Prošireno pitanje od Zanudnog (nikakvim donacijama nije potkrepljeno, ali naporno/dosadnom je uvek bolje dati ono što želi, ne odugovateći previše)
Kako će se, u slučaju odustajanja od teritorijalnog principa, regulisati odnosi između dva suverena subjekta koji nisu povezani nikakvim EKU/FPKU itd.?
Predstavimo statistički realnu situaciju u uslovima konkurencije suverenih jurisdikcija za teritoriju. Onih koje uspostavljaju obaveznije zakone za građane (ali ne za sve ljude uopšte, uključujući apatride, kao što postojeće države čine za „čoveka i građanina“). One su ugovorne, znači, ne će svi rezidenti stupiti u ponuđene sporazume. Ako su suverene jurisdikcije ekstrateritorijalne, znači, oportuniste se ne može oterati. Ko i po kojim zakonima će moći da ih osudi, ako oni ne stvore sopstvenu KJ? Šta će zaštititi građane od proizvolja „apatrida“, uključujući nasilje, ako ih se teritorijalno ne razdvoji, nema zona odgovornosti. Šta će zaštititi same oportuniste od nasilja sa strane pojedinačnih „građana“?
Primeti, molim te, da ovde ne razmatram nepriznavanje i konflikt između jurisdikcija. Ako nema zajedničkih pravila igre i višeg autoriteta, gledajući istoriju, to se čini neizbežnim. Takođe, ovo nije pitanje diktata lokalne većine, iako će u odsustvu prava na teritoriju potražnje za dobrima biti sačuvane (inače neće biti privatnog vlasništva). To ne mora nužno pokrenuti tržište, jer čak i stupanje u trgovinske odnose je ugovor, a ovde je reč o suverenim jurisdikcijama koje mogu autarkizovati radi bezbednosti ili stvoriti monopol. Pitanje je šta će garantovati slobode onih koji bi želeli samo da odu (ili čak da ostanu) na toj teritoriji, ne priznajući pravni sistem komšija, u slučaju konflikta, ako iza njih ne stoji „krov“?
Odgovor Ankap-tjan
Pitanja postaju sve duža. S jedne strane, to pokazuje da ljudi usvajaju prethodni materijal. S druge strane – postovi prestaju da se uklapaju u format telegram kanala. Ali šta je, ma neka ide taj format, nećemo se navikavati.
Dakle, na određenoj teritoriji postoji nekoliko ugovornih jurisdikcija, kao i određeni broj lica koja su te jurisdikcije videle u grobu i ne žele nigde da se pridruže. To je sasvim logično, jer čemu je uopšte potrebna jurisdikcija? Da bi se rešavali konflikti sa drugim ljudima uz pomoć nekog posrednika. Ali ogromna većina konflikata se savršeno rešava bez ikakvog posrednika! Da li je bilo ko od vas ikada u životu morao da tuži nekoga? Pritom, ljudi se stalno nalaze u situaciji ulaska u zonu dejstva nečijih pravila. Ako su im ta pravila unapred poznata i ako se slažu sa njima, pravila se obično poštuju. Ako pravila nisu unapred poznata, ljudi se ponašaju onako kako su navikli, a onda im se ukazuje da ovde važi drugačiji red, pa nekako koriguju svoje ponašanje. Ako su pravila poznata, a ljudi se ne slažu sa njima, oni pokušavaju da zaobiđu pravila, direktno ih sabotiraju ili im se pokoravaju, ali sa vidljivim nevoljnim stavom.
Kao što sam već napisala, panarhija je nestabilno prelazno stanje od teritorijalnih monopolskih jurisdikcija ka čistom ankapu. Upravo dotičete problem kako da se ljudi kojima je ankap već nastupio ponašaju prema onima koji još uvek u glavi imaju panarhiju. Pa, tako i treba da se ponašaju: po ankapu. Dok se sve rešava mirnim putem, živite jedno pored drugog u dobrosusedstvu. Kada prestane da se rešava mirnim putem, organizujte akciju u svoju podršku, uz učešće plaćenih profesionalaca ili bez njih.
Najvažnije za to da se nestabilna situacija panarhije pomera ka ankapu, a ne ka starim dobrim teritorijalnim monopolistima, jeste nedostatak zahteva za jedinstvenim pravilima, za jedinstvenim redom, za najvišim telom koje donosi odluke. Na jednoj strani vage imaćemo maksimizaciju pogodnosti – svako želi da pravila budu prilagođena njegovim predstavama o tome šta je ispravno. Na drugoj strani vage biće želja za uštedom mentalnih napora. Lakše je pamtiti jedinstvena pravila nego držati u glavi različite varijante.
Na taj način, što jednostavniji bude skup utvrđenih načela, to je veća verovatnoća da će uspeti da postane gotovo sveobuhvatan. Što je složeniji, to je veća šansa da će ostati isključivo nišni. U pojednostavljenom izlaganju, cela libertarijanska teorija svodi se na jedan ili dva principa. Zaista, na osnovu golih principa samoposedovanja i neagresije može se površno komunicirati praktično sa bilo kim, ali za sva usko specijalizovana pravna pitanja biće potrebni ozbiljniji kodeksi, ne na samo jednu stranicu. Srećom, oni neće biti potrebni svima i neće biti potrebni veoma često.
