anonimno pitanje

Sa pešacima na putevima već sada vlada potpuni anarhizam. Da bi učestvovao u saobraćaju, pešak ne polaže nikakve ispite, on samo uči da hoda – a zatim krene. Vlasnici infrastrukture su zainteresovani da pešak stigne svojim novcem do mesta gde će ga potrošiti, živ, solventan i spreman da potroši. Zato se pešak u privatnoj ulici maksimalno brine: fizički se odvaja od opasnosti i trude se da pomeri tačke gde će trošiti novac što bliže mestima gde je, iz nekog razloga, mnogo pešaka.

Ali evo nesreće. Neki pešaci, želeći da svoje kretanje učine još bržim i udobnijim, sede za volan i počinju da predstavljaju opasnost za druge pešake. Kako da se postupa u ovoj situaciji nesrećnog vlasnika ulice, ako mu je važno da svi pešaci stignu do mesta trošenja novca brzo i bezbedno, čak i ako je deo pešaka ušao u sredstva individualne brze dostave? Mora se na neki način smanjiti rizik od saobraćajnih kolizija, fizički razdvajajući tokove različitih brzina i različitih smerova, a tamo gde je to preskupo, razdvajajući ih barem logički, ne u prostoru, već u vremenu, organizujući sukcesivno kretanje u presecajućim se pravcima.

Ovde važi ista tržišna logika kao i u bilo kojoj drugoj sferi usluga: što je više novca na tržištu, to su kapitalna ulaganja u poboljšanje kvaliteta usluga profitabilnija. Zato u nekoj zaboravljenoj selu nećemo videti ni trotoar, ni zaštitne barijere na putu, a u metropoli – sve to i još mnogo toga.

Sva ova razmatranja važe već sada, uprkos nominalnom postojanju „jedinstvenog centralizovanog kontrole“, a u njenom odsustvu će važiti još bolje, zbog odsustva jedinstvenih centralizovanih prepreka.