Тег: strategija

Ka futurologiji rata: diskusija

Atomic Cherry je za svoje plaćene pretplatnike objavio ciklus od četiri članka „Ka futurologiji rata„, a meni je poslao nacrte u Wordu. Usledila je kratka diskusija, ali moraću da je predhodim kratkim pregledom ciklusa, gde delimično prepričavam mišljenje autora, a delimično ga dopunjujem.

U ciklusu se ukratko opisuje kako je profesionalna vojska, sa izumom nacionalizma u 19. veku, mutirala u masovnu regrutnu vojsku, dok je tokom Hladnog rata, u vezi sa drugim demografskim prelazom, ponovo nastupao trend profesionalizacije. Takođe se opisuje promena vojnih doktrina, od takmičenja u tome ko će koga bolje premanevrisati, do ideje generalne bitke, a zatim do totalnog rata, iz kojeg su kasnije proistekle doktrine informacionih ratova, hibridnih i tako dalje.

Ključnu kontradikciju koja je dovela do krize savremenih ratova, autor vidi u sledećoj dilemi. S jedne strane, nacionalizam je i dalje veoma jak, i on se dodatno pojačava kada dođe do invazije u zemlju, stoga je za odbranu od agresije relativno lako mobilizovati veoma veliki i motivisani kontingent. S druge strane, većina zemalja je već prošla drugi demografski prelaz, imaju negativnu demografiju, i sastavljanje motivisane invazione vojske je relativno teško. Na taj način, nacionalizam neizbežno diktira agresoru pridržavanje doktrine totalnog rata, ali demografija mu ne daje mogućnost da za to privuče beskonačne ljudske resurse. Štaviše, međunarodna humanistička retorika tera na stid zbog otvorenog genocida, pod uslovom da se rat nalazi na prvim stranicama međunarodnih medija.

U svetlu ove dileme, autor opisuje nekoliko scenarija.

  • U zemljama gde drugi demografski prelaz još nije izvršen, a nedostatak industrijske moći ne dozvoljava vođenje totalnog rata po kalupima svetskih ratova, dolazi do niskotehnološkog genocida. Primeri su uglavnom koncentrisani u Africi.
  • Ako agresor ima ogromnu tehnološku superiornost, imamo rat u kojem on daljinski uništava vojnu i civilnu infrastrukturu protivnika, a faza kopnene operacije ili nastupa nakon potpunog suzbijanja otpora, ili uopšte ne nastupa. Najuspešniji primer takvog rata su bombardovanja Jugoslavije tokom kosovskog konflikta, kada je samo bombardovanjima uspelo izbaciti protivnika iz rata i ubediti ga da promeni politički režim.
  • Takođe, agresor može rešiti problem nedostatka motivisane žive snage putem outsourcinga vojnih zadataka privatnim kompanijama. To je aktivno primenjeno na Bliskom istoku i nastavlja se primenjivati u Africi. Međutim, lojalnost plaćenika je vezana za ekonomiju, a svrsishodnost njihove upotrebe u velikoj meri je određena ekonomskim zadacima koje rešavaju, stoga se često radi o ničem više nego o silovnoj kontroli objekata koji donose prihod.
  • Konačno, u situaciji kada su protivnici uporedivi po snagama, ali ne mogu obezbediti punovredan totalni rat razmera makar Korejskog rata, dolazi do pozicionog suočavanja, čiji su primeri Iransko-Irački i Ukrajinski ratovi. Ovaj potonji je posebno zanimljiv po tome što je to rat država koje su već prošle drugi demografski prelaz.

Diskutujući o člancima, primetila sam da se oni nekako fokusiraju na to da totalni rat ostaje jedini način silovnog rešavanja međunacionalnih protivurečnosti, dok postoji i način kao što je uklanjanje vladajućeg vrha protivnika. Na to mi je autor odgovorio da je vrhu Hamasa već nekoliko puta uništen, ali to ne pomaže. Meni se činilo da bi za zemlje sa negativnom demografijom takva metoda ipak trebalo da bude relevantna. Jasno je da se mislilo na uklanjanje Putina: režim je dovoljno personalistički, stanovništvo dovoljno apatično, i stoga bi uklanjanje prvog lica, po mom mišljenju, trebalo da učini režim mnogo spremnijim za pregovore. Atomic Cherry je pak tvrdio da režim u RF nije toliko personalistički, i da će na Putinovo mesto doći podjednako brutalna osoba koja će nastaviti istu politiku, a u najgorem slučaju će takvih biti mnogo, što će dovesti do pravog građanskog rata, a zatim će biti kao sa Sovjetskim Savezom, koji se oporavio nakon građanskog rata i krenuo u osvajanje sveta.

A potom se, kao što je poznato, dogodilo hapšenje Madura, čiji režim definitivno nije bio toliko personalistički, a zemlja trpi očiglednu depopulaciju. Tako da oboje sa oduševljenjem posmatramo ovaj prirodni eksperiment: da li će takva metodika raditi ili ne. Šta će se pokazati jačim: stari dobri nacionalizam ili ipak postmodernizam. Ako je potonje, čini se da se totalnom ratu nazire radna alternativa, i to je, bez sumnje, plus. A sledeći važan presedan u istoriji ratova biće silovano uklanjanje nuklearnog diktatora. Ja, naravno, kladim se na to da to neće dovesti do nuklearnog rata, i da je svet, čini se, već skoro sazreo za ovo otkriće.

Montelibero i Argentina

Odavno nisam pisao recenzije o onome što se dešava u Montelibero-u, ali sada se pojavio zanimljiv povod: Anton Ekhin, politikolog, jedan od ideologa projekta i autor članaka, koji objašnjavaju zašto bi ruski emigranti slobodno društvo trebalo da grade baš u Crnoj Gori, objavio je novi članak u kojem sada objašnjava zašto to treba raditi u Argentini.

Ukratko.

Prednosti Crne Gore, kako su viđene 2021. godine: malo naseljena demokratska zemlja bez dominantne nacije, sa izlazom na more i perspektivom ulaska u EU.

Mane Crne Gore, kako se vide 2025. godine: zemlja koja marljivo izvršava sve EU direktive o zatezanju obruča u odnosu na Ruse, osim, za sada, zahteva za uvođenjem viznog režima. Takođe postoji medijska i delimično policijska kampanja protiv Montelibero-a i lično protiv Antona.

Perspektive ruskog libertarianskog društva u Crnoj Gori da doprinese promenama u pravcu slobode u ovoj zemlji nisu čak ni nula, već minus: što se više sueti, to će protivljenje biti žešće u uslovima potpunog silovnog dominiranja lokalne države. Antona ne zanimaju previše ideje agorista o izgradnji kontrekonomije, njemu je važno da sve ove mere podrže zvanične vlasti. U nadi u ovo čudo, on se prvo preselio iz Rusije u DNR, zatim je podržao projekat Montelibero, a poslednje godine je konačno shvatio da se čudo već dešava u Argentini i da je tamo plodnije tlo za libertarijance.

U vezi s tim, Anton predlaže da fiksira svoje gubitke u Crnoj Gori i fokusira se na stvaranje libertarianskog društva u Argentini, po principima koji su isprobani u Montelibero-u. Reakcija crnogorskog dela zajednice na takve ideje bila je prilično jednoglasna: neka on lično ide u Argentinu i gradi tamo šta želi, a mi smo se ovde već prilično dobro smeštili. To se poklapa sa mojom prošlogodišnjom tezom da je glavni podsticaj za preseljenje u Crnu Goru za ruskojezičnog libertarijanca u tome što ovde Montelibero već postoji, a na drugim mestima tako snažna libertarianska društva još nisu izgrađena.

Dakle, glavna mana ideje prebacivanja na Argentinu je u tome što ruskih libertarijanaca nema toliko mnogo, u Crnoj Gori oni već imaju značajan mrežni efekat od ekonomskih i socijalnih veza, i prebacivanje na novu platformu će još dugo donositi čist minus: oni koji ostanu u Crnoj Gori će gubiti zbog slabljenja lokalne zajednice, a oni koji se presele u Argentinu će snositi troškove preseljenja i neće dobijati prednosti od zajednice, jer ona još uvek nije stvorena.

Za one koji žele da učestvuju u politici, odlazak u Argentinu je definitivno poželjniji. Razlog je banalan: tamo je za sada još uvek realno u relativno kratkom roku dobiti državljanstvo, zajedno sa političkim pravima, dok u Crnoj Gori Rusi nemaju ni neće imati državljanstvo. Resursi Montelibero-a pokušali su da prikažu optimističnu sliku u lošoj situaciji, tvrdeći da politička prava nisu toliko potrebna i da ćemo uticati preko lokalaca, ali sada se čini da su se iluzije razvejala.

Međutim, čak i oni koji ozbiljno računaju da za otprilike tri godine nabave državljanstvo, moraju tokom te tri godine od nečega živeti, a i nakon dobijanja državljanstva takođe nekako opstati. Uprkos godini libertarianskih reformi, Argentina je i dalje regulatorni pakao, pri čemu se položaj imigranata u poređenju sa vremenima pre Mileija verovatno pogoršao – državljanstvo i boravišna dozvola postali su teži za dobijanje. Pored regulatornih poteškoća, moraće se uzeti u obzir i to da je trošak života u Argentini postao primetno viši nego u Crnoj Gori. Iste one visoke uvozne dažbine poznate iz Crne Gore, koje Milei nekako teško uspeva da ukine, rade svoj crni posao.

Koji od ruskih libertarijanaca zaista treba da ide u Argentinu?

  1. Oni koji imaju resurse za stvaranje srednjeg legalnog biznisa. U Crnoj Gori bi to bilo besmisleno zakopavanje novca: poslovni klima se pogoršava, biznisi Rusa trpe ozbiljan regulatorni pritisak, naročito neformalni, kada se kazne i rešenja o obustavi rada izdaju više ili manje proizvoljno. U Argentini su porezi viši, kontrola je takođe česta, ali je tržište veće, i od određene veličine to može nadoknaditi mane.
  2. Oni koji imaju osnove za brzo dobijanje argentinskog državljanstva: mogućnost investiranja velike sume u lokalnu ekonomiju, potvrđenu veliku legalnu rentu, legalno zaposlenje u lokalnoj kompaniji. Rođenje deteta na teritoriji Argentine je lutrija.

Drugim rečima, razlozi za odlazak u Argentinu postoje za one koji su u Crnoj Gori već veoma značajni akteri u lokalnoj zajednici, i odlazak svake takve osobe iz Crne Gore bio bi veliki gubitak za Montelibero. Zato je glavna preporuka za crnogorski deo Montelibero-a: cenite naše „kitove“, ukazujte im znake poštovanja, ne dajte im povoda da posumnjaju u to da su ovde potrebniji.

Što se tiče srednjoročnih perspektiva, raslojevanje ruskog emigrantskog libertarianskog društva na bogatu legalnu argentinsku i siromašnu nelegalnu crnogorsku zajednicu moglo bi vremenom dati određeni koristan efekat. Međutim, oni koji bi u principu mogli da odu u Argentinu i stvore tamo novu zajednicu, mogu postaviti razumno pitanje: zašto baš tamo? Zašto ne u Salvador, ne u Prosperu, ne u New Hampshire, na kraju? Svuda postoje mane, ali postoje i u Argentini. Tako da, kao i u slučaju Crne Gore 2021. godine, prvo mala grupa ljudi mora rizikovati i uložiti u stvaranje libertarianskog društva u Argentini, i tek kada dođe do određenog ukorenjivanja, postojanje tamošnjeg domaćeg „Argentibero-a“ zaista će postati značajan faktor zbog kojeg će imati smisla preseliti se tamo.

O pismenim i nepismenim postupcima

Nakon prethodne objave, zameren je mi nedostatak doslednosti: s jedne strane tvrdim da su lideri ruske opozicije postupali sasvim kompetentno, a s druge strane pišem da je odgovor režima bio taj da je u Rusiji sada uopšte sve zabranjeno i da svi putevi vode ka utočištavanju stanovništva.

Ovde ću samo ukratko napomenuti da su, kada su ruske trupe napale Ukrajinu, i ukrajinske trupe postupale sasvim kompetentno, što im nije zasmetalo da izgube veliki deo teritorije. Akcije opozicije mogle bi biti uspešne da stalno nisu kasnile. Ali one nisu mogle a da ne kasne: ne može se odmah naterati masa ljudi na paljenje administrativnih zgrada i individualni teror dok većina ljudi i dalje veruje u legalne metode borbe. Tako su retki ekstremisti iz vremena kada je režim bio malo blaži ispali preuranjeni, i njihov napor je bio uzaludan. Njima sada preostaje samo da govore kako su nas, navodno, upozorili.

Takođe, upravo to je jedino što preostaje da kažu oni koji su svim silama zvali sve prijatelje i rođake da napuste zemlju, a sada bi oni rado otišli, ali su na svim granicama zastoji, a izlazak će uskoro možda potpuno zabraniti.

Ne znamo koje rezerve izdržljivosti režim ima. Možda će pasti kao sovjetski nakon Avganistana ili ruski nakon Prvog svetskog rata. A možda će preživeti kao iranski nakon rata s Irakom. U našoj je moći samo da ga gurnemo ka padu svojim delovanjem ili nedelovanjem – i po mogućnosti da za to ne dobijemo odmazdu od režima. Može se pobeci iz zemlje. Može se zapaliti vojni zbor. Može se prebiti vojnog komesara. Može se završiti na frontu i tamo uništiti svoj tenk ili komandira, a zatim uspešno preći u zarobljenike. Ili, ako vam je draža pozitivna agenda, možete pomoći imigrantu, sakriti desertira kod sebe, ubediti prijatelja da ne ide u vojni zbor… Ah, da, to je opet neki negativizam. Kako god bilo, sve će to biti kompetentni postupci koji vas strateški približavaju svetlom cilju pada ruske diktature, čak i ako taktički efekat deluje zanemarljivo.

A koji postupci bi bili nekompetentni? Na primer, podsmevati se nad onima koji su progledali tek bukvalno sada i demonstrire im celu blistavu belinu svog kaputa. Bezrazložno odobravati i pokušavati opravdati sve postupke režima neprijateljskih Rusiji država – mnogi njihovi postupci su podjednako kanibalistički. Platiti režimu kazne koje će vam izreći zbog učešća u mirnom uličnom protestu. Želeti pobedu ruskoj vojsci.

Ruska antiratna invazija u Gruziju

Ne samo pištoljem, već i dobrom rečju

Moj glas sada stvara zabavnu polifoniju sa glasom Bitarka: on nastavlja da razvija temu o tome da jedini opravdan razlog za nasilje treba da bude samoodbrana u trenutku njenog vršenja, dok ja zastupam partizanski rat i, konkretno, ubacivala sam ideju o njegovoj intenzifikaciji u periodu izbora, kada su snage protivnika odvukene na taj dosadni šou.

I, pošto smo već kod izbora, želela bih da se oslonim na mišljenje ključnog ruskog opozicionog polittehnologa, Leonida Volkova. Ko ako ne on treba da se razume u to koliko je u ovom trenutku aktuelna sva ta partizanština?

Dakle, čitamo njegov nedavni intervju za Nova Gazeta, koja je nedavno zatvorena u Rusiji. Koje teze on prenosi po pitanju koje nas zanima:

  1. Partizanski rat protiv ruskog režima je kul, ispravan i patriotski, i ako se već u blizini furer-a ne nađe neki Stauffenberg, onda se režim može i treba udarati bar na onim nivoima gde on ne može pouzdano da zaštiti potencijalne objekte napada.
  2. Donirati VSU je kao da se more prazni kašikama, na tom nivou rade krupni grabežljivci, tako da neka države utroše svoje zalihe oružja; privatnim licima na tom polju ima smisla samo zakrpiti pojedine rupe.
  3. Kreiranje organizacija za vođenje partizanskog rata u Rusiji je ili glupost ili provokacija, tako se ni u kom slučaju ne sme postupati.
  4. Zašto Volkov ne pokušava da organizuje partizanske akcije? Zato što ne ume, i uopšte nema pojma kako se time uopšte bavi. On zastupa podelu rada, gde svako realizuje svoje komparativne prednosti, kao što nam i sugeriše ekonomska teorija.

Dakle, majstor je spreman da podrži partizane informativno, ali se povlači iz neposrednijeg učešća. U vezi s tim, za početak želim da razmislim o tome kako uopšte ima smisla postupati kako bi se režimu nanosila redovna šteta u pozadini, uz održavanje prihvatljivog nivoa bezbednosti.

Postoje, naravno, stari poznati mehanizmi poput „assassination market“, koji su dizajnirani besprekorno u pogledu bezbednosti, ali imaju značajnu manu: u stvarnom životu iz nekog razloga nikada nisu proradili. Zašto? Pre svega zato što ideje ne postoje bez nosilaca. Nedovoljno je dati mehanizam, potrebno je i privući ljude koji bi počeli da ga koriste.

Zato, pri izboru između bezbednosti i efikasnosti, uvek se mora žrtvovati bezbednost u nečemu. Otuda i kustodijalni kripto-novčanici, i Telegram umesto šifrovanog mejla, i osnivanje firmi umesto potpunog carstva freelancinga.

Zato, kao dobar kompromis, želim da preporučim članak Ulazna tačka. Kreiranje ćelije sa Telegram kanala Crni žurnal – pomalo levički, ali to slabo utiče na kvalitet praktičnog materijala.

Nedavna ofanziva VSU, čini se, postala je prelomna tačka u ukrajinskoj vojnoj kampanji, i ako sam ranije naginjala ka tome da preporučim shemu rada „usamljenik izvrši diverziju – odmah pobegne iz zemlje“, sada optimisti mogu sebi priuštiti i sheme tipa „kreirali ćeliju – radimo u različitim pravcima – oni koji budu otkriveni beže iz zemlje, ostali nastavljaju rad“. Iza takvih ćelija donje samoorganizacije može se u velikoj meri kriti i politička budućnost, jer su svi stari mehanizmi političkog učešća, poput partija, odavno bankrotirali.

Zadatak diverzija i terorističkih napada nije toliko u neposrednom oslabljivanju protivnika, koliko u tome da se poseju i učvrste poraženački sentimenti u redovima slabo motivisanih pristalica i talaca režima. Evo, navodno, do čega je trenutno rukovodstvo dovelo zemlju: na frontu njegovu vojsku tuku bez milosti, u pozadini ukrajinski diverzanti šetaju kao po sopstvenoj kući, naređenja se sabotiraju, budžeti se pljačkaju, zgrabite i vi sebi na kraju komad zemlje, ko koliko može, ionako će njegov neizbežni raspad sve opravdati.

Shodno tome, ako apsolutno ne možete da zamislite kako biste organizovali bilo kakvu destruktivnu aktivnost, a zato umeju talentovano da kukate, onda se radujte: vaš čas je došao! Upravo je za talentovano kukanje zemlja sada najviše potreban. Ako ne vi posejete poraženačke sentimente, ko će osim vas? Pa, Strejkov se, naravno, takođe trudi, ali vama bi trebalo da uspe bolje. Preobucite se u žrtve televizijske propagande i počnite da širite očaj: ceo Zapad je protiv nas, Putina svi varaju, sve je propalo, front se raspada, za šta nam uopšte treba taj Donbas, samo probleme donosi, a onda i razni izbeglice – i sve u tom stilu, zavisno od toga kog sagovornika sretnete.

Uspećete.

Nadmašite tog kukca!

Eto, došlo je vreme i za teror

U objavi Šta uraditi sa Rusijom od 1. jula pisala sam:

Sada razmišljam koliko bi bilo opravdano u trenutnoj fazi preći sa diverzija protiv infrastrukture koja omogućava rat na individualni teror. Ovo je tema puna suptilnih psiholoških momenata; važno je da u rezultatu izvršioci državne volje budu demotivisani, a ne da, naprotiv, dobiju impuls za ujedinjenje protiv unutrašnjih neprijatelja. Ipak, individualni teror je praktično neizbežna faza postepenog povećanja napora za rušenje režima, od njega se ne može pobeći, poželjno je pomiriti se sa tim unapred, treba blagovremeno nabaviti potrebne kompetencije i odrediti listu ciljeva. Pokušaću za neko vreme konkretnije formulisati svoja razmišljanja na ovu temu, jer još uvek nisu potpuno kristalizovana.

Nakon toga sam ovu temu pomalo zaboravila, ali pre nekoliko dana u dubokom zapadnom delu neprijateljske teritorije, negde kod Moskve, kao rezultat terorističkog akta eksplodirala je Fašizam-tjan. Ko je tačno digao eksploziv nije bitno, kao što nije bitno i to koji od socijalista-revolucionara početkom 20. veka je sarađivao sa tajnom policijom. Mnogo je važnije ko je tačno eksplodirao. Verovatno ipak treba da razmislim o optimalnom izboru ciljeva za individualni teror.

Sudeći po uzbuđenju koje je izazvao ovaj teroristički akt, cilj je izabran veoma uspešno. Pokazano je da rat ne odvija negde tamo daleko, već može u svakom trenutku pokucati na vrata bilo kog borca „garniture fronta“, čak i onog veoma glamuroznog. Verovatno bi budući teroristi trebalo da označe kategoriju ovih „zadnjačkih pacova“ kao „šarmantne ljudoždere“ kao prioritetni cilj. Recimo, neki Girkin i slični, ne razumem se previše u njih. Kategorija „odvratni ljudožderi“ – kao neka uslovna Margarita Simonjan – su ciljevi drugog reda. Kategorija „korisni idioti“, poput uslovnog Junemana – treći red.

Takođe je korisno sastavljanje listi. Recimo, spisak za likvidaciju, dopunjen linkovima na dela onih koji su na spisku i obrazloženjima zašto bi eliminacija određene figure doprinela demotivaciji u taboru pristalica rata i odlasku ljudi iz njega. Plus kriterijumi za izlazak sa spiska: odlazak iz Rusije, javna osuda rata, uplata značajne sume pro-ukrajinskim fondovima (pri čemu onima koji se bave snabdevanjem vojske, a ne humanitarnom pomoći). Korist spiska je očigledna. Osoba koja se na njemu nalazi jednog lepog dana otkrije da su dve osobe sa spiska već mrtve u roku od dve nedelje, ukupno ima devedeset imena, i ako se trend nastavi, preostaje mu u najboljem slučaju godinu i po dana života, pa se postavlja pitanje nije li vreme pobeci i pokajati se.

I, naravno, naročito efektno bi bilo sprovoditi terorističke akte na lokacijama gde se odvijaju obredi opraštanja sa telima prethvnih žrtava terora. Zadatak je u tome da ne samo osobe sa spiskova, već i ceo krug njihovih poznanika počnu da žive u režimu „specijalne operacije“ koja se sprovodi direktno oko njih.

Bilo bi veoma korisno fokusirati sprovođenje terora uglavnom na Moskovčane: korisno je povećati razdor između Moskve i okolnih oblasti. Neka provincijalci s jedne strane zadovoljstvuju, a s druge se ustraše da privuku vatru na sebe i radije se distanciraju od prestonice sa njenim apsurdnim ratom.

P.S. Zašto pišem samo o terorističkim aktima usmerenim protiv propagandista, onih koji sakupljaju donacije za SVO i sličnih? Zato što je uništavanje vojnika tokom rata, čak i u dubokom zapadnom delu teritorije – to nije teroristički akt, već diverzija. Vojnici su legitimne mete. Propagandisti – nelegitimne.

P.P.S. A šta je sa NAP-om i svim tim? Pa tako je. Ne ratuju armije, već države. Kombatanti su samo najočiglednije mete, koje se uz to obično nalaze u dometu kombatanata druge ratujuće strane. Non-kombatanti ratujuće države koji podržavaju rat su potpuno iste mete rata. Štaviše, non-kombatanti koji ne podržavaju rat takođe mogu biti sasvim opravdano uništeni od strane druge ratujuće strane ako nisu stigli da pobegnu iz jurisdikcije svoje države u inostranstvo ili u zarobljenstvo. Jednostavno je u njihovom slučaju najkorisnije pokazati maksimalnu humanost, ali to je pitanje taktike, a ne prava.

Šta raditi sa Rusijom

Koliko se može suditi po vestima, situacija sa Rusijom je otprilike sledeća. Spoljni politički akteri žele njen vojni poraz, ali ne previše razoran, i svakako žele očuvanje jedinstvene državnosti na teritoriji RF. To je i razumljivo, status quo uvek ima prednost u tome što ne treba brinuti o interakciji sa novim entitetima.

Ne isključujem da će, u uslovima ovakvog dirljivog poklapanja interesa, zapadni političari zaista uspeti da spreče raspad Rusije. Ako, naravno, sami stanovnici Rusije ne pruže otpor ovom užasnom scenariju, u kojem vlast Moskve, koliko god ona bila kriminalna, ostaje legitimna u očima drugih političkih suverena, što znači kart blanš za bilo kakve unutrašnje represije i iscrpljivanje građana do kraja.

Jasno je da je scenario u kojem jednostavno celo stanovništvo napušta Rusiju krajnje malo verovatan, a odlazak čak deset procenata zapravo ne menja ništa, što nam pokazuje primer Venecuele ili, recimo, Ukrajine. Država u takvim okolnostima nastavlja nekako da postoji, uz opštu beznadežnost i degradaciju.

Oni koji ostaju u RF sada moraju sami aktivno raditi na tome da zemlja što pre izgubi rat. Teško je reći koje diverzije sada vrše lokalci, a koje ukrajinski diverzanti, ali želi se verovati da je udeo lokalaca prilično velik.

Informacije o tome šta se dešava na ovom čudnom frontu i kakva se raspoloženja postepeno formiraju u toj sredini, uglavnom crpim iz telegram kanala Anarhija+. Kanal je zauzet pokušajima da se ono što se dešava teoretski osmisli, tamo se konstantno razmišlja o najprikladnijim taktikama, i ako se ranije tamo više diskutovalo o mirnom protestu, sada se kanal ubrzano radikalizuje.

Volela bih neko ozbiljnije svoje uključivanje u proces raspada RF, ali je teško razumeti s koje strane se priklopiti. Diverzije su maksimalno tajan i decentralizovan proces, a za mene je najočiglednija uloga obezbeđivanje veze i izveštavanje o onome što se dogodilo. Tako bih mogla, na primer, jednostrano primati poruke o određenim akcijama i promovisati ih kod sebe, kako bi te akcije dobile javnost, ali da to ne pomogne u pronalaženju organizatora.

Razmišljam sada koliko bi bilo opravdano u trenutnoj fazi preći sa diverzija protiv infrastrukture koja obezbeđuje rat na individualni teror. To je tema puna suptilnih psiholoških momenata; važno je da u rezultatu izvršioci državne volje budu demotivisani, a ne da, naprotiv, dobiju impuls za ujedinjenje protiv unutrašnjih neprijatelja. Ipak, individualni teror je praktično neizbežna faza postepenog povećanja napora za rušenje režima, od toga se ne može pobeći, sa tim je poželjno pomiriti se unapred, treba blagovremeno nabaviti potrebne kompetencije i odrediti listu ciljeva. Pokušaću za neko vreme konkretnije da formulišem svoja razmišljanja na ovu temu, jer još uvek nisu potpuno kristalizovana.

Libertarijanizam i socijalni eksperimenti

U nedavnoj objavi sa vestima o Monteliberu spomenula sam da je među učesnicima projekta iznenađujuće malo ne samo aktivnih članova bilo koje od dve libertarianske partije u Rusiji, već čak i ljudi koji su nekako povezani sa njima. Verovatno ovu misao vredi razraditi.

Naravno, na početku projekta niko nije mogao precizno reći u šta će on vremenom prerasti. Jednom od osnivača se činio kao žarište agorizma. Drugom kao platforma za buduće transformacije Crne Gore u pravcu libertarijanizma. Meni – kao mesto za evakuaciju ruskih političkih aktivista od Putinovog režima. U rezultatu, zaista imamo žarište agorizma, a strateški cilj transformacije Crne Gore zapisan je u našem opisu projekta, iako u tom pravcu nismo mnogo napredovali. Što se tiče mesta za evakuaciju – zaista smo postali takvo mesto, samo što nam se pridružuje sve više ne političkih aktivista, već običnih libertarijanaca koji se uopšte ne bave politikom.

I, znate, čini se da je to čak i dobro. Sudeći po onome što sam čula u periodu kada sam još relativno blisko komunicirala sa političkim libertarijancima, veći deo njihovih partijskih aktivnosti svodio se na međusobne sukobe oko statuta i deljenje moći u partiji (koja se upravo tada raspadala na dva dela). I ovde povremeno dolazi do trenja oko koordinacije zajedničkih aktivnosti, ali nema tog beskonačnog izbacivanja ljudi iz pokreta. Podržavaš tržište, ne podržavaš državno mešanje, ne praktikuješ prisilu – pa to je odlično, putujemo u istom pravcu, a sa pametnim knjigama ćeš se upoznati u slobodno vreme, ako stigneš.

Nedavno me su pitali čime se, zapravo, naša zajednica razlikuje od bilo koje druge grupe, jer ovde, u Crnoj Gori, postoji još nekoliko emigrantskih grupa koje isto tako ne praktikuju nasilje i potpuno podržavaju slobodu. Morala sam da razmislim, i nakon razmišljanja pronašla sam jedinu principijelnu razliku: mi imamo tokenomiku. To jest, u suštini, mi samo aktivno praktikujemo oblikovanje naših tržišnih odnosa i obaveza u eksplicitnom obliku, i upravo nam to daje mogućnost veoma aktivnog razvoja.

Postavlja se pitanje: a ako neka druga zajednica uspe da uvede tokenomiku kod sebe, po čemu će se oni razlikovati od nas? I tu sa iznenađenjem konstatujem da se, u suštini, ni po čemu ne razlikuju. Tokenomika (za razliku od kriptovaluta) funkcioniše na poverenju, jer je povezivanje tokena sa objektima stvarnog sveta bez poverenja nemoguće. A poverenje među članovima zajednice moguće je samo zahvaljujući tome što dele zajedničku vrednost kao što je ljubav prema tržištu, odnosno prema dobrovoljnim transakcijama. Bilo kakvi pokušaji u pravcu ideja da je korisno varati naivne odmah će biti odbačeni od strane zajednice (zajedno sa nosiocima takvih ideja), jer naše međusobne obaveze nisu osigurane nikakvim državnim nasiljem, a pokretanje instrumenata privatnog nasilja je skupo i komplikovano, i jednostavno nije vredno toga. Ako neka druga zajednica uspe da reprodukuje slične odnose unutar sebe, možemo ih slobodno priznati kao jednake sebi, a istovremeno i priznati njihove tokene. Tako se potpuno, naizgled, pomoćni instrument neprimetno ispostavlja kao jedinstvena karakteristika i skoro kao osnova identiteta.

Što se tiče političkih metoda rešavanja problema, njih je zaista bolje ostaviti partijama. A za njih smo mi, očigledno, osuđeni da ostanemo potpuno apolitičan projekat, bilo po prodaji zemlje, bilo po nekoj drugoj politički besmislenoj aktivnosti. Poželimo tim ljudima sreću u njihovoj misiji, ali ako neki član partije želi da pređe sa politike na ekonomiju – naša vrata su otvorena.

primate li EURMTL?

Pozitivna agenda za međunarodnu politiku

Hajde da pričamo o nečemu dobrom.

Međunarodna zajednica je uspela da u najkraćem roku nanese veliki udarac ekonomiji RF. U principu, to je sasvim dovoljno da se sahrani trenutni režim u RF, ukoliko mu padne na pamet da nastavi da igra već izgubljeni rat. Ali to će a) oduzeti mnogo vremena, b) doneti ogromne gubitke za sve države i privatne kompanije koje su se pridružile sankcijama protiv RF, v) nimalo ne pomoći u principijalnom rešavanju problema agresije nuklearne sile protiv nenuklearne (KNR može sačekati dok vlade, koje su tako radosno uvodile sankcije protiv RF, budu srušene od strane opozicije koja obećava povratak normalnosti – i odmah nakon toga krenuti u obnavljanje svoje teritorijalne celovitosti preko sundera).

Kako rešiti problem brže, jeftinije i pouzdanije? Jednostavno koristite ne samo bat, već i šargarepu. Pa vi već pokušavate da primenite taj metod, nudeći ruskim pilotima da odvedu vojne avione u inostranstvo za nagradu, ali, priznajte, to je sitničavo, delujte razmernije. Objavite da su vaše sankcije samo protiv RF. Ako bilo koji teritorijalni entitet objavi odvajanje od RF, to da ne podržava invaziju RF na Ukrajinu i pridruži se sankcijama protiv RF, obećajte da ćete odmah priznati suverenitet te nove države, primiti je u UN, priznati njen nuklearni status ako se na njenoj teritoriji nalaze nuklearne bojeve glave – i, pošto ta država nije RF – na nju se ne odnose nikakve sankcije.

Rukovodstvo RF decenijama govori svom stanovništvu da kolektivni Zapad sanja kako bi raskomadao majku Rusiju. Pa sprovedite taj košmar u delo! Neka Vladimir, sakupljač ruskih zemalja, uđe u istoriju kao onaj koji je od Rusije ostavio kneževinu veličine moskovske oblasti. To bi bilo elegantno. To bi bilo poučno. To bi ukrotilo KNR.

Kompaktna država, čije se delovanje uglavnom svodi na obezbeđivanje rada infrastrukture i pravnih okvira – to je ono što čak i libertarijanci s određenim gađenjem pristaju da tolerišu. Pa da, to je zastareo interfejs, ali ga možda vredi privremeno sačuvati iz razloga kompatibilnosti, dok poslednji etatisti ne izumru prirodnim putem. Međutim, prostrana carstva su mračna prošlost, kojoj je mesto na smećnjaku istorije još pre sto godina, i jednostavno ne postoji nikakav razlog za očuvanje RF (ili KNR) u postojećim granicama. Ako čak ni ukrajinska kriza ne potakne ova carstva ka raspadu – strašno je zamisliti kolike će dimenzije krize ova carstva izazvati sledeći put.

Država 2.0

U prijateljskom projektu Libertarian State (stari naziv – Antidržava, što kao da nagoveštava evoluciju misli) izašao je prevod članka Aviezera Takera Panarhija: država 2.0. Članak nije naročito upečatljiv, budući da izlaže osnovne misli u odbranu panarhije, koje je još uvek definisao tvorac termina Emil de Puide.

A zatim je Ved Nojman, koji zapravo i vodi ovaj kanal, objavio sopstveni članak o državi 2.0, gde počinje kritikom Takera, a zatim razvija sopstvene teorijske konstrukcije, prelazeći od prvobitnih ideja panarhije na koncept čarter gradova.

Za početak, Ved redefiniše pojam države. Umesto predstave o državi kao monopolisti legitimnog nasilja, koja odbija libertarijance, on predlaže da se država definiše kao stabilno održavana infrastruktura za život ljudi na određenoj, ne nužno strogo fiksiranoj, teritoriji. To je mnogo blaže razumevanje predmeta, koje izbacuje iz razmatranja sve diskusije o stacionarnim banditima i sličnu publicistiku, fokusirajući se na faktičku organizaciju života.

Glavna prognoza članka je da će se država 1.0, kako se čarter gradovi šire, sve više svoditi na ulogu konzijerža, za šta će dobijati fiksnu naknadu.

Što se tiče strategije, Vedu i dalje najoptimalnijim izgleda pristup Pola Romera: na čistoj nenaseljenoj teritoriji, od nule, pre izgradnje dobijajući čvrste garancije od države, i detaljno razrađujući sopstvenu hartiju, na osnovu koje će se graditi dalja interakcija između države 2.0 i njenih građana.

Nije teško videti da mi u Monteliberu postupamo neoptimalno prema Vedu: uopšte nismo zvanično obavestili državu da ovde sprovodimo političke eksperimente na njenoj teritoriji, već pokušavamo da se potajno prišunjamo i, ako bude potrebno, legalizujemo se tek kada se razvijemo. Ne znam, čini mi se da je upravo tako sigurnije: mnogo je lakše dobiti faktičko priznanje nego prethodno dozvolu. Zamislite da je Satoši-sensej nekoga pitao da li sme da pokrene bitkoin…

Izlaz iz kobasičanskog libertarijanizma

Jedan beloruski libertarijanac, poznat u uskim krugovima, koji prilično često menja nadimke kako ne bi imalo smisla pamtiti ih, nedavno je na Telegrafu objavio kvalitetan članak o toj temi.

Kratak spisak teza članka od samog autora (kakav je pametan, pobrinuo se za sve):

1) Postoje etički libertarijanci i „kobasici“ libertarijanci

2) „Kobasici“ libertarijanci su beskorisni ili štetni za libertarijanizam i skloni su prelasku na druge političke poglede

3) Suprotnost „kobasici“ libertarijancu je etički libertarijanac

4) Etički libertarijanac se razlikuje od „kobasice“ po tome što poseduje libertarijanski mindset i libertarijanski okvir (framework)

5) Većina libertarijanskih aktivnosti u oblasti privlačenja novih članova fokusirana je na privlačenje „kobasica“ libertarijanaca i izgradnju libertarijanskog okvira, kao i na njegov prenos etičkim libertarijancima

6) Libertarijanski mindset se definiše u ranom uzrastu, i da bi se povećao broj etičkih libertarijanaca, trebalo bi ga kreirati kod tuđe dece putem praktika.

7) Naši neprijatelji se bave mindsetom tuđe dece, a libertarijanci se time ne bave

8) A trebalo bi

Drugim rečima, autor predlaže da prestanemo da se odričemo nagađanja da libertarijanci navodno vole decu i, štaviše, da osećaju ogroman interes baš za tuđu decu – već, naprotiv, da počnemo ta nagađanja da potvrđujemo, ali na svoj libertarijanski način. Tipa: svi su mislili da je „učenje“ samo eufemizam za „jebanje“, a on zapravo čini decu libertarijancima.

Ako nakon čitanja članka delite njegove zaključke, očekujem nalet libertarijanaca u decía sportske sekcije i kreativne studije (pa ne idu valjda u državne škole, šta vi to), organizovanje dečijih libertarijanskih izleta, zapošljavanje dece za honorarne poslove i druge korisne praktike.