Тег: blockchain

Mreža poverenja: kako će matematika i kriptografija zameniti sudove i policiju

Zamislite da tražite dobrog automehaničara. Ne gledate reklame, već zovete najboljeg prijatelja Petu. Peta kaže: „Ne razumem se u kola, ali moj brat Kolja popravlja auta, a on se kune da u garaži u дядя Ašota rade savesno“. Odlazite kod Ašota jer verujete Peti, a Peta veruje Kolji.
 
U IT-u je „Mreža poverenja“ („Web of Trust“) digitalna verzija ovog principa. Umesto pasoša sa orlom ili pečata ministarstva, vaš identitet je digitalni ključ. Njega potpisuju prijatelji, kolege i kontragenti. Stvara se ogromna kriptografska mreža. Što se više poštovanih ljudi zauzme za vas, to je vaš značaj u društvu veći. A sada pogledajmo praktične primene ovog principa.  

  1. Kadaistar i registar imovine. Zašto nam trebaju činovnici koji prepisuju papire od naših poreza? U WoT sistemu, vaša imovina je vezana za digitalni ključ. Kupujete kuću? Transakcija se zapisuje u distribuiranu bazu podataka (kao blockchain) i potpisuje: od vas, prodavca i, recimo, pet svedoka-notara sa besprekornim rejtingom u Mreži poverenja. Nakon toga niko neće moći da vam oduzme pravo na imovinu, jer će svaki „lažni“ potpis biti odbijen.
  2. Garancija poslova. Recimo da kupujete partiju robe od neznanca iz drugog grada. Prebacujete novac na specijalan račun koji će se otvoriti samo uz prisustvo dva od tri ključa (multi-potpis 2 od 3). Jedan ključ je kod vas, drugi kod prodavca, a treći kod unapred izabranog Arbitra. Roba je stigla? Vi i prodavac stavljate dva potpisa – posao je završen. Prodavac je poslao ciglu umesto laptopa? Zovete Arbitra, on pregleda dokaze i svojim ključem vam vraća novac.
  3. Arbitraža („privatni sudovi“). Može se postaviti pitanje: „A šta sprečava Arbitra da se dogovori sa prodavcem i prevari me?“. Ovaj problem rešava reputacija u Mreži poverenja. Privatna arbitražna agencija živi samo od poverenja strana. Ako se ispostavi da je sudija primio mito, nezavisni revizori će mu sniziti rejting u WoT koloni. Socijalni kapital sudije će pasti na nulu i nijedna razumna osoba ga više neće uključiti u pametni ugovor.
  4. Problem „besplatnog vozača“. Recimo da nisu svi doprineli novčano za asfalt u naselju, ali svi njime koriste. Kako naterati one koji ne plaćaju da to učine bez poreske policije? Pomoću Mreže poverenja! Nisi platio donaciju za putni fond? Niko te ne kažnjava, živi kao i do sada. Ali, algoritam automatski poništava tvoj nivo poverenja kod komšija. Prilikom prilaska rambli u naselju, pametni senzor će samo reći: „Vaš ključ nije servisiran, uplatite dobrovoljni doprinos ili idite maci putem tabačnog puta“. Život bez prisile, ali sa prirodnim posledicama!
  5. Ostracizam umesto zatvora. Zatvori su veoma skupi (mi ih plaćamo), i oni ne ispravljaju ljude, već od njih prave profesionalne kriminalce. Mnogo bolje bi bio ugovorni ostracizam. Osoba je prevarila partnere za novac i odbila da plati odštetu prema sudskoj odluci? Autoritativni arbitraži zakače na njegov otvoreni ključ kripto-oznaku: „Prevarant“. Njegov rejting u globalnoj mreži poverenja pada ispod nule. Aktiviraju se automatski protokoli: pametne brave u car-sharingu se ne otvaraju, kase u supermarketima odbijaju njegove transakcije, privatne obezbeđujuće firme ga ne puštaju na privatne posede. To je strašnije od zatvora. Svako u takvoj situaciji će ići da nadoknadi ono što je dugovao.
  6. Kreditiranje bez banaka. Zamislite sistem mikrokredita koji se ne zasniva na tome da li osoba zvanično radi u kancelariji, već na njenoj istoriji u Mreži poverenja. Potrebna vam je sredstva za pokretanje biznisa? Vaši jemci su čvorovi u mreži sa kojima ste kontaktiirali poslednjih 5 godina. Ljudi će vam pozajmljivati novac ili investirati u vaš startup direktno preko P2P, videći vaš kristalno čist profil u Web of Trust.

 
Država nas vekovima ubeđuje da ćemo bez batine skliznuti u kameno doba i pokoliti jedni druge. Ali istina je da nam tehnologije već danas omogućavaju da gradimo strukture zasnovane na dobrovoljnosti, reputaciji i matematici. Bez batina i poreza – samo uzajamno poštovanje i odgovornost za svaki digitalni rukovanje!

Voluntarist, Bitarh

Učimo da razumemo decentralizovane sisteme

Voluntarist, Bitarch

Jedna od grešaka koje se često prave u odnosu na koncepte određenih sistema je nesposobnost da se razume njihova decentralizovana suština. Navešću kao primer apsurdno, ali ipak često zastupljeno pitanje o kriptovalutama – šta će biti ako „vlasnik“ bitkoina odluči da stvori koliko god želi novih novčića ili na neki drugi način promeni njegov sistem? Ovde je očigledna nesposobnost da se razume kako valuta može da nema nekog vlasnika. Tradicionalno razumevanje valute uvek podrazumeva postojanje konkretnog emitenta koji izdaje nove novčane jedinice i poseduje isključivo pravo na to. I mnogi zaista ne mogu da zamisle kako može biti drugačije.

Primer sa bitkoinom je pokazateljan jer je to već funkcionalan sistem bez centralizovanog organa upravljanja. U njegovom slučaju nema nikakvog emitenta, niko ne može jednostrano doneti bilo kakve odluke u vezi sa radom njegovog sistema bez direktnog saglasnosti onih koji drže više od 50% uključenih računarskih kapaciteta. Svaki takav držalac (majner) poseduje sopstvenu kopiju čvora mreže, i svaka takva kopija je identična. U tome i sastoji decentralizacija – centralni čvor uopšte ne postoji. Jednom kada ga pokrene svoj tvorac, takav sistem, uz uključivanje dovoljnog broja računarskih kapaciteta, više nikada ne prelazi u jednostrano upravljanje.

A još veću decentralizaciju celom kriptovalutnoj sistemu daje činjenica da svako ko želi može pokušati da pokrene novu kriptovalutu sa sopstvenim principima rada. Ne postoji takvo pravilo (niti mogućnost njegove realizacije) da na internetu postoji i koristi se samo jedna konkretna kriptovaluta (kao što se to najčešće dešava sa običnim valutama na teritoriji država). Njih može biti onoliko koliko ljudi sami odluče da koriste u određene svrhe.

Ako valuta može biti decentralizovana, zašto to ne mogu biti i drugi sistemi, na primer sistem javnog upravljanja? Njegovo tradicionalno razumevanje sastoji se u tome da na određenoj teritoriji mora postojati jedan jedini organ (država) koji poseduje „legitimno“ pravo da svima nametne jedan jedini poredak, po potrebi pribegavajući pretnjom primene nasilja. Ali, mislite li da ne bi bila ista greška smatrati ovu varijantu jedinom mogućom, kao što je greška smatrati mogućim postojanje valuta samo uz prisustvo njihovih konkretnih emitenata?

Bila bi to velika glupost odbaciti mogućnost postizanja slobodnog nenasilnog društva, u kojem paralelno postoje različiti, slobodni za izbor sistemi javnog poretka, samo zbog principijalne neželje da se razume i prihvati mogućnost postojanja decentralizovanih sistema uopšte. Oni koji i dalje nastavljaju da misle isključivo „centralizovano“, gde svaki sistem mora imati neki jedinstveni centar upravljanja, trebalo bi da nauče da razumeju mogućnost decentralizacije određenih sistema.

Borba protiv kripto-anarhista je pucanj u sopstvenu nogu

Bitarh

Često čujem prigovore protiv agorizma, kripto-anarhizma, bitkoina, platformi u darknetu, TOR-a, VPN-a i svega ostalog što omogućava borbu protiv stacionarnog bandita („države“) nenasilnim metodama na mreži. Kritičari kažu da državi nije teško sve to zabraniti i blokirati.

Zaista, čisto teorijski, država je sposobna sve to blokirati jednim pokretom prsta, samo što, kao i uvek, u igru ulazi odnos koristi i troškova. Trenutno je povezanost u mreži toliko visoka da će blokiranje jedne IP adrese, protokola, ili čak nekog potpisa putem DPI sredstava neizbežno dovesti do prateće štete.

Roskomnadzor (RKN) je pokušavao da blokira Telegram, ali je na kraju odustao od te ideje jer su usled pokušaja blokiranja prestale da rade sasvim drugi servisi: onlajn prodavnice, obrada plaćanja MasterCard, kurirska služba, čak i sajt Odnoklassniki. Zabraniti VPN takođe neće uspeti — koriste ga kompanije. Zabraniti ga privatnim licima, ali dozvoliti kompanijama, deluje kao potpuni ludilo — pojava 140 miliona pravnih lica u Rusiji to je DDoS napad na ceo birokratski sistem. Možda napraviti „kao u Kini“, moćan firewall sa DPI-jem? To takođe nije opcija — svi donekle pristojni VPN servisi pružaju alate za njegovo zaobilaženje.

Neko će još reći za bele liste, kada se blokiraju svi resursi osim dozvoljenih. To takođe neće proći — veoma mnogo uvozne industrijske i medicinske opreme zahteva pristup mreži radi povezivanja sa serverima proizvođača. Govoriti o „uvozu zameni“ opreme te klase je zapravo smešno. I šta da se krije, vlastima je potrebno da razvijaju još neke „vunderwaffe“, a za to je potreban pristup mnoštvu različitih „piratskih“ resursa tipa Sci-Hub gde se objavljuju naučni članci iz inostranih izdanja.

Takođe se ponekad provuče prigovor da država može jednostavno zastrašiti kripto-anarhiste represijama u stvarnom životu. U stvarnosti, možete zastrašiti samo Vasju koji igra „piratski“ Call of Duty. Idejni borci protiv statičnog bandita, što je većina agorista i kripto-anarhista, brzo će pronaći načine za zaobilaženje nadzora i blokada. Oni će se još više razbesaniti na državu i, umesto nevinih nestašluka na internetu, preći na razvoj sasvim opipljivih alata za suzbijanje agresije tiranije, poput dronova, laserskih uređaja koji slepe i čak oružja masovnog uništenja, s obzirom na to da imaju dovoljno veština.

I tako ispada da je blokiranje aktivnosti kripto-anarhista teoretski moguće, ali će se u praksi to pretvoriti, na primer, u otkazivanje tomografa i sistema za održavanje života u bolnicama, uz zastanak mnogih industrijskih preduzeća i kolaps ekonomije. Hoće li država ići na takve gubitke? Ne mislim!

Blockchain registri, nastavak diskusije

Aleksej Konašević

Hvala na Vašem komentaru. Izbegavao sam pitanja političkog uređenja sistema, a predstavljena konceptualna ideja opisana je jezikom trenutnog sistema. Ali arhitektura je mnogo šira. Ove protokole sam razvijao sa neustrašivim kripto-anarhistima koji su u ideji „filtera kao jurisdikcije“ videli svoju prednost. Oni se primenjuju za samoorganizovane zajednice, što znači da centralni organi vlasti nisu potrebni, može se ukinuti delegatska demokratija, na primer, može se omogućiti direktno e-glasanje na istom tom blockchainu.

Jedan od problema na koji sam ukazivao je pogrešno pretpostavljanje da možemo proći bez trećih lica. Jednostavno je da je trenutno glavno treće lice država u vidu čuvara registara. Ali sam registar više ne treba „čuvare“. Blockchain obavlja tu funkciju. Ostalo je samo zameniti službenike registratora decentralizovanim sistemom validatora u različitim sferama. Ali najvažnije je – otpornost ovog modela na sve vrste pritisaka. U svom naučnom radu opisujem kako se može suprotstaviti potencijalnoj digitalnoj diktaturi.

Na nivou blockchainova digitalna diktatura neće moći ničemu da uskrati. Ljudi mogu upisivati u blockchain sve, bilo da je to legalno ili ne – nije važno, to je samo repozitorijum gde se fiksiraju svi činjenice. Kao što sam objasnio, iznad blockchainova imamo sistem „filtera“, odnosno ono što smatramo legalnim ulazi u zajednički kotao – u aktuelni registar prava vlasništva i građanskog stanja. Ali tu bazu niko ne drži. Pošto je protokol isti za sve, svako ko želi da pogleda u bazu podataka (ona ne mora biti jedna zajednička, već može biti mnogo specijalizovanih: matične knjige, katastar zemljišta itd.), preuzima skup blockchainova i nanosi preko njih taj protokol.

Dok god verujemo vlasti, koristimo protokol, postavljamo ga preko nje, i svi, nezavisno jedni od drugih, dobijamo istu bazu podataka lokalno na svojim računarima. Legitimizacija se odvija kroz dobrovoljno prihvatanje protokola. Elementi protokola (pametni zakoni i sudske odluke) takođe se upisuju u blockchain. Ali ako vlast izgubi meru, celu tu nadogradnju se može srušiti, a podaci u blockchainu neće pretrpeti nikakvu štetu (svi činjenice, bilo da su legalne ili ne, upisane su tamo, uključujući i nezakonite odluke zvaničnika i sudova). I kao rezultat restartovanja vlasti, na sve te stare zapise može se primeniti novi model pravde i zakona. Ako je službenik Bob oduzeo zemlju Alisi, nakon rušenja vlasti nova vlada jednostavno obriše staru bazu podataka, kreira nove filtere i ponovo skenira blockchain sa novim filterima. Prema novim pravilima, Alisa biva vraćena u svoja prava jednostavnim proglašavanjem zapisa o oduzimanju zemljišta nevažećim.

Nastavljajući temu, evo kratkog snimka o CBDC i kriptovalutama centralnih banaka, koje uopšte nisu kriptovalute, već čista laž.

https://youtu.be/bVFmpHaoBDA

Problemi tokenomike i ugovorne jurisdikcije

Što se tiče zaključaka u vezi sa neprikladnošću blockchaina za registraciju vlasništva nad nekretninama, delimično se slažem. U čistom obliku – da. Bavim se ovim pitanjem četiri godine na Univerzitetu u Bolonji. Prošle godine, kada sam dolazio u Kijev, držao sam izlaganje o tome kako primeniti blockchain kao registar nekretnina. Evo, ako vas zanima da se upoznate: teorija, protokoli, arhitektura sistema, regulativa. Dovoljno jednostavno sam to izložio u izlaganju u blockchain hub-u.

Aleksej Konašević

https://youtu.be/F9IYLtXrn78

Hvala, sa velikim interesovanjem sam pogledala izlaganje. Moja koncepcija registracije prava vlasništva bila je prekinuta malo sa drugog kraja i skicirana mnogo grubljim potezima. Ne budući programer, nisam odgovarala na pitanje „kako“, već više na pitanje „ko treba da se bavi ovim bez države, zašto će to raditi, i kako da to radi dobro“.

U vašem izlaganju se implicitno provija misao da je sama država, kao monopolska teritorijalna jurisdikcija u sistemu validacije prenosa prava vlasništva, resursno zahtevan atavizam koji ne povećava efikasnost sistema, već otežava njegovu optimizaciju.

Da biste formalno opisali sistem funkcionisanja decentralizovanih pravnih mehanizama, nad pametnim ugovorima (smart contracts) nadograđujete pametne zakone (smart laws) – dodatnu apstrakciju koja validira pametne ugovore, razdvajajući legalne od ilegalnih. Dalje se postavljate pitanje ko kreira pametne zakone i uvodite novu apstrakciju, e-glasanje:

Ali u svetu decentralizovanih registara to ne funkcioniše tako. E-glasanje za zakon je, u suštini, njegova validacija od strane grupe nezavisnih validatora. Šta se dešava ako neka manjina glasa protiv zakona u trenutnoj pravnoj realnosti? Primoravaju ih da izvršavaju zakon koji je donela većina. Šta se dešava kod decentralizovanog prava? Manjina ima mogućnost da napravi fork. Pojavljuju se dva alternativna pametna zakona, od kojih svaki opisuje svoj skup dozvoljenih pametnih ugovora, i različiti dobrovoljni ugovori mogu se odvijati u različitim pravnim poljima.

U suštini, to su ipak oni stari dobri ugovorni jurisdikcije, o kojima sam ovde javnosti već toliko pričala.

Registracija prava svojine kod ankapija

Kako će izgledati registracija prava vlasništva nad objektima imovine (zemlja, nekretnine, preduzeća, hartije od vrednosti, fajlovi(?)) u uslovima odsustva monopolističkog registratora (EGRN i ostalo)? Da li će biti obavezna? I šta je sa paketima prava kod ankap-a?

Slobodni čitalac

Paketi prava su samo analitički alat za dublje razumevanje fenomena koji u običnom govoru nazivamo vlasništvom. Bilo koji odnos subjekta prema objektu može se opisati kroz pakete prava, bez obzira na to da li je u pitanju ankap ili socijalizam. Jednostavno, u socijalizmu određeno vlasništvo, recimo, ne daje pravo na ostvarivanje dobiti od njega, a u ankap-u daje. Tako, na primer, prava na zemljišni parcel mogu podrazumevati pravo zabrane kršenja granica, a mogu biti opterećena služnošću koja obavezuje da se obezbedi, recimo, slobodan prolaz. Svi ovi paketi prava nastaju kako kao rezultat zaključivanja direktnih ugovora, tako i jednostavno usled utvrđenih tradicija. Svako pravo je zahtev koji se toleriše, i ako se neki zahtev osporava, to znači da je to konkretno pravo ugroženo.

Onima koji jedva razumeju o čemu se radi u prethodnom pasusu, preporučujem da pogledaju video Borisa Jurovskog, koji se baš tako i zove: vlasništvo kao paket prava.

Sada prelazimo na registraciju prava vlasništva. Titula vlasništva nad bilo kojim objektom koji se može jasno odrediti veoma jednostavno se čuva u nekom od registara. To mogu biti objekti kao što su „zemljišna parcela sa takvim i takvim granicama“ ili „pametni telefon sa takvim i takvim serijskim brojem“ ili „fajl sa takvim i takvim kontrolnim sumom“.

Kako vlasnička prava dospevaju u registre? U njih ih unose vlasnici imovinskih objekata u svrhu informisanja svih o svom vlasničkom pravu, što je pre svega neophodno za potvrdu da to pravo postoji. Održavanje registra zahteva resurse, pa će oni koji odluče da se bave ovim morati da osmisle šemu monetizacije servisa. Može se uzimati novac za postavljanje informacija o imovinskom objektu u registar. To nosi rizik od nepotpunosti registra. Može se uzimati novac za dobijanje informacija iz registra. To nosi rizik da će informacije biti dobijane jeftinijim putem. Može se osnovati fond, hraniti ga neko vreme, a kada registar počne da pokazuje svoju potrebu širokom krugu ljudi, fond će u potpunosti moći da razvija registar putem donacija.

Alternativa registrima je arheologija vlasničkih prava, kada, želeći da se uveri da kupljena imovina zaista pripada prodavcu, potencijalni kupac upoznaje sa dokumentom koji fiksira sticanje imovinskog objekta, na primer ugovorom o kupoprodaji, zatim se obraća prethodnom vlasniku, raspituje se kako je on nabavio objekat, i tako sve dok ne nahrani svoju paranoju. U suštini, to je ista metodika kao i analiza blockchain-a – samo bez blockchain-a. Takođe, ako je reč, na primer, o zemljišnom delu, može se raspitati komšije da li zaista poznaju prodavca kao vlasnika parcele, ili je on samozvanac.

Ali to malo pomaže u situaciji kada vlasnik imovine prodaje isti objekat istovremeno nekoliko lica, uzima novac od svakog, a zatim neka se raspravljaju kako žele. To je upravo ono dvostruko trošenje, od kojeg se u slučaju bitcoin transakcija preporučuje sačekati nekoliko potvrda pre nego što se transakcija smatra uspešnom. Nažalost, blockchain nije internet stvari, kako je snalažljivije formulisao Ivan Ivanicki u svom članku na Habru. Informacije u registru, bilo da je centralizovan ili distribuiran, mogu odstupati od onoga što predviđaju uslovi transakcije. Za zaštitu od većine ovakvih prevarantskih poslova dovoljno je privremeno zamrznuti sredstva plaćena za kupljeni objekat. Tokom tog vremena, problem postojanja više prisenika na isti vlasnički naslov će isplivati, ali prodavac neće stići da dobije novac, te će se on moći vratiti neuspešnim kupcima. Takvo odlaganje plaćanja može se realizovati kako preko poverenog posrednika, tako i, možda, putem pametnih ugovora (iako nisam stručnjak u ovoj oblasti).

Oceni ideju o privatizaciji zemlje

Aleksej Data inženjer

Zdravo. Zanimaju me vaše mišljenje.

Problem

Prilikom privatizacije zemlje, prava izbora su ugrožena usled neznanja. Posledice neznanja su često nepopravljive.

Ideja

Sva državna zemlja treba da se vrati građanima, a njeno upravljanje mora odražavati demokratsku prirodu države.

Motiv

Ako podelimo 3.155.372.300 ha na svakog građanina u RF, dobilo bi se 21,84 ha po osobi, a pri tržišnoj vrednosti od 1 milion rub/ha, svaki od nas je potencijalni milioner. Nažalost, model privatizacije sa vaučerima pokazao je svoj neuspeh, stoga smatram da je goreopisana reforma optimalan način da se tržište uključi u rešavanje problema.

Rešenje

Tehnološki progres omogućava, za razliku od drevnih vremena, automatizaciju procesa. Mnoge stvari koje su bile nedostupne drevnim ljudima, sada su moguće.

Svu zemlju RF možemo podeliti na minimalne kvadrate (1 m²). Svaki građanin RF dobija proporcionalni udeo od svakog kvadrata doživotno bez prava preprodaje, ali uz pravo privremenog prenosa pod ugovornim uslovima.

Zakonodavni deo

  • U svakom kvadratnom metru Rusije, svaki ima svoj deo koji mu daje pravo upravljanja njime.
  • Dok svi vlasnici metra (Rusi) ne daju pravo na specifičnu upotrebu zemlje korisniku, Korisnik nema pravo da vrši tu specifičnu upotrebu.
    • Na primer, ako želite da izgradite fabriku, morate uzeti pravo izgradnje fabrike od svih trenutnih vlasnika iznajmljene zemlje.
    • Nakon smrti zemljoposednika, njegova zemlja se raspoređuje prema testamentu, a u njegovom odsustvu krvnim srodnicima. Ako nema naslednika, udeli se ravnomerno raspoređuju među svim građanima.
    • Zemlje nesposobnih građana nalaze se u povereničkom upravljanju kod svakog od građana, a prihod od zakupa ide na naknade za nesposobne građane, dok se procenat isplaćuje upravniku kao naknada za kvalitetno upravljanje.
    • Ako osoba dobije državljanstvo, ona mora platiti tržišnu cenu i otkupiti proporcionalni udeo od SVIH građana. To omogućava postajanje punopravnog građanina sa pravom upravljanja i izdavanja prava na korišćenje zemlje.
    • Budžetski novac ide samo na održavanje blockchain-a koji čuva podatke.
    • Vrednost i ugovori o zakupu se takođe čuvaju u blockchain-u, kako bi se rešio problem nepotpunog informisanja građana o stvarnoj ceni.
    • Porez na posedovanje takve zemlje se ne obračunava, jer svi ljudi imaju jednaka prava.
    • Zemlja koja je bila u privatnom vlasništvu pre privatizacije ostaje privatna.

      • Posledice

      S obzirom na to da je zemlja koja je čoveku bliža vrednija za njega, pojaviće se kompanije koje će realizovati povereničko upravljanje neaktuelnom zemljom.

      Proces će stvoriti ogroman broj radnih mesta i šablona ugovora, omogućiće zainteresovanim ljudima da pregovaraju i iznajmljuju zemlju od ostalih.

      Zeleni mogu ometati izgradnju fabrika bez ugovora o ekspertizi, dok fabrike mogu ometati zelene u ostvarivanju njihovog kućnog raspoređivanja zemalja.

      I druge fantazije tržišta.

      Odgovor Ankap-tjan

      Počeću od najjednostavnijeg. Naravno, nema ni najmanjeg smisla držati zemljišni registar u blockchainu. Čitav smisao distribuiranog javnog registra je u tome da se isključi potreba za poverljivim posrednicima. Ali, ako mehanizam korišćenja zemljišta uključuje mogućnost prinudnog oduzimanja zemlje ili oduzimanja prava upravljanja usled nesposobnosti, odgovarajuće zapise u blockchain će morati da unose određena lica sa administratorskim privilegijama. To je to, blockchain se može baciti, optimalno rešenje ovde bi bila obična centralizovana baza podataka. Greške u bazi su neizbežne, ali će se moći ispravljati putem određenih apelacionih mehanizama.

      Sada prelazimo na složenije. Predloženi mehanizam pretpostavlja da će u zemlji istovremeno postojati dva zemljišna registra, i zemlja će se okretati u okviru dva principijelno različita mehanizma. Deo zemlje koji će u trenutku gore opisane „privatizacije“ (bilo bi prikladnije nazvati ovu proceduru, naprotiv, socijalizacijom) biti u privatnom vlasništvu, ostati će u privatnom vlasništvu. Za njenu prodaju biće dovoljan ugovor između prodavca i kupca, drugim rečima, zemlja će biti prilično likvidna. Recimo da će do sata X takve zemlje u RF biti 10%, dok će ostalih 90% zemlje koja pripada državi biti u zajedničkom vlasništvu svih sto četrdeset i nešto miliona građana Rusije. Obrt ove socijalizovane zemlje će biti izuzetno otežan, jer je kupovina nemoguća, preostaje samo iznajmljivanje za konkretan projekat, a taj projekat mora biti odobren konsenzusom svih vlasnika.

      Na taj način, legalno obrtanje socijalizovane zemlje biće potpuno zamrznuto, a privatna zemlja će, zbog jednostavnosti njene legalne upotrebe, odmah skočiti u ceni. Sudite sami. Želim da izgradim fabriku. Cena izgradnje je 100 miliona dolara plus cena jednog hektara zemlje. Ako gradim na socijalizovanoj zemlji, moraću da zaključim ugovor sa svakim od 100 miliona upravitelja (računam samo poslovno sposobne koji će upravljati imovinom svojih staratelja). Recimo da mi uz pomoć ultraefektivnih sredstava komunikacije i ubeđivanja uspe da zaključim taj ugovor za samo godinu dana po ceni od samo jedan dolar po glasu. Ukupno imamo procenu: 200 miliona dolara i godinu dana vremena za kupovinu dozvole za izgradnju. Alternativa: mesec dana pregovora sa jedinim vlasnikom, i ja od njega kupujem jedan hektar zemlje za samo 50 miliona dolara. Voila: štedim vreme i novac, tako da se čak neću ni truditi oko legalne upotrebe socijalizovane zemlje.

      Druga stvar je što uvek mogu da izvršim samoupravljanje (uzurpaciju) te iste zemlje i mirno je koristim. Ko me može sprečiti? Samo najbliži susedi koji bi i sami rado koristili taj plac. Sa njima ću podeliti malo novca da okrenu glavu od toga. Podeliću i sa inspektorom za zemljišne poslove, kako zemlja po dokumentima i dalje nastavila da bude neiskorišćena. Voila, gradim fabriku, potrošivši na mito jadnih milion dolara i isto onaj mesec dana vremena.

      Takva uzurpacija će poprimiti masovni i nekontrolisani karakter, jer zbog tragedije zajednice (tragedy of the commons) niko neće biti zainteresovan da radi dugo i skupo ako može brzo i jeftino. Najneprimetljivijim protivnicima biće primenjena doktrina obuzdavanja.

      Dakle, draconovski mehanizam regulacije koji je predložen dovešće do nastanka veoma skupog belog tržišta zemlje, i veoma masovnog crnog. Kao što znamo iz istorije, dominacija crnog tržišta rano ili kasno dovodi do njegovog legalizovanja. Tako je bilo u Velikoj Britaniji, tako je bilo u SAD, tako je bilo u SSSR-u – pa, bilo je na mnogo mesta, i nema razloga verovati da će u ovom slučaju biti izuzetak.

      A ako treba pregovarati sa svakim Rujinom ne o izgradnji fabrike, već o izgradnji privatne kuće?

Digitalni identitet

Svet postaje sve transparentniji. Već sada niko ne može biti siguran da njegova radnja ili neka druga neće ubrzo isplivati u javnom prostoru. Tehnologije nadzora postaju sve savršenije. Potrebno je imati solidno znanje kompjuterskih tehnologija kako ne biste ostavljali jasan digitalni trag tokom surfovanja internetom ili tokom putovanja u stvarnom svetu. U budućnosti će potrebna kvalifikacija za očuvanje privatnosti samo rasti, i na kraju čak ni sredstvo kao što je skrivanje pod jorganom neće pomoći: videće vas i ispod jorgana.

Sve je teže i sa privatnošću novčanih transakcija. Može se dugo raspravljati o tome da li će kvantni računar hakovati asimetrično šifrovanje koje koristi bitkoin, ali kakve koristi ima čak i najpouzdanije šifrovanje ako će napredne tehnologije nadzora omogućiti bilo kome da pregleda vaš privatni ključ – negde ga ipak čuvate.

Dakle, ne bi bilo nimalo suvišno unapred razmisliti o tome kako živeti u ovom čudnom novom svetu, gde niko ne može ništa da sakrije od bilo koga.

Pretpostavljam da će u takvom svetu najpouzdaniji način obezbeđivanja sopstvenog identiteta biti kontinuitet. Dozvolite mi da objasnim. Recimo da imam bitkoin, i teoretski bilo ko može da prebaci taj bitkoin sa mog novčanika na svoj. A ja mogu u bilo kom trenutku prebaciti nečiji drugi sebi. Da bi novac u ovim uslovima mogao da opstane kao koncept, potrebno je da ja sama budem potpuno digitalizovana i uneta u blokčejn. Na osnovu čega ja polagam pravo na bitkoin? Na tome što sam prodala stan. A gde je dokaz da sam prodala baš svoj stan, a ne nečiji drugi? Ja mogu da priložim neprekidan lanac događaja iz svog života unazad u vremenu, od prodaje stana do njegovog sticanja, tokom kojih stan nije menjao vlasnika. A ako je tokom tog perioda neko treći generisao moj potpis ispod fiktivnog ugovora o prodaji, bilo ko može da prati lanac događaja unazad u vremenu od potpisa na ugovoru do kriminalne namere, i ispostaviće se da u nijednom trenutku tog vremenskog perioda nisam dala nalog da se proda moj stan, što znači da se transakcija neće izvršiti.

Ako se sve beleži i o svima, onda je sve u redu, u ovom svetu se može živeti, čak i prilično dobro, naročito će izumreti gomila glupih predrasuda. Ono čega treba se bojati jeste asimetrija informacija, kada jedni mogu da prate sve, a drugi su ograničeni u takvim sredstvima. To bi upravo značilo potpuno bezpravlje, kada prema svim dokumentima i video zapisima vodiš srećan život, a u stvarnosti si davno ubijen.

Post je izašao netipično. Hvala Karambi iz ugodnog čata što je navela na ove čudne misli.

Kako će biti sa dokumentima tokom ankap-a?

Na primer, pasoš, smrtni list i ostalo. Hoće li ih izdavati, i ako da, koja organizacija, a ako ne, šta će ih zameniti?

Verovatno, ako će istoriju čovečanstva pričati neki IT stručnjak, cela ona će se svoditi na to ko je kome i kako izdavao sertifikate…

Sve komunikacije u manje ili više složenom društvu neizbežno udaraju u problem poverenja. Prenos informacija od čvora do čvora odvija se preko nezaštićenih kanala uz korišćenje nepoznatog broja posrednika. Natasha Rostova, koja se spotakla pri izlasku iz kočije, nakon niza prepričavanja pretvara se u Nikolaja Vasiljeviča Gogolja koji sedi na grani. Iz nepostojanja se pojavljuje poručnik Kiže. Orwell piše iz Španije o tome kako se izveštaji o ratu sastavljaju bez ikakve veze sa stvarnim događajima. Kineski vojni komandanti za izveštavanje koriste tela sopstvenih seljaka jer je to lakše nego pobediti u bitkama sa stvarnim neprijateljem. Ruski FSB agenti ponavljaju podvige kineskih vojnih komandanta. I sve se to zove problem vizantijskih generala – što nam, kao što se može pretpostaviti, govori da i u Istočnom Rimskom carstvu nije bilo baš lako sa pouzdanošću podataka.

Država problem vizantijskih generala rešava kroz stvaranje procedura unakrsne provere podataka, dupliranje komunikacionih kanala i slične mere. Ipak, veoma često nailazimo na epizode kada je migrant u EU imao četrnaest ličnih karata i po svakoj dobijao pomoć, ili obrnuto, kada je ruski penzioner nekoliko meseci dokazivao državi da nije umro, kao što piše u dokumentima, i da mu penzija i dalje pripada, ili kada Petrov i Boširov ispostave da su Čepiga i Miškin.

Srećom, sva tehnička sredstva za rešavanje problema su kod ankap-a već dostupna. Godine 2008, Satoshi Nakamoto je opisao mehanizam rešavanja problema vizantijskih generala putem blockchaina. Distribuirani javni registar čuva neiskrivljive i neobrisive zapise zahvaljujući pohlepi rudara i sumnjičavosti vlasnika čvorova mreže. A još ranije, asimetrično šifrovanje je omogućilo rešavanje privatnog zadatka odbacivanja poverljivih posrednika pri prenosu podataka, i sada komuniciramo u tajnim četovima znajući da čak ni Durovi nema ključeve za šifrovanje, a kamoli drugar major.

Uz pametni pristup može se obezbediti gotovo potpuna sigurnost da će digitalni podaci biti sačuvani bez izmena i dospeti u ruke samo onima kojima to pripada, dok će za sve ostale biti ništa više od informativnog smeća. Problem poverenog posrednika javlja se samo u fazi digitalizacije. Da, možemo biti sigurni da je dokument potvrđen Alisinim potpisom, ali nemamo pojma da li je potpis kompromitovan, da li je Alisa bila pod prisilom i kakvu je mito dobila za svoj potpis. Tako da problem oflajn reputacije neće nestati ni u ankapu, ali ćete barem uvek tačno znati da ako je Alisa potpisala dokument, možete verovati dokumentu u istoj meri u kojoj uopšte verujete Alisi – kako njenoj kompetenciji, tako i sposobnosti da ne jajbi svoj privatni ključ.

Najpoznatiji primer implementacije upravo pasoša i drugih dokumenata, koji se kod etatista povezuju sa državom, ali bez države, je verovatno bitnation. Države koje naklonjeno gledaju ka minarhizmu, kao što je na primer Estonija, već sarađuju sa projektom, ali bilo koja privatna kompanija to može raditi sa istim uspehom.

Na fotografiji su najpoznatiji od vizantijskih generala i najpoznatiji od vizantijskih imperatora (drugi je tu samo u društvu)