U februaru sam podelila oglas za konkurs priča o slobodnim privatnim gradovima. Sama ja tako što nisam uspela da napišem priču za konkurs. Imala sam zamisao da sastavim nešto u duhu islandske sage, samo o osvajanju Marsa: živeo je čovek po imenu Elon, bio je sin X Æ A-Xii, sina Elona, sina Errola – i tako dalje. Ali umesto brige o zapletu, zagubila sam se u detaljima, poput izučavanja pitanja da li je na Marsu moguć majning bitkoina, s obzirom na konačnu brzinu svetlosti, ili će tamo biti sopstvene korporativne valute – i na kraju sam odustala. A evo da Ved Nojman, sa kanala koji sam i podelila – nije odustao. Njegova konkursna priča nedavno je objavljena, i ja sam je pročitala.
Oseća se da se autoru bolje piše u krupnijem formatu, i da bi sa zadovoljstvom razvio zaplet na otprilike duplo veću zapreminu. Uvek sam zavidela toj sposobnosti, ja sama brzo izgorim pri pisanju dugačkih tekstova, a ako to radim u delovima, onda mi za pisanje sledećeg fragmenta prvo treba da pročitam prethodne.
Iskreno govoreći, zaplet mi se učinio prilično iznuřenim, akcenat je očigledno bio na svetu, a ne na zapletu. Ipak, u zapletu postoji određena originalnost, i delo se u celini čita prilično lako. Svet izgleda kao neka dobra verzija sajberpanka, gde takođe aktivne korporacije obavljaju neke svoje poslove koji su neshvatljivi običnim smrtnicima, ali bez mračnog brutalizma. Uglavnom, vredi pročitati.
Uspon ruskog libertarijanskog pokreta poslednjih nekoliko godina doveo je ne samo do toga da se termin „libertarijanstvo“ često pominje izvan same libertarijanske zajednice, već i do toga da se izlaganje libertarijanske ideologije na ruskom jeziku, prilagođeno ruskozičnom čitaocu, počinje konsolidovati. Mihail Svetov je prešao sa kratkih video-snimaka od pet minuta na časovne predavanja, a sada piše knjigu. Počela sam sa odgovorima na razbacana pitanja, ali već pola godine zajedno sa timom Libertarian Band radim na pripremi sistematskog video-kursa koji izlaže moje razumevanje libertarijanstva. I eto, juče je i Ved Nojman takođe izjavio da počinje rad na punopravnom panarhističkom manifestu, ali je za početak sastavio vodič kroz panarhizam, u koji je sakupio i grupisao po temama većinu materijala koji su na ovu temu objavili sami tvorci doktrine panarhizma.
Nadam se da ste već pročitali ili pogledali većinu materijala navedenih u vodiču – njegova vrednost leži upravo u sistematizaciji.
Ne volim pisanje longridova (to nije baš pametno sa moje strane, jer od njih zarađujem više). Zato se uvek radujem kada neko kreira opširan tekst sa kojim se uglavnom slažem, čime mi štedi mnoštvo truda.
Nakon Hoppe-ovog predavanja u Moskvi (čekam da se pojavi snimak kako bih i sama nekako formulisala mišljenje o njemu), među autorima nekoliko kanala i pablika srednje veličine započela je diskusija koja mi se činila prilično besplodnom: sporovi oko terminologije, prelazi na lične uvrede, prepucavanja – šta može biti vulgarnije? Ali pogrešila sam. Glup spor, čiji tok ovde čak neću ni sumirati, podstakao je Wed Neumana, autora mog omiljenog kanala Antigovastvo, da sastavi odličan programski članak.
U članku se jasno objašnjava da se ancap ne svodi na Rothbarda-Hoppea-Svetova i izgradnju društva na osnovu apsolutizacije principa neagresije, a da se ekonomska teorija ne svodi na klasičnu AEŠ iz Mizesovih vremena. Daje se stručan uvod u panarhizam i sasvim argumentovano se objašnjava zašto je to perspektivan pravac za stvarni rad.
Nadam se da će, za još par nedelja, kada mrežni rat koji je pokrenuo ovaj članak izgubi na aktuelnosti, autor prepisati ga, uklanjajući polemičku konkretnost, promenivši naslov, ali ostavljajući smislenu suštinu, tada će ispasti sasvim dobro. Ali članak je definitivno vredan čitanja već sada.
Za početak preporučujem da pročitate samo pitanje i moj odgovor na njega. Uglavnom sam osvetlila prelaz između panarhije i ankapizma, a na kanalu „Antidržava“ možete pročitati drugi odgovor, od Veda Nojmana, koji se uglavnom tiče prelaska sa etatizma na panarhiju.
Medoukroft analizira predviđanje koje je Hajek formulisao u svom poznatom političkom pamfletu „Put ka ropstvu“ i pokazuje da se predviđanje pokazalo netačnim: stabilan nije samo minarhizam, već i totalitarizam, dok je mešovita ekonomija upravo ono što jeste stabilno. Na bogatom materijalu se pokazuje da je danas takva uslovna norma otprilike 40-50% BDP-a koji država preraspodeljuje. Države koje preraspodeljuju manje, u potpunosti u skladu sa Hajekovom logikom, teže da preraspodeljuju više, dok se države koje preraspodeljuju više suočavaju sa ozbiljnom tržišnom neefikasnošću i nezadovoljstvom društva – i nakon nekog vremena se vraćaju u stabilno stanje. Štaviše, razvijene države koje su došle do ove norme danas zauzimaju uverljivo visoke pozicije na rang listama ekonomske i političke slobode.
13. juna Ved Nojman je objavio recenziju, u kojoj je objasnio fenomen koji je opisao Medoukroft kroz hipotezu da je moderna država oblik svetovne religije. Upravo time se, po mišljenju Veda, objašnjava, na primer, to što neprovidnost paradoksalno daje stabilnost socijalnoj državi. Dalje, Ved daje prognozu da će transparentnost koja je došla u toku informatičke revolucije ipak učiniti ovu religiju marginalnom, i da moderna socijalna država neće moći to da preživi, već će je zameniti panarhija.
Međutim, ima smisla dovesti u pitanje samu tezu da država, počevši od određenog nivoa preraspodele, prestaje da se širi. Da, zaista, direktne takse izazivaju nezadovoljstvo, a direktno monopolsko upravljanje ekonomijom podriva osnovu ekonomskog rasta. Ali, pored poreskog opterećenja, postoji i regulatorno, a mnogi predstavnici biznisa primećuju da je ono sposobno da smeta radu skoro više.
Pri tome, jačajući regulaciju, država čak može smanjiti udeo svog prisustva u ekonomiji. Tako, na primer, uz postojanje jedinstvenog obrazovnog standarda i jedinstvenog državnog ispita, država može slobodno odustati od finansiranja škola: privatne škole će ionako biti primorane da se bave istim tim pranjem mozga koje će od njih zahtevati kontrolni organi. Pri tome, malo je verovatno da će takvo stanje stvari negativno uticati na poziciju zemlje u rang listama slobode – jer se prilikom obračuna rang lista procenjuje pristup obrazovanju, a ne njegov sadržaj i sloboda izbora predmeta.
Na sličan način mogu funkcionisati državni standardi u mnoštvu drugih oblasti, od medicine do trgovine, ili, recimo, tehničkog pregleda automobila. Sve procedure sertifikacije mogu biti krajnje transparentne i potpuno oslobođene korupcije (upravo po tome se, zapravo, suštinski razlikuje prvi svet od trećeg), ali čak i najprijatnije pakovanje će samo maskirati nastavak kretanja putem koji je Hayek već opisao.
Dakle, dolazak nove transparentnosti možda neće i ubiti tu istu svetovnu religiju, već će samo dovesti do njene reformacije. Zato bi nam bilo bolje da polazimo od toga da se nikakva panarhija neće sama izgraditi, i da nastavimo naše redovne propovedi.
