Crnogorski ribari žale se na albanske, koji su pregradili reku Bojanu gvozdenom mrežom i love skoro svu ribu.
U ovoj situaciji vidimo tipičan slučaj intervencije države u tržište, što neizbežno dovodi do najneprijatnijih posledica. Kao što se može razumeti iz članka, nije reč o tome da su neki nasumični albanski ribari pregradili reku, već o sasvim konkretnom preduzetniku kojem je albanska država dala koncesiju za lov ribe.
Kako se ovakvi problemi rešavaju bez državne intervencije, detaljno objašnjava u svojoj knjizi Upravljajući zajedničkim Elinor Ostrom. Ukratko, zajednica korisnika resursa postepeno razvija pravila korišćenja koja minimiziraju konflikte oko tog zanata, i to obično izgleda kao neka vrsta kliznog rasporeda ko, gde i kada može da lovi, kako se ne bi gužili i kako bi svima bilo dovoljno.
Država je u ovom slučaju ostavila samo opcije kao što su trpljenje i lov ostataka sa gospodarskog stola u donjem toku reke, ili ratovanje – na primer, organizovanjem diverzija protiv te iste mreže, ili protiv tog koncesionara, ili protiv činovnika koji ga pokršavaju.
Još jedna opcija, za miroljubive ali uporne – iznošenje problema na viši nivo, odnosno, u suštini, žalba nekom spoljnom arbitru. Time se, čini se, trenutno bavi crnogorska udruženja ribolovaca. Želim im uspeh; volim jegulje.
Kakav im je smisao da se zalažu za KJ, ako je očigledno da će veći veći deo vrednih i srećnih izabrati prijatniji KJ u smislu poreskih odbitaka, a ne KJSSSR2.0? Ko će ih uopšte hraniti?
анонимный вопрос
U nedavno prevedenom članku našeg tima o FPKJ, čini mi se da su prilično dobro osvetljeni pristupi potrošača pri izboru određenih jurisdikcija. Želim da skrenem pažnju na prve dve reči skraćenice: to nisu samo ugovorne jurisdikcije, one su takođe funkcionalne i preklapajuće.
Zaista, čisto socijalistička jurisdikcija koja nudi sve vrste usluga jednostavno ne može opstati na tržištu, naročito ako je ugovorna, što znači da iz nje može slobodno da se izađe. Socijalistička jurisdikcija je efikasna kada pruža uslugu pružanja javnih dobara, sa snažnim pozitivnim efektom sticanja razmera.
Primeri takvih spontano nastalih jurisdikcija detaljno analizira Elinor Ostrom u svojoj knjizi „Upravljanje zajedničkim“\. Recimo, neka planinska pašnjaka je izuzetno nezgodno deliti na male delove, a tamo stoku pasu stanovnici nekoliko obližnjih sela. I kako ne bi došlo do predatorne eksploatacije tog retkog zajedničkog resursa, oni sami razvijaju složen sistem normi i kontrole njihove primene, formirajući tako funkcionalnu ugovornu jurisdikciju. Ali ova jurisdikcija je odgovorna za rešavanje konflikata samo u vezi sa pašnjacima, i uopšte se ne meša u pitanja kao što je, na primer, školsko obrazovanje. I upravo u ovoj sferi mogu odlično da konkurišu, recimo, mreža javnih škola koje finansiraju svi članovi KJ na ravnopravnoj osnovi (ponovo socijalizam!), privatna škola koju plaćaju roditelji učenika, i privatna škola koju finansira endoument fond. To je upravo primer preklapanja jurisdikcija.
Postavljanje ograda ovde, kako komšijska stoka ne bi ulazila da jede privatnu travu – to bi se više isplatilo njima nego vama.
Dozvolite mi da govorim samo o vodosnabdevanju, kako ne bih razvodnjavao, izvini za igru reči, temu.
Da bi se gradskom stanovniku obezbedila voda, potrebno je:
pronaći izvor vode
izvući vodu
dostaviti vodu potrošaču
Da bi sve ovo funkcionisalo na slobodnom tržištu, potrebno je da svaka od faza može da se sprovede bez prisile i da donosi profit onome ko je sprovodi. Sada idemo po stavkama.
Pronaći izvor vode
U prisustvu vodoteka, ovo je relativno jednostavan zadatak, pa ćemo razmotriti teži slučaj: potragu za artezijskim bazenom. Za sprovođenje ovih radova potrebno je angažovati specijalizovanu organizaciju koja će postavljati svoju registracionu opremu po zemlji, pomoću nje prikupljati podatke sa dubine, obrađivati ih i donositi zaključke o tome gde prolazi granica bazena i, samim tim, kakve su tamo rezerve vode. To jest, potrebno je dogovoriti se sa vlasnicima zemljišta na kojem će se vršiti snimanje, isplatiti im dogovorene kompenzacije i sprovesti istraživanje. Ovaj zadatak nije nerešiv.
U Rusiji, gde sva podzemna nalazišta pripadaju državi, a zemljište može pripadati privatnim licima, geolozi plaćaju vlasnicima zemljišta za ulazak, a profit će na kraju ostvariti onaj ko je od države nabavio licencu za eksploataciju. Na slobodnom tržištu, verovatnije će biti kao u SAD, gde prava na podzemna nalazišta pripadaju vlasnicima zemljišta, što znači da su oni čak i u većoj meri zainteresovani za istraživanje nalazišta koja se nalaze ispod njih. Takođe, koliko sam uspela da razumem, podaci dobijeni tokom istraživanja poseduju određenu redundanciju, pa neslaganje nekih vlasnika zemljišta ili nemogućnost snimanja zbog postojanja objekata na zemlji neće previše ometati dobijanje rezultata. Drugim rečima, u ovoj fazi tržištu nema posebnih poteškoća – postoje uobičajeni preduzetnički rizici, kada je novac za istraživanje plaćen, a bazen nije pronađen.
Izvući vodu
Ovde, ponovo, najveću teorijsku složenost predstavlja situacija kada je reč o artezijskom bazenu. Stvar je u tome što je on obično dovoljno velik da bunari koji ga eksploatišu mogu biti na zemlji različitih vlasnika. Ako potrošača ima mnogo, a vode malo, važno je sprečiti tragediju zajedničkih resursa, inače izvor neće kịpiti da se dopuni prirodnim putem usled prekomerne eksploatacije.
Nekoliko sličnih slučajeva detaljno je analizirano od strane Elinor Ostrom u knjizi „Managing the Commons“, gde ona navodi osnovne principe koje ekstraktivne organizacije moraju pridržavati kako bi sprečile degradaciju resursa. Ovde će im biti potreban fiksirani sporazum o normama uzimanja vode, kontrolni organ i mogućnost suzbijanja zloupotreba, i to sa gradiranom sistemom kazni. Pritom, što je zanimljivo, veoma je važno da postoji mogućnost sprovođenja ugovora (enforcement), ali podjednako je važno da nijedna država ne pokušava da se umeša u sam proces njegovog zaključenja. Dakle, za sigurno rešavanje ovakvih imovinskih kolizija, prisustvo razvijenog slobodnog tržišta nije samo poželjno, već je direktno životno neophodno.
Isporuka vode potrošaču
Pitanje o tome ko će polagati i popravljati vodovod, slično je pitanju o tome ko će graditi puteve. Puteve grade oni kojima su potrebni, odnosno vlasnici nepokretnosti do kojih put vodi, jer to povećava njihovu vrednost. Isto tako, vrednost zemljišta povećava vodovod koji prolazi kroz njega, jer to znači da se na zemlji može izgraditi objekat koji troši vodu, a zatim ga brzo i jednostavno povezati na vodovod.
Tako da će i ovde slika biti otprilike ista kao i u fazi istraživanja. Ili vlasnici zemlje sami plaćaju cevi po svojoj zemlji, ili im barem daju dozvolu vodovodnoj organizaciji za polaganje cevi, za novac ili besplatno – kako se već dogovore.
Rezime
Otprilike isti pristup može se primeniti i na druge infrastrukturne objekte i druge oblasti komunalnih usluga. Proces isporuke usluge deli se na faze, od kojih svaka mora doneti profit. U svakoj fazi mogu nastati imovinske kolizije koje se moraju rešiti zaključivanjem ugovora, i ti ugovori će doneti ili direktnu uzajamnu korist, kao ugovor o zakupu zemljišta za polaganje instalacija, ili će biti rezultat kompromisa, kao ugovor o kvotama za uzimanje vode. I sve te poteškoće, naravno, ne mogu se porediti sa poteškoćama organizacije istog toga putem mehanizama centralnog planiranja – tamo se zadatak zaista rešava bilo kako: troši poreško novac, a potrošača ostavlja nezadovoljnog.
Upravo sada međunarodni neutralni vode predstavljaju zanimljiv prostor delimičnog ankap-a. Sami po sebi ne pripadajući ničijem vlasništvu, one omogućavaju brodu da ostane skoro potpuno eksteritorijalnim (brod se smatra teritorijom države zastave, i zato je tržište odlučilo u korist pogodnih zastava – te države imaju veliku trgovačku flotu, ponekad čak i ne brinući o izlazu na more)
Upravo zbog toga, kada na kopnu nastupi ankap, na moru će promene biti minimalne. Brod će ostati privatno vlasništvo vlasnika, riblji resursi će biti zajednički eksploatisani od strane ribolovačkih kompanija (i ako ne budu pažljivo čitali Elinor Ostrom, tržište će ih kazniti), u moreuzima će postojati povećana verovatnoća susreta sa piratima (ali protiv njih će se moći koristiti bogat alat), voda će ostati slana, u Pacifiku će velika gomila smeća ostati lokalizovana, postojeći po volji dominantnih struja.
Kako divlja riba postaje skuplja, čovečanstvo će sve više prelaziti na uzgojenu, kako plastika postaje skuplja, biće sve veća iskušenja da se izvlači iz okeana radi reciklaže, kako se populacija povećava i sisteding jeftinije, značajan deo okeana može postati teritorijalne vode novih plutajućih ostrva, a do tada je malo verovatno da će iko početi da ga deli na komadiće.
Modernim ankapima budućnost okeana, uz zadržavanje država na kopnu, vidi se otprilike ovako
Ako je određena zajednica saglasna oko toga koja je klima optimalna za nju i poseduje mogućnosti da sebi postavi te uslove, njen predstavnik jednostavno uzme daljinski upravljač za klimu i postavi željene parametre. Ako nema mogućnosti da se postavi proizvoljna klima, ljudi se ili migriraju u prihvatljivije klimatske uslove ili se prilagođavaju postojećim. Ako postoje mogućnosti, ali nema saglasnosti, onaj ko ima daljinski će na jedan ili drugi način postaviti parametre koji zadovoljavaju neke, a ne zadovoljavaju druge.
Za proučavanje uzroka i posledica klimatskih promena mogu se postaviti pitanja: a) ko je i u kojoj meri uticao na došlole promene; b) kome je i kakva šteta time naneta. Ali zapravo, drugo pitanje izaziva interesovanje: da li je moguće organizovati zajedničko delovanje tako da ne dolazi do degradacije uspostavljenog sistema potrošnje dobara, i ako jeste, na koji način.
Postojeći nivo razvoja čovečanstva omogućava direktno upravljanje klimom otprilike na regionalnom nivou: na primer, izgraditi veliko akumulaciono jezero ili, obrnuto, podeliti reku na kanale. Koji pristupi pri organizaciji režima eksploatacije zajedničkih resursa rade manje-više u interesu eksploatatora, razjašnjeni su u knjizi koju sam već jednom preporučila: Elinor Ostrom, „Upravljanje zajedničkim resursima“.
Ako nema mogućnosti da se projektuje šema eksploatacije zajedničkih resursa prema principima koje je ona izvela, onda je najbolje što se može uraditi – spustiti ruke i potpuno ukloniti regulacije: u sistemima koji su previše složeni za direktno upravljanje, red može uspostaviti samo slobodno tržište.
Globalne klimatske promene se, svakako, trenutno još uvek smatraju upravo takvim.
Pre svega, naravno, želim da preporučim kratak video Mihaila Svetova, posvećen upravo ovom pitanju.
Glavna misao videa je da je za spasavanje retkih vrsta potrebno slobodno tržište koje omogućava izvlačenje koristi iz njihovog spasavanja. Nažalost, u kratkom monologu nije stala analiza o tome kako prevazići tragediju zajednice, odnosno situaciju kada je privatizacija resursa nemoguća ili nesrazmerno skupa. I upravo da biste razumeli ovo pitanje, preporučujem da pročitate knjigu nobelovke Elinor Ostrom „Upravljanje zajedničkim“`. Tamo je analiziran veliki broj slučajeva kako je bilo moguće, bez državne regulacije, očuvati zajedničku imovinu koja bi, prema svim teorijskim razmatranjima, trebala biti nemilosrdno pokradena.
Ostrom formuliše niz kriterijuma koje je potrebno ispoštovati za efikasno upravljanje zajedničkim resursom:
Krug korisnika zajedničkog resursa je ograničen
Pravila korišćenja se definišu na osnovu karakteristika resursa
Pravila korišćenja su razvili sami korisnici ili uz njihov pristanak
Monitoring poštovanja pravila korišćenja sprovode lica odgovorna korisnicima
Sankcije za kršenje pravila korišćenja imaju graduiran karakter.
Uz poštovanje ovih uslova, zajedničko korišćenje zajedničkog resursa ne dovodi do njegove degradacije. Primetićemo da je i ovde intervencija države direktno kontraindikovana, jer krši najmanje tačke 3 i 4.
Dakle, tržište je zapravo uspelo da reši čak i tragediju zajednice. Živeo tržište!
