Тег: maltretiranje

Internetovljackivanje

Zamolili su me da prokomentarišem slučaj Zaline Marshenkulove.

Ukratko ću izložiti fabulu. Til Lindeman je snimio spot u kojem navodno postoje (nisam gledala) scene seksa. Nekoliko glumica je ispalo Ruskinje, deanonimizovane su, njihovi kontakti su objavljeni na Dvace-u (ne čitam) i tamo se poziva na nasilje nad njima. Zalina traži da se kontakti obrišu, nakon čega na Dvace-u počinju da pozivaju na nasilje i nad njom.

Počeću sa tim da su pozivi na brisanje bilo čega sa Dvace-a besmisleni. Glavna svrha ovog otpadnika je u tome što se tamo objavljuje anonimno i bez cenzure. Ako Dvace uvede sistemsku cenzuru, narod će jednostavno preći da se zabavlja na manje napornom mestu. Ako se progoni vlasnici takvih platformi, narod će početi da piše na blockchain nekog Steama ili glasovima.

Preporučujem svima da još jednom pročitaju poglavlje iz Mehanike slobode o javnom dobru objavljeno pre neki dan. Kada neko napiše post na Dvace-u – to je privatno dobro: autor dobija sve koristi od objavljivanja koje ga zanimaju, a mišljenje ostalih ga ili uopšte ne zanima, ili mu predstavlja jednu od koristi. Kada neko pokušava sistematski da se bori protiv određenog tipa objava na Dvace-u, ili da deanonimizuje njihove autore – to je javno dobro. Takva aktivnost može doneti malu korist velikom krugu ljudi, ali onaj ko ulaže glavni napor za to, troši nesrazmerno više nego što je korist koju on lično dobija. Ostali, pak, ne troše ništa, osim novca za kupovinu kokica.

Javna dobra uvek pate od nedovoljne proizvodnje. I sama sam se suočila sa sličnim problemom u sopstvenom četu. On je bio pozicioniran od moje strane kao mesto gde se sa mnom može ćaskati o neobavezljivim temama ili pojasniti nešto u vezi sa objavama na kanalu. Nije se predviđala nikakva filtracija po ideologiji, jedini zahtev prema publici bio je očuvanje ljubaznosti. Ne znam šta je većina publike želela, ali bilo je dovoljno namernih napora male grupe – i čet je za mene postao prilično neprijatno mesto. Teško sam suzbila želju da obrišem čet, prenela sam prava osnivača drugoj osobi i, pošto ja sama trenutno ne mogu da održim ljubaznost prema njegovim učesnicima, jednostavno sam ga arhivirala. Podrugljivanje, glupe identične paste, pokušaji da izvuče više ličnih informacija radi deanona ili radi demonstracije moje nekompetentnosti – sve su to stvari koje mi ne donose radost, sa kojima je izuzetno teško boriti se, i jednostavnije mi je da odustanem od četa u potpunosti nego da pokušavam da obezbedim prijatnu atmosferu tamo.

Ali čim neko pokuša da nešto iz interneta iznese u stvarni život, situacija postaje suprotna. Pokušaj da se neko napadne uživo zbog neke gluposti kojom se optužuje na internetu – to je proizvodovanje društvenog zla. Svi troškovi su na izvršiocu, a internet će se samo nasmejati, naročito ako izvršiocu ispadne smešno. Pri tome, nije ni važno da li će mu smešno ispasti da ponizi objekat maltretiranja ili će mu smešno ispasti da se izglupa. Napadač neće dobiti značajnu korist. Za stranu koja se brani, samoodbrana je privatno dobro, od čije proizvodnje ona dobija sve koristi, te je stoga sasvim motivisana da u nju ulaže.

Upravo zahvaljujući ovom sistemu ekonomskih podsticaja imamo internet kao prostor relativne slobode, uključujući i glupe agresivne šale – i oflajn kao prostor relativne bezbednosti, gde za glupe agresivne šale možeš stvarno da dobiješ po glavi. Odgovornost za agresiju onlajn i nekažnjivost za agresiju oflajn ne doživljavaju se kao norma. A jedino što možemo uraditi da u internetu bude manje glupe agresije jeste raditi na opštem ublažavanju običaja.

Primer glupe agresije sa interneta

Doktrina suzdržavanja za omežke

Početkom decembra mi je anonimno poslali tekst na uređivanje, prepisala sam ga do neprepoznatljivosti, i sada se nalazi u javnom prostoru Doktrina suzdržavanja. Ovde ga nisam objavljivala, ali se danas u mom prijatnom četu dogodio dugotrajan sukob zbog nejasnih obračuna na moskovskoj novogodišnjoj zabavi LPR-a, i tako, setila sam se, pa objavljujem tekst kod sebe.

Buljite vas u kolektivu, kako rešiti problem? Ako ne planirate da pobegnete ili da svi ubijete iz pepelice, onda morate razviti doktrinu suzdržavanja – to jest, izgraditi takvu liniju ponašanja koja će učiniti da zadovoljstvo članova kolektiva zbog vašeg maltretiranja bude manje od mogućnih troškova toga.

Najjasnija i najmoćnija mera koja omogućava da se ne pribegava otvorenom ratu jeste pripremiti kompromitujuće podatke za svakoga ko vas maltretira, smestiti ih na sigurno mesto koje omogućava brzo objavljivanje tih informacija, a zatim slučajno dozvoliti onima koji vas maltretiraju da se upoznaju sa uzorcima materijala. Dalje će vas mrzeti isključivo iz pepelice, ali će uglas komunicirati naglašeno neutralno. Što se tiče težine implementacije, to je otprilike kao da ste država i da kreirate nuklearni arsenal sposoban da uništi svakog od potencijalnih protivnika.

Steći poznanstva sa ozbiljnim momcima sa strane – takođe nije loša mera, mada će ona već zahtevati određene komunikacione veštine, a ne samo sposobnost rada sa informacijama. U takvom scenariju će prema vama frkati, ali će se truditi da zadrže vašu iritaciju ispod radara: ipak, teško ćete sa sasvim beznačajnim stvarima sagitati svoju grupu podrške da se zauzme u vaše ime. Što se tiče težine, to je kao da ste država i da ste stupili u NATO.

Najpouzdanije je, naravno, nabuditi se, steći iskustvo u trening sparingovima, prevazići prirodnu nesposobnost omegat da udari prvi, a zatim, kao odgovor na još jedan epizod maltretiranja, obratiti se onom od učesnika epizode koji vam se čini kao izvodljiv protivnik: recimo, samo si takav u četu, ili ćeš i jedan na jedan da se uštogliš? U suštini, nije važno ko će pobediti u sledećem obračunu, važno je da se on uopšte dogodi, jedan na jedan, i da u njemu uspete da demonstrirate određenu dovoljnu izdržljivost. Ako nanosite protivniku značificnu štetu, to je sasvim dobro. Što se tiče težine, to je kao da ste Finska, a da vas maltretira Sovjetski Savez. Finska se, da vas podsetim, ispostavila kao jedina zemlja koja je, po ishodima Drugog svetskog rata, izgubivši od SSSR-a, zadržala relativnu nezavisnost od njega, i sa njom su se zaista računali, jer su se sa tim malim bezobraznikom radije izbegli.

I, konačno, ako se iskreno bojite da ćete se boriti, ali se mržnja akumulira, a ipak ne želite da gradite karijeru Džokera. Tada kupite sprej za biber, pričekajte jednog od zlostavljača, prskajte mu u oči, oborite ga i prebijte. Zatim svima ostalima saopštite da vas oni, naravno, mogu ubiti, ali ako to ne urade, već samo nastave svoje maltretiranje, doći ćete do svakoga od njih. To je kao da ste država koja trenira teroriste, a da u svetu ne postoji SAD, već samo EU.

Opšti smer misli je otprilike ovakav: treba da pokažete da ste spremni da uložite značajne napore i podnesete značajne troškove radi oslobađanja od maltretiranja, a da nemate nameru samo da trpite i plačete u jastuk.

Ali najbolje je jednostavno prestati da budete omega. Nećete biti maltretirani ne samo ako će se ljudi plašiti posledica, već i jednostavno ako budete simpatični i korisni članovima kolektiva. To je kao da ste Japan, koji izvozi anime i Toyotu.

Borba protiv represija kroz maltretiranje silovaka

Bitarch kolumna

Zanimljivu i prilično popularnu ideju nenasilne borbe protiv zaposlenih u državnim bezbednosnim strukturama izneli su u razgovoru na kanalu SVTV Mihail Svetov i Pavel Nikulin (strim „Federalna služba za mučenje“). Ovu strategiju uspešno primenjuju na Zapadu levi radikalne organizacije poput SJW. Libertarijanci je takođe treba da prihvate ako želimo da postignemo neke značajne rezultate i ne bismo završili „zgnječeni od strane sistema“.

Suština ideje je u tome da se javno objavljuju imena, fotografije, kućne adrese, profili na društvenim mrežama i drugi lični podaci zaposlenih u državnim službama (FSB, policija, Rosgvardija, FSIN, OMON itd.) koji su uhvaćeni u represijama protiv opozicionara. To se može sprovoditi kako onlajn (u obliku sajta tipa „Mirotvorac“), tako i oflajn (u obliku letaka pored kuće u kojoj živi „sadista“). Radi suprotstavljanja očekivanim pokušajima cenzure, najbolje je postavljati takve sajtove u darknet (TOR) ili, u budućnosti sa razvojem blockchain tehnologija, u decentralizovane sisteme za skladištenje podataka sa IPFS.

Strahujući od gubitka reputacije i progona kako samog sebe, tako i svoje porodice, ovaj zaposleni će sigurno dva puta razmisliti pre nego što „ubaci u zatvor“ još jednog opozicionara.

Od sebe dodajem da je takođe dobro imati jedinstvenu bazu podataka sa što većim brojem zaposlenih u represivnom aparatu, stvarajući za njih rizik zagarantovane odmazde u slučaju sprovođenja masovnog državnog terora (i sprečavajući ga — analogno doktrini odvraćanja između samih država, nakon pojave koje u drugoj polovini 20. veka su potpuno prestali ratovi između svih razvijenih zemalja).

Dodatak od Ankap-tjan

Nisam u toku da li je Bitarch ruski državljanin, ali želim da napomenem da ruski zakon štiti lične podatke svojih građana, pa ako se bilo kakvi slični podaci budu pojavljivali na mreži, njih će, naravno, objavljivati nepoznati agenti Državnog departamenta, a ako su direktno pored vašeg ulaza, onda je to lično bivši predsednik SAD gospodin Obama, od dosade i zlobe.

Takođe želim da napomenem da su mnogo lakše mete za takve mere čak i ne pripadnici silama bezbednosti, već mnogo bezbranije kategorije građana: zaposleni u izbornim komisijama koji dopuštaju kršenja prilikom brojanja glasova, zaposleni u administracijama koji ne odobravaju masovne akcije i slični tihi izvršioci, spremni da danas krše prava građana za sitni novac. Ako se ispostavi da takav rad dovodi do značajnih ličnih neprijatnosti, neki od njih će ili odustati od takvih dodatnih poslova, ili će početi da pregovaraju o povećanju cena za svoj nezahvalan rad.

Sloboda govora i njene granice

Poziv na ubistvo, da li je to sloboda govora ili ne?
Uvreda, kada nekog nazovem sitnim s ciljem da ga „povredim“…
1. …nisko,
2. … visoko, da li je to sloboda govora?
Ako se bavim maltretiranjem (trawljom) pomoću uvreda, da li je to sloboda govora?

Uopšte, da li je maltretiranje agresija? Ako se čita isti Svetov, on iz nekog razloga smatra da nije.

Kao i obično, za početak ću ukratko definisati pojmove. Agresija je iniciranje konflikta. Konflikt je prisustvo zahteva. Agresivno nasilje je iniciranje konflikta pomoću nasilja. NAP je pravni princip prema kojem niko ne može biti opremljen pravom na nekažnjeno agresivno nasilje. Sloboda govora je pravni princip prema kojem reči nisu kršenje NAP-a. Maltretiranje (trawlja) je javno kidanje vezane životinje čoporom pasa (postoji mnoštvo drugih upotreba reči maltretiranje, ali u prenesenom značenju, kada ljudi maltretiraju druge ljude, odnosi se upravo na taj način maltretiranja). Uvreda – je manipulacija sa ciljem da se uvređeni navede na eskalaciju konflikta, po mogućstvu sve do kršenja NAP-a, kako bi se opravdale dalje, ozbiljnije sankcije protiv uvređenog.

Ako se slažete sa predloženim definicijama, onda bi za vas trebalo da postane dovoljno očigledno da sadržaj bilo kojih reči, bilo da je reč o kleveti, pozivu na ubistvo ili čak nalogu za izvršenje ubistva, prema principu slobode govora, ne krši NAP. Ipak, reči lako mogu predstavljati agresiju, iako ne насиlno, pošto se pomoću reči može inicirati konflikt.

Takođe nije teško videti da pojam maltretiranja nisam definisala jasno, jer to nije pravni, već isključivo polemički termin. Ipak, on izvire iz slike zabave povezane sa kidanjem životinje lišene slobode, i to je prilično važan momenat. Sve dok objekat vaših radnji, izvršenih pomoću verbalnih uvreda, može slobodno da izbegne konflikt jednostavnim prestankom komunikacije, ne bih to nazivala maltretiranjem – nedostaje faktor prisile. Drugim rečima, definišem maltretiranje kao sistematske uvrede u uslovima prisile na komunikaciju, odnosno element agresivnog nasilja u maltretiranju postoji, ali ne u rečima, već upravo u ograničavanju slobode napuštanja zone konflikta.

Dakle, verbalno progonjenje u zatvoru ili u službi vojske je maltretiranje. Slično progonjenje na poslu nije maltretiranje, već samo konflikt. On se može okončati otkazom. Progonjenje u školi je maltretiranje samo u slučaju kada je progonjenom zabranjeno da napusti školu.

Važna stavka. Pravna odgovornost za maltretiranje leži upravo na onome ko ograničava slobodu, a ne na onome ko maltretira. To jest, ne na psima, već na onome ko je vezao medveda za stub. Upravo zato odgovornost za maltretiranje u školi leži na roditeljima, učiteljima i državi: država obavezuje roditelje da detetu obezbede srednje obrazovanje, učitelji primenjuju sankcije detetu zbog samovoljnog napuštanja škole, roditelji detetu uskraćuju pravo na prelazak na kućno učenje. Slično tome, odgovornost za maltretiranje u zatvoru leži na onima koji su sukobljene smestili u jednu ćeliju i zaključali ih tamo, a za maltretiranje u službi vojske – na onima koji su sukobljene pozvali u istu vojnu jedinicu i zabranili napuštanje iste.

Što se tiče Svetova, on se zaista u nekom razgovoru sa Borisom Kagarljskim donekle zapetljao u definicijama „agresije“, „nasilja“, „agresivnog nasilja“ i „samoodbrane“, što je sagovornik iskoristio da ga uhvati, i kao rezultat toga debate su izgubljene, tako da mi pretpostavka da je bio nedovoljno strog u pojmovima već u nekom drugom razgovoru ne deluje neverovatno. Takođe, sam termin „maltretiranje“ nema jasnu definiciju, pa konkretan fenomen koji neko naziva maltretiranjem može kako uključivati agresivno nasilje, tako i biti čista nenasilna agresija. Štaviše, jedna strana u konfliktu može nazvati maltretiranjem ponašanje druge strane koje ne sadrži ni nasilje, ni čak agresiju. Na primer, neko loše obavlja svoj posao, dobija kritiku povodom postojećih nedostataka i gubi bonus. Zar to nije povod da se pozicionira kao žrtva maltretiranja?

Kršenje NAP-a je pre svega ne psi, već lanac.