anonimno pitanje

Sa pešacima na putevima već sada vlada potpuna anarhija. Da bi učestvovao u saobraćaju, pešak ne polaže nikakve ispite, on samo uči da hoda – a onda krene. Vlasnici infrastrukture su zainteresovani da pešak stigne sa svojim novcem do mesta gde će ga potrošiti, živ, solventan i spreman da potroši. Zato se pešak u privatnoj ulici maksimalno brine: fizički se odvaja od opasnosti i trude se da pomeri tačke gde će trošiti novac što bliže mestima gde je iz nekog razloga mnogo pešaka.

Ali evo nesreće. Neki pešaci, želeći da svoje kretanje učine još bržim i udobnijim, sede za volan i počinju da predstavljaju opasnost za druge pešake. Šta učiniti u ovoj situaciji nesrećnom vlasniku ulice, ako mu je važno da svi pešaci stignu do mesta trošenja novca brzo i bezbedno, čak i ako je deo pešaka uzeo sredstva individualne brze dostave? Mora se na neki način smanjiti rizik od saobraćajnih kolizija, fizičkim razdvajanjem protoka različitih brzina i različitih pravaca, a tamo gde je to preskupo, bar logičkim razdvajanjem, ne u prostoru, već u vremenu, organizujući sukcesivno kretanje u ukrštenim pravcima.

Ovde važi ista tržišna logika kao i u bilo kojoj drugoj sferi usluga: što je više novca na tržištu, to su kapitalne investicije u poboljšanje kvaliteta usluga profitabilnije. Zato u nekom zaboravljenom selu nećemo videti ni trotoar ni razdelne barijere na putu, a u megapolisu – sve to i još mnogo toga.

Sva ova razmatranja važe već sada, uprkos nominalnom postojanju „jedinstvenog centralizovanog kontrole“, a u njenom odsustvu će važiti još bolje, zbog odsustva jedinstvenih centralizovanih smetnji.