Formiraju se teritorijalne i eksteritorijalne kontraktne jurisdikcije, kao i decentralizovani kros-arbitražni mehanizam koji ih povezuje. Prirodno pravo nastavljaju da podržavaju samo religijske ili etičke organizacije, u čijem razumevanju je garant prava Bog/karma. Na taj način, ove organizacije ostaju jedini koji garantuju život i slobodu čoveka na teritorijama sa stanovništvom koje nije stupilo u kontraktno pravo. Možda su ti ljudi marginalizovani, razdvojeni, siromašni ili jednostavno veoma udaljeni od ideja ankapa. I ti ljudi se okupljaju pod zaštitu takvih religijskih organizacija.
1. Kako misliš, da li je takva situacija moguća? 2. Ako jeste, da li je ovaj proces zakonomeran i da li predstavlja pravnu objektivizaciju čoveka? 3. Ako se to dogodilo, kako treba da postupi naš savez kontraktnih jurisdikcija? Da li to treba posmatrati kao pretnju i kako se boriti? Ili, naprotiv, podržati?
Odgovor Ankap-tjan
1. Zapravo, opisuje se prilično uobičajen slučaj tribalizma. Dok neki ljudi u slučaju pravnih kolizija računaju na organizacije koje su dužne pružiti pomoć po kontraktu, drugi jednostavno računaju na pomoć istovernika/istomišljenika. U tome nema ničeg čudnog, trenutno u svetu postoji mnoštvo izuzetno decentralizovanih zajednica interesovanja, od autostopera i mačevalaca do libertarijanaca i krišnaita. Oni već sada po pravilu pružaju svojim članovima primarnu pravnu pomoć, naročito lokalci onima koji dolaze izdaleka. Ne vidim zašto bi u našem modelnom svetu sa većom decentralizacijom prava ovi mehanizmi suddenly izgledali drugačije.
2. Svesna sam toga da mi modelnu situaciju tumačimo različito. Vi više posmatrate „jurisdikcije“ kao organizacije kojima je čovek pravno vezan, a onaj ko nije vezan nalazi se kao da je van zakona. Ja više posmatram jurisdikcije kao „oblasti nametanja normi“, u koje čovek može potći kako prema kontraktima, tako i izvan njih. A pošto u modelnoj situaciji države, kao organizacije opšte jurisdikcije na svojoj teritoriji, odlaze sa scene, pojavljuje se ogroman broj situacija u kojima jurisdikcija unapred nije poznata. Ako jedem seks u automobilu parkiranom naspram crkve, čija je to jurisdikcija? Vlasnika parkinga? Crkve? Žene onoga s kim jedem seks? Sve zavisi od konteksta. Ako je automobil pogrešno parkiran, vlasnik parkinga rešava stvar sa nama. Ako je vlasnik parkinga crkva, njen zaposleni nam može predložiti da jedem seks na drugom mestu i da ne odvlačimo vernike od pobožnih misli. Ako žena mog partnera ima dogovor s njim da se među njima to tako ne radi, onda je zahtev da od mene dobije informacije o tome koliko sam bila svesna njegove zauzetosti – potpuno u njenoj jurisdikciji. Ali neka univerzalna jurisdikcija, koju interesuje sve i koja može diktirati svoje norme u bilo kojoj sferi – to je već mračna etatistička prošlost, u našoj modelnoj situaciji ovi dinosauri su odavno i beslavno uginuli.
3. Razmotrimo ipak situaciju kada, recimo, u nekoj lokalnosti neki pri konfliktu zovu svoju osiguravajuću kuću, a drugi pišu u tematski čet „alarm, tuku naše!“, i iz okoline počinju da pristižu pojedinci spremni da brane interese člana svoje zajednice. Da li ovakvo treba posmatrati kao pretnju? To zavisi od toga koje interese zajednica zastupa u konfliktu. Ako je nastrojena da po svaku cenu u svakom konfliktu zaštiti svoje, onda je to očigledna pretnja, i uslovnoj osiguravajućoj kući je u takvim slučajevima važno biti spremna na rat sa tom bandom. A ako je nastrojena da ugasi konflikt, onda nema nikakvih problema, to je jedna od najvažnijih funkcija zajednica. Čoveku je u njima prijatno, ali da bi bio njihov član, on prihvata to da druge članove zajednice brine njegovo ponašanje. U ovoj situaciji, sa tačke gledišta osiguravajuće kuće, zajednica nastupa kao „osiguravajuća kooperativa“ i može se posmatrati kao ravnopravan kontrahent.
Obično odgovaraju da je razlika u pravu slobodnog izlaska. Ali pravila života u zajednici mogu se toliko razlikovati od zahteva spoljnog sveta da će izlazak praktično biti nemoguć. Gde će otići neko ko je napustio amiš zajednicu, ili komunističku? On nije prilagođen životu.
Gde je garancija da neka zajednica neće pripremati agresivni rat protiv ostalih? Gde je garancija da će iz zajednice pustiti svakoga ko to želi? Gde je garancija da će onaj ko je izašao biti prihvaćen na drugom mestu?
Anonimno pitanje
Države su teritorijalne zajednice koje su rukovodioci drugih sličnih teritorijalnih zajednica priznali kao suverene nad svojom teritorijom. Takođe mogu postojati teritorijalne zajednice koje nisu priznate kao suvereni. To su, na primer, kondominijumi. Tamo mogu postojati sopstveni običaji, ali država ostaje suveren nad tom teritorijom. Mogu postojati i ekstrateritorijalne zajednice. To je, na primer, crkva. Jedina crkva koja ima i sopstvenu državu je katolička. Ona se može posmatrati i kao ekstrateritorijalna jurisdikcija sa suverenitetom nad malom teritorijom, i kao država sa veoma moćnom dijasporom u inostranstvu.
Slobodan izlazak nikako ne odvaja zajednice od države, on ovde uopšte nema veze sa tim. Mogu postojati države sa slobodom odricanja od državljanstva. Mogu postojati bilo koje druge teritorijalne i ekstrateritorijalne zajednice sa slobodnim izlaskom. I, analogno, isto to može postojati i bez slobode izlaska. Sloboda izlaska je onaj obeležje po kojem možemo suditi o tome da li je zajednica kompatibilna sa libertarijanskim poretkom.
Vaše zabrinutosti u vezi sa garancijama o tome koliko će biti pristojni redovi u određenim zajednicama, i koliko će ti redovi biti opasni kako za članove zajednice, tako i za okolinu, potpuno su opravdane, budući da trenutne suverene teritorijalne zajednice, odnosno države, upravo ne mogu dati takve garancije i redovno pokazuju da su slične zabrinutosti utemeljene.
Danas država može biti primorena na pridržavanje pristojnosti na tri načina: pretnjom napada drugih država, pretnjom prekida međudržavnih ekonomskih veza i pretnjom unutrašnje nestabilnosti režima. U svetu bez država, analogično tome, zajednica koja je opasna po okolinu imaće iste te motive da se ponaša pristojno. Zašto onda uopšte ukidati države?
U principu, nema razloga. Ako će ogromna većina ulagati stalne aktivne napore kako teritorijalni suvereni ne bi kršili lična prava, to će biti sasvim pristojan svet. Ali u takvom svetu države neće imati mogućnosti da se bore protiv onih koji žele da se udruže na drugačiji način, na primer, u okviru ugovora. Tako će svet minimalnih država neizbežno biti razređen ekstrateritorijalnim udruženjima ljudi koji unutar sebe održavaju pravila koja nisu vezana za teritoriju.
A što se tiče straha da će ljudi koji su napustili veoma egzotičnu zajednicu ispasti potpuno nesposobni za život u globalnom svetu, čini mi se da su ta strepnja preuveličane. U svetu postoji ogroman broj migranata koji se prilagođavaju životu u novim uslovima, i to lakše što im ti novi uslovi više odgovaraju. Tako da upravo tog faktora ne treba da se plašite. Migranti su opasni samo ako postanu instrument politike. Čisto ekonomski odnosi donose korist svim svojim učesnicima.
Ako su amishi takvi neprilagođeni ljudi, zašto su tako imućni?
Na primer, prijatelj me je pozvao na žurku u svoju kuću. Doneo sam sa sobom sok od jabuke. Odjednom upadaju policajci i ispostavlja se da je sok zabranjen u njegovoj ugovornoj jurisdikciji. 1) Da li sam počeo da kršim NAP od trenutka kada sam ga izvadio? 2) Kako se na mene primenjuje delovanje druge jurisdikcije ako sa njom nisam sklopio ugovore? 3) Šta će biti ako sam korisnik druge jurisdikcije koju prva ne priznaje i jednostavno sprovodi samovlastu presudu?
Slično pitanje: da li će samopripadnost pomoći ako osoba uđe na tuđe polje? Mogu li je upucati bez suda i istrage?
Ono što bi se u ankapu moglo nazvati zakonima – to je kodifikacija uspešnih praksi. Takvi kodeksi, koji sumiraju uspešne prakse po određenim temama, imaju potražnju u bezdržavnim društvima jer štede trud, omogućavajući da se ne analizira svaki slučaj potpuno ispočetka. Štednja truda će značiti štednju novca, a jeftin sud će, uz druge uslove, naravno pobediti u konkurentskoj borbi skupi sud. Ali čak i ako skupi sud pruža kvalitetnije razmatranje pitanja, i na jeftini će postojati potražnja, to je prirodna segmentacija tržišta po ceni.
Na taj način, priznajući jurisdikciju određene kompanije nad sobom po određenom krugu pitanja, čovek u ankapu obično unapred ima mogućnost da sazna koji se skupovi normi koriste u okviru te jurisdikcije.
Takođe, čovečanstvo ima bogato iskustvo u rešavanju konflikata između lica koja pripadaju različitim jurisdikcijama. U većini slučajeva, praktična praksa bila je priznavanje zakona one strane čija je teritorija na kojoj se konflikt dogodio. Odstupanja od ovog principa su obično posebno dogovarana. To je moglo biti povezano, na primer, sa posebnim statusom pojedinih osoba, ili sa spornim statusom mesta gde se konflikt dogodio. Tako je nastao koncept diplomatskog imuniteta i međunarodnog pomorskog prava.
Sada prelazimo direktno na vaša pitanja. Zamenićemo sok od jabuke jasnijim iritansom. Odneli ste kobasicu na vegansku žurku i počeli sa apetitom da je jedete uz salatu. Naravno, za vegane je to veoma iritantna situacija. I oni unapred znaju da bi ih nešto slično veoma uznemirilo. Zato se obično u najavi žurke odmah navodi da je ona veganska, da meso neće biti posluženo i da ga nije dozvoljeno doneti sa sobom. Na taj način, vaši postupci krše dogovorene uslove prisustva, i sasvim legitimno vas izbacuju sa žurke.
Gore je situacija ako je u najavi naznačeno da je žurka veganska, nijedno ograničenje nije eksplicitno zapisano, vi niste vegan i to ne skrivate, ali ste pozvani na nju. Vi, poštujući pravo domaćina da vam ne poslužuju meso, odlučujete da se sami poslužite – i upadate u pravni koliziju. Ovde su u nezgodnom položaju i domaćini koji vam nisu razjasnili pravila, i vi koji niste uspeli da razumete lokalna podrazumevanja. Obično se ovakvi slučajevi rešavaju tako što jedna od strana ide na ustupke, ali ako domaćini žurke ne krenu na ustupke, ipak će vas izbaciti, jer je ovo mesto gde je njihovo tumačenje spornih normi prioritetno. Imao sam sličan slučaj tokom proslave jedne Ivanjjske noći, kada sam počela da se ljubim sa momkom, on se ispostavio kao zauzet, a njegova devojka mi je zbog toga prigovorila, što je izazvalo moje zaprepašćenje: iskreno sam verovala da na Ivanjjsku noć važe nešto drugačija pravila – ali sam popustila, taj momak nije bio toliko bitan, u suštini, nismo se složili. Tako vam i naši hipotetički vegani mogu izaći u susret, iako će to učiniti uz osećaj dubokog zaprepašćenja zbog vaše taktičnosti.
Sada, prelazimo sa zamršenih priča na zaključke.
Niste obavezni da se pridržavate onih normi koje niste obavezali da ćete poštovati.
Mogu vas primorati na njihovo poštovanje ako je za stranu koja vrši pritisak to principijalan momenat, a za vas nije.
Imate pravo da tražite kompenzaciju za takvo prisiljavanje, ali nije izvesno da ćete je dobiti.
Što su strane više zainteresovane za buduću saradnju, to je veća verovatnoća da će ići na uzajamne ustupke u konkretnom trenutnom slučaju.
Kako u svetlu ovih teza možemo rešiti drugi slučaj, sa trespassingom, odnosno kršenjem granica vlasništva, čak i ako to bude bez očigledne štete po to vlasništvo?
Čovek nije dužan da bude svestan da vi ne želite da on prolazi kroz vaše polje. Bolje je postaviti na granici tablu „Strancima zabranjeno ulazak“, kako bi čovek znao da ovde živi čuveni Vil Vilijam Stranac, a sa njim se šale ne igraju (preporučujem za dodatno upoznavanje poznat tekst o deki Pipka, koji luta internetom).
Možete primorati čoveka da napusti polje ako vam je to od principa. A ako je pročitao tablu i nije je poslušao, prinudu možete izvršiti i pomoću letalne sile, ne trošeći vreme na dodatna ubeđivanja.
Od vas može biti zahtevana odšteta ako je, recimo, kroz vaše polje vodila prohodana staza, granica nije bila označena, tabla je u stvarnosti ispala nečitka i skrivena u travi, i onda vi iskočite kao đavo iz kutije, sa vinčesterom u rukama, i počnete da pucate. Označite svoja pravila na što jasniji način.
Što ste više zainteresovani za buduću saradnju sa traspaserom, to je veća verovatnoća da ćete mu dopustiti pristup vašem polju, čak i ako je zalutao kod vas bez pitanja. Na primer, ispostavilo bi se da je to trgovac sa magičnim darom ubeđivanja, i sada će on biti vaš stalni dobavljač kapica od folije.
Kod Alekseja Šustova u knjizi „Posle države“, objavljenoj 2008. godine, navodi se (str. 66-67) spisak pitanja koja u njegovoj predloženoj panarhijskoj modeli nisu rešena. Od tada misao nije stajala u mestu, i mi sa Bitarhom predlažemo kratke skice rešenja za ova pitanja.
1. Kako organizovati zaštitu granica? Kako izgraditi i kako finansirati oružanesile, koje treba da zaštite zemlju od silaških napada spolja?
Podsetimo da Šustov model predstavlja izgradnju panarhije u pojedinačnoj Rusiji bez njenog raspada na teritorijalne jedinice, zbog čega problem spoljnih granica u takvoj polidržavi zadržava aktuelnost.
Zaštita granica u vreme mira je prilično besmislena stvar. Blokiranje ili oporezivanje prekograničnog kretanja robe u polidržavi neće uspeti – dovoljno je postojanje samo jednog ECU-a koji nudi slobodnu trgovinu, i ceo tok će ići preko tog unutrašnjeg ofšora. Isto važi i za vizni režim. Pojedinačni ECU-ovi mogu obezbediti bojkot određenih proizvoda, ljudi i informacija za svoje klijente, ali se to vrši na nivou potrošača, a ne kroz graničnu kontrolu.
Što se tiče odbrane od vojnog upada, najvažnije u odbrambenoj doktrini jeste prisustvo građana koji će imati šta da brane. Primer Ukrajine pokazuje da čak i pri veoma nepovoljnim početnim uslovima, samoorganizacija građana čini čuda. Ako u nizu jurisdikcija zemlje postoji slobodno cirkulisanje oružja, to značajno olakšava zadatak. Međutim, takva milicija plus privatne vojne kompanije sposobni su da se nose pre svega sa zadacima teritorijalne odbrane. U međuvremenu, doktrina sprečavanja napada kroz stvaranje lične pretnje za lidere zemlje agresora može još više smanjiti rizike. Uz prisustvo minimalnih sposobnosti za koordinaciju, vlade će moći da se dogovore o zajedničkom finansiranju odgovarajućeg projekta preciznog neatomskog oružja srednjeg dometa, ili nekih drugih iznenađenja u tom duhu.
2. Kako organizovati
međunarodne odnose? Ko i na kom
osnovu će predstavljati zemlju
u interakciji sa stranim
državama?
Međunarodni odnosi su demarkacija granica, red za ekstradiciju kriminalaca, vizni režim i razne takozvane carine.
Što se tiče granica, ovde će teritorijalnim državama biti teško, jer će i njihovi građani, najverovatnije, početi da sklapaju ugovore sa EKJ, i dobro je ako su to oni koji pripadaju odgovarajućoj teritorijalnoj jurisdikciji, jer bi inače bilo teško dogovoriti se sa transnacionalnim EKJ.
Redosled izdavanja kriminalaca je aktuelan samo u situacijama primetnih razlika u pravnim sistemima, a naročito u primeni zakona. Ovde je trgovina neizbežna, u kojoj će uticajnije jurisdikcije imati prednost, ali uticaj je nestabilna supstanca i raspoređuje se neravnomerno. Uglavnom, biće isto kao što je sada, samo još dinamičnije. Barem će u situacijama očigledne nepravde javno ogorčenje imati veći značaj za ugovorne jurisdikcije nego za današnje demokratije.
Carine, kao što je gore pokazano, ako i budu, biće samo jednostrane, sa strane monopolske teritorijalne formacije; polustatvo ne može sebi da priušti carinu.
3. Kako organizovati efikasan otpor pokušajima spoljnih sila finansijsko-ekonomskog sektora da podgreju protivrečnosti između različitih vlada [EKJ] i iscrpe zemlju igrajući na to?
Može se zamisliti kako uslovni inostrani Putin finansira konzervativne EKJ u Rusiji koje se zalažu za duhovne veze, i postaje isplativije postati klijent takvog EKJ. A klijentima liberalnih EKJ, on, na primer, ne daje vizu i zabranjuje investicije u svoju ukusnu sirovinsku ekonomiju. Obično to dovodi do toga da tržište odlučuje o stvaranju imitacionih struktura koje spolja pokazuju one karakteristike za koje su ljudi spremni da plate, ali zanemaruju unutrašnji sadržaj: prvo, to je jeftinije, drugo, za to nema unutrašnje potražnje.
I svet se nije zaustavio na jednom jedinom inostranom Makijaveliju, tako da će oni EKJ koji mu nisu po volji sarađivati sa nekim drugim.
4. Kako rešavati pitanja ekologije?
Svaka jurisdikcija rešava ova pitanja na svoj način. Liberalna to prepušta vlasnicima koji, sa svoje strane, osiguravaju rizike u osiguravajućim kompanijama. Socijalistička podržava nadzorne organizacije koje, da ih hleb ne hrani, samo bi izdavale kazne ili tražile većo mito (mito neće biti skuplje od polise osiguranja, inače će subjekat pobeci kod liberala). Zeleni mogu osnovati svoju jurisdikciju gde će potrošači novčano podržavati ekološke proizvođače i bojkotovati one koji ignorišu ekologiju.
A negativne eksternalije, koje nastaju kao rezultat ekoloških katastrofa, mnogo su efikasnije kompenzovane putem suda pri prisustvu konkurentskih jurisdikcija, nego u uslovima monopola opterećenog konfliktom interesa u vidu državnog vlasništva.
5. Kako postupiti
sa objektima kulturno-istorijskog
nasleđa naroda, da bi se garantovalo
njihovo očuvanje?
Objekti kulturno-istorijskog nasleđa donose profit zato što su zanimljivi turistima. Da bi se oni očuvali, potrebno je da ih bude isplativo čuvati. Za to je, sa svoje strane, potrebno da vlasnici ovih objekata ostvaruju dobit od turizma. To je tipična liberalna logika zahvaljujući kojoj vlasnik svakog konkretnog potencijalno zanimljivog turistima objekta sam odlučuje da li mu je isplativije pokušati da zaradi na toku turista, ili da koristi objekat na neki drugi način, na primer, da ga sruši i izgradi nešto drugo. Rezultat rada takvog pristupa je prilično raznolika izgradnja, gde starina suseduje sa modernošću.
Drugi EKJ mogu uvoditi regulative koje ne dozvoljavaju uništavanje istorijskih spomenika, ali će morati na neki način da kompenzuju vlasnicima tu neprijatnost, inače će pobeci kod liberala. Dakle, u EKJ ljubiteljima starine su neizbežni porezi za održavanje spomenika. Kao rezultat toga, zahvaljujući spoljnom finansiranju, moći će se očuvati i oni spomenici čija je direktna monetizacija otežana.
Svoj doprinos rešavanju zadatka daće i organizacije kao što je UNESCO, koje su u određenoj meri sposobne da utiču na turističke tokove lepljenjem etiketa: ovo je objekat svetske baštine, a ovo nije. Uostalom, sumnjam da će uticaj UNESCO-a na turistički biznis uskoro postati manji od uticaja nekog TripAdvisor-a, i neće biti potrebe da se taj birokratski dinosaur sponzoriše od državnog budžeta.
6. Kako regulisati
odnose u oblasti prirodnih resursa,
posebno onih specifičnih kao što su voda,
vazduh, morski bioresursi (koji se kreću
preko teritorije, a samim tim nisu vezani
za koordinate u prostoru)?
U svoje vreme, lov i sakupljanje su izgubili ekonomsku konkurenciju u odnosu na poljoprivredu i stočarstvo zbog svoje niske efikasnosti. Takođe će, kako će besplatna slatka voda, besplatna morska riba i besplatan čist vazduh postajati sve skuplji, industrijska proizvodnja ovih resursa u blizini njihovih mesta potrošnje postati isplativa. Ukratko, to uopšte nije pitanje jurisdikcija, već čisto tehničko-ekonomsko pitanje.
7. Kako regulisati
odnose na mestima visokog gustog naselja
nepokretne imovine, gde akcije
jednog vlasnika mogu uticati na
bitne karakteristike imovine
komšijskog vlasnika (na primer,
izgradnja zgrada koje blokiraju
već postojeće)?
Naravno, takva pitanja je lakše rešavati u okviru funkcionalnih jurisdikcija, kao što su udruženja vlasnika stanova. U okviru Šustove model, slično nije predviđeno, stoga pitanje ostaje u sferi sporova između različitih jurisdikcija, i ovde je teško predvideti kakve će se prakse formirati.
8. Kako organizovati efikasnu zaštitu od kartelskih dogovora najjačih igrača na različitim tržištima, koji imaju sklonost ka monopolizaciji?
Na slobodnom tržištu monopol se formira samo ako je ukupna veličina tržišta uporediva sa optimalnom veličinom kompanije u pogledu produktivnosti rada. U svim ostalim slučajevima monopolizacija je neisplativa, i može biti ili preduzetnička greška koja će brzo osiromašiti kompaniju, ili se taj monopol nameće silom, što više nema veze sa slobodnim tržištem. Dakle, efikasna zaštita od monopolizacije je upravo slobodno tržište, i u situaciji konkurentskih jurisdikcija sa slobodnim ulaskom i izlazakom, preduslovi da tržište bude slobodno su mnogo veći nego u trenutnom stanju.
9. Kako se suprotstaviti pokušajima asocijalno nastrojenih lica (onih koje danas nazivaju kriminalcima) da poljuljaju sistem obezbeđivanja javne bezbednosti,izgrađen na principu ravnopravnih ugovora, i postižu haos koji je njima koristan?
Sloboda posedovanja oružja i pravo na samoodbranu čine čuda u tom pogledu. Određene EKU, koje ne priznaju svojim klijentima pravo da samostalno pružaju naoružani otpor nasilju, biće primorane da zaista uložite sve napore kako bi suzbile naoružano nasilje pomoću profesionalne policije, u suprotnom će izgubiti lojalnost klijenata, koji će otići u jurisdikcije koje barem ne smetaju na put.
A potencijalni prestupnik ne može uvek odmah da odredi kojoj jurisdikciji pripada njegova potencijalna žrtva, i, shodno tome, da li je ona spremna da pruži otpor. Tako čak i jedna EKU, koja dozvoljava svojim klijentima da se naoružaju, već postaje pozitivna eksternalija za ostale.
Za početak preporučujem da pročitate samo pitanje i moj odgovor na njega. Uglavnom sam osvetlila prelaz između panarhije i ankapizma, a na kanalu „Antidržava“ možete pročitati drugi odgovor, od Veda Nojmana, koji se uglavnom tiče prelaska sa etatizma na panarhiju.
Kakav im je smisao da se zalažu za KJ, ako je očigledno da će veći veći deo vrednih i srećnih izabrati prijatniji KJ u smislu poreskih odbitaka, a ne KJSSSR2.0? Ko će ih uopšte hraniti?
анонимный вопрос
U nedavno prevedenom članku našeg tima o FPKJ, čini mi se da su prilično dobro osvetljeni pristupi potrošača pri izboru određenih jurisdikcija. Želim da skrenem pažnju na prve dve reči skraćenice: to nisu samo ugovorne jurisdikcije, one su takođe funkcionalne i preklapajuće.
Zaista, čisto socijalistička jurisdikcija koja nudi sve vrste usluga jednostavno ne može opstati na tržištu, naročito ako je ugovorna, što znači da iz nje može slobodno da se izađe. Socijalistička jurisdikcija je efikasna kada pruža uslugu pružanja javnih dobara, sa snažnim pozitivnim efektom sticanja razmera.
Primeri takvih spontano nastalih jurisdikcija detaljno analizira Elinor Ostrom u svojoj knjizi „Upravljanje zajedničkim“\. Recimo, neka planinska pašnjaka je izuzetno nezgodno deliti na male delove, a tamo stoku pasu stanovnici nekoliko obližnjih sela. I kako ne bi došlo do predatorne eksploatacije tog retkog zajedničkog resursa, oni sami razvijaju složen sistem normi i kontrole njihove primene, formirajući tako funkcionalnu ugovornu jurisdikciju. Ali ova jurisdikcija je odgovorna za rešavanje konflikata samo u vezi sa pašnjacima, i uopšte se ne meša u pitanja kao što je, na primer, školsko obrazovanje. I upravo u ovoj sferi mogu odlično da konkurišu, recimo, mreža javnih škola koje finansiraju svi članovi KJ na ravnopravnoj osnovi (ponovo socijalizam!), privatna škola koju plaćaju roditelji učenika, i privatna škola koju finansira endoument fond. To je upravo primer preklapanja jurisdikcija.
Postavljanje ograda ovde, kako komšijska stoka ne bi ulazila da jede privatnu travu – to bi se više isplatilo njima nego vama.
Među mnogim opozicionarima postoji mišljenje da je dovoljno uraditi u Rusiji „kao u Evropi“ i živećemo skoro pa u raju. Oni obično hvale zapadne zemlje zbog podele vlasti, poštenih sudova, transparentnog budžeta, pametne regulacije, pravednih poreza, slobode govora i mnogih drugih stvari koje nedostaju u RF. Ali neki od tih ljudi kasnije počinju da primećuju da sva ona dostignuća zbog kojih su bili spremni da napuste svoja uštogljena mesta, polako ali sigurno nestaju čak i na njihovom omiljenom Zapadu, a da ne govorimo o prenošenju u Rusiju.
Zašto se to dešava i zašto je besmisleno čekati poboljšanje države, kao što je besmisleno i emigrirati? Spreman sam da iznesem hipotezu zasnovanu na mislima iz predavanja poznate sociologinje Ele Paneah (dostupna su na YouTube-u). Ne mogu garantovati apsolutnu verodostojnost ove hipoteze, ali smatram da je verovatnoća da je istinita veća od 99%.
U svojim predavanjima Ela iznosi teoriju o „stacionarnom banditima“, objašnjavajući pozitivan (stvoriteljski, progresivni) vektor kojim je država usmeravala društvo, neophodnošću vojnog prevladavanja nad drugim stacionarnim banditima. Ako je neki od njih preferirao tradiciju i mrak, a drugi progres i ljudska prava, poslednji je rano ili kasno postizao tehnološku nadmoć nad prvim. Na kraju krajeva – tradicionalisti i pristalice „zverske“ nasilne hijerarhije jednostavno su osvajani od strane progresivnijih država. Pošto bez poštovanja ličnosti i ljudskih prava nije moguć razvoj tehnologije, države su bile primorane da preuzimaju jedna od druge najbolje prakse za obezbeđivanje ličnih sloboda, povećanje poverenja u poreski sistem kroz transparentan budžet, stvaranje društvenih liftova za mlade, borbu protiv korupcije i nudi pomoć onima koji prelaze na njihovu stranu.
Nakon Drugog svetskog rata, kao rezultat pojave doktrine obuzdavanja kroz pretnju međusobno garantovanog uništenja, ratovi između više-nema razvijenih zemalja su potpuno prestali. Jer nijedan političar se neće usuditi da započne rat ako zna da i sam može biti uništen. Kao rezultat toga, nestao je podsticaj za razvoj i stvaranje boljih uslova za sopstvene građane. Jer te ionako niko ne preti, a sopstveno stanovništvo se može pot压iti čak i običnim pendrecima i suzavcem.
Odsustvo stimulusa za razvoj uopšte ne znači zaustavljanje konkurencije državnih praksi, samo sada države preuzimaju metode ugnjetavanja sopstvenih građana jedne od druge — skriveni porezi, cenzura na Internetu, borba protiv protesta i mitinga, društveni rejting, nadzor itd. Verovatno ste primetili da su neki od njih se prvo pojavili kod nas, a zatim na zapadu, drugi obrnuto. Ali generalno, kako kod nas, tako i na zapadu, obim prava i sloboda se postepeno, i to sve bržim tempom, smanjuje. Emigracija postaje besmislena, jer će nakon određenog vremena svi oni nedostaci zbog kojih ste otišli, postojati i na vašem novom mestu.
Kako možemo vratiti konkurenciju pozitivnih praksi? Oslobadivši se teritorijalnog monopola države i prelaskom na sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKU), stvorićemo stimulans za pojedinačne EKU da se takmiče za građane. Jer, prelazak u drugu EKU biće jednostavan kao i promena mobilnog operatera. Shodno tome, rukovodioci ovih kompanija će biti zainteresovani da ponude najbolje uslove za građane.
Ljudi često pitaju kako se može izgraditi libertarijansko društvo, doći na vlast kroz izbore. Neću se detaljno zadržavati na tome može li uopšte libertarijanska partija doći na vlast kroz izbore, jer je to najslabija tačka cele ideje.
Koje opcije izgradnje libertarijanskog društva može izabrati donosilac odluka? Mihail Svetov ih često pominje u svojim predavanjima, pa ću pokušati da ih objasnim razumljivim jezikom i navedem svoje komentare.
1) Federalizacija. Mihail stalno hvali SAD i Švajcarsku zbog njihovog modela uređenja zemlje, podsećajući da je RF takođe de jure federacija (ali ne i faktički — zbog kršenja ustavom od strane prve ličnosti države). U ovom slučaju bi bilo moguće testirati različite modele libertarijanizma u različitim regionima i prenositi najbolje prakse iz jednog u drugi. Prednost ovog pristupa je u tome što će se, u slučaju greške, posledice ograničiti na jedan region, a ne proširiti na celu zemlju.
2) Homstejd (homestead). Ideja je pozajmljena iz istorije naseljavanja SAD, kada su doseljenici iz Evrope zauzimali neiskorišćene zemlje, a potom je vlada priznavala njihovo pravo vlasništva nad tim parcelama. Svetov predlaže da se na taj način rasporede nenaseljene teritorije Sibira i Dalekog istoka, dajući doseljenicima pravo autonomije, kao da kolonizuju Mars (odnosno, mogućnost eksperimentisanja sa različitim libertarijanskim modelima). Uspešne prakse iz ovih regiona bi se kasnije mogle postepeno prenositi na glavni deo zemlje. Ipak, sudeći po komentarima na ovu ideju, ljudi nisu previše željni selidbi u regione sa tako surovom klimom i potpunim odsustvom infrastrukture.
3) Minarhijizam. Sprovođen je postepeni prelazak ka ankapu kroz postepeno smanjenje funkcija države u celoj zemlji odjednom (kao da je RF unitarna država, što de fakto jeste sada). Svetov misli upravo na taj put kada sebe naziva „prisiljenim minarhijistom“. Ovde se odmah postavlja pitanje održivosti minarhijizma kao takvog, koji dodatno biva pojačan centralizacijom vlasti. Neka jedna neuspešna reforma lako može izazvati bes naroda i okončati boravak donosioca odluka na vlasti, što će potom dugo stvarati negativnu sliku cele libertarijanske ideje u očima običnih ljudi.
Lično bih predložio drugu opciju — federalizaciju zemlje (samo poštujte trenutni Ustav RF, u njemu to već postoji) i kreiranje konkurentskih ekstrateritorijalnih ugovornih jurisdikcija u okviru regiona koji su odobrili eksperiment na referendumu. Kako se model bude doterivao i kako se budu uklanjale „skrivene opasnosti“, moglo bi se proširiti geografski, postepeno čineći celu Rusiju libertarijanskom.
Od sebe želim da dodam na poslednji pasus, da je ekstrateritorijalna jurisdikcija upravo ekstrateritorijalna da ne bi bila ograničena nekom uskom listom regiona. Danas u svetu postoji jedna ekstrateritorijalna jurisdikcija – jurisdikcija Sjedinjenih Američkih Država. Ovom državi je svejedno na čijoj se teritoriji nalazi njihov građanin, oni nastavljaju da vrše svoju jurisdikciju nad njim. Ali ona, naravno, nije ugovorna.
Ako sam dobro razumeo, razne vrste pravila/zakona su u nadležnosti ugovornih jurisdikcija, koje mogu na svojoj teritoriji da uspostave bilo koja pravila, uključujući i starost punoletičnosti, i da prihvate čak i sud po šerijatu, a u donošenju zakona su ograničene samo NAP-om u odnosu na druge jurisdikcije, tj. subjekte koji sa njima nisu zaključili sporazum o poštovanju njihovih pravila. A taj institut (ne znam kako nazvati, ako ne državom) koji je pravno iznad jurisdikcija, nije zabrinut za uspostavljanje takvih konkretnih pravila, već samo prati poštovanje NAP-a. Pretpostavljam da mogu katastrofalno grešiti, jer sam sa libertarijanstvom upoznat tek nedavno, i biću radoznao ako razjasnite ove nijanse sa jurisdikcijama i njihovim pravom da na svojoj teritoriji uspostave bilo koja pravila.
O ugovornim jurisdikcijama sam već morao da odgovaram. Ukratko: jurisdikcija nije teritorija, već nadležnost, a ugovorna jurisdikcija se razlikuje od bilo koje druge svojim dobrovoljnim karakterom. Konkretne strane konkretnog konflikta su pristale da svoju stvar razmatraju pred konkretnim sudom i zaključile su ugovor sa sudom. Ali danas, nakon mnogo vremena, ne govorimo o sudu, već o pravilima, tako da jurisdikcije ovde uopšte nemaju veze.
Svaki vlasnik teritorije teoretski može da uspostavi bilo kakve uslove pod kojima je pristao da trpi prisustvo stranaca na svojoj teritoriji. Stranci, s druge strane, mogu kako da poštuju ova pravila, tako i da ih sabotiraju, ako smatraju da su potencijalni troškovi sankcija zbog sabotaža niži od troškova poštovanja pravila.
Što su pravila koja uspostavlja vlasnik teritorije bliža onima koja su ljudima jasna i uobičajena, to će on morati manje truda da uloži u osiguravanje njihovog poštovanja. Da, mogu uspostaviti zabranu oružja, fotografisanja i nošenja odeće na svojoj teritoriji, ali ako potencijalni posetioci moje plaže još nisu navikli na to da plaže mogu biti nudistički, u početku ću morati da vodim dugotrajnu edukativnu kampanju. I to nije siguran ishod da ću uspeti da ubedim ljude u vezi sa oružjem i snimanjem, možda će pristati samo na to da se ogole, i tada ću se ja sama predati i promeniti pravila. Tako se iz sume mnoštva privatnih želja i postupaka formiraju spontani redovi koji na kraju čine naše razumevanje norme. Upravo iz tog razloga postoje sve te beskrajne diskusije o kriterijumima normalnog.
Neki kriterijumi norme postaju gotovo sveprisutni kao rezultat mnoštva pojedinačnih radnji, dobijaju jasne formulacije i postaju opšteprihvaćeni principi. Zapravo, upravo je to princip neagresije – to je praktična konvencija čije se poštovanje smanjuje trenje u društvu, pa stoga društva koja ga se pridržavaju imaju tendenciju ka uspehu. A neki kriterijumi norme ostaju čista stvar ukusa. U jednoj zajednici norma je da se pravosposobnom osobom smatra neko stariji od 16 godina, a u drugoj bilo koji član plemena koji je prošao obred inicijacije, i nije bitno u kojoj je dobi ga prošao.
To je otprilike kao pitati koja je razlika između jednakosti pred zakonom i suđenja porotom. Prvo je princip. Drugo je institucija. Između njih postoji uzročno-posledična veza.
NAP – princip neagresije, koji glasi da niko nema pravo da nekazno primenjuje agresivno nasilje. Ugovorne jurisdikcije su institucija za rešavanje konflikata, zasnovana na poštovanju NAP-a.
Smisao ugovornih jurisdikcija je u tome da jedan subjekt sklapa ugovor sa drugim subjektom o tome da mu je on podložan sudskoj nadležnosti. U ugovoru se takođe navodi koja ograničenja ta nadležnost ima. Postojanje ugovora između suda i lica nad kojim se sprovodi nadležnost je obavezan uslov koji osigurava poštovanje NAP-a, jer se prema ugovoru lice obavezuje da izvrši sudsku odluku, ili pristaje na to da će biti primorano na izvršenje odluke. Bez takvog unapred datih saglasnosti, pokušaj prisiljavanja osuđenog na izvršenje sudske odluke predstavlja kršenje principa neagresije.
Najelementarniji primer ugovorne jurisdikcije je arbitražni sud. Dve strane u konfliktu sklapaju ugovor sa sudom radi rešavanja jednog konkretnog konflikta, obavezujući se da će izvršiti sudsku odluku, kakva god ona bila. Arbitražni sud pruža najveći mogući stepen pravičnosti u rešavanju konflikata, ali nije naročito pogodan za slučajeve snažnog oštrenja odnosa strana, kao ni u situacijama kada se strane malo poznaju i jednostavno ne mogu pronaći nijedno lice kojem bi obe strane poverovale.
U slučajevima kada je arbitražni sud u čistom obliku otežan, u igru stupaju posrednici. Ja poveravam rešavanje svog konflikta onome koga sam izabrao za svog predstavnika, a taj neko mi nakon nekog truda donosi rezultat: ovde je protivnik spreman na ovakav ustupak, ovde bi imalo smisla da učini ustupak meni, takođe mogu računati na ovakvu kompenzaciju, ali za posredovanje treba platiti toliko i toliko. Ja pristajem na to i vrši se plaćanje. Ili ne pristajem i pregovori se nastavljaju.
Što je društvo stabilnije, to je veća verovatnoća da će ovakvi posrednički ugovori postajati sve dugoročniji, a rezultati njihovog delovanja sve predvidljiviji. Ljudi uopšte vole da generalizuju i prosečuju kako bi uštedeli trud i ne brinu o sitnicama. Tako nastaje ono što se obično podrazumeva pod terminom „ugovorne jurisdikcije“, iako je to samo njihov specifičan slučaj: sistem u kojem je praktično svako povezan stalnim ugovorom sa određenom jurisdikcijom, koja se zatim bavi rešavanjem svih njegovih konflikata, bilo kada on iznese zahteve drugima, bilo kada oni iznesu zahteve njemu. Ugovornu jurisdikciju je moguće slobodno promeniti, ali je malo verovatno da će se to dešavati češće nego što ljudi danas menjaju mobilnog operatera.
U nekom izmeru, sličan sudski sistem je postojao u Islandu u doba saga, odnosno u periodu odsustva države, kada su jurisdikciju, zajedno sa svešteničkim funkcijama, vršili takozvani gođi, a zemljoposednik je mogao ući u određeni gođord ili preći u drugi.
