Тег: društvo

Dosta je ratovanja s Rusijom, vreme je ratovati s Ukrajinom

Povodom treće godišnjice početka SVO-a, želim da razmislim o tome da li je libertarijancima ipak isplativo da borbena dejstva između ukrajinskih i ruskih trupa odmah prestanu, čak i pod uslovima koji su prilično nepovoljni za ukrajinsku državu. Već iz korišćenih formulacija čitalac može naslutiti da ću zastupati stav da je to libertarijancima isplativo.

U Ukrajini je država uvek bila odvratna (što potvrđuju nekoliko Majdanova) i razvijeno građansko društvo u odnosu na RF (što potvrđuju isti ti Majdanovi, kao i činjenica da se front drži u velikoj meri naporima dobrovoljaca – kako među onima koji se bore, tako i među onima koji snabdevaju). Građansko društvo nema ni poštovanje ni iluzije prema državi. I ukrajinsko građansko društvo je tokom ovih godina naučilo veoma dobro da se bori. Ali sada je strašno zauzeto: bori se protiv druge države, Rusije, u situacionom savezu sa lukavim, ali malo manje opasnim neprijateljem – državom Ukrajinom.

Šta će biti ako niko sa ukrajinske strane ne zaključi mir sa Putinom? Potok resursa za vođenje vojnih dejstava u korist ukrajinske strane će oslabiti, i napetost konflikta će postepeno sama od sebe jenjavati, kako buduće strane u sukobu iscrpljuju. Kada obe armije budu potpuno iskrvarile, mir će se ipak desiti, i za građansko društvo Ukrajine u tom miru neće biti naročito mnogo koristi, čak i ako budu uslovi za ukrajinsku državu bolji od onih koji se nude sada.

Šta će biti ako se postigne prekid vatre sa ruskom stranom i ako se on pokaže kao relativno stabilan? Ogroman broj veoma besnih i veoma veštih u vojnim stvarima predstavnika ukrajinskog građanskog društva vratiće se sa ruskog fronta na udaljenost leta drona od ukrajinskih činovnika. Koliko brzo će ovi zasite pljačkaši (govorim o činovnicima, naravno, a ne o veteranima) početi masovno da umiru, igrajući se granatama ili na neki drugi glup način? Koliko brzo će se broj nespretnih idiota koji ne poštuju tehniku bezbednosti proširiti na trenutnog ukrajinskog predsednika? Da li mu je to potrebno? Zato će Zelenski na sve načine odlagati trenutak zaključenja mira. Ne treba mu u tome pomagati. Može se čak podržati pritisak na njega da ipak zaključi bilo kakav dogovor sa Putinom. Može se podržati čak i Mihail Svetov: ne znam njegove prave motive, njegova javna argumentacija je bedna, ali on zagovara mir – i to je hvale vredno.

Kao što je pobeda Mileia u Argentini dala libertarijancima argumente u prilju politicičkih metoda smanjenja države, tako će i potencijalni vojni puč u Ukrajini nakon zaključenja ugovora sa Putinom dati libertarijancima argumente u prilju naoružanih metoda smanjenja države, i moje krvožedno srce unapred likuje od iščekivanja.

Molba čitaocima. Ako neko zna za konkretnu ukrajinsku jedinicu koja vodi sopstveni kroudfanding za moderne, visokoeffikasne instrumente vođenja rata, primenljive uključujući i borbena dejstva protiv sopstvene države – pošaljite linkove ka njihovim materijalima. Želim da pročitam, formiram mišljenje i doniram.

Unutrašnja dinamika libertarianskih zajednica

Slediće dugačak tekst u tri dela. Napisan je po nalogu Soza, uz donaciju od 50 EURMTL. Rad je trajao skoro ceo mesec. Za obična pitanja sa priloženim donacijama to je nepristojno mnogo, ali se sećam da su u vreme kada Bitarh još nije sam objavljivao na mom kanalu, već je naručivao od mene pisanje longrida, tempi bili slični. Nažalost, teško uspevam da zadržim velike zamisle u glavi, pa sa povećanjem obima zadatka vreme rada raste očigledno u nelinearnoj proporciji: do par dana za post u telegram formatu, mesec dana za longrid, godinu i po za knjigu od 84 stranice…

Zadatak od klijenta nije bio formulisano previše precizno, ali se svodio na kreiranje i predstavljanje pomirivog narativa za zajednicu Montelibero, koja trenutno doživljava unutrašnje trenje zbog razlika u pristupima postizanju ciljeva pokreta.

činilo mi se prikladnim da malo proširim temu, ali ne toliko da finalni recepti budu neprimenljivi na konkretnu zajednicu.

Deo 1. Zašto libertarijanci ne vole ugovore?

Postoji mišljenje da libertarijanci obožavaju ugovore i da im se skoro mole. To nije tačno. Libertarijanci u masi imaju prilično običan sistem vrednosti, i zato ne vole ugovore. Ono što vole, kao i svi normalni ljudi, je atmosfera otvorenosti i uzajamnog poverenja. Onaj ko tvrdi suprotno, verovatno je i sam nekada to voleo, ali je njegovo poverenje iznevereno.

Šta je poverenje? To je ubeđenje da će kontrahent iskreno zastupati tvoje interese, a ako oni dođu u sukob sa njegovim sopstvenim, on će ipak po mogućnosti uzimati tvoje u obzir, i ako bude potrebno, povremeno žrtvovati svoje. Otvorenost pak znači da kontrahenti saopštavaju potpune i pouzdane informacije o svojim interesima i ostalim činjenicama koje se odnose na predmet interakcije. Kako se to ne može voleti?

Upravo zato libertarijanci preferiraju da se okupljaju u zajednice. U krugu ljudi koji dele zajedničke vrednosti, poverenje je obično veće, a ako su te vrednosti libertarijanske, onda — naročito u poslovnim pitanjima — uzajamno poverenje može sa strane izgledati kao da graniči sa naivnošću.

Ugovor je pak proizvod uzajamnog nepoverenja. Izvoli precizno izložiti šta ćeš zahtevati od mene i šta si spreman da mi daš zauzvrat, i koje instrumente imamo da jedni druge primoramo na poštovanje napisanog. A još preciziraj značenje termina, kako na sudu ne bi isplivalo da si mislio na nešto sasvim drugo nego na ono na šta sam ja nagoveštavao…

Ne da libertarijanci potpuno zanemaruju ugovore prilikom zaključivanja poslova međusobno, ali to je obično samo kratak rezime komunikacije u ćaskanju, čisto da se ne zaboravi: pozajmljujem toliko-toliko, na određeni rok, pod određenu kamatu, isplate u jednakim delovima mesečno prvog u mesecu. Što je poverenje veće, to više nijansi ostaje po strani.

Poverenje u poslovima i mogućnost oslanjanja na ljude u tome da će zastupati tvoje interese — to je ogromno dragocenost, jer svodi transakcione troškove na zanemarljiv minimum, a time obezbeđuje maksimalnu tržišnu efikasnost. Ali ta dragocenost je, nažalost, veoma krhka.

Poverenje može uništiti prevarant. To je veoma banalan rizik, i on se delimično ublažava jednostavnim stažom boravka u zajednici. Što prevarant duže mora da održava besprekornu reputaciju kako bi stekao poverenje, to mu je potreban veći posao da bi prevario kontrahenta i na kraju ipak ostao u profitu.

Ali poverenje može uništiti i „zatucani pedant“. Onaj ko u libertarianskoj zajednici zahteva što detaljniji ugovor, a potom počne da insistira na tome da se on poštuje do poslednjeg slova — to je odvratan kontrahent. On se bukvalno pozicionira kao tuđi, govori da ste svi vi sumnjivi tipovi i spremni da prevarite svakoga pri prvoj prilici. Zato, evo deset stranica sitnog teksta na neizgovornom pravnom jeziku, sada idemo kod notara da overimo, a ovde nam je propisan državni sud, a ovde je navedena kazna za kašnjenje, i tako dalje, i tako dalje.

Zato libertarianske zajednice teže da odbace i prevarante i pedante, nastojeći da sačuvaju nevinu jednostavnost poverenja. Ali dosledno odbacivanje takođe zahteva svesne i neprijatne napore. Prevarant može biti šarmantan, i ako nije lično tebe prevario, javlja se iskušenje da nastaviš prijateljstvo s njim. Pedant može biti vrhunski profesionalac, i to daje stimulaciju da se on trpi, uprkos svemu uznemirujućem u komunikaciji.

Zato je u stvarnim libertarianskim zajednicama redak potpuni ostracizam. Obično se član zajednice koji izaziva odbacivanje jednostavno potisne na periferiju. Tamo on može ili preurediti svoje ponašanje i vremenom se vratiti bliže jezgru, ili ostati u nejasnom statusu delimičnog izopštenika, ili napustiti zajednicu po sopstvenoj volji. Tako su libertarianske zajednice prilično otporne na probleme sa pojedincima, i oni ne utiču primetno na atmosferu poverenja. Međutim, mnogo opasnija je druga pojava. Raskol.

Deo 2. Zašto libertarijanci ne vole korporacije?

Postoji mišljenje da je svet pobednika libertarijanizma rat korporacija. Pročitavši prvi deo, lako je zaključiti da to takođe nije tačno. Ali nije sve tako jednostavno.

Zajednice čiji članovi dele libertarianske vrednosti sposobne su da imaju veoma visok nivo unutrašnjeg poverenja. Međutim, libertarianske zajednice obično imaju ne samo vrednosti, već i ciljeve. Njihovim članovima se ne sviđa spoljni svet, gde je situacija sa slobodom prilično loša, i oni nastoje da na neki način ujedine napore članova zajednice kako bi uticali na spoljni svet i učinili ga slobodnijim. Ta plemenita težnja, nažalost, može dovesti do prilično tužnih rezultata.

Da bi se zajednica pretvorila u pokret — odnosno da bi se članovi zajednice podstakli na postizanje nekog cilja — taj cilj mora biti ili brzo i proverljivo dostižan, čak i po cenu ozbiljnih napora (na primer, pokret za ukidanje nekog represivnog zakona), ili lako podeljiv na faze koje očigledno približavaju konačnom cilju (na primer, pokret za ulazak u EU, za šta postoji kontrolna lista zahteva).

Međutim, može se desiti i da cilj izgleda primamljivo, ali pati od nedostatka konkretnosti u realizaciji (na primer, učiniti Crnu Goru slobodnom zemljom). U tom slučaju, oko cilja mogu nastati, na primer, odmah nekoliko pokreta, koji se razlikuju u predstavljanju o tome kako se tačno taj cilj postiže. Na primer, deo zajednice odluči da se fokusira na političke transformacije u Crnoj Gori, a deo na izgradnju ekonomije nezavisne od države. A još jedan deo izjavi da ne želi da se pridržava predloženog cilja i da mu je dovoljno samo da živi u skladu sa svojim vrednostima (odnosno da ostane samo zajednica).

Situacija se pogoršava ako određena aktivnost pokreta sa strane izgleda ne samo kao da ne približava deklarisanom cilju, već da mu je potpuno suprotna. Na primer, ako je cilj slobodno društvo, onda se bilo kakve regulacije komunikacije i poslovnih odnosa lako mogu proglasiti suprotnim konačnom cilju, čak i ako one obavljaju važan taktički zadatak smanjenja stepena konflikta u sporu ili poboljšanja koordinacije u radnoj grupi.

Dodajmo ovde prirodno izolovanje učesnika jednog pokreta od učesnika drugog pokreta — i ubrzo ćemo sigurno videti da je nivo poverenja između nekoliko pokreta u okviru jedne zajednice opao, uprkos očuvanom jedinstvu osnovnih vrednosti.

To izolovanje se još više pojačava ako se pokret formira u korporaciju. Bila je to samo koordinacija ljudi ujedinjenih ciljem, a postale su procedure upravljanja, delegiranje ovlašćenja, postavljanje zadataka radnim grupama, evidencija i kontrola — ukratko, nam nam poznati metodi kako bi se aktivnost učinila efikasnijom.

U kontekstu ovakvog komplikovanja primarne zajednice, oni koji pokušavaju da se vrate u srećnu prošlost, kritikujući sadašnjost, doživljeni su kao sumorni retrogradi koji negiraju svaki pomak ka cilju.

Dakle, relativno homogena zajednica ne može usaglašeno kretati ka bilo kom složenom cilju. Ali pri pojavi struktura za postizanje složenih ciljeva, ona, prvo, i dalje ne može potpuno usaglašeno kretati bilo kuda, a drugo, gubi i atmosferu poverenja. Šta raditi?

Deo 3. Kako libertarijanci postići balans poverenja i efikasnosti?

Spolja je prilično lako odrediti koliko je veliko unutrašnje jedinstvo težnji u zajednici. Ako u njoj spore o fundamentalnim pitanjima, znači da jedinstva nema. To je samo diskusioni prostor, zajednica ujedinjena vrednošću diskusije kao takve, a ne njenim predmetom. Ako se pak spore oko sitnica, znači da je dogovor o osnovnim stvarima odavno postignut, on se čak i ne diskutuje. To, uostalom, ne čini sporove zbog malih detalja manje smešnim i potencijalno manje razornim.

Đavo počinje od pene na usnama anđela koji je stupio u borbu za sveto i pravedno дело. Najbolji put ka raskolu zajednice je zverska ozbiljnost u sitnicama (setimo se pedanta iz prvog dela). Podsvesno razumejući određenu komičnost svoje pozicije, sporilac u polemičkom zanosu počinje da optužuje protivnike za kršenje već osnovnih vrednosnih principa. Time daje do znanja da protivnike doživljava kao tuđe, koji su nejasno završili u zajednici.

Zato je prvo pravilo za libertariansku zajednicu koja ne želi raskole — ovde su svi libertarijanci. Odnosno, saglasni su međusobno u vezi sa osnovnim principima svoje ideologije.

Drugo pravilo razvija prvo: ne treba zahtevati ideološku čistotu od drugih. Može se nazvati ne samo libertarijancem, već i agoristom. Može se okupiti grupa agorista oko sebe. Ali tvrditi drugim libertarijancima da oni nisu agoristi, a samim tim su latentni etatisti – loša je ideja.

Treće pravilo generalizuje drugo: preterana detaljnost je štetna. Što je detaljnije razrađen neki opis, neki ugovor, neki statut ili neka pravila – to je veća verovatnoća da stvarnost neće odgovarati opisu, da će pravila biti prekršena, a statut tumačen na osnovu trenutne koristi. Dobar dokument je kratak, slikovit i teži da zabeleži upravo duh onoga što se želelo iskazati.

Četvrto pravilo razvija treće: savez je bolji od spajanja. Ako neka grupa može postojati autonomno – neka postoji. Ako pred njom stoji zadatak koji ne može da reši sopstvenim snagama, neka stupi u savez sa drugim grupama. Ako će se grupe, umesto rešavanja zadatka, početi objedinjavati u jednu organizaciju radi rešavanja tog zadatka, sav zanos će otići na uspostavljanje procesa objedinjavanja.

Peto pravilo je antiteza četvrtom: ne treba suditi o tome šta je bolje za druge. Ako su se, na primer, neke grupe već spojile u nešto što deluje neprirodno veliko, ne treba paničiti i objaviti im rat. Ili im je tako u redu, ili će se vremenom sami raspasti. Bolje je kontaktirati pojedinačne članove te grupe, primenjujući četvrto pravilo.

Moglo bi se fantazirati dalje, ali pet pravila je već previše, vidi treće pravilo. Zato ću se ograničiti na izloženo i na kraju ukratko rezimirati sva tri dela teksta.

  1. poverenje je ono zbog čega se libertarijanci udružuju u zajednice. Ne sme se srušiti poverenje, inače zajednica gubi smisao.
  2. Organizacija je ono bez čega se zajednica neće kretati ka cilju. Ali organizacija proždire poverenje, a samim tim uništava zajednicu.
  3. Balans između poverenja i efikasnosti je moguć, ali se ne postiže automatski. Mogu se formulisati nekoliko pravila čije će poštovanje pomoći u održavanju balansa.
  • Poverenje je ono zbog čega se libertarijanci udružuju u zajednice. Ne sme se srušiti poverenje, inače zajednica gubi smisao.
  • Organizacija je ono bez čega se zajednica neće kretati ka cilju. Ali organizacija proždire poverenje, a samim tim uništava zajednicu.
  • Balans između poverenja i efikasnosti je moguć, ali se ne postiže automatski. Mogu se formulisati nekoliko pravila čije će poštovanje pomoći u održavanju balansa.

    • Ne budite sebi neprijatelji, već imamo dovoljno neprijatelja spolja.

    Diskutujemo o čarobnom stimulatoru

    Dakle, čitaoci su na nekoliko platformi diskutovali o fantastičnoj pretpostavci izloženoj u prethodnom postu, njenim posledicama i sopstvenom ličnom ponašanju.

    Evo glavnih ideja.

    1. Čovečanstvo se već sada sastoji i od fanatičnih dostigača i od onih koji žive polako. Ako će kontrast biti malo jači – to je odlično. Dostigači će ostvarivati još veće uspehe, goreći svojim idejama, dok će ostali koristiti rezultate u režimu koji je komforan za njih (zasebno stoji mišljenje da će se oni koji koriste stimulator prostorno separirati od onih koji ga ne koriste, ili obrnuto, pojaviće se zajednice zagovornika prirodnosti).
    2. Prvo što će ljudi pod stimulatorom uraditi jeste da razviju drugu verziju stimulatora, lišenu neželjenih efekata prve verzije, i tek tada ćemo svi početi da živimo.

    Takođe, mnogi su primetili da vrednost uslovnog Harvarda ne leži u znanjima, već u netvorkingu; to je dugoročni zadatak koji stimulator ne rešava. Kao što ne rešava ni mnoštvo drugih zadataka, poput pronalaženja dugoročnog bračnog partnera, odgajanja dece, selekcije novih sorti baobaba i tako dalje.

    Zanimljivo je kako se pitanje o stimulatoru koji ubrzava život prepliče sa drugim pitanjem na koje sam nedavno odgovarala – o posledicama pojave tehnologije besmrtnosti za izabrane. Hajde da i ovde uvedem dodatna ograničenja. Neka bude da je proizvodnja stimulatora jeftina i lako replicibilna tehnologija koju je praktično nemoguće zabraniti. Takođe, neka ova tehnologija ne predviđa alternativne puteve koji bi omogućili da se u relativno kratkom roku doradi tako da se ukloni ključni neprijatni neželjeni efekat. Inače nije zanimljivo.

    Kako bi se ovaj stimulator mogao pojaviti? Najverovatnije pri istraživanjima u oblasti traumatologije ili nečemu sličnom. Dugo su se mučili sa životinjama, nisu uspeli da prevaziđu efekat prevremenog starenja, i na kraju su ga pustili u upotrebu u prvoj pomoći kao poslednje sredstvo, prvo za vojsku. Ako se ne primeni – umireš za pola sata, ako se primeni – živiš određeno vreme kraće. Zatim onaj koji oporavlja, iz dosade, uzme da pročita udžbenik iz više matematike, ili recimo, priručnik za popravku haimarsa u terenskim uslovima – i sa iznenađenjem otkrije da materijal odlično usvaja. Sve, džin je izašao iz boce.

    Takođe je sasvim očigledno da će stimulator koristiti rakni bolesnici u bilo kom uzrastu. Takođe, ovo je više nego opravdano sredstvo protiv Alchajmera. Ukratko, pojaviće se sasvim značajan broj ljudi za koje će primena stimulatora doneti dvostruki plus – i produženje (ili ozbiljno olakšanje) života, i pojačanje sposobnosti. Umesto da živi dvadeset godina kao marazmatik, paralitičar ili da operiše svakih pola godine, čovek će prilično lako izabrati deset godina komfornijeg starenja, praćenog procvatom kognitivnih funkcija.

    Više nego je verovatno da će se stimulator primenjivati u siromašnim višedetnim porodicama. Zašto poslati ćerku u prostituciju ili sina u štetnu proizvodnju, ako postoji način da se cela porodica izvuče iz siromaštva sa mnogo manjim troškovima, čak i što se tiče smanjenja očekivane dužine života. Drugim rečima, stimulator će ubrzati socijalne liftove. Oni koji imaju prihvatljive početne uslove imaju manje stimulaca za korišćenje preparata. Na taj način, stimulator će doprineti povećanju jednakosti, o čemu levjaci toliko vole da pričaju.

    Što se tiče zaista masovnog prelaska na stimulator – to mi se čini malo verovatnim. Na kraju krajeva – pa, znamo da se u Severnoj Koreji aktivno koristi metamfetamin za povećanje produktivnosti rada – i šta s tim? Jedino studenti pred sesiju ponekad prate taj primer, ali se ne može reći da potrošači ovog stimulatora bukvalno istiskuju sa tržišta rada one koji ga preziru. Opet, savremene leviste vlade su mnogo više zabrinute za nezaposlenost nego za produktivnost rada. Ako neki maniaci budu spremni da zamene čitave kreativne kolektive – onda će se za one koji su ispale iz konkurentske trke jednostavno izmisli još više „bullshit job“-ova.

    A kod ankapizma? Ne vidim ozbiljnu razliku, ova tehnologija nije ključna za formiranje društva. Jedino što će „bullshit job“-ova pri ankapizmu biti suštanstveno manje, a to znači da će oni koji ne koriste stimulator imati manje stabilnu zaradu, ali će moći da uživaju u nižim cenama. Uostalom, ni oni koji koriste stimulator neće postati uzori stabilnosti, jer je stimulator više stvar nadljudskog napora, a ne konstantnog povećanja efikasnosti. Tako da će niša za „radne konje“ još dugo ostati dovoljno široka.

    Šta znači „ne želim stimulator“? Sat kuca!

    Rođendan – ne samo jednom godišnje

    Poslali su mi tekst sa opisom jednog fantastičnog pretpostavka i pitanjem o tome šta bi trebalo promeniti u ljudskim odnosima kako nas posledice ne bi previše plašile. Dakle…

    Zamislite da je razvijen i postao dostupan neki ćelijski stimulator koji, ubrzavanjem bioloških procesa u vašem organizmu, može veoma brzo, bukvalno za sat vremena, izlečiti vas od bolesti ili povrede, omogućiti vam da se za nedelju dana pripremite za prijemni ispite na prestižnom univerzitetu ili obavite ogromne količine posla u najkraćem roku. Cena toga je ubrzano „trošenje“ organizma, vizuelno i fiziološki ne razlikovljivo od prirodnog starenja tokom dužeg vremenskog perioda u prirodnim uslovima i, recimo, bez ikakvih drugih neželjenih efekata. Da li biste koristili takvu tehnologiju?

    U početku vam verovatno neće dopasti ova ideja, ali kasnije ćete možda pomisliti da li ne bi vredelo bar jednom žrtvovati komad svog života i bukvalno proslaviti nekoliko rođendana u jednoj godini zarad nekog značajnog dostignuća, na primer, upisa na neki Harvard, što bi trebalo da vam obezbedi dobru profesiju, blistavu karijeru i visoke prihode tokom celog, nešto skraćenog, ostatka života. Ali malo je verovatno da ćete biti jedini takav pametnjak, i ubrzo ćete shvatiti da bi, pri postojanju ovakvog sredstva, u potrazi za efikasnošću i brzim profitom, mnogi mogli početi da ga koriste, prvo u nekoj jednoj situaciji, a zatim još i još. To znači da će ostati konkurentan u učenju ili radu, bez pribegavanja ovom sredstvu, postati jednostavno nemoguće. A tada će poslodavci, naravno, pri ostalim jednakim uslovima, radije sarađivati sa ljudima koji nikada ne dobijaju prehladu, ne umaraju se i mogu za nedelju dana obaviti mesečnu normu rada. I iznenada ćete se naći u poziciji profesionalnog sportiste koji razume da je bez dopinga pobeda nemoguća, a da će ga doping sa velikim stepenom verovatnoće odvesti u grob ili ga učiniti invalidom ranije za nekih pet godina.

    Kako biste rešili ovaj problem? Glupa državna zabrana preparata neće pomoći. Pa državni agenti će i sami biti srećni da iskoriste njegov efekat, pre svega u vojnim svrhama, ako je reč o drugima, i za povećanje efikasnosti u političkoj borbi, ako je reč o njima samima. Kako, po vašem mišljenju, je potrebno uticati na ljudske međusobne odnose kako ne bi dolazilo do situacija u kojima neke ljude apsolutno nije briga za druge ljude i oni su samo srećni ako oni potpuno potroše svoj životni resurs zarad njihovog profita?

    U sledećoj objavi ću izložiti svoja razmišljanja o predloženoj situaciji, a do tada bih želeo da pročitam vaše ideje u komentarima.

    Zašto u Rusiji, a naročito u Republici Karelija, šume gore svake godine? Broj požara dnevno iznosi nekoliko desetina, a ove godine ih je već više od 250, dok su u susednoj Finskoj, Švedskoj ili Švajcarskoj to pojedinačni slučajevi.

    OpenKoder

    Korishteći priliku, želim da se zahvalim na redovnim repostovima mojih materijala na Twitteru)))

    Što se tiče pitanja, smatram da je razlog otprilike isti kao i razlog zašto u Kaliforniji od zemljotresa pogine mnogo manje ljudi nego na Haitiju. Zbog siromaštva, koje, sa svoje strane, proističe iz loše organizacije društva.

    Pričam ovde čak i ne o veličini države, jer je teško na prvi pogled reći u kojoj zemlji država više interveniše u živote ljudi – u Švedskoj ili u Rusiji, u Kaliforniji ili na Haitiju. Svako društvo ima utoliko veću državu koliko mu je ona lošije pružila otpor, i uglavnom u onim sferama gde je otpor bio posebno neefikasan.

    U Rusiji je osnovna strategija otpora državi uvek bila bekstvo, zato su ovde ljudi efikasni u tome da nešto sakupe i brzo iskoriste – bilo da su to pečurke iz državne šume, bilo mašine iz državne fabrike za otpad – a posedovanje nekretnina je uvek zona ranjivosti, pa se za njih ne vezuju i ne čuvaju ih. Ko i zašto bi čuvao državne šume? Ko i zašto bi ih gasio?

    U istoj toj Švedskoj ne možeš pobeći od države, i za zemlju se moralo držati. Zauzvrat, država je tamo efikasnija u prikupljanju poreza, jer svi uredno sede na svojim mestima, svi su izbrojani, svi su evidentirani. Život košta dosta i sve je isplanirano, ali zato šume ne gore.

    Sada sam se preselila u zemlju gde je, s jedne strane, privatna svojina prilično zaštićena, pri čemu stvar nije toliko u državi, koliko u tome što su takvi interesi društva – ljudima je isplativo skupo prodavati je strancima. S druge strane, državno mešanje se trpi prilično nerado, i često ono samo stvara privid efikasnosti, legalizujući s vremenom ono što su ljudi sami uradili za sebe na sopstveni rizik. Šume ovde još uvek povremeno gore,yyyyyyyyyyy, ali postepeno beshoziažno blago postaje sve manje.

    Ako razmišljamo baš o šumi, onda je za smanjenje broja požara veoma važno da ona ne bude samo privatna, već da pripada ne previše velikim vlasnicima. Veliki vlasnik će u najboljem slučaju napraviti kvartalne proseke, a ako ima sreće, će čak orati protivpožarne trake. Ako ima još više sreće, će vršiti selektivnu seču i uklanjati suvo drvo. Ali zapravo, za njega je efikasna koncentracija proizvodnje i kvadratno-gnezdo mišljenje. A mali vlasnik će sam živeti u šumi, i povući asfaltiran put do svog salaša. Takav put ne samo što će ispuniti ulogu protivpožarne trake, već će omogućiti gotovo trenutno dostavljanje sve neophodne tehnike bilo gde, kako bi se gasio požar. A pošto će gašenje požara biti ekonomski efikasno, onda će se i gasiti.