Mnogo puta sam morao da odgovaram na nešto slično, ali jednostavnije je ponovo odgovoriti ukratko, nego tražiti linkove ka starim objavama.
Opšta preporuka: povećati nivo decentralizacije. Što je više decentralizacije u određenoj sferi, to je manje „besplatnih putnika“ – za njih više ne ostaju stimulansi.
Decentralizacija u sferi odbrane – naoružati se. Za komšiju sa puškom više nisi samo komšija, već i onaj ko će pružiti prijateljsku vatrenu podršku. Postoji stvarna opasnost od napada ozbiljnog neprijatelja – to je odličan povod za redovne timбилdinge. Pucali ste malo, a onda idete na pivo.
Decentralizacija u sferi bezbednosti je, uslovno rečeno, o tome da privatne ključeve čuvate kod sebe, a ne na berzi. Postaviti alarm u stanu kako bi na poziv došlo obezbeđenje koje ste sami angažovali, a ne neka državna policija. I tako dalje.
Decentralizacija u sferi prava – rešavati stvari sami, a ako sami ne uspete, onda se obratiti onima kojima verujete, a ne onima koje su neki tuđi ljudi imenovali. Većina konflikata se rešava van suda čak i uz postojanje države, iako bi se moglo pomisliti: evo vam centralizovana služba za rešavanje konflikata, zašto je ne koristite? Neudobno je? E, upravo to!
Zašto nas ovakva slika ne iznenađuje? Zato što je to prirodno ponašanje kada država ne postoji.
Ukratko ću izložiti fabulu. Til Lindeman je snimio spot u kojem navodno postoje (nisam gledala) scene seksa. Nekoliko glumica je ispalo Ruskinje, deanonimizovane su, njihovi kontakti su objavljeni na Dvace-u (ne čitam) i tamo se poziva na nasilje nad njima. Zalina traži da se kontakti obrišu, nakon čega na Dvace-u počinju da pozivaju na nasilje i nad njom.
Počeću sa tim da su pozivi na brisanje bilo čega sa Dvace-a besmisleni. Glavna svrha ovog otpadnika je u tome što se tamo objavljuje anonimno i bez cenzure. Ako Dvace uvede sistemsku cenzuru, narod će jednostavno preći da se zabavlja na manje napornom mestu. Ako se progoni vlasnici takvih platformi, narod će početi da piše na blockchain nekog Steama ili glasovima.
Preporučujem svima da još jednom pročitaju poglavlje iz Mehanike slobode o javnom dobru objavljeno pre neki dan. Kada neko napiše post na Dvace-u – to je privatno dobro: autor dobija sve koristi od objavljivanja koje ga zanimaju, a mišljenje ostalih ga ili uopšte ne zanima, ili mu predstavlja jednu od koristi. Kada neko pokušava sistematski da se bori protiv određenog tipa objava na Dvace-u, ili da deanonimizuje njihove autore – to je javno dobro. Takva aktivnost može doneti malu korist velikom krugu ljudi, ali onaj ko ulaže glavni napor za to, troši nesrazmerno više nego što je korist koju on lično dobija. Ostali, pak, ne troše ništa, osim novca za kupovinu kokica.
Javna dobra uvek pate od nedovoljne proizvodnje. I sama sam se suočila sa sličnim problemom u sopstvenom četu. On je bio pozicioniran od moje strane kao mesto gde se sa mnom može ćaskati o neobavezljivim temama ili pojasniti nešto u vezi sa objavama na kanalu. Nije se predviđala nikakva filtracija po ideologiji, jedini zahtev prema publici bio je očuvanje ljubaznosti. Ne znam šta je većina publike želela, ali bilo je dovoljno namernih napora male grupe – i čet je za mene postao prilično neprijatno mesto. Teško sam suzbila želju da obrišem čet, prenela sam prava osnivača drugoj osobi i, pošto ja sama trenutno ne mogu da održim ljubaznost prema njegovim učesnicima, jednostavno sam ga arhivirala. Podrugljivanje, glupe identične paste, pokušaji da izvuče više ličnih informacija radi deanona ili radi demonstracije moje nekompetentnosti – sve su to stvari koje mi ne donose radost, sa kojima je izuzetno teško boriti se, i jednostavnije mi je da odustanem od četa u potpunosti nego da pokušavam da obezbedim prijatnu atmosferu tamo.
Ali čim neko pokuša da nešto iz interneta iznese u stvarni život, situacija postaje suprotna. Pokušaj da se neko napadne uživo zbog neke gluposti kojom se optužuje na internetu – to je proizvodovanje društvenog zla. Svi troškovi su na izvršiocu, a internet će se samo nasmejati, naročito ako izvršiocu ispadne smešno. Pri tome, nije ni važno da li će mu smešno ispasti da ponizi objekat maltretiranja ili će mu smešno ispasti da se izglupa. Napadač neće dobiti značajnu korist. Za stranu koja se brani, samoodbrana je privatno dobro, od čije proizvodnje ona dobija sve koristi, te je stoga sasvim motivisana da u nju ulaže.
Upravo zahvaljujući ovom sistemu ekonomskih podsticaja imamo internet kao prostor relativne slobode, uključujući i glupe agresivne šale – i oflajn kao prostor relativne bezbednosti, gde za glupe agresivne šale možeš stvarno da dobiješ po glavi. Odgovornost za agresiju onlajn i nekažnjivost za agresiju oflajn ne doživljavaju se kao norma. A jedino što možemo uraditi da u internetu bude manje glupe agresije jeste raditi na opštem ublažavanju običaja.
U scenariju videa o problemu parazita i tragediji zajednice naglasila sam kako je to loše za korisnike zajedničkih resursa i koje su strategije razvijene da se protiv toga bori. A sada želim da ispričam slučaj kada je tragedija zajednice dobra, a borba protiv nje loša.
Sav fokus je u tome šta se tačno smatra zajedničkim resursom. Zamislite tako redak resurs kao što je potrošačka potražnja. Svako ima mogućnost da proizvede neki proizvod ili uslugu, proda je i ostvari profit. Dok je tržište prazno, mali broj proizvođača ostvari superprofit, a žeđ za novcem privući će mnoštvo drugih dobavljača na to polje. Konkurencija za pažnju potrošača brzo dovodi do smanjenja marže. Da bi se profit održao, mora se povećavati obim, što na kraju iscrpljuje zajednički resurs. Potrošač dobija ogromnu obilnost jeftinih proizvoda koje su mu spremni nametati u što većim količinama, samo da bi pristao da kupi. Evo akcije „dva po ceni jednog“, evo odloženog plaćanja, evo rasprodaje, evo neograničenog pristupa za fiksnu pretplatu – samo kupi.
Slažem se, ako se stavite u ulogu potrošača, ovaj fenomen ne može a da ne raduje. Ali proizvođač, za kojeg je ovo strašna tragedija zajednice, pokušava da se bori protiv nje. Kao što znamo iz videa, ovde su moguće dve strategije: privatizacija i kooperacija.
Privatizacija znači prisvajanje potrošačke potražnje u određenoj industriji od strane konkretnog proizvođača, drugim rečima, stvaranje monopola. Drugim dobavljačima je zabranjeno da prodaju potrošačima određene proizvode i usluge. To je to, sada više nije potrebno juriti iza obima prodaje i može se ostvariti superprofit uz relativno skromna ulaganja u proizvodnju. Istina, deo profita će morati da se uloži u odbranu od konkurenata, a oni ne spavaju, tako da će ovi troškovi imati tendenciju rasta.
Kooperacija znači da potražnju potrošača može zadovoljiti bilo ko, ali mu se nameće niz ograničenja. Obično se to izražava kroz stroge industrijske standarde koji u praksi učvršćuju dominantnu poziciju onih igrača koji su spremni da ulože značajan kapital u proizvodnju, dok autsajderi bivaju eliminisani. Istina, moraćete posvetiti mnogo pažnje kontroli kako proizvođači ne bi varali. U vezi sa tim, podseća se nedavni slučaj sa nekim evropskim koncernom automobila, koji je lažirao podatke o čistoći izduvnih gasova svojih motora kako bi uštedeo na usklađivanju sa ekološkim standardima. Ali klasičan primer su, naravno, srednjovekovni cehovi i gildije. Kvalitet njihovih proizvoda bio je visok, obim proizvodnje nizak, a profiti veličanstveni. Samo što je crno tržište vremenom podgrabilo njihovu dominantnu poziciju, i dogodila se tragedija zajednice, poznata nam kao industrijska revolucija.
Dakle, kada vam pričaju o štetnosti konkurencije i koristi kooperacije, kao i o neizbežnosti prirodnih monopola, važno je razumeti: ovi ljudi su potpuno iskreni i uopšte nisu ludaci. Jednostavno ste vi za njih resurs.
Božićni jarmar je tragedija zajednice u punom sjaju: potrošači su zadovoljni, privlače ih svim silama, a oni više gledaju nego što kupuju
Pogledajte novi video na kanalu Libertarian band! Ovaj put u fokusu naše pažnje su dva međusobno povezana termina – problem slobodnog vozača i tragedija zajednice.
Problem slobodnog vozača je bolčka svake zajednice. Korak udesno, korak ulevo – i gotovo, ili tragedija zajednice sa raspadom svake produktivne saradnje, ili država sa svojim totalnim ropstvom. U videu izlažemo osnovne pristupe rešavanju ovog problema.
A početkom sledeće godine vas čeka završna emisija drugog dela ciklusa o libertarijanstvu, u kojoj ću pokušati da razjasnim lik našeg glavnog neprijatelja – države.
Dozvolite mi da govorim samo o vodosnabdevanju, kako ne bih razvodnjavao, izvini za igru reči, temu.
Da bi se gradskom stanovniku obezbedila voda, potrebno je:
pronaći izvor vode
izvući vodu
dostaviti vodu potrošaču
Da bi sve ovo funkcionisalo na slobodnom tržištu, potrebno je da svaka od faza može da se sprovede bez prisile i da donosi profit onome ko je sprovodi. Sada idemo po stavkama.
Pronaći izvor vode
U prisustvu vodoteka, ovo je relativno jednostavan zadatak, pa ćemo razmotriti teži slučaj: potragu za artezijskim bazenom. Za sprovođenje ovih radova potrebno je angažovati specijalizovanu organizaciju koja će postavljati svoju registracionu opremu po zemlji, pomoću nje prikupljati podatke sa dubine, obrađivati ih i donositi zaključke o tome gde prolazi granica bazena i, samim tim, kakve su tamo rezerve vode. To jest, potrebno je dogovoriti se sa vlasnicima zemljišta na kojem će se vršiti snimanje, isplatiti im dogovorene kompenzacije i sprovesti istraživanje. Ovaj zadatak nije nerešiv.
U Rusiji, gde sva podzemna nalazišta pripadaju državi, a zemljište može pripadati privatnim licima, geolozi plaćaju vlasnicima zemljišta za ulazak, a profit će na kraju ostvariti onaj ko je od države nabavio licencu za eksploataciju. Na slobodnom tržištu, verovatnije će biti kao u SAD, gde prava na podzemna nalazišta pripadaju vlasnicima zemljišta, što znači da su oni čak i u većoj meri zainteresovani za istraživanje nalazišta koja se nalaze ispod njih. Takođe, koliko sam uspela da razumem, podaci dobijeni tokom istraživanja poseduju određenu redundanciju, pa neslaganje nekih vlasnika zemljišta ili nemogućnost snimanja zbog postojanja objekata na zemlji neće previše ometati dobijanje rezultata. Drugim rečima, u ovoj fazi tržištu nema posebnih poteškoća – postoje uobičajeni preduzetnički rizici, kada je novac za istraživanje plaćen, a bazen nije pronađen.
Izvući vodu
Ovde, ponovo, najveću teorijsku složenost predstavlja situacija kada je reč o artezijskom bazenu. Stvar je u tome što je on obično dovoljno velik da bunari koji ga eksploatišu mogu biti na zemlji različitih vlasnika. Ako potrošača ima mnogo, a vode malo, važno je sprečiti tragediju zajedničkih resursa, inače izvor neće kịpiti da se dopuni prirodnim putem usled prekomerne eksploatacije.
Nekoliko sličnih slučajeva detaljno je analizirano od strane Elinor Ostrom u knjizi „Managing the Commons“, gde ona navodi osnovne principe koje ekstraktivne organizacije moraju pridržavati kako bi sprečile degradaciju resursa. Ovde će im biti potreban fiksirani sporazum o normama uzimanja vode, kontrolni organ i mogućnost suzbijanja zloupotreba, i to sa gradiranom sistemom kazni. Pritom, što je zanimljivo, veoma je važno da postoji mogućnost sprovođenja ugovora (enforcement), ali podjednako je važno da nijedna država ne pokušava da se umeša u sam proces njegovog zaključenja. Dakle, za sigurno rešavanje ovakvih imovinskih kolizija, prisustvo razvijenog slobodnog tržišta nije samo poželjno, već je direktno životno neophodno.
Isporuka vode potrošaču
Pitanje o tome ko će polagati i popravljati vodovod, slično je pitanju o tome ko će graditi puteve. Puteve grade oni kojima su potrebni, odnosno vlasnici nepokretnosti do kojih put vodi, jer to povećava njihovu vrednost. Isto tako, vrednost zemljišta povećava vodovod koji prolazi kroz njega, jer to znači da se na zemlji može izgraditi objekat koji troši vodu, a zatim ga brzo i jednostavno povezati na vodovod.
Tako da će i ovde slika biti otprilike ista kao i u fazi istraživanja. Ili vlasnici zemlje sami plaćaju cevi po svojoj zemlji, ili im barem daju dozvolu vodovodnoj organizaciji za polaganje cevi, za novac ili besplatno – kako se već dogovore.
Rezime
Otprilike isti pristup može se primeniti i na druge infrastrukturne objekte i druge oblasti komunalnih usluga. Proces isporuke usluge deli se na faze, od kojih svaka mora doneti profit. U svakoj fazi mogu nastati imovinske kolizije koje se moraju rešiti zaključivanjem ugovora, i ti ugovori će doneti ili direktnu uzajamnu korist, kao ugovor o zakupu zemljišta za polaganje instalacija, ili će biti rezultat kompromisa, kao ugovor o kvotama za uzimanje vode. I sve te poteškoće, naravno, ne mogu se porediti sa poteškoćama organizacije istog toga putem mehanizama centralnog planiranja – tamo se zadatak zaista rešava bilo kako: troši poreško novac, a potrošača ostavlja nezadovoljnog.
Etatisti često govore da država pomaže u rešavanju problema tragedije zajednice. Zapravo, naravno, ona ih samo stvara. Najmasovnija od njih, sposobna da dovede do propasti civilizacije, jeste nagli pad nataliteta. Zaista, zašto žena ne bi spavala mnogo noći, menjajući pelene bebi, kada je mnogo zanimljivije otići u klub da se zabavi sa prijateljima i objaviti slike moderne odeće na Insti! A šta će biti u starosti? Potpuno je nebitno — omiljena država je neće ostaviti bez dostojne penzije, a ako se još i pravilno glasa, daće besplatnu negovateljicu.
Ovde se nazire čista tragedija zajednice. Za pojedinačnu ženu, sa stanovišta resursa, isplativije je uopšte ne rađati (ionako će dobiti garantovanu penziju u starosti, ali neće trošiti resurse na vaspitanje dece). Ako tako rade svi stanovnici zemlje, poreski prihodi će pasti zajedno sa brojem stanovnika konkretne zemlje i država će biti primorana da pojača pljačku. Porezi su i ovako sada na istorijskim maksimumima, što znači da će njihovo dalje povećanje sigurno dovesti do pada cele ekonomije, odlaska biznisa kako iz zemlje, tako i „u senku“, a na kraju — do kolapsa države.
Od sebe ću napomenuti da država rešava ovu tragediju zajednice jednostavno: plaća dečije dodatke. Na taj način se povećava natalitet među onima za koje veličina dodatka ima značaj. Tako da, sa stanovišta države, ništa strašno se ne dešava: bezdeca imućni građani plaćaju siromašne i plodne, pravda pobeđuje. Država je čitav konglomerat grupa specijalnih interesa, i svaki izazov koji dođe iz spoljnog sveta, ili čak jednostavno izmišljen, može se iskoristiti kao povod za povećanje veličine države: bilo da je natalitet visok ili nizak, bilo da je imigracija visoka ili niska, bilo da je otopljavanje ili zahlađivanje…
Pre svega, naravno, želim da preporučim kratak video Mihaila Svetova, posvećen upravo ovom pitanju.
Glavna misao videa je da je za spasavanje retkih vrsta potrebno slobodno tržište koje omogućava izvlačenje koristi iz njihovog spasavanja. Nažalost, u kratkom monologu nije stala analiza o tome kako prevazići tragediju zajednice, odnosno situaciju kada je privatizacija resursa nemoguća ili nesrazmerno skupa. I upravo da biste razumeli ovo pitanje, preporučujem da pročitate knjigu nobelovke Elinor Ostrom „Upravljanje zajedničkim“`. Tamo je analiziran veliki broj slučajeva kako je bilo moguće, bez državne regulacije, očuvati zajedničku imovinu koja bi, prema svim teorijskim razmatranjima, trebala biti nemilosrdno pokradena.
Ostrom formuliše niz kriterijuma koje je potrebno ispoštovati za efikasno upravljanje zajedničkim resursom:
Krug korisnika zajedničkog resursa je ograničen
Pravila korišćenja se definišu na osnovu karakteristika resursa
Pravila korišćenja su razvili sami korisnici ili uz njihov pristanak
Monitoring poštovanja pravila korišćenja sprovode lica odgovorna korisnicima
Sankcije za kršenje pravila korišćenja imaju graduiran karakter.
Uz poštovanje ovih uslova, zajedničko korišćenje zajedničkog resursa ne dovodi do njegove degradacije. Primetićemo da je i ovde intervencija države direktno kontraindikovana, jer krši najmanje tačke 3 i 4.
Dakle, tržište je zapravo uspelo da reši čak i tragediju zajednice. Živeo tržište!
