Prilično sam detaljno odgovorila na slično pitanje, analizirajući sve faze snabdevanja vodom na slobodnom tržištu, od pronalaženja izvora vode do njene isporuke cevima krajnjem potrošaču. Ali vas ne zanima toliko to kako će različiti tržišni akteri međusobno dogovarati usklađivanje geoloških istraživanja, eksploatacije, polaganja i popravke cevi – već koji će mehanizmi uticati na tarife za krajnjeg potrošača. I, očigledno, imate strah da će bez centralnih kontrolnih organa tarife uzleteti u nebo.
Ovde vam predlažem da se upoznate sa mojom ranijom analizom takvog mehanizma za snabdevanje električnom energijom. Za tržište vode, strogo ograničenje tarifa odozgo predstavlja cena proizvodnje ili snabdevanja vodom od strane samog potrošača: to može biti kupovina flaširane vode u prodavnici, prikupljanje kišnice, desalinizacija, reciklaža – u zavisnosti od toga šta predstavlja potrošač. Ali malo pre nego što cena udari u ovu prirodnu barijeru, delovaće faktor konkurencije i elastičnosti potražnje: skupa voda će se štedeti, i od nekog trenutka dobavljač će shvatiti da mu je isplativije zarađivati na obimu, a ne na uvećanju cena, naročito ako alternativni dobavljači vode neće podizati svoje cene i preuzeti tržište dok škrtica pokušava da iscedi svoje malo brojnih klijenata do kraja.
Pri tome, naravno, ne isključujem da će se voda različitim kućama isporučivati od strane iste kompanije po različitim cenama, uzimajući u obzir dužinu cevi, na primer, ili različito konkurentsko okruženje u različitim delovima grada. Konačno, dodatak ceni vode obezbeđuje i kompanija koja upravlja zgradom, ako takva postoji. Tako, na primer, u Tajlandu, gde sam odmarala u proleće, čini se da u svakom kondominijumu postoji svoja cena vode, jer se u jednom zaliva bašta, u drugom je bazen veći, u trećem manji, i tako dalje. To je normalno.
Evo vam primera kondominijuma gde će voda sigurno koštati skupo
Dozvolite mi da govorim samo o vodosnabdevanju, kako ne bih razvodnjavao, izvini za igru reči, temu.
Da bi se gradskom stanovniku obezbedila voda, potrebno je:
pronaći izvor vode
izvući vodu
dostaviti vodu potrošaču
Da bi sve ovo funkcionisalo na slobodnom tržištu, potrebno je da svaka od faza može da se sprovede bez prisile i da donosi profit onome ko je sprovodi. Sada idemo po stavkama.
Pronaći izvor vode
U prisustvu vodoteka, ovo je relativno jednostavan zadatak, pa ćemo razmotriti teži slučaj: potragu za artezijskim bazenom. Za sprovođenje ovih radova potrebno je angažovati specijalizovanu organizaciju koja će postavljati svoju registracionu opremu po zemlji, pomoću nje prikupljati podatke sa dubine, obrađivati ih i donositi zaključke o tome gde prolazi granica bazena i, samim tim, kakve su tamo rezerve vode. To jest, potrebno je dogovoriti se sa vlasnicima zemljišta na kojem će se vršiti snimanje, isplatiti im dogovorene kompenzacije i sprovesti istraživanje. Ovaj zadatak nije nerešiv.
U Rusiji, gde sva podzemna nalazišta pripadaju državi, a zemljište može pripadati privatnim licima, geolozi plaćaju vlasnicima zemljišta za ulazak, a profit će na kraju ostvariti onaj ko je od države nabavio licencu za eksploataciju. Na slobodnom tržištu, verovatnije će biti kao u SAD, gde prava na podzemna nalazišta pripadaju vlasnicima zemljišta, što znači da su oni čak i u većoj meri zainteresovani za istraživanje nalazišta koja se nalaze ispod njih. Takođe, koliko sam uspela da razumem, podaci dobijeni tokom istraživanja poseduju određenu redundanciju, pa neslaganje nekih vlasnika zemljišta ili nemogućnost snimanja zbog postojanja objekata na zemlji neće previše ometati dobijanje rezultata. Drugim rečima, u ovoj fazi tržištu nema posebnih poteškoća – postoje uobičajeni preduzetnički rizici, kada je novac za istraživanje plaćen, a bazen nije pronađen.
Izvući vodu
Ovde, ponovo, najveću teorijsku složenost predstavlja situacija kada je reč o artezijskom bazenu. Stvar je u tome što je on obično dovoljno velik da bunari koji ga eksploatišu mogu biti na zemlji različitih vlasnika. Ako potrošača ima mnogo, a vode malo, važno je sprečiti tragediju zajedničkih resursa, inače izvor neće kịpiti da se dopuni prirodnim putem usled prekomerne eksploatacije.
Nekoliko sličnih slučajeva detaljno je analizirano od strane Elinor Ostrom u knjizi „Managing the Commons“, gde ona navodi osnovne principe koje ekstraktivne organizacije moraju pridržavati kako bi sprečile degradaciju resursa. Ovde će im biti potreban fiksirani sporazum o normama uzimanja vode, kontrolni organ i mogućnost suzbijanja zloupotreba, i to sa gradiranom sistemom kazni. Pritom, što je zanimljivo, veoma je važno da postoji mogućnost sprovođenja ugovora (enforcement), ali podjednako je važno da nijedna država ne pokušava da se umeša u sam proces njegovog zaključenja. Dakle, za sigurno rešavanje ovakvih imovinskih kolizija, prisustvo razvijenog slobodnog tržišta nije samo poželjno, već je direktno životno neophodno.
Isporuka vode potrošaču
Pitanje o tome ko će polagati i popravljati vodovod, slično je pitanju o tome ko će graditi puteve. Puteve grade oni kojima su potrebni, odnosno vlasnici nepokretnosti do kojih put vodi, jer to povećava njihovu vrednost. Isto tako, vrednost zemljišta povećava vodovod koji prolazi kroz njega, jer to znači da se na zemlji može izgraditi objekat koji troši vodu, a zatim ga brzo i jednostavno povezati na vodovod.
Tako da će i ovde slika biti otprilike ista kao i u fazi istraživanja. Ili vlasnici zemlje sami plaćaju cevi po svojoj zemlji, ili im barem daju dozvolu vodovodnoj organizaciji za polaganje cevi, za novac ili besplatno – kako se već dogovore.
Rezime
Otprilike isti pristup može se primeniti i na druge infrastrukturne objekte i druge oblasti komunalnih usluga. Proces isporuke usluge deli se na faze, od kojih svaka mora doneti profit. U svakoj fazi mogu nastati imovinske kolizije koje se moraju rešiti zaključivanjem ugovora, i ti ugovori će doneti ili direktnu uzajamnu korist, kao ugovor o zakupu zemljišta za polaganje instalacija, ili će biti rezultat kompromisa, kao ugovor o kvotama za uzimanje vode. I sve te poteškoće, naravno, ne mogu se porediti sa poteškoćama organizacije istog toga putem mehanizama centralnog planiranja – tamo se zadatak zaista rešava bilo kako: troši poreško novac, a potrošača ostavlja nezadovoljnog.
