da on neće biti ojačan pri odgovarajućem uticaju. Efikasna u praksi i bezbedna „Anti-Lorenc“ sredstva ispostavljaju se jednostavno kao naučna fantastika.

Voluntarist, Bitarh

Šta tačno u našem mozgu nas čini nenasilnim

Voluntarist, Bitarh

Izuzetno zanimljivi i važni rezultati pokazani su u eksperimentima primene antiagresivnih agenasa kod miševa i pacova. Ispostavilo se da neki od njih mogu smanjiti manifestaciju napadačke agresije, pri čemu ne utiču na odbrambenu agresiju i druge, nenapadačke oblike ponašanja i socijalne komunikacije. Da budemo precizniji – reč je o agonistima koji aktiviraju serotoninjske 5-HT1A/1B receptore.

Ovi rezultati se poklapaju sa teorijom o postojanju urođenih kočnica agresivnog ponašanja kod mnogih vrsta, koje sprečavaju nanošenje štete i ubijanje pripadnika sopstvene vrste. A u slučaju čoveka čak je razvijen model mehanizma inhibicije nasilja (VIM), koji uključuje i objašnjenje razvoja empatije. Polazeći od ove teorije, nasilje u unutarvrstnim odnosima treba posmatrati više kao patološki, nego kao prirodan oblik ponašanja. Tim više što čak i kod mnogih teritorijalnih, socijalnih i naoružanih vrsta nivo letalnog nasilja i dalje ne prelazi 1%, a prema različitim svedočanstvima, samo ne više od 2% ljudi ne oseća jak otpor prema izvršenju ubistva.

Takođe vidimo da je odbrambena agresija, za razliku od napadačke, ipak prirodan oblik ponašanja, i rad inhibitora nasilja je ne zaustavlja kada u okruženju postoji neposredna pretnja po život. To je dobro demonstrirano primenom 5-HT1A agoniste alnespirona kod pacova. On je imao izuzetno selektivan efekat; značajno smanjenje agresivnosti nije sprečilo pacove da ipak pribegnu odbrambenom ponašanju u slučaju sukoba sa agresivnim pripadnikom iste vrste.

Različni genetski dokazi pokazuju da određene varijante gena 5-HT1A/1B receptora, kao i još tri gena povezana sa 5-HT sistemom – TPH2, MAO A (poznat i kao „gen ratnika“) i SERT, dovode do povećane agresivnosti kod životinja i ljudi. Na primer, u jednoj od studija, u poređenju sa zdravim ljudima i neagresivnim alkoholičarima, kod impulsivnih i agresivnih alkoholičara otkrivene su razlike u genu 5-HT1B. Pritom je ova studija obuhvatila dve različite grupe ljudi – Fince i jedno indijansko pleme. A mutacije u genu MAO A su već odavno poznate kao uzrok anomalnih manifestacija agresije kod muškaraca.

Prema modelu mehanizma inhibicije nasilja, direktan rezultat narušavanja njegovog rada su crte bezdušnosti-besstrasnosti (CU-traits) kod dece i psihopatija kod odraslih. Promene u funkciji 5-HT1B receptora u određenim delovima mozga otkrivene su kod ljudi sa agresivnim crtama i crtama psihopatije. A razlika u genotipu 5-HT1B gena bila je prisutna kod dece sa crtama bezdušnosti-besstrasnosti.

Vredi primetiti da desetine gena i veliki broj sistema utiču na agresivnost. Međutim, inhibitor nasilja i dalje ostaje konkretan mehanizam koji je izražen ograničenim brojem receptora i gena. Prvo, to je jednostavno važno kako bi se agresija inhibirala najefikasnije. Drugo, drugi oblici farmakološke intervencije, na primer primena antipsihotika (kao što je haloperidol), beta-blokatora, lekova koji utiču na rad GABA neurotransmitera, agonista i antagonista 5-HT2 receptora (među prvima su mnogi psihedelici), izazivaju samo neselektivno smanjenje agresivnosti uz potiskivanje odbrambene agresije i drugih oblika ponašanja, kao i neželjene efekte.

Razumevanje prirode inhibitora nasilja i njegove ograničenosti na mali broj receptora i gena može nam ne samo reći mnogo o samom nasilju, već i pomoći u kreiranju rešenja usmerenog protiv njega kao patološkog oblika ponašanja svojstvenog manjini ljudi. I suština takvog rešenja je jednostavna – vraćanje prirodne inhibicijske kontrole nad agresijom, koja je prisutna kod većine, pomoću primene odgovarajućih farmakoloških, pa čak i genoterapijskih preparata.

Ovaj materijal ukratko opisuje sadržaj članka pod nazivom „Neurofiziologija i genetika mehanizma inhibicije nasilja“, kojem se možete obratiti za više detalja.

Nasilje – evoluciono neuspešna strategija

Voluntarist, Bitarch

U opravdanje intravrsnog nasilja kao potpuno normalne pojave u prirodi ponekad se može čuti argument o sebičnosti gena. Budući da je sva biološka evolucija prvenstveno evolucija gena koji teže maksimalno efikasnom očuvanju i kopiranju samih sebe, a tek nakon toga evolucija jedinki i populacija, onda intravrsno nasilje uopšte nije problem. Naprotiv – ako je nosilac gena izvršio nasilje, on je stekao prednost nad svojim srodnicima i preneo taj gen dalje. Znači, intravrsno nasilje je koristan alat u evoluciji gena, a nikakav inhibitor nasilja, koji bi kočio agresiju prema predstavnicima sopstvene vrste, ne može postojati, jer bi on bio u suprotnosti sa sticanjem takve evolucione prednosti konkretnih gena.

To što je evolucija gena primarna u odnosu na evoluciju jedinki i populacija je tačna teorija koju nema smisla osporavati. Ali geni se ne nalaze u vakuumu. Gene prenose konkretne jedinke koje su deo konkretnih populacija. Način na koji će se odvijati odnosi između tih jedinki postaće odlučujući faktor u očuvanju i prenosu gena. I nasilje će zaista dati prednost konkretnom genu, ako to ne bude značilo njegovo sopstveno uklanjanje. Ali šta ako bude?

Uzmimo one vrste čiji predstavnici poseduju snažno urođeno naoružanje i nemaju značajnu mogućnost bekstva od nasilja (na primer zbog ograničenosti areala staništa populacije ili krajnje socijalnog načina života). Upravo kod takvih vrsta se primećuje inhibicija (suzbijanje) intravrsnog nasilja. Kada jedan vuk drugom vuku podmetne vrat ili stomak, ovaj postaje nesposoban da ugrize svog srodnika; nijedan gavran neće svojim veoma oštrim kljunom klunuti drugog gavrana u oko, čak ni tokom borbe za hranu; otrovne zmije vode teritorijalne sukobe prema jasno određenim ritualima, ne koristeći pritom otrovne zube i čak ih ne pokazujući protivniku; oriksy gazele takođe ritualizuju borbe, dok istovremeno slobodno mogu koristiti oštre rogove protiv lavova. Takvih primera ima veoma mnogo.

U čemu je zapravo korist gena u takvom ponašanju? U tome što nasilni napad na srodnika, u slučaju da on poseduje snažno naoružanje, sa nedopušteno visokom verovatnoćom može završiti se smrću samog agresora. To znači da gen neće biti očuvan i prenet dalje, već će jednostavno uginuti zajedno sa svojim nosiocem. A preneti će biti samo oni geni čiji nosioci u takvoj situaciji ne upuštaju se nepotrebno u borbe (preciznije, uopšte ih ne iniciraju, već se samo brane ako je neko drugi već inicirao). Dakle, najkoristnija evoluciona strategija za gen je „saradnja“ (nazovimo to tako) sa genom koji je odgovoran za inhibiciju nasilnog ponašanja kod nosioca.

Ovo je univerzalno pravilo za biološku evoluciju. Rastuće naoružanje predstavnika populacije uz česte socijalne kontakte između njih povećava negativne posledice intravrsnog nasilja, čineći ih u određenom trenutku potpuno nedopuštenim. Kao rezultat, preživljavaju samo oni geni čiji su nosioci uspeli da kompenzuju ovaj efekat potiskivanjem nasilnog ponašanja, odnosno bili su predisponirani za posedovanje dovoljno snažne varijante inhibitora nasilja. Što je naoružanje predstavnika populacije veće, to nasilje postaje manje isplativa evoluciona strategija, a inhibicija nasilja isplativija.

Razumevanje ovoga treba primeniti i na čoveka – najnaoružaniju vrstu na planeti, čije naoružanje sada raste ogromnim tempom zajedno sa razvojem naučno-tehničkog progresa. Prosečnom čoveku je ionako svojstvena inhibicija nasilja prema drugim ljudima, ali ostali su i oni koji pate od poremećaja ovog neurobiološkog mehanizma. Takvi ljudi će pre ili kasnije iskoristiti oružje za masovno uništavanje, koje sa naučno-tehničkim progresom postaje sve dostupnije za ponovno kreiranje, naročito kada su u pitanju biološke pretnje, gde katastrofičan scenario može nastupiti bukvalno sutra. A to znači da je nasilje evoluciono promašena strategija za čoveka!