Ancap-chan, Bitarh
Na konferenciji održanoj 1. juna u Moskvi, „Konstitucija slobode“, odjeknuo je govor britanskog ekonomiste Džona Medoukrofta „Is there a road to serfdom? A public choice analysis of Hayek’s most famous work“. Predavanje je bilo zasnovano na njegovom zajedničkom članku sa Endruom Alvesom „Hayek’s Slippery Slope, the Stability of the Mixed Economy and the Dynamics of Rent Seeking“, objavljenom 2014. godine u časopisu Political Studies.
Medoukroft analizira predviđanje koje je Hajek formulisao u svom poznatom političkom pamfletu „Put ka ropstvu“ i pokazuje da se predviđanje pokazalo netačnim: stabilan nije samo minarhizam, već i totalitarizam, dok je mešovita ekonomija upravo ono što jeste stabilno. Na bogatom materijalu se pokazuje da je danas takva uslovna norma otprilike 40-50% BDP-a koji država preraspodeljuje. Države koje preraspodeljuju manje, u potpunosti u skladu sa Hajekovom logikom, teže da preraspodeljuju više, dok se države koje preraspodeljuju više suočavaju sa ozbiljnom tržišnom neefikasnošću i nezadovoljstvom društva – i nakon nekog vremena se vraćaju u stabilno stanje. Štaviše, razvijene države koje su došle do ove norme danas zauzimaju uverljivo visoke pozicije na rang listama ekonomske i političke slobode.
13. juna Ved Nojman je objavio recenziju, u kojoj je objasnio fenomen koji je opisao Medoukroft kroz hipotezu da je moderna država oblik svetovne religije. Upravo time se, po mišljenju Veda, objašnjava, na primer, to što neprovidnost paradoksalno daje stabilnost socijalnoj državi. Dalje, Ved daje prognozu da će transparentnost koja je došla u toku informatičke revolucije ipak učiniti ovu religiju marginalnom, i da moderna socijalna država neće moći to da preživi, već će je zameniti panarhija.
Međutim, ima smisla dovesti u pitanje samu tezu da država, počevši od određenog nivoa preraspodele, prestaje da se širi. Da, zaista, direktne takse izazivaju nezadovoljstvo, a direktno monopolsko upravljanje ekonomijom podriva osnovu ekonomskog rasta. Ali, pored poreskog opterećenja, postoji i regulatorno, a mnogi predstavnici biznisa primećuju da je ono sposobno da smeta radu skoro više.
Pri tome, jačajući regulaciju, država čak može smanjiti udeo svog prisustva u ekonomiji. Tako, na primer, uz postojanje jedinstvenog obrazovnog standarda i jedinstvenog državnog ispita, država može slobodno odustati od finansiranja škola: privatne škole će ionako biti primorane da se bave istim tim pranjem mozga koje će od njih zahtevati kontrolni organi. Pri tome, malo je verovatno da će takvo stanje stvari negativno uticati na poziciju zemlje u rang listama slobode – jer se prilikom obračuna rang lista procenjuje pristup obrazovanju, a ne njegov sadržaj i sloboda izbora predmeta.
Na sličan način mogu funkcionisati državni standardi u mnoštvu drugih oblasti, od medicine do trgovine, ili, recimo, tehničkog pregleda automobila. Sve procedure sertifikacije mogu biti krajnje transparentne i potpuno oslobođene korupcije (upravo po tome se, zapravo, suštinski razlikuje prvi svet od trećeg), ali čak i najprijatnije pakovanje će samo maskirati nastavak kretanja putem koji je Hayek već opisao.
Dakle, dolazak nove transparentnosti možda neće i ubiti tu istu svetovnu religiju, već će samo dovesti do njene reformacije. Zato bi nam bilo bolje da polazimo od toga da se nikakva panarhija neće sama izgraditi, i da nastavimo naše redovne propovedi.
