Тег: vlasništvo

Čime je osigurano funkcionisanje NAP-a i zaštita privatnog vlasništva?

Anonimno pitanje

Na kraju moje knjige o ankapu pažljivo su sakupljene definicije pojmova iz libertarianskog leksikona koji se razmatraju u knjizi. Uzimam odatle one potrebne:

Princip neagresije – niko nema pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja.

Pravo vlasništva – od strane drugih priznat zahtev za ekskluzivnim ili preferencijalnim korišćenjem objekta.

NAP poštuju ljudi od najdubljih drevnosti i zasnovan je na pojmu pravde. Podsetiću vas kako je ja definišem:

Pravda – osećaj srazmernosti nanete štete i vrednosti predmeta konflikta.

Osećaj pravde smo uopšte nasledili od predaka pre ljudi, barem je njegovo postojanje eksperimentalno potvrđeno kod majmuna.

Tako možemo prilično sigurno tvrditi da je princip neagresije implicitno utkan u ljudsku prirodu tokom evolucije. Druga stvar je što je istorijski broj onih na koje se princip neagresije primenjivao, i čije je privatno vlasništvo poštovano, bio ograničen na bliski krug. Što se osoba više oseća kao tuđa, to manje okolina brine o njenim zahtevima, a samim tim i o njenim pravima.

Svaki lopov zna da je kradja od svojih poslednja stvar koju treba uraditi. Šta ga zaustavlja? Sigurno ne poštovanje privatnog vlasništva, on je već lopov. I ne strah od odmazde, koji uspešno prevazilazi idući na rizične zločine protiv imovine stranaca. Zaustavlja ga upravo osećaj zajedništva. To su svoji. Ne diraj. Sramota je. Ukratko, etika sa moralom (znate gde da pogledate definicije).

Šta je onda nateralo ljude da počnu da poštuju prava potpuno nepoznatih lica? Pre svega – razvoj globalne trgovine.

Istorijski se trgovina dugo smatrala prezrenim zanimanjem, jer je trgovac doživljavan pre svega kao prevarant i iznuđivač. Tajno sazna gde je jeftinije, pohvali robu ljudima, proda je skuplje – prevarant. Ili kupi dok robe bude u izobilju, a zatim proda skupo kada roba postane deficitarna – iznuđivač. Zato je trgovcu uvek psihološki prijatnije prodavati ne lokalnu potrošnu robu, već prezake čudnovate stvari. Za njih niko ne zna nabavnu cenu, tj. ne može ga razotkriti kao prevaranta, i oni su uvek u deficitu, ljudi nemaju sećanja na to da se ista roba nekada prodavala primetno jeftinije, pa trgovac nije doživljen ni kao iznuđivač. To je jednostavno skupa roba, premijum segment.

Što su obimi trgovine veći, to se trgovac manje treme oko maksimizacije profita iz svakog sitnog posla, ali sve više ceni propusnu moć svojih prodajnih mesta. I evo ga, on se više ne cjenka oko svakog svekla redačusa, već javno ističe fiksne cene za ceo asortiman. Slično tome, nabavke se vrše po sve dugoročnijim ugovorima. Čestna trgovacka reč počinje da ima vrednost u najširim krugovima, što još više smanjuje troškove trgovine i još jače širi svetsku trgovinu.

Za čoveka koji živi u zatvorenom društvu, dovoljno je poštovati moralne norme u krugu svojih, a strance doživljavati kao prirodne neprijatelje u odnosu na koje je sve dozvoljeno. Za trgovca svako postaje potencijalni klijent ili potencijalni reklamni agent. To preuređuje njihov moral. Oni koji se oslanjaju na prevaru stranaca, na duge staze gube od onih koji brinu o reputaciji.

E, a sada, nakon svih ovih razmišljanja, mogu kratko formulisati čime su osigurani poštovanje NAP-a i zaštita privatnog vlasništva. Oni su osigurani evoluciono razvijenim mehanizmima prilagođavanja čoveka životu u globalnom svetu.

U vezi sa tim, nije iznenađujuće što oni koji danas raspaljuju ratove, to čine upravo pod zastavom borbe protiv globalizma.

Prevarant i iznuđivač, pokretač progresa

Zašto je pravo svojine sloboda, a ne ograničenje sloboda drugih?

Anonimno pitanje

Naravno, pravo svojine je upravo ograničenje sloboda drugih. Pravo svojine je pretenzija na to da se raspolaže određenim objektom i da se spreči da njime raspolažu drugi. Njihova sloboda raspolaganja privatizovanim objektom će prirodno biti smanjena.

Pri tome, naravno, u različitim društvima mogu se praktikovati potpuno različiti redovi ostvarivanja takvih pretenzija, uključujući i one primenljive na različite klase objekata. To mogu biti redovi tipa „želiš da koristiš – uzmi, koristi, a zatim vrati na mesto kako bi mogli uzeti drugi“. Mogu biti redovi „želiš da koristiš – uzmi, a drugima obezbedi takvu zamenu protiv koje se neće pobuniti“. Ili „možeš uzimati sve dok za druge ostane dovoljno objekata istog kvaliteta“.

Ali ipak, govorimo o svojini kada se red korišćenja objekata određuje ekskluzivnijim pravilima, poput onih izloženih u mojoj knjizi u odgovarajućem poglavlju. Naravno, čak i u ovom slučaju uopšte nije neophodno da svaki objekat stečen u svojinu bude u potpunom i bezdelnom raspolaganju onoga ko ga je stekao. Praktike poput korišćenja sopstvene svojine na štetu drugih i dalje će nailaziti na sasvim opravdan otpor.

Postavlja se pitanje, ako su prava svojine samo ograničenja sloboda, zašto onda odjednom tvrdimo da je društvo u kojem se ona poštuju slobodno? Od čega je slobodno? Pre svega, naravno, od rata svih protiv svih. Znajući da imaš pravo na taj predmet i da ga drugi poštuju, nećeš trošiti ogromne resurse na svakosekundnu spremnost da odbraniš svoju vlast nad predmetom u sukobu sa drugim pretendentima, što oslobađa resurse za prijatnije aktivnosti, odnosno povećava slobodu. Znajući da nemaš pravo na taj predmet jer pripada drugome, nećeš tražiti načine za njegovo direktno oduzimanje, već ćeš se fokusirati na povećanje svojih mogućnosti za tržišnu razmenu. To povećava bogatstvo mogućnosti, odnosno, ponovljam, slobodu.

Složenije, ali detaljnije izlaganje o tome kako prava svojine obezbeđuju slobodu u društvu, uvek možete pročitati kod Davida Fridmana u Mehanici slobode, u poglavlju U odbranu svojine.

branilac slobode

Preduzetnička teorija vlasništva

Ubrzo nakon mog prepričavanja članka Konstantina Morozova o tome da libertarijanci moraju ili priznati moralni realizam, ili odustati od ideje da dokažu da je njihova ideologija najbolja, počela sam da pregledam materijale sa nedavno održane konferencije „Kapitalizam i sloboda“ u Sankt Peterburgu. Tamo sam naišla na izlaganje Sergeja Sazonova „Preduzetnička teorija vlasništva“.

Delovalo mi je, a Valerij Kizilov u komentarima na Fejsbuku je potvrdio moju sumnju, da se tema ovog izlaganja prepliće sa Morozovim člankom.

U izlaganju je prikazano da se čisto filozofski koncept vlasništva može zasnovati na dve suprotne osnove: dubinsko privatno vlasništvo (prvobitno je sva svojina imovina pojedinaca, a zatim oni mogu delegirati svoja prava društvu) i dubinsko javno vlasništvo (prvobitno sve pripada svima, a zatim društvo može pristati na izdvajanje nečega u individualno vlasništvo).

Dalje je objašnjeno da ideja dubinskog privatnog vlasništva, u najopšteprihvaćenom Lokovom tumačenju, ima neizbežnu manu – to je upravo ono na šta ukazuje Konstantin Morozov. Osnova primarnog prisvajanja je opšte pravo neisključivog korišćenja bilo kojih napuštenih resursa, ali svaki ko ih prisvoji time lišava sve ostale njihovog prava neisključivog korišćenja. Dubinsko javno vlasništvo, s druge strane, nema takvu logičku manu.

Iako oba koncepta porekla prava vlasništva omogućavaju izvođenje sličnih slika sveta, između njih postoji ozbiljna razlika. Izvodimoći prava vlasništva iz dubinskog privatnog vlasništva, moramo dokazati krajnju neophodnost bilo kakvog državnog uplitanja. Izvodimoći ih iz dubinskog javnog vlasništva, mi, naprotiv, moramo dokazati svako svoje pravo na raspolaganje određenim stvarima – odnosno, da li će to zaista biti društveno korisna upotreba imovine.

Zatim Sergej demonstrira obrazloženje duboke privatne svojine, bez gorenavedenog nedostatka. Pretvaranje običnog objekta u resurs koji se može pretvoriti u svojinu ne dešava se u trenutku Lokovog „mešanja rada sa zemljom“, već u trenutku donošenja preduzetničke procene u njihov račun. Video je kako se može primeniti nešto što nikome nije potrebno – i sve je prisvojio. Lokova kontradikcija se rešava time što se običan objekat pretvara u resurs trenutno, i niko pritom ne gubi svoje neisključivo pravo korišćenja. Ideja duboke javne svojine u okviru ovog pristupa, naprotiv, dobija neotklonjive probleme.

Ukratko, veoma preporučujem da se upoznate sa izveštajem, odlična je zagrevačica za mozak. A ja ću morati da razmislim da li da uključim, i ako da, u kom obliku, ovaj materijal u svoju knjigu.

Ograde uz Ankapu

Šta ako tvoju kuću okruže ogradom dok si išao u Minarkhit po novu kožnu kožicu? U tom slučaju nema nikakvog pokušaja ubistva, i čovek je imao pravo da izgradi ogradu, baš kao što si ti imao pravo da izgradiš svoju kuću pre toga.
Šta uraditi u tom slučaju?
Imaš li pravo da polomiš ogradu da bi prošao?
Da li je to kršenje NAP-a?
A ako takvu betonsku ogradu budu izlivali svaki dan?

Mrzim

Kako održati slobodu izlaska iz zajednica kod ankap-a?

Anonimno pitanje

Za početak predlažem da ponovo pročitaš poglavlje iz Mehanike slobode o trgovini u uslovima anarhije. Ukratko, tamo se govori o Šelingovim tačkama – nekakvim posebnim položajima sistema koji se iz nekih razloga čine onima koji imaju posla sa njim jedinstvenim, pa stoga postoji veća verovatnoća da će na njih pasti na pamet nekoliko potencijalnih ugovornih strana istovremeno u uslovima odsustva prethodnih dogovora. Šelingove tačke, konkretno, pomažu u postavljanju prirodnih granica, čije održavanje štedi napor stranama.

Taj ili neki drugi spontano formirani status kvo je sa svih strana očigledna Shellingska tačka, a njegovo narušavanje će, naravno, nailaziti na određeni otpor. Ako u zajednici muškarci obično pružaju ruku jedni drugima, a žene se grle međusobno i sa muškarcima, onda će žena koja pruži ruku biti dočekana sa sumnjičavostem i vrlo je verovatno da će pokušati da je zagrle. Ako je u zajednici uobičajeno slobodno kretanje kroz tuđe posede, označavajući svoje granice maksimalno neupadljivo, ne zaključavati vrata, svraćati u goste, ostavljati poštu na pragu i tako dalje – onda će pokušaj podizanja gluvog ograde već biti dočekan sa napetom zbunjenošću. A ograda koja izoluje tuđi plac od spoljnog sveta je već otvoreno nepristojno; takav neprijateljski komšija dobiće čitavu delegaciju koja će pokušati da mu objasni da se to ovde ne radi tako. A ako je, naprotiv, uobičajeno zatvarati se ogradama, puštati opasne pse u dvorište i pucati u vazduh pri bilo kakvom pokretu blizu granice, onda će se nova ograda koja onemogućava pristup kući morati posmatrati jednostavno kao neizbežan fakaop: neko je morao toliko da pogreši i ne primeti da je komšija uspeo potpuno da te opkoli svojom teritorijom. Sada će morati da baci neku toksičnu zarazu preko svojih dronova, a tek nakon toga mogu početi mirni pregovori sa komšijom.

Slično je i sa izlaskom iz zajednice. Ako je to uobičajena stvar, da neko stalno ulazi i izlazi, tada se upravo takav otvoren red pristupa doživljava kao prirodan, i za tu tačku će Šeling držati se. A ako nikada nije bilo takvih presedana, tada će sam pokušaj izlaska biti doživljen kao nešto izvanredno, moraćete da se objašnjavate, dokazujete svoje pravo i, možda, nekako nadoknadite onima koji ostaju svoj odlazak. To je, inače, ne tako neverovatna situacija. Zamislite, na primer, radnu grupu koja je planirala obim poslova do određenog roka – i onda vi iznenada odlučite da napustite zajednicu. Mogu vas prosto ne pustiti dok posao ne bude završen, ili vam nametnuti ozbiljnu ugovornu kaznu jer će oni koji ostanu sada morati naporno da rade, a to nisu planirali.

Pokušaj da se progura svoj stav uprkos statusu quo, kakav god on bio, nesumnjivo će naići na otpor, pri čemu on može biti nesrazmerno ozbiljan, čak i ako je zahtev za ustupanje koji se čini beznačajnim. Razlog je jasan: ako jednostavno popustite, novi status quo će biti taj da vi ustupate pod pritiskom. Takve stvari su dobro vidljive pri susretu predstavnika različitih kultura, kada je za jednog ustupanje u sitnicama lep manir i garancija da će vam i drugi u budućnosti izaći u susret – a za drugog ustupanje znači da treba pritiskati dalje dok ne slomite protivnika – jer se protivnik već povukao, treba ga dokrajčiti.

Sada ćemo pričati o receptima. Šta uraditi da ti ne bi oduzimali parcelu, da bi te puštali iz zajednice i tako dalje. Izgradite sebi potrebnu reputaciju. Inače, imali smo veoma dobar video o tome, pogledajte ga ponovo.

Ako imate reputaciju osobe koja, čim vidi ogradu, krene da je ruši bez gledanja, to je baš loša reputacija. Vi rušite ogradu, pucaju u vas, a onda objašnjavaju zainteresovanim licima da je ovaj lud počeo da upada na moju teritoriju, nije slušao upozorenja, pa je moralo da se puca u sklopu samoodbrane. Šteta što je odmah pogubio, nije baš lepo ispalo. Mnogo korisnije je imati reputaciju osobe za koju će se gomila ljudi zalagati. Takođe nije loše imati reputaciju osobe koja može doneti veliku korist, pa je bolje biti njen prijatelj. Ukratko, rad na reputaciji može učiniti čuda.

I za kraj želim da preporučim jedan veoma simpatičan crtani film Klaus. Tamo je baš o tome kako promeniti status quo u situaciji kada je ograditi tuđi dom ogradom, kako ne bi pustio vlasnika, samo nevinčka nestašluk.

Blic-4

Neki likovi sa Reddita su kupili gomilu akcija mrtvih kompanija i uništili „pohlepne“ hedge fondove zbog njihovog shortovanja tih kompanija. Ko je više u pravu u ovoj situaciji?

Analni mađioničar

Više su u pravu oni koji napuštaju kazino i idu da igraju šah.

Već sam jednom analizirala temu o manipulaciji tržištem i još konkretnije, o šemi pump and dump. Razmišljanja su se svodila na to da, ako se time bave trejderi, to je podjednako rizična strategija kao i bilo koja druga. A pokušaji da se to reguliše su upravo ista vrsta manipulacije tržištem. Dakle, ako trgovinska platforma u principu predviđa mogućnost zatvaranja trgovine kako bi se nekome onemogućila dobit, onda na takvim platformama nema šta da se radi. Nije iznenađujuće što su likovi sa Reddita na kraju izbacili akcije i otišli da trguju kriptovalutama. Vremenom će najpametniji od njih čak shvatiti koja kriptovaluta je bolja za kupovinu i držanje, a koja je tek za spekulacije. Ali na kripto berzama im, barem, neće oduzeti igračku, čak i ako se pojavi opasnost da će pomoću nje nekoga razočarati.

Čitam prevod Mehanike slobode. Veoma je interesantno, hvala. Sam engleski poznajem na nivou čitanja englesko-ruskog rečnika, pa ovo neće biti kritika, već pre pitanje. Na kraju poglavlja Retki – znači iscrpljivi pominje se problem obilja. Kako sam samo zbog toga eksplodirao. Obilje je najbolje čemu čovečanstvo može da se nada, i nazvati ga problemom je svetogrđe.

Posle sam se setio da postoje lažni prijatelji prevodioca, i značenje reči problem je mnogo šire nego kod problema – to je i zadatak i pitanje i čak i situacija.

I dalje me prži. Želim da razumem, da li je to samo nepreciznost u prevodu, ili autor zaista misli da obilje ima neke probleme?

Dnari

Prema tekstu mi se činilo prilično očiglednim da autor ironizuje levičare koji tvrde da će pojava obilja izazvati probleme za postojanje privatne svojine. Da, zaista, mnogo toga što je nekada bilo plaćeno postaće besplatno, i to znači samo prelazak na druge šeme monetizacije, kao što vidimo, recimo, na primeru kopija tekstova. Svojina kao koncept neće nigde nestati. Upravo konkurencija u proizvodnji robe i usluga spušta njihovu cenu toliko da ona može postati i nula. Ali da bi se uopšte pojavio problem kako dobiti novac za nešto što je jeftino i lako dostupno, upravo je potreban kapitalizam. Taj paradoks je, zapravo, tema poglavlja.

Zabraniti ili ne zabraniti abortuse?

Razmatrala sam ovu temu – jednom i dva. Mogu samo dodati na prethodno izloženo da je pitanje o tome da li treba raditi abortuse podjednako neprijatno kao pitanje da li treba raditi anesteziju udarcem čekićem u potiljak. Sve dok nemamo dostupne metode anestezije koje ne izazivaju potres mozga kao nuspojavu, postoji ogroman broj situacija u kojima bi takva varvarska metoda bila bolja od njenog odsustva. Ali kada nauka već zakoračila dovoljno daleko napred, anestezija čekićem može biti potrebna samo u veoma egzotičnoj situaciji. Tako je i sa sprečavanjem rođenja deteta. Da li treba zabraniti njegovo hirurško uklanjanje iz organizma bez šanse za opstanak ploda? Sve dok pod rukom nema manje varvarskih metoda, postoji ogroman broj situacija u kojima je bolje tako. Ali kada nam nauka pruža širok izbor sredstava za kontracepciju, hirurški abort postaje mnogo ređa procedura nego što bi mogla biti.

Kako se odnositi prema onima koji iz principa primoravaju da se ne zaštite i da rađaju? Predložite im lečenje upaljenog slepog creva bez anestezije.

Nasilje i prava svojine

Voluntarista, Bitarh

Na početku želim da podelim sa vama prilično zanimljiv materijal u vezi sa temom nasilja i privatnog vlasništva pod nazivom „Politički koncept slobode“. Autor vodi raspravu iz koje proizlazi da prava vlasništva uvek imaju nasilno poreklo, budući da je neophodno primenjivati nasilje da bi se ona zadržala.

Pre nego što dam svoj komentar, unapred ću napomenuti da razmatramo kako privatna prava vlasništva pojedinaca i kompanija (za koja zastupaju libertarijanske desnice), tako i kolektivna prava vlasništva formirana u okviru dobrovoljnih udruženja (za koja zastupaju libertarijanske levice). Međutim, odbacujemo situaciju u kojoj prava vlasništva uopšte ne postoje, jer u takvom stanju stvari nije moguće organizovati bilo kakvu efikasnu reedistribuciju resursa za rešavanje određenih zadataka, jer bi tada apsolutno svako od svakoga u bilo kom trenutku mogao oduzeti bilo koji resurs bez obzira na okolnosti.

Ako se radi o zaštiti neposredne imovine kojom često raspolažete ili koju čak držite u svojim rukama upravo sada, problem njenog zadržavanja ne postoji – neko mora napasti vas nanoseći fizičku štetu (ili barem sa nenultom verovatnoćom nanosa štete) kako bi je oduzeo. Ako nasilje kao pojava još uvek nije iskorenjeno u društvu, možete sasvim opravdano koristiti sredstva za samoodbranu. Inače, ne moraju biti čak ni letalne, to mogu biti sprejevi za biber, elektrošoker, ultra/infrazvuk. Dovoljno će biti naneti agresoru samo veoma neprijatne senzacije, bez dugoročnih fizičkih posledica, kako biste ga primorali da pusti vašu torbu ili napusti kuću. Ako je pak nasilje iskorenjeno, niko vas jednostavno neće napadati.

Što se tiče zaštite udaljene imovine – i nju se može organizovati bez nasilja, na primer, primenom sledećih metoda koje je Bitarh opisao u svom materijalu „Zaštita imovine u društvu koje je iskorenilo nasilje”:

1) Ugovor u okviru ugovorne jurisdikcije, u kojoj će KY uložiti određene napore da spreči kršenje vaših vlasničkih prava. Najočiglednija opcija za nekretnine je ugovor između KY i pružalaca komunalnih usluga (elektricitet, gas, voda) o njihovom isključenju u slučaju skvotačenja ili neplaćanja kirije.
2) Fizičko ograđivanje imanja ogradom i sistem kontrole pristupa: šlajmbar, vrata sa elektronskom bravom.
3) Za situacionu zaštitu, kada vlasnik želi da spreči ulazak bilo koga na svoju teritoriju (na primer, razbesne radnike koji žele da zauzmu fabriku), obezbeđenje na ulazu ili živi lanac ljudi.
4) Za sve stvari koje sadrže elektronske komponente (od aviona, jahti i automobila do kućnih aparata, telefona i slušalica) blokiranje korišćenja bez unosa koda pristupa, skeniranja mrežnjače oka, otiska prsta ili RFID oznake.
5) Mrežni (globalno dostupni putem interneta) sistemi reputacije, u koje se mogu upisivati kršioci privatne imovine, što će za njih rezultirati odbijanjem usluga, bojkotom ili ostracizmom.
6) Sistem opcija. On je već sada široko rasprostranjen u IT kompanijama Silicijumske doline. Angažovani radnik je finansijski zainteresovan za uspeh preduzeća, on će ostvariti profit od rasta kapitalizacije kompanije i nije zainteresovan da krade imovinu poslodavca, jer će prema uslovima ugovora ove opcije biti izgubljene u slučaju protivpravnih radnji sa strane radnika.

Kao što vidimo, zaštita vlasništva ne zahteva nužno nasilje, osim u slučaju direktnog oduzimanja one imovine kojom raspolažete u datom trenutku, ali to već predstavlja agresivan napad na vas, u tom slučaju je samoodbrana dozvoljena. Prava vlasništva i nasilje nisu nužno jedno te isto.

Primer zaštite vlasništva bez nasilja

Ako agresor ubije vlasnika imovine, da li imovina prelazi njemu?

Neko

Vlasništvo je, kao što je sada modno objašnjavati, snop ovlašćenja. Pri čemu se tih ovlašćenja može izumeti đavoliku količinu: što su pravni odnosi u društvu složeniji, to je tih ovlašćenja više, što ih je teže razlikovati i što se snažnije prepliću. Tako, mogu otići u posetu prijatelju i sedeti da radim za kompjuter koji on iznajmljuje zajedno sa stanom od novca svojih roditelja, pri čemu pristup kompjuteru plaćam poljupcem. Koristim piratski operativni sistem i kucam tekst članka koji je obećan klijentu, a za koji sam primio avans. Mogu li u vezi sa tim roditelji prijatelja, vlasnik stana sa kompjuterom i zaposleni proizvođača operativnog sistema takođe da zahtevaju od mene poljubac, i koliki tačno udeo od tog poljupca? Mogu li umesto poljupca poslati momka svom klijentu, kako bi on sam njega ljubio, pošto mu je hitno pa ja moram da radim bilo gde u neparno vreme? Odgovori na ova pitanja čine se očiglednim samo ako u glavi imamo neka približno ista predstavljanja o onome što je ispravno.

Ali predstavljanja o onome što je ispravno prilično zavise od konteksta. Ako ubijem protivnika u video igri, a igra podrazumeva mogućnost pljačkanja leša, tada prelaz vlasništva nad pokojnikom na mene ne izaziva velike rasprave. Ako ista pravila važe u živoj igri uloga, onda i moje vlasništvo nad imovinom ubijenog može biti sasvim legalno. Konačno, ako učestvujem u tako neprijatnoj varijanti igara uloga kao što je pravi rat, onda i tamo prisvajanje oružja, municije i raznih suvenira sa tela ubijenog ne izaziva neshvatanje okoline.

Štaviše, ratni plen se ne može svesti samo na stvari sa leša. Ako Navaljni sutra ubije Putina, on bi itekako mogao da polaga prava na nasleđivanje predsedničke funkcije u Rusiji, i pokažite mi onog čudnog čoveka koji bi to osporio. Propisujte mu trostruku dozu fantazije.

Ali čim pređemo u kontekst u kojem se ubistvo ne smatra načinom rešavanja konflikta, ono prestaje da bude i legitimni način sticanja imovine ubijenog. Nakon toga, čitav paket ovlašćenja za ubicu će se skupiti na samo stvarno posedovanje onoga što je uspeo da skine sa ubijenog, i to samo dok mu se ne oduzme.

Madam predsednice, izaberite, molim Vas, jelo na koje ćete staviti Vaš trofej tokom inauguracije.

Blitz 3

Kako će komercijalni nekretnine funkcionisati u ankapu?

Placeholder

Zanimljivo pitanje. Češće se pita kako će u ankapu funkcionisati nešto iz sfere takozvanih javnih dobara. Komercijalne nekretnine, pak, predstavljaju privatno dobro. Kod države, pravo privatnog vlasništva je u određenoj meri uslovno, jer zavisi od toga da li će država promeniti mišljenje o priznavanju tog prava i da li će odlučiti da nacionalizuje neki objekat. U ankapu je pravo privatnog vlasništva takođe uslovno i zavisi od toga koliko snažnu negativnu eksternaliju vlasnik imovine stvara okolini.

Dakle, ako treba direktno odgovoriti na postavljeno pitanje: komercijalne nekretnine će u ankapu funkcionisati tako da stvaraju minimum negativnih eksternalija i maksimum prihoda. Oni preduzetnici koji će bolje od drugih rešavati ovaj optimizacioni zadatak, uspevaće.

Kako će privatni detektivi funkcionisati u ankapu? Već na prvi pogled izgleda da ne smeju narušavati tuđu svojinu.

Analni mađioničar

Kao što sam već pomenula u odgovoru na prethodno pitanje, privatna svojina je uslovni pojam. Pa, ovu moju omiljenu mantru o tome da su prava zapravo zahtevi koji se trpe, sigurno ste već naučili napamet. Zato privatni detektiv prvo, ako je moguće, vodi istragu ne kršeći tuđe pravo svojine i uopšte nikoga ne uznemiravajući – na primer, putem otvorenih podataka, snimaka javnih kamera, analize dokaza koje je klijent dostavio i slično. Ako tokom istrage stekne interes za ono što se nalazi na nečijoj svojini, traži načine da dobije saglasnost vlasnika. Ako ne dobije saglasnost, obično se uspe pronaći zaobilazni putevi.

A u situaciji kada sve niti odlučujuće vode ka jedinstvenom dokazu koji kontroliše neki vlasnik koji ne želi da mu omogući pristup, to se ispostavlja kao opravdana sumnja da je taj vlasnik u najgorem slučaju upravo traženi prestupnik, ili njegov saučesnik, ili u najboljem slučaju neko ko saoseća sa njim. I upravo tu vlasnik može biti suočen sa izborom koji će mu doneti manje troškova: opravdane sumnje u saučesništvo u krivičnom delu ili davanje detektivu prava na istraživanje na njegovom terenu.

Dodajmo takođe i alat kao što je nagrada za pomoć u istrazi – ako onaj prezvanični vlasnik shvati da će za svoju neprijatnost dobiti nagradu, zašto ne bi podneo nevoljnost.

Pretpostavimo da je nastupio ankap, i da je na ulici čovek ubio čoveka. U trenutnom sistemu, time će se baviti policija. A ko će se baviti tim slučajem u ankapu? Privatne detektivske organizacije? Ali njima je potrebno platiti, a šta ako čovek nije imao rodbinu ili prijatelje?

anonimno pitanje

Pa, ovo je već primer tradicionalnog pitanja o ankapu: kako će se obezbediti javno dobro. Srećom, naveli ste mesto ubistva: ulica. Zadatak ulice je da obezbedi masovno kretanje ljudi u okviru naseljenog mesta. Kako će tačno vlasnik ulice monetizovati rešavanje ovog zadatka – to je zasebno pitanje. Nas u ovom slučaju zanima ono što nekažnjena ubistva na ulici ometaju izvršavanje zadatka masovnog nesmetanog kretanja po njoj. Ako vlasnik ulice ne rešava ovaj zadatak, ljudi će morati ili da izmišljaju načine da se osiguraju na toj ulici, ili da se drže dalje od tog zlog mesta. U drugom slučaju saobraćaj opada, i to direktno udara na prihode vlasnika ulice. U prvom slučaju povećavaju se troškovi stanovnika, oni postaju manje platne sposobni, i prihod vlasnika ulice opada indirektno. Dakle, on ima ekonomske stimulanse da reši ovaj problem, čak i ako nije direktno obavezan da obezbedi bezbednost na svojoj ulici.

Naravno, ako vlasniku ulice uspe da sakrije incident, to će uštedeti troškove. Ali znate već te ljude: večno nešto istražuju, večno su nečije paranoične… Čim ovaj epizod ispliva na videlo – počeće razne nagađanja o tome da ovde svake noći izvode desetine leševa i da je vreme da se beži iz ove kloake. Ma nema šanse, otvorenost je isplativija.

Grad, poznat po tome što je bezbednost na ulicama tamo obezbeđivao volonter. Pa, to je takođe način, naravno, ali obično heroizam samo jednog maskira nesposobnost drugih.

Radi višeg dobra

Bitarh je zamolio da se prokomentariše njegova članak o zaštiti vlasništva u društvu koje je iskorenilo nasilje, samo da se ne zadržava previše strogo kritikovanjem.

Podsećam da je glavna ideja Bitarha sledeća. Cena oružja se smanjuje, njegova destruktivna moć se povećava, zatim ekstrapoliramo grafikon broja muškaraca kroz vreme i dobijamo da će nakon nekog vremena jednom čoveku, laganim pokretom ruke, biti moguće uništiti celo čovečanstvo. Da bi se to sprečilo, Bitarh predlaže da ljudima unapred vežemo ruke, kako ne bi mogli da izvode lagane pokrete, i tada će čovečanstvo biti spaseno.

Kako vezati ruke? Potrebno je masovno naoružanje. U tom slučaju, svaki napad na život drugog čoveka mora dovesti do trenutnog uništenja agresora. U takvim uslovima, racionalni agenti se neće usuditi da ugroze nečiji život.

Ali postoji problem: pored napada na život, postoje i napadi na vlasništvo, a pravo vlasništva je predmet dogovora između ljudi i ono može biti osporavalo. Zato Bitarh postavlja postulatu: primena nasilja radi zaštite sopstvenog vlasništva je neprihvatljiva. Predlaže se izbor između novčanika ili života – može se izabrati život, a pri pokušaju napada na život, uništiti napadača. Ali ako, recimo, neki skvotersi zauzmu vašu privremeno praznu kuću, onda je gotovo. U najboljem slučaju možete zamoliti komunalne službe da im isključe svetlo. I to je nejasno, da li će vam izaći u susret ako skvotersi plaćaju struju.

Kako rešavati ovakve probleme? Kako želite, odgovara Bitarh, to su vaši problemi, samo da nema nasilja. I navodi kao ohrabrujući primer priču o tome kako su države pod pretnjom nasilja zabranile upotrebu DDT-a, umesto da to prepuste tržištu. Pomoću državnog pendla pobedili su DDT, pobedili su ozonske rupe, pobeđujemo globalno zagrevanje i koronavirus, pobeđujemo zdrav razum – izborićemo se i sa nasiljem.

Etatizam je intelektualna bolest kod koje čovek stavlja pretpostavljene vrednosti spekulativnih kolektivnih subjekata iznad stvarnih individualnih vrednosti.

Budite zdravi!

Kako se anarho-individualizam i libertarijanstvo međusobno odnose?

Da biste dobili živu sliku o anarhoko-individualizmu, mogu preporučiti da poslušate takvog anarhoko-individualistu kao što je Aleksandar Tatarkov. O svom svetskoggledu govori prilično mnogo. A mi ćemo razgovarati o razlikama u odnosu na libertarijanstvo.

Osnovni postulat anarhoko-individualiste jeste taj da upravo pojedinac određuje sebi kako će graditi svoj život i svoje odnose sa okolinom, a bilo koji norme koje dolaze spolja imaju za njega status dobrih želja, i on ima puno pravo da ih izvršava, uzme na znanje, ignoriše, demonstrativno krši i tako dalje. Naravno, anarhoko-individualista je saglasan sa tim da snosi punu odgovornost za izabrani liniju ponašanja, ali zadržava za sebe pravo da izbegne tu odgovornost. Jedino u čemu se anarhoko-individualista ograničava je to što se ne bavi izgradnjom institucija vlasti, to je tabu. Kršenje ovog tabua pretvara ga u običnog makijavelistu.

Nije teško videti da anarhoko-individualista, ne kršeći svoje principe, može postojati sa okolinom i u stanju hobsovskog rata svih protiv svih, i sedeti u lotosu dostižući prosvetljenje, i pridružiti se bilo kojoj kooperativnoj aktivnosti, i ankapovati kao privatni preduzetnik.

Osnovni postulat libertarijanstva je princip samo-pripadnosti. Čovek pripada samom sebi, i to je prilično blisko predstavljanju anarhoko-individualista. Ali to takođe znači priznanje institucije vlasništva, jer ako se vlasništvo potpuno negira, onda ne može biti govora ni o samo-pripadnosti, a ako se vlasništvo delimično negira, to znači dopuštanje narušavanja samo-pripadnosti, na primer, prisile. Zato se libertijanac, za razliku od anarhoko-individualiste, ograničava ne samo u izgradnji institucija vlasti, već i u narušavanju tuđeg vlasništva.

Od kada je libertarianizam izmišljen, sam fenomen vlasništva je bio predmet analize i sada se obično tumači kao čitav skup različitih prava. Maksimalistički pristup vlasništvu, kada se ono tumači kao apsolutno neograničeno pravo raspolaganja objektom, veoma je pogodan za crtanje karikatura o libertarianizmu ili bilo kakvu drugu kritiku istog. Takvih pokušaja u informacionom prostoru ima mnoštvo, a od najzanimljivijih navešću tekst Laksi Katal Fundamentalni problemi anarho-kapitalizma.

Anarho-individualizam je pogodna osnovna okvirna struktura u kojoj čovek deluje gradeći od nule svoje odnose sa nepoznatim okruženjem, gde važe njemu nepoznata pravila, ili pravila koja još uvek nisu utvrđena.

Libertarianizam je sledeći logičan korak ka izgradnji mirnog, prosperitetnog društva, kada ljudi već generalno priznaju pravni subjektivitet jedni drugih, a samim tim mogu razvijati okvire za definisanje prava vlasništva i njihovog prenosa.

Napomenaću da libertarianizam nije u potpunosti sinonim za anarho-kapitalizam. Radi razumevanja razlika, upućujem čitaoca na odgovarajuće poglavlje Friedmanove Mehanike slobode Da li je anarho-kapitalizam libertaren?