Тег: panarhija

O jednom prigovoru protiv panarhije

Ovde je Georgij Friman izneo zanimljivo zapažanje u vezi sa panarhijom:

Problem panarhije kao optimalnog svetskog uređenja, po mom mišljenju, leži u oblasti ljudske psihologije. Očekivano je da će liberalne jurisdikcije biti ekonomski uspešnije, materijalno zamožnije od socijalističkih jurisdikcija. I obavezno će se desiti ono što se već dešavalo u svetu sa zatvorenim supdruštvima poput Jevreja. Neuspešne, siromašne eksteritorijalne jurisdikcije će obavezno optužiti bogate liberalne jurisdikcije za sopstveni neuspeh: da „parazitiraju na nama“, „oplemenili su nas“, „žive na हमारी račun“. I to će neizbežno dovesti do iracionalnih konflikata, ratova i pogroma. I, na kraju, do uništenja instituta ECU i panarhije kao ideje.

Zaista, na primeru ove pretpostavke vidimo zanimljiv fenomen ljudske psihologije. Odgovor na izraženu zabrinutost već se nalazi u samom opisu te zabrinutosti, ali se ignoriše. „Ako ljudi budu šetali ulicama, lepo obučeni i šaljući sve u pičku materinu, brzo će se suočiti sa nasiljem upućenim njima, stoga će institut šetanja ulicama ubrzo biti uništen kao ideja“. Ali pa može i da se ne šalje svako u pičku materinu.

Slično tome, poštovani G. Friman predlaže da obratimo pažnju na jadnu sudbinu zatvorenih eksteritorijalnih supdruštava i odmah predviđa istu sudbinu otvorenim supdruštvima. Liberalna eksteritorijalna jurisdikcija nije tajni klub sa sedam stepenova posvećenja, već jednostavno klijenti sudova i ostale pravne infrastrukture koji rade prema liberalnim normama, a to je poštovanje slobode i privatne svojine. Bilo koji klijent komunističke jurisdikcije može ući u liberalnu jurisdikciju, ako, naravno, gospoda komunisti pustu ga, dodelivši mu deo zajedničke komunističke svojine koji mu pripada. A ako ga ne puste, pretpostavljam da pritužbe neće biti upućene liberalima.

Problem koji je opisao G. Friman sasvim je karakterističan za imućna teritorijalna zajednice sa razvijenom redistribucijom u korist siromašnih: siromašni iz nekog razloga teže da prodru na teritorije takvih zajednica, a oni koji su već prodreli, iz nekog razloga naglo prestaju da vole migrante i zahtevaju zatvaranje granica. Naravno, nakon zatvaranja granica, takva teritorijalna zajednica počinje da bude doživljena od strane mnogih okolnih komunista kao formacija koja živi na račun komšija i koja treba biti uništena. Međutim, sve dok u toj teritorijalnoj zajednici ne postoji prisilna socijalna podrška, u njoj nema ni problema sa migrantima: oni jednostavno jure tamo u nadi da će zaraditi, i mnogima to uspeva.

Mrežna država

Prijateljski kanal Russkiy kripto frontir započeo je prevod nedavno objavljene knjige Baladžija Šrinivasana Network State. Za sada je objavljena samo preambula, ali slobodno možete ohrabrivati Jurija u komentarima i tražiti od njega novčanik za donacije kako bi mu rad bio zabavniji.

Pročitala sam kratak spisak koncepata knjige. Autor razvija panarhijske ideje koje lebde u vazduhu i predlaže ideju mrežne države kao startapa koji spaja elemente kriptovalutne zajednice, ulogačke igre i nacionalne dijaspore. Ovo uopšte ne liči na drugu popularnu ideju o stvaranju čarter gradova, ali na pojedinim mestima prilično podseća na projekat Montelibero – kod nas takođe imamo i razvijenu tokenomiku, i stvarno stanovništvo na zemlji, i široku diasporu izvan Crne Gore, kao i sopstveni skup tradicija, praksi samoupravljanja i rešavanja sporova.

Ukratko, sa interesovanjem ću pratiti proces prevoda i s vremena na vreme najavljivati pojavljivanje novih prevedenih poglavlja.

A sutra želim da objavim prevod novog poglavlja iz Erika Maka – Aleks Dvoreckij je pre par dana donirao za njega na Boosty, tako da evo, već završavam.

Morazanograd i Montelibero

Nedavno sam na prijateljskom sajtu panarchy.ru pročitala zanimljiv članak Spensera MakKaluma sa dosadnim nazivom Preduzeće zajednice: tržišna konkurencija, zemlja i životna sredina. Aleksej Koršunov, koji je objavio ovaj članak, tvrdi da na principima opisanim u njemu funkcioniše jedna od tri privatne ugovorne jurisdikcije u Hondurasu, Sijudad Moran, koju on po ruskom maniru naziva Moranograd, i u kojoj se on, kako se ispostavilo, ispostavio kao prvi stanovnik. (Uzgred, ne tako davno je prikupio novac za kartu do najpoznatije honduraske ZEDE pod imenom Prospera, doputovao je tamo, a potom objavio izveštaj o stanju stvari u ovom vodećem projektu)

Ukratko, članak MakKaluma sadrži sledeće ideje. Vrednost parcele zemljišta može se definisati kao suma spoljnih efekata usmerenih ka toj parceli od svih ostalih objekata u vlasništvu. Ako je vlasnik zemljišta odvojen od njene neposredne upotrebe i izdaje je u zakup nekoliko zakupaca, on je obično izuzetno zainteresovan za maksimizaciju zakupnine, a stoga ima tržišne stimulanse da za zakupce stvori što povoljnije okruženje. Iz tog razloga, tvrdi autor, tamo gde je zemlja zauzeta individualnim stambenim kućama ili, još gore, stambenim zgradama u kojima su stanovi u vlasništvu stanara, svaki vlasnik maksimizuje sopstvenu udobnost stanovanja, dok tamo gde se značajne površine izdaju brojnim zakupcima, počinje da cveta bujno raznovrsje načina korišćenja tih površina, od kafića i radnji do kouvorkinga i laboratorija. Zadatak administratora određenog poslovnog centra uglavnom se svodi na to da zakupcima obezbedi komunalne usluge i minimizira trenja između zakupaca i države. To je neka vrsta „zaštite“ zdrave osobe.

Moranograd je zamišljen tako da svojim rezidentima obezbedi maksimalnu moguću sigurnost za Honduras, prihvatljive uslove života i mesto za zaradu. Prilikom kreiranja naselja Montelibero nismo u potpunosti pratili preporuke izložene u članku: umesto da svu zemlju ostavimo u vlasništvu fonda, zgradimo je centralizovano i iznajmljujemo rezidentima samo u zakup, iseckali smo približno dve trećine na male privatne komade za samostalnu izgradnju, dok je ostatak zaista ostavljen za iznajmljivanje. Na taj način bismo trebali dobiti praktični eksperiment o tome koja od koncepcija bolje funkcioniše. U svakom slučaju, trenutno smo još uvek u fazi postavljanja centralizovane infrastrukture, otprilike kao Moranograd, samo što ne gradimo ogradu oko naselja, jer Crna Gora nije mesto gde treba strahovati od komšija.

Dragi srcu građevinski moranogradski problemi, to nas sve još čeka

Država 2.0

U prijateljskom projektu Libertarian State (stari naziv – Antidržava, što kao da nagoveštava evoluciju misli) izašao je prevod članka Aviezera Takera Panarhija: država 2.0. Članak nije naročito upečatljiv, budući da izlaže osnovne misli u odbranu panarhije, koje je još uvek definisao tvorac termina Emil de Puide.

A zatim je Ved Nojman, koji zapravo i vodi ovaj kanal, objavio sopstveni članak o državi 2.0, gde počinje kritikom Takera, a zatim razvija sopstvene teorijske konstrukcije, prelazeći od prvobitnih ideja panarhije na koncept čarter gradova.

Za početak, Ved redefiniše pojam države. Umesto predstave o državi kao monopolisti legitimnog nasilja, koja odbija libertarijance, on predlaže da se država definiše kao stabilno održavana infrastruktura za život ljudi na određenoj, ne nužno strogo fiksiranoj, teritoriji. To je mnogo blaže razumevanje predmeta, koje izbacuje iz razmatranja sve diskusije o stacionarnim banditima i sličnu publicistiku, fokusirajući se na faktičku organizaciju života.

Glavna prognoza članka je da će se država 1.0, kako se čarter gradovi šire, sve više svoditi na ulogu konzijerža, za šta će dobijati fiksnu naknadu.

Što se tiče strategije, Vedu i dalje najoptimalnijim izgleda pristup Pola Romera: na čistoj nenaseljenoj teritoriji, od nule, pre izgradnje dobijajući čvrste garancije od države, i detaljno razrađujući sopstvenu hartiju, na osnovu koje će se graditi dalja interakcija između države 2.0 i njenih građana.

Nije teško videti da mi u Monteliberu postupamo neoptimalno prema Vedu: uopšte nismo zvanično obavestili državu da ovde sprovodimo političke eksperimente na njenoj teritoriji, već pokušavamo da se potajno prišunjamo i, ako bude potrebno, legalizujemo se tek kada se razvijemo. Ne znam, čini mi se da je upravo tako sigurnije: mnogo je lakše dobiti faktičko priznanje nego prethodno dozvolu. Zamislite da je Satoši-sensej nekoga pitao da li sme da pokrene bitkoin…

Nekoliko pregleda

Vratila sam se u Crnu Goru iz tronedeljnog putovanja po Albaniji, za to vreme se nakupilo mnogo nepročitanog i neviđenog, ukratko ću proći kroz to.

Na kanalu Čitanja Adama Smitha objavljeni su snimci nastupa sa konferencije Ustav slobode, koja je, kao što se lako može razumeti iz naziva, posvećena prvenstveno Hayeku.

https://www.youtube.com/playlist?list=PLuhWCrj1ep6ErVO5viiPGnxCmDw80uZX3

Kapeljušnikov – dobra uvodna lekcija koja upoznaje slušaoce sa Hayekom i njegovim glavnim dostignućima.

Nureev – uvod u problematiku implementacije Hayekove ideje o uvođenju određenih apstraktnih univerzalnih pravila pravičnog ponašanja (zar sam uzalud prevodila knjigu Erika Maka o libertarijanizmu – tamo postoji glava o svemu tome).

Sazonov – sličan izlaganje sa prezentacijom preduzetničke teorije vlasništva koje je već ranije držao u Sankt Peterburgu, ja sam ga ukratko prepričavala, čak se i pitanja slušalaca delimično poklapaju. Tada sam razmišljala da li da uključim elemente izložene teorije u svoju knjigu – i na kraju nisam. Ne zato što se ne slažem sa autorom, već zato što u knjizi jednostavno ne kopam toliko duboko u filozofske osnove prava vlasništva.

Bystrov – troling libertarijanaca od strane republikanaca, zabavno, ali ne previše sadržajno.

Baženov – troling ankapova i agorista od strane minarhiste, plus izlaganje onih istih Hayekovih principa o tome da su za efikasan rad slobodnog tržišta neophodne jedinstvene univerzalne pravne norme. Takođe, određeni ekskurs u klasifikaciju dobara prema otuđivosti i iscrpljivosti.

Travin – priča prvenstveno o predmetu istorijske sociologije, kao i objašnjenje zašto čak i u ovoj oblasti postoji gde primeniti Hayeka.

Zemcov – priča o tome da se svuda pomalo različito razume šta je demokratija i različito se ceni, pri čemu postoji jasna obrnuta korelacija između razvijenosti demokratije i njene deklarisane vrednosti, za šta politologija ne daje jednoznačno objašnjenje, tako da nam je ponuđeno da izaberemo između šest različitih objašnjenja.

Još na istom kanalu izašla je celovita osmočasovna transmisija Čitanja Ayn Rand, ali ću ja verovatno sačekati da je lepo iseckaju, pa ću je tek tada pogledati.

Na kanalu Libertarian Band izašao je video Inhibicija nasilja. On potpuno ponavlja brojne materijale na istu temu koje Bitarh objavljuje na mom kanalu, konkretno, evo bukvalno jučerašnjeg. Tako da ga se sasvim može preporučiti kao kratka eksplikacija ideja koje Bitarh zastupa, a ujedno je i prilika da sedivuje zanimljiv print na voditelju.

Konkurentski prevod knjige Davida Friedmana pod nazivom Mehanizmi slobode konačno je stavljen u otvoreni pristup, iako samo u pdf formatu koji nije najzgodniji za čitanje. Preletela sam ga i mogu reći da je, osim stihova, sasvim dobar. Da sam perfekcionističkija, to bi bio povod da ponovo prođem kroz svoj prevod i utegnem pojedine delove, ali će mi verovatno biti prikladnije potrošiti vreme na aktuelnije zadatke.

Na kanalu Libertarian State objavljen je članak Alekseja Koršunova o trenutnom stanju stvari u hondurasakim čarter gradovima. On je potom postavio i analizu inicijative za stvaranje čarter grada u Somalilendu, gde izražava nedumicu povodom kršenja principa njihovog stvaranja bez navođenja razloga zašto se to radi. Kod nas u Montelibero su, naravno, razmere skromnije, ali i posao napreduje, uskoro nameravam da objavim svež daidžest vesti projekta.

Defragmentacija

U februaru sam podelila oglas za konkurs priča o slobodnim privatnim gradovima. Sama ja tako što nisam uspela da napišem priču za konkurs. Imala sam zamisao da sastavim nešto u duhu islandske sage, samo o osvajanju Marsa: živeo je čovek po imenu Elon, bio je sin X Æ A-Xii, sina Elona, sina Errola – i tako dalje. Ali umesto brige o zapletu, zagubila sam se u detaljima, poput izučavanja pitanja da li je na Marsu moguć majning bitkoina, s obzirom na konačnu brzinu svetlosti, ili će tamo biti sopstvene korporativne valute – i na kraju sam odustala. A evo da Ved Nojman, sa kanala koji sam i podelila – nije odustao. Njegova konkursna priča nedavno je objavljena, i ja sam je pročitala.

Oseća se da se autoru bolje piše u krupnijem formatu, i da bi sa zadovoljstvom razvio zaplet na otprilike duplo veću zapreminu. Uvek sam zavidela toj sposobnosti, ja sama brzo izgorim pri pisanju dugačkih tekstova, a ako to radim u delovima, onda mi za pisanje sledećeg fragmenta prvo treba da pročitam prethodne.

Iskreno govoreći, zaplet mi se učinio prilično iznuřenim, akcenat je očigledno bio na svetu, a ne na zapletu. Ipak, u zapletu postoji određena originalnost, i delo se u celini čita prilično lako. Svet izgleda kao neka dobra verzija sajberpanka, gde takođe aktivne korporacije obavljaju neke svoje poslove koji su neshvatljivi običnim smrtnicima, ali bez mračnog brutalizma. Uglavnom, vredi pročitati.