Već sam imala članak na ovu temu, gde sam u svojim futurološkim predviđanjima otišla znatno dalje i dala recepte kako živeti u toj novoj realnosti. Tamo se takođe govorilo o glavnoj opasnosti koja je moguća na putu ka toj budućnosti: informacionoj asimetriji. Nema ničeg užasnog u tome što svako može saznati apsolutno sve o svakome i falsifikovati bilo koje podatke o njemu. Strašno je kada jedni mogu, a drugi ne.
Zato je toliko važno na sve načine doprinositi ukidanju bilo kakvih monopola u oblasti rada sa informacijama. Strašni nisu curenja sa Facebook-a ili državnih baza podataka. Strašno je ako ih nema. Idealno je — ako svi ionako vide sve, pa je besmisleno bilo šta skrivati.
Ali u tranzicionom periodu, kada države i drugi centralizovani sistemi još uvek dominiraju, a sredstva za rad sa podacima i generisanje deep fake-ova su već prilično razvijena — izbegan ne mogu ekscesi koji će samo podsticati progres u toj oblasti.
Zar ne želite kao u Kini? Dakle, treba vežbati kako da se ovaj sistem slomi.
Kritičari libertarijanizma često iznose mišljenje da su libertarijanci (kako ankapovi, tako i minarhisti) veoma slični marksistima. U Marksizmu, baza (ekonomski odnosi) ima odlučujuću ulogu u razvoju društva, dok nadogradnja (kultura, religija, moral) samo sledi za njom i nema poseban uticaj. O tome često govore desničarski nacionalisti i konzervativci, na primer Olgerd Semenov u svom strimu kritikuje libertarijanizam upravo iz tih pozicija.
Šta god da se kaže, ima istine u ovoj kritici. Ljudsko ponašanje nije određeno isključivo ekonomskim motivima. German Sterligov teško da će želeti da prodaje svoj hleb geju, iako je taj isti spreman da plati „svemirsku“ cenu za taj očigledno precenjeni proizvod. Isto tako, vernik hrišćanin ne bi otišao u švedsku vojsku ni za kakav novac, ako mu se ponudi učešće u hipotetičkom ratu Švedske protiv Nigerije, pokrenutom radi podrške LGBT pravima u ovoj drugoj. U tome se takođe vidi slabost ankapizma i minarhizma — ideološki ujedinjeni protivnik može imati veliku prednost u ratu protiv ekonomski motivisane libertarijanske vojske. Naravno, to će se desiti samo uz ovladavanje modernim visokotehnološkim oružjem. Ali, kao što znamo, čak su i „barmalei“ iz jedne poznate zabranjene organizacije naučili da proizvode bespilotne letelice. Tehnologije, iako polako, sigurno prelaze na „zaostale“ narode.
Ali identitet ne mora biti teritorijalni. Kod panarhije, kada dolazi do slobodnog izbora skupa pravila po kojima će čovek živeti u okvirima EKU, eksteritorijalni identitet (osećaj pripadnosti svojoj EKU) biće čak i jači od nacionalnog identiteta (osećaja pripadnosti svojoj etno-teritorijalnoj nacionalnoj državi) koji toliko vole desničarski konzervativci.
Dobar primer je istorija pilarizacije u Holandiji. Na samom početku 20. veka u Holandiji je došao na vlast Abraham Kujper (Abraham Kuyper) i njegova religijsko-konzervativna partija „ARP“ (Antirevolucionarna partija), koja je počela da uvodi ideologiju „suvereniteta po sferama“. Cilj reforme bio je da se zaustavi rastući uticaj levčarskih ideja, deleći društvo na takozvane pilare (engl. „pillar“, hol. „zuilen“). Izražavajući to jezikom koji nam je razumljiv, stvarala se minarhistička država u kojoj su gotovo sve funkcije države, osim silovih, prenosile na pilare (njih se mogu nazvati proto-EKU). Pilari su bili potpuno ekstrateritorijalni i obuhvatali su ljude sa određenim političko-religijskim stavovima. Bilo ih je četiri: Katolički, Protestantski, Socijaldemokratski i Liberalni. Svaki od njih je imao svoje škole, sindikate (koji su tada regulisali radne odnose), medije, zdravstveni sistem. U njih su pripadale i konfederacije preduzetnika.
Nakon Drugog svetskog rata, leve sile su uložile ogromne resurse u depilarizaciju holandskog društva. Uzimajući u obzir veliku popularnost ideja jednakosti u posleratnom periodu i brz ekonomski rast, funkcije pilara su postepeno počele da prelaze na centralnu vladu, i društvo je počelo da se unifikuje. Ipak, ostaci pilarizacije postoje u Holandiji i danas. Osećaj pripadnosti svojoj političko-religijskoj grupi nije uspeo potpuno da se uništi, koliko god se tome trudili socijaldemokrate i evroliberali.
Kakve zaključke se mogu izvući iz svega ovoga? Prvo — kod panarhije, sa veoma velikom verovatnoćom će doći do podele na EKU po političko-religijsko-kulturnom principu. Ljudi će osećati stvarnu pripadnost svojoj grupi i spremnost da je brane ne samo zbog novca. Drugo — u bilo kom obliku u kojem se minarhizam pojavio, on će pre ili kasnije ipak ponovo dovesti do „velike države“. Čak se i „panarhički minarhizam“ pokazao nestabilnim. Da je Abraham Kujper išao dalje, prenoseći pilarima silove funkcije, i time potpuno završavajući transformaciju države u punopravnu panarhiju, leve sile ne bi uspele ponovo da nametnu jedinstvene vrednosti celom društvu.
Komentar Ankap-tjan
Koliko sam razumela prema navedenom članku na Vikipediji, pilarizacija je podrivana ne samo odozgo, putem težnje političara ka ekspansiji u nove elektronske grupe, već i odozdo, pošto nisu svi želeli da žive u strogo segregovanom društvu, gde ideš u školu svog pilara, provodiš slobodno vreme u okviru svog pilara, pa čak i svakodnevne kupovine obavljaš unutar njega. Potom se dva sunarodnika slučajno sretnu, na primer, u inostranstvu, i sa iznenađenjem saznaju da u susednim pilarima takođe postoje ljudi, a zatim dođe do, na primer, međupilarskog braka, i tu upravo nastaju problemi.
A delegiranje silovnih funkcija pilarima ne bi ništa donelo. U Drugom svetskom ratu, otpor nacistima je bio pilarizovan. Ne bih se čudila ako je i služba Rajhu bila pilarizovana. Razbijanje eksteritorijalnih identiteta nije se događalo zbog silovnog apsorbovanja jednih od strane drugih, već zbog slabljenja kontradikcija u društvu, koje više nisu zahtevale održavanje strogih stalnih unutrašnjih granica. Inače, sada pilarizacija može dobiti drugi zamah, kada de facto u ovim zemljama već u punom jeku deluje moćan muslimanski pilar, samo još uvek neformalan na zvaničnom nivou.
Ukratko, ideja panarhije je zaista veoma organska za Evropu sa njenim bogatim iskustvom religijskih ratova, odnosno između upravo eksteritorijalnih identiteta. Rusija nema slično iskustvo. Ipak, recimo, u nekom Dagestanu neki počeci pilarizacije su prisutni – previše nacionalnosti na malom prostoru sa visokom gustinom naseljenosti. Što se tiče perspektiva mirnog življenja u susednim jurisdikcijama sa onima koji, na primer, nostalgičari za SSSR-om, meni se to čini malo verovatnim. Iako nedavne debate između nacionaliste i komuniste pod moderacijom libertarijanca pokazuju da počinje barem neka vrsta dijaloga.
Tako da bih rezimirala jednostavnije: ne ometajte ljude da traže načine da mirno žive jedni sa drugima, i iznenadiće vas na prijatan način.
P.S. Bitarh se ne slaže sa nizom odredbi mog komentara i namerava uskoro da objavi članak o doktrini obuzdavanja, gde će se detaljnije razmatrati pitanje upravo o međusobnom prisiljavanju na mirno suživot.
Svet postaje sve transparentniji. Već sada niko ne može biti siguran da njegova radnja ili neka druga neće ubrzo isplivati u javnom prostoru. Tehnologije nadzora postaju sve savršenije. Potrebno je imati solidno znanje kompjuterskih tehnologija kako ne biste ostavljali jasan digitalni trag tokom surfovanja internetom ili tokom putovanja u stvarnom svetu. U budućnosti će potrebna kvalifikacija za očuvanje privatnosti samo rasti, i na kraju čak ni sredstvo kao što je skrivanje pod jorganom neće pomoći: videće vas i ispod jorgana.
Sve je teže i sa privatnošću novčanih transakcija. Može se dugo raspravljati o tome da li će kvantni računar hakovati asimetrično šifrovanje koje koristi bitkoin, ali kakve koristi ima čak i najpouzdanije šifrovanje ako će napredne tehnologije nadzora omogućiti bilo kome da pregleda vaš privatni ključ – negde ga ipak čuvate.
Dakle, ne bi bilo nimalo suvišno unapred razmisliti o tome kako živeti u ovom čudnom novom svetu, gde niko ne može ništa da sakrije od bilo koga.
Pretpostavljam da će u takvom svetu najpouzdaniji način obezbeđivanja sopstvenog identiteta biti kontinuitet. Dozvolite mi da objasnim. Recimo da imam bitkoin, i teoretski bilo ko može da prebaci taj bitkoin sa mog novčanika na svoj. A ja mogu u bilo kom trenutku prebaciti nečiji drugi sebi. Da bi novac u ovim uslovima mogao da opstane kao koncept, potrebno je da ja sama budem potpuno digitalizovana i uneta u blokčejn. Na osnovu čega ja polagam pravo na bitkoin? Na tome što sam prodala stan. A gde je dokaz da sam prodala baš svoj stan, a ne nečiji drugi? Ja mogu da priložim neprekidan lanac događaja iz svog života unazad u vremenu, od prodaje stana do njegovog sticanja, tokom kojih stan nije menjao vlasnika. A ako je tokom tog perioda neko treći generisao moj potpis ispod fiktivnog ugovora o prodaji, bilo ko može da prati lanac događaja unazad u vremenu od potpisa na ugovoru do kriminalne namere, i ispostaviće se da u nijednom trenutku tog vremenskog perioda nisam dala nalog da se proda moj stan, što znači da se transakcija neće izvršiti.
Ako se sve beleži i o svima, onda je sve u redu, u ovom svetu se može živeti, čak i prilično dobro, naročito će izumreti gomila glupih predrasuda. Ono čega treba se bojati jeste asimetrija informacija, kada jedni mogu da prate sve, a drugi su ograničeni u takvim sredstvima. To bi upravo značilo potpuno bezpravlje, kada prema svim dokumentima i video zapisima vodiš srećan život, a u stvarnosti si davno ubijen.
Post je izašao netipično. Hvala Karambi iz ugodnog čata što je navela na ove čudne misli.
