Тег: vlasništvo

Kako stvari stoje sa radio-talasima u vreme ankap?

U državnom sistemu, signale radio-stanica ili telefonskih tornjeva praktično niko nikada ne blokira, jer bi zlonamernik bio trenutno pronađen (to je veoma jednostavan zadatak), a zatim bi bio prisiljen da plaća kazne, kompenzacije itd. (teško je poreći da je to pravedno).

Kod ankap-a, ovaj zlonamernik takvim delima, suštinski, neće prekršiti NAP, neće narušiti tuđu svojinu itd., što znači da, prema logici, neće snositi kaznu. Ali to ipak nije pravedno.

Anonimno pitanje (praćeno donacijom u iznosu od 0.00047976 BTC)

Ispalo je tako da sam već veoma detaljno odgovorila na veoma slično pitanje o tome kako se u ankap-u uspostavljaju prava svojine nad radio-frekvencijskim opsezima, pa se prvo upoznajte sa odgovorom, pa ćemo nastaviti sa razmatranjem.

Analizirajući princip korišćenja radio-frekvencijskih opsega, konstatovala sam da je to u ekonomskom smislu redak resurs, pa stoga može biti pretvoren u svojinu. Štaviše, kao što i sami primećujete, kršenje prava svojine (neovlašćeno korišćenje rezervisane trake) prilično je lako utvrditi. U uslovima ankap-a, odnosno razvijenog tržišnog decentralizovanog pravnog poretka, takvi sporovi se lako prenose na sud. Osnov za obraćanje sudu je očigledan: kolizije u komunikaciji povlače sasvim merljivu štetu, svi logovi se vode, tako da se šteta može izračunati sa veoma velikom preciznošću.

U uslovima dominacije države, često se dešava da, na primer, snimci snaga blokiraju komunikaciju u određenom području, i obično je to država dovoljno autoritarna da se čak ne ni pomisli na nadoknadu štete. Ipak, čak i u državama se dešavaju presedani sudske zaštite prava na korišćenje radio-talasa. Tako je pre godinu dana, po presudi suda u Sudanu, tužiocu vraćen pristup mobilnom internetu, od kojeg je prethodno vojna hunta isključila celu zemlju. Na taj način, ako je čak i u uslovima slabe zaštite prava svojine ponekad moguće ih obnoviti, onda će u ankap-u, gde se takvim stvarima posvećuje mnogo više pažnje, slični problemi biti izuzetno retki.

Advokat Abdelazim Hassan garantuje: pravo na korišćenje radio-talasa poštuju čak i u Africi, a kamoli u ankapu

Blockchain registri, nastavak diskusije

Aleksej Konašević

Hvala na Vašem komentaru. Izbegavao sam pitanja političkog uređenja sistema, a predstavljena konceptualna ideja opisana je jezikom trenutnog sistema. Ali arhitektura je mnogo šira. Ove protokole sam razvijao sa neustrašivim kripto-anarhistima koji su u ideji „filtera kao jurisdikcije“ videli svoju prednost. Oni se primenjuju za samoorganizovane zajednice, što znači da centralni organi vlasti nisu potrebni, može se ukinuti delegatska demokratija, na primer, može se omogućiti direktno e-glasanje na istom tom blockchainu.

Jedan od problema na koji sam ukazivao je pogrešno pretpostavljanje da možemo proći bez trećih lica. Jednostavno je da je trenutno glavno treće lice država u vidu čuvara registara. Ali sam registar više ne treba „čuvare“. Blockchain obavlja tu funkciju. Ostalo je samo zameniti službenike registratora decentralizovanim sistemom validatora u različitim sferama. Ali najvažnije je – otpornost ovog modela na sve vrste pritisaka. U svom naučnom radu opisujem kako se može suprotstaviti potencijalnoj digitalnoj diktaturi.

Na nivou blockchainova digitalna diktatura neće moći ničemu da uskrati. Ljudi mogu upisivati u blockchain sve, bilo da je to legalno ili ne – nije važno, to je samo repozitorijum gde se fiksiraju svi činjenice. Kao što sam objasnio, iznad blockchainova imamo sistem „filtera“, odnosno ono što smatramo legalnim ulazi u zajednički kotao – u aktuelni registar prava vlasništva i građanskog stanja. Ali tu bazu niko ne drži. Pošto je protokol isti za sve, svako ko želi da pogleda u bazu podataka (ona ne mora biti jedna zajednička, već može biti mnogo specijalizovanih: matične knjige, katastar zemljišta itd.), preuzima skup blockchainova i nanosi preko njih taj protokol.

Dok god verujemo vlasti, koristimo protokol, postavljamo ga preko nje, i svi, nezavisno jedni od drugih, dobijamo istu bazu podataka lokalno na svojim računarima. Legitimizacija se odvija kroz dobrovoljno prihvatanje protokola. Elementi protokola (pametni zakoni i sudske odluke) takođe se upisuju u blockchain. Ali ako vlast izgubi meru, celu tu nadogradnju se može srušiti, a podaci u blockchainu neće pretrpeti nikakvu štetu (svi činjenice, bilo da su legalne ili ne, upisane su tamo, uključujući i nezakonite odluke zvaničnika i sudova). I kao rezultat restartovanja vlasti, na sve te stare zapise može se primeniti novi model pravde i zakona. Ako je službenik Bob oduzeo zemlju Alisi, nakon rušenja vlasti nova vlada jednostavno obriše staru bazu podataka, kreira nove filtere i ponovo skenira blockchain sa novim filterima. Prema novim pravilima, Alisa biva vraćena u svoja prava jednostavnim proglašavanjem zapisa o oduzimanju zemljišta nevažećim.

Nastavljajući temu, evo kratkog snimka o CBDC i kriptovalutama centralnih banaka, koje uopšte nisu kriptovalute, već čista laž.

https://youtu.be/bVFmpHaoBDA

Registracija prava svojine kod ankapija

Kako će izgledati registracija prava vlasništva nad objektima imovine (zemlja, nekretnine, preduzeća, hartije od vrednosti, fajlovi(?)) u uslovima odsustva monopolističkog registratora (EGRN i ostalo)? Da li će biti obavezna? I šta je sa paketima prava kod ankap-a?

Slobodni čitalac

Paketi prava su samo analitički alat za dublje razumevanje fenomena koji u običnom govoru nazivamo vlasništvom. Bilo koji odnos subjekta prema objektu može se opisati kroz pakete prava, bez obzira na to da li je u pitanju ankap ili socijalizam. Jednostavno, u socijalizmu određeno vlasništvo, recimo, ne daje pravo na ostvarivanje dobiti od njega, a u ankap-u daje. Tako, na primer, prava na zemljišni parcel mogu podrazumevati pravo zabrane kršenja granica, a mogu biti opterećena služnošću koja obavezuje da se obezbedi, recimo, slobodan prolaz. Svi ovi paketi prava nastaju kako kao rezultat zaključivanja direktnih ugovora, tako i jednostavno usled utvrđenih tradicija. Svako pravo je zahtev koji se toleriše, i ako se neki zahtev osporava, to znači da je to konkretno pravo ugroženo.

Onima koji jedva razumeju o čemu se radi u prethodnom pasusu, preporučujem da pogledaju video Borisa Jurovskog, koji se baš tako i zove: vlasništvo kao paket prava.

Sada prelazimo na registraciju prava vlasništva. Titula vlasništva nad bilo kojim objektom koji se može jasno odrediti veoma jednostavno se čuva u nekom od registara. To mogu biti objekti kao što su „zemljišna parcela sa takvim i takvim granicama“ ili „pametni telefon sa takvim i takvim serijskim brojem“ ili „fajl sa takvim i takvim kontrolnim sumom“.

Kako vlasnička prava dospevaju u registre? U njih ih unose vlasnici imovinskih objekata u svrhu informisanja svih o svom vlasničkom pravu, što je pre svega neophodno za potvrdu da to pravo postoji. Održavanje registra zahteva resurse, pa će oni koji odluče da se bave ovim morati da osmisle šemu monetizacije servisa. Može se uzimati novac za postavljanje informacija o imovinskom objektu u registar. To nosi rizik od nepotpunosti registra. Može se uzimati novac za dobijanje informacija iz registra. To nosi rizik da će informacije biti dobijane jeftinijim putem. Može se osnovati fond, hraniti ga neko vreme, a kada registar počne da pokazuje svoju potrebu širokom krugu ljudi, fond će u potpunosti moći da razvija registar putem donacija.

Alternativa registrima je arheologija vlasničkih prava, kada, želeći da se uveri da kupljena imovina zaista pripada prodavcu, potencijalni kupac upoznaje sa dokumentom koji fiksira sticanje imovinskog objekta, na primer ugovorom o kupoprodaji, zatim se obraća prethodnom vlasniku, raspituje se kako je on nabavio objekat, i tako sve dok ne nahrani svoju paranoju. U suštini, to je ista metodika kao i analiza blockchain-a – samo bez blockchain-a. Takođe, ako je reč, na primer, o zemljišnom delu, može se raspitati komšije da li zaista poznaju prodavca kao vlasnika parcele, ili je on samozvanac.

Ali to malo pomaže u situaciji kada vlasnik imovine prodaje isti objekat istovremeno nekoliko lica, uzima novac od svakog, a zatim neka se raspravljaju kako žele. To je upravo ono dvostruko trošenje, od kojeg se u slučaju bitcoin transakcija preporučuje sačekati nekoliko potvrda pre nego što se transakcija smatra uspešnom. Nažalost, blockchain nije internet stvari, kako je snalažljivije formulisao Ivan Ivanicki u svom članku na Habru. Informacije u registru, bilo da je centralizovan ili distribuiran, mogu odstupati od onoga što predviđaju uslovi transakcije. Za zaštitu od većine ovakvih prevarantskih poslova dovoljno je privremeno zamrznuti sredstva plaćena za kupljeni objekat. Tokom tog vremena, problem postojanja više prisenika na isti vlasnički naslov će isplivati, ali prodavac neće stići da dobije novac, te će se on moći vratiti neuspešnim kupcima. Takvo odlaganje plaćanja može se realizovati kako preko poverenog posrednika, tako i, možda, putem pametnih ugovora (iako nisam stručnjak u ovoj oblasti).

Kako vlasničko pravo (ili bilo koje drugo apsolutno pravo) može nastati SAMO iz dobrovoljnih ugovora?

I ili ću morati da zaključim ugovor sa svim ljudima na Zemlji, ili će postojati neka spoljna prisila, zar ne?

katta

13. februara na kanalu Debate o anarhiji upravo smo diskutovali sa ankomima o temi prava vlasništva, tako da ću sada u zameku sa zadovoljstvom još malo prodiskutovati o ovoj temi.

Pravo je zahtev koji se toleriše.

Razmotrimo pojavu nekog prava od nule. Postoji grupa, čiji jedan član iznosi zahtev. Na primer, „zauzimam ovu stolicu, zato sam seo na nju prvi“. Ako ostali tolerišu ovaj zahtev, sledeći može zauzeti bilo koju slobodnu stolicu, i iz ponavljanja sličnih zahteva formira se pravna tradicija upravo za tu grupu: pravo korišćenja – pripada prvom zahtevocu.

Pretpostavimo da je neko osporio to pravo i rekao, na primer: pređi ovamo, želim da sednem pored Maše. Redovni zahtevi ove vrste mogu dopuniti pravnu tradiciju pravilom: uz uzajamni dogovor se može razmeniti pravima korišćenja.

Na kraju, neko može izneti zahtev u obliku: silazi, ili ćeš dobiti pre’]), ako se takvi zahtevi redovno zadovoljavaju, čestitam, u ovoj grupi se pojavilo pravo jačeg.

Što više nečiji zahtev budi u vama želju da ga osporite, to ga više smatrate nepravednim. Ali na to da li ćete ga zaista osporiti, utiče još nekoliko faktora. Prvo, vaš lični interes: koliko su veliki vaši troškovi od toga što će nepravedan zahtev biti sproveden. Drugo, vaša samouverenost: koliko procenjujete svoje šanse da primorate zahtevca da odustane od zahteva. Treće, vaša tvrdoglavost: koliko velike troškove ste spremni da podnesete radi osporavanja tuđeg nepravednog zahteva.

Dakle, pravo, prvo, nije apsolutno: svako ima svoje mišljenje o tome ko koja prava poseduje. Drugo, za uspostavljanje prava nije neophodna eksplicitna saglasnost svih zainteresovanih strana, odnosno sklapanje ugovora sa njima. Dovoljan je njihov otpor. Iz ponavljajućeg iskustva zahtevanja prava i reakcije na te zahteve formira se pravna tradicija društva. To što je najteži argument za potvrđivanje nečijih prava ugovor sa prethodnim nosiocem tih prava – to je široko rasprostranjena pravna tradicija. Razlog tako široke rasprostranjenosti upravo ove tradicije je taj što veoma mnogi smatraju takav mehanizam potvrđivanja prava pravednim.

Ipak, možete se sasvim lako susresti sa situacijom u kojoj vaše pravo vlasništva stečeno ugovorom, koje je bilo priznato u jednom društvu, neće biti priznato u drugom. Na primer, suočićete se sa činjenicom da hašiš, koji ste pošteno kupili na jednom mestu, na drugom mestu ne samo da se ne smatra vašom svojinom, već je i povod za lišavanje vašeg prava na slobodu kretanja. I ako mislite da su kod ankapovske takvi sukobi nemogući, moram vas razočarati. Mogući su, iako je malo verovatno da će biti toliko uočljivi.

Kako to – nemam pravo? Pa ja sam pošteno kupila taj hašiš!

Ako životinje nemaju subjektivnost, da li ih je moguće jednostavno ubijati bez kršenja NAP-a, ako žive na tvojoj teritoriji — na primer, u zoološkom vrtu?

Harambe

Jasno je da vas verovatno ne zanima opravdanost ubistva koje izvršim na svom teritoriju, na primer, komarca. Štaviše, verovatno nećete obratiti pažnju ako ubijem komarca i na tuđoj teritoriji, osim ako mi direktno ne ukažu da je to vredan komarac u privatnom vlasništvu i da ga ne smem ubiti.

Takođe, nije sigurno da će vas mnogo zanimati opravdanost ubijanja različitih mesnih životinja u klanicama u svrhu naknadne prodaje mesa, iako postoje ljudi koji to ipak osporavaju. Jadni oni: sva ova klopka žive samo onoliko koliko je njih uzgoj isplativ. Nema koristi – nema stoke. Broj krava, svinja i ostalih zečeva naglo će se smanjiti, a oni koji su suvišni sa tačke gledišta kapaciteta prirodnog staništa će ili izgladneti ili će ih ljudi ipak morati pažljivo pojesti, ne obnavljajući postojeće stado. Čim čovečanstvo uspostavi proizvodnju sintetičkog mesa koje je jeftinije i ukusnije od prirodnog, desiće se upravo ta priča: niko nije zainteresovan da čisti stajsko đubrivo kada se stek štampa na štampaču.

Ali, sudeći po vašem nadimku, vi ipak ne govorite o životinjama uopšte, već o retkim vrstama čije je prirodno stanište neznatno i koje žive skoro isključivo u zoološkim vrtovima, uglavnom zato što bi čovek platio novac za pravo da ih vidi. Te životinje su predmeti luksuza i, naravno, niko ih neće ubijati bez ozbiljnih osnova za to. Nesrećan slučaj sa vašim imenjakom je situacija u kojoj su stradali svi učesnici: dete koje je povredilo, majka koja je pretrpela ozbiljan stres, zoološki vrt koji je bio primoran da, kako bi izbegao troškove povezane sa mogućom smrću deteta, uništi vrednu životinju, i na kraju, sam Harambe.

Ne znamo koliko brzo zoološki vrtovi prestati će biti isplativi jer će ljudima postati odvratno da gledaju životinje u kavezima. Kada se to desi, životinjama će za život ostati prirodni rezervati, a ljudi će sami od sebe odlaziti tamo u kavezima, ili na neki drugi način koji ne narušava privatnost životinja. Uopšte, što više resursa čovek može da izvuče bez ozbiljnih transformacija prirode, to je manja njegova potreba za tim transformacijama. U svetu gde se sve materijalne potrebe čoveka zadovoljavaju snagom misli, praktično cela planeta će dospeti pod vlast netaknute prirode. Takva je to naša bezazlena životinja.

Pitanje emancipacije

ের

Prema principu samoposedovanja, čovek poseduje svoje telo i njegove derivate. Da li iz toga ne sledi da majka (ili oba roditelja) poseduje svoje dete?

Kod ankap-a, pod kojim uslovima razumno biće/program, koje nije čovek, prestaje da bude vlasništvo i dobija prava jednaka ljudskim?

Dmitry

Zaista, prema principu samoposedovanja, i dete i veštačka inteligencija su vlasništvo svojih tvoraca. Ali sam pojam vlasništva je konvencija. I koji tačno prava podrazumeva pravo vlasništva je takođe konvencija. Neka razumna bića pristaju da trpe određeno ponašanje drugih razumnih bića ako iz nekog razloga veruju da oni imaju pravo na to. Generalizujući nebrojeno raznoliko ponašanje najrazličitijih razumnih bića, mudri pravnici formulišu pravne principe u kojima se, između ostalog, kaže:

  • o tome koji skup prava naziva se pravom vlasništva
  • o tome šta je čovek
  • o tome da razumno biće poseduje pravo vlasništva nad samim sobom
  • o tome da pošto dete gotovo neizbežno izraste u razumno biće, smisleno je unapred mu priznati deo prava razumnog bića
  • o tome na koji način će dete koje raste dobijati ona prava koja mu pri rođenju još nisu bila dodeljena
  • o tome kako razumno biće, koje nije čovek, može dobiti prava jednaka ljudskim

    • Zaključci različitih pravnika se mogu razlikovati. Različiti ljudi mogu deliti mišljenje različitih pravnika u različitoj meri. Neki ljudi su spremni da primenjuju nasilje radi potvrđivanja svojih predstava o pravnoj doktrini, a neki nisu spremni.

    A ankap u kontekstu razmatranog pitanja je samo takva pravna doktrina koja tvrdi da ne postoji niko čije bi mišljenje po tom pitanju bilo jedino i aprijorno tačno, i koje treba nametnuti svima ostalima putem neograničene upotrebe sile.

    U trenutku kada izjavite da je ankap princip samoposedovanja uveđen u apsolut, ili princip neiniciranja nasilja uveđen u apsolut, ili princip slobode ugovaranja uveđen u apsolut – vi odstupate od principa ankap-a. Držite svoj apsolut dalje od dece (i drugih graničnih pravnih fenomena).

    Uklonite apsolut od dece!

Kako pri ankapu uhvatiti Pokemone u Pokemon GO? Pa svuda je privatna teritorija!

Strogo govoreći, prilikom ankap-a privatni teritorij nije svuda, već samo tamo gde ga je neko privatizovao. Ali, pošto je reč o konkretnoj igri, jasno je da se pre svega govori o gradu, a tamo svaki komadić zemlje nekom i pripada.

Kao što sam već pisala, odgovarajući na klasično pitanje o putevima, a zatim malo razvijala misao odgovarajući na regulaciju saobraćaja, cilj vlasnika zemlje je ostvarivanje dobiti od nje, a da bi se ostvarila dobit od zemlje u gradu, potrebno je obezbediti infrastrukturu, kako bi klijent sa novcem mogao lako i udobno da dođe upravo kod njega i ostavi novac kod njega. Ili, da bi radnici i materijali podjednako lako stizali do nepokretnosti, ako on ne radi prodaju, već proizvodnju.

Jasno je da ako vlasnik nekog objekta želi da privuče najširi krug klijenata, njemu nimalo nije u interesu da filtrira iz opšteg toka one koji bi želeli da uhvate ukusnog pokemona na njegovoj teritoriji i da im u tome protivreči. Naprotiv, ako je takva igra trenutno popularna, oni koji žele da obezbede priliv klijenata morali bi se takmičiti ko će od kompanije koja proizvodi pokemone naručiti najbolji asortiman pokemona upravo na svojoj lokaciji, i bilo bi poželjno da jedan ili dva budu potpuno ekskluzivni. Na primer, hraniti svakog uspešnog lovca pokemona vinom u sinagogi je kul, ali još je bolje ako se tamo može dobiti jedinstveni jevrejski pokemon koji će odbijati da se bori subotom i uvek odgovarati pitanjem na pitanje.

Isto tako, oni koji bi želeli da se pokemoni ne hvataju baš na njihovoj teritoriji, mogli bi jednostavno da se obrate kompaniji koja proizvodi pokemone sa zahtevom da ukloni ceo zoološki vrt iz konkretne lokacije. Na primer, postoje svi razlozi da se u pozorištu ne pojavljuju pokemoni, jer uključeni telefoni smetaju glumcima i drugim posmatračima.

Kako će se tačno odvijati pravne bitke između proizvođača ovakvih igara i njihovih klijenata sa jedne strane, i vlasnika ovih ili onih objekata sa druge strane, ne bih se usudio predvideti u detalje. Jasno je da ako ispred ulaza iz nekog razloga stoji zahtev da se telefon isključi ili preda, biće prilično teško sudski osporiti blago prisiljavanje na izvršenje tog zahteva i izbacivanje sa teritorije u slučaju odbijanja da se on ispuni.

U stvari, sve je to egzotika, pošto se pokemoni češće pojavljuju negde u parkovima i drugim javnim prostorima, jer je jedan od ciljeva igre bio jednostavno izvući ljude u šetnju. Sumnjam da će u privatnom parku biti zabranjeno zuriti u telefon u hodu, tamo čak teško da će zabraniti i seks – čemu, ako umesto toga mogu da prodaju gumice i izdaju prekrivače u zakup?

Šalom!

Posle smrti čija postaje vlasništvo leš osobe?

anonimno pitanje

Hvala na zanimljivom pitanju. Zaista, leš je prilično specifičan predmet svojine.

U prvom približenju, sve je jednostavno. Čovek poseduje pravo svojine nad svojim telom, stoga on taj i da odredi u čiju će svojinu njegov leš preći, ili da izdaje plaćena naređenja o tome kome i koje tačno manipulacije sa lešem treba izvršiti. Ako je ugovor za sprovođenje tih manipulacija zaključen – ugovorne strane su obavezne da ih izvrše. Ako nisu data uputstva o pripadnosti leša, leš može biti prisvojen od strane prvog ko izrazi takvu želju.

Međutim, u praksi se javljaju proceduralne komplikacije. Samo ću navesti neke od njih, kako bi se razumelo zašto teorijski model može da zakaže.

Prvo, leš se može pojaviti u zatvorenom prostoru koji je pripadao bivšem vlasniku leša. Čovek je zaspao u svojoj kući i nije se probudio. Da bi se razumelo da je vlasnik kuće umro, potrebno je ući u kuću, ali dok ne postoji sigurnost da se vlasnik kuće promenio usled smrti prethodnog vlasnika, ulazak u kuću će se smatrati kršenjem prava svojine vlasnika. Što se više poštuje pravo svojine, to je manja verovatnoća otkrivanja leša. U idealnoj situaciji, kada je poštovanje prava svojine beskonačno veliko, činjenica smrti nikada neće biti utvrđena, i leš nikada neće preći u čijuđe svojinu, ostajući pogrešno priznat kao svojina pokojnika.

Drugo, prisvajanje napuštenog leša može biti povezano sa zahtevima onih koji mogu pretpostaviti umešanost onoga ko je prisvojio leš u sam čin smrti. Na primer, ako neko mirno sedi na obali i odjednom vidi kako pored njega pluta leš njegovog neprijatelja, u njegovom interesu može biti da ne prisvoji leš, već da mu dozvoli da mirno nastavi da pluta, što će mu, naravno, pokvariti zadovoljstvo.

Treće, čak i ako je neumešanost onoga ko je pronašao leš u njegovom pojavljivanju očigledna, i dalje se javljaju poteškoće u određivanju trenutnog statusa objekta. Leš može već biti u vlasništvu naslednika, jer je pokojnik unapred dao odgovarajuće naređenje. Dakle, pre nego što prisvoji leš, subjekt koji poštuje prava svojine biće primoran da preduzme korake u identifikaciji pokojnika i njegovih naređenja u slučaju smrti.

Takođe, prilikom otkrivanja leša, sasvim je razumno pretpostaviti da su prijatelji pokojnika već počeli da ga traže, a ako je uzrok smrti bilo nasilje, njih bi mogla da zanima potraga za krivcem, i čak i ako nemaju prava na leš, mogu se obratiti onome ko ga je pronašao sa molbom da im preda leš radi obdukcije i sličnih manipulacija.

Reč je o tome da nije teško pogoditi da sve ove suptilnosti čine leš kao robu veoma neликvidnom i malo kome potrebnom. Zato će se pitanje „kome pripada leš“ pre pojavljivati u kontekstu razmišljanja o temi „kako se otarasiti pronađenog leša“, a ne o temi „kako bi ga najbolje iskoristiti u domaćinstvu“. Stoga, čak i u situaciji kada je leš nečiji neznan, i nije jasno da li će ga tražiti, odluka da se on sahrani i zapamti mesto sahranjivanja biće sasvim opravdana, i, najverovatnije, manje rizična nego da se nahrani svinjama. Ili se može jednostavno predati u mrtvačnicu, ako je reč o civilizovanom području (kao što se lako može videti iz navedenih razmatranja, potražnja za mrtvačnicama u ankapu neće nestati).

Pa

Recimo da moja imovina (bilo da je to krava, a možda i obična lopta) završi na placu mog komšije, ali nismo sklopili nikakve ugovore za takve slučajeve. Da li komšija u tom slučaju može da uzme moju loptu, ubije moju kravu?

anonimno pitanje

Za početak, komšija mora biti spreman da dokaže da on nije ukrao loptu ili kravu, već da su se one same našle na njegovom zemljištu. Zatim, mora biti spreman da dokaže da je upad stranog objekta na njegovu imovinu nanio štetu. I, konačno, mora biti spreman da dokaže da nije znao i da nije imao jednostavne načine da sazna kome predmet pripada, te da je najlogičniji način nadoknade štete smatrao prisvajanje predmeta sebi, a ne обраćanje vlasniku predmeta sa zahtevom za naknadu.

Sam po sebi, pravo vlasništva nad objektom ne prelazi sa jednog subjekta na drugi samo zato što je objekat promenio lokaciju. Ali, naravno, u situaciji kada nije poznato čija se krava dve godine pasla na tuđem placu, успела da rodi tele, i tada se pojavi vlasnik krave, vlasnik placa će verovatno uspeti da opravda svoja prava na tele. Isto tako, tražeći svoju loptu nakon nedelju dana, vlasnik lopte teško da ima pravo da zahteva zakupninu za to što je loptom neko uspeo da igra fudbal.

Trespassers will be shot