Sviđa mi se analiza: nabrojani su plusi, minusi, skriveni rizici, ograničenja, perspektive i tako dalje. Posebno ću izdvojiti tvrdnju da ne mora svako ko praktikuje metode kontrekonomsije biti agorista. Na primer, Severna Koreja zarađuje na kontreekonomiji, ali oni nam nisu braća.
Čini mi se da je za uspeh agorizmu potrebno podudaranje dva faktora. Prvo, u zemlji treba da postoji anokratija (čak bih rekla failed state, ali taj termin ima mnogo negativnih konotacija jer se to stanje uglavnom povezuje sa preziranjem prema privatnoj svojini). Drugo, agorizam treba da bude moderan. Idealno – na nivou filma Alongside Night. I dok u pogledu slabljenja države malo toga možemo, u vezi sa drugim uslovom imamo sve karte u rukama.
Želim da vam preporučim prilično dobar video sa kanala „Nepoznata ekonomija“, koji vodi ukrajinski ekonomist Boris Jurovski. Na njegovom kanalu ima mnogo detaljnih teorijskih pregleda ekonomske teorije – čak nisam ni primetila kako sam postepeno prešla sa kanala Pavla Usanova, koji je više ekonomski istoričar. Ali ne tako davno, Boris Savič je pokrenuo seriju video snimaka o tematici libertarijanizma, koja nije njegova primarna oblast, i mislim da je to uradio veoma достоjno.
Video koji preporučujem je poslednji u ovoj seriji i posvećen je prelasku sa etatizma na libertarijanizam. Kao i obično, to je pregled ideja drugih autora, prilično jasan i dobronameran. Ako vam se dopadne, pogledajte i ostale video snimke iz serije o libertarijanizmu, a onda ćete stići i do pregleda ekonomske teorije; to se dešava jednako neprimetno kao i zavisnost od muškog odobravanja.
Da bi se izvršio ovaj zadatak, nije dovoljno samo, recimo, dati zajednicama pravo da zadrže veći deo poreza: takva prava je lako dati i lako oduzeti. Važno je da reforme bude veoma teško preokrenuti. To jest, one moraju veoma brzo i veoma snažno poboljšati život ljudi.
Kako brzo poboljšati život ljudi u najsiromašnijoj zemlji Evrope? Samo otvaranjem zemlje za veoma širok priliv investicija. Tako da je bukvalno prvi paket predloženih reformi ozbiljno smanjenje državnog uplitanja u regulaciju ekonomije.
Upravo ono najpre – ukidanje carine, zajedno sa carinama. Ako druge države žele da ograniče izvoz robe u Ukrajinu ili uvoz robe iz Ukrajine – to je njihovo pravo. A u Ukrajini nema nikoga da se bavi tim glupostima, ako ljudi žele da trguju – oni trguju.
Drugo – dodeljivanje zajednicama prava da u svoju nadležnost preuzmu bilo koje državne funkcije. Ako žele sami da prikupljaju sve poreze i utvrđuju njihovu veličinu – neka bude po njihovoj volji. Nakon toga neka pregovaraju sa centrom o tome koliko novca su spremni da mu daju kao dodatak onim pitanjima koja sami ne mogu da izdrže. Ako ne žele sami ništa da rešavaju – neka bude po njihovoj volji, iz centra će im imenovati ljude, odrediti poreske stope i vršiti potpuno administriranje, sve dok se građani ne okupe na skupštini i ne proglase da su se lepo odmorili i da su ponovo spremni za samoupravu.
Kako birati predsednika? Ne treba ga birati, prodajte tu neplaćenu funkciju na aukciji, na jednu godinu bez prava produženja, a od ovlašćenja ostavite samo pravo veta na zakone koje donosi Verna Rada. Ali to je već sporedno, to je već ukrašavanje. Ako ne želite da zarađujete na prodaji predsedničke funkcije – uradite kao u Švajcarskoj, tamo je takođe prilično dobro.
A šta je sa jugoistokom? Tamo se osniva Donjecka Seč. Pošto je zemlja decentralizovana, malo koja opština će odlučiti da održava ozbiljne oružane snage, a ovde je to region gde je to vitalno neophodno. Dakle, potreban je safari park u koji će ići svi koji su zainteresovani da love separatiste, kao i predstavnici volonterskih organizacija koji će voditi računa da se lov odvija bez krivolovljanja. Dođeš, platiš putovanje – i krećeš. Koliko išta dobiješ – sve je tvoje. Zadatak rukovodstva Seča je da organizuje interakciju kako se ne bi međusobno pobijali, zato se i prikuplja novac. I da se operativno sprovodi demarkacija onih oblasti čiji su stanovnici odlučili da se iz lovišta prekvalifikuju u punopravnu teritoriju Seča, predali svoje separatiste na sud, poslali izabrane u sečansko samoupravljanje – i to je to, stanovnici teritorije su povratili status ljudi. Ne znam koliko će to efikasno smanjivati veličinu lovišta, ali pitanje je bilo o tome koje su mere potrebne za obezbeđivanje decentralizacije. Dakle, bez decentralizovane volonterske vojske nećete zadržati decentralizovanu zemlju.
Čak ni ovaj termin, ispostavilo se, nisam izmislila. Ne bih se čudila ako bi i svi ostali saveti ispali potpuna banalnost.
Da li treba aktivno da promovišemo radnje koje doprinose NPN-u (neorganizovanom narodnom protivljenju) u okviru važećeg zakona? Na primer, kupovina lovačkih pušaka ili gasnih pištolja, treninzi borilačkih veština (i kakvih?), formiranje dobrovoljnih družina za suprotstavljanje kriminalnom nasilju itd.? Da li to uopšte znači da svaki „idejni“ libertarijanac treba da ima bar neko oružje ili borilačke veštine?
Nastaviću o samoorganizovanim narodnim družinama. Ako je cilj njihovog delovanja hvatanje aktera neorganizovanog nasilja (huligani, bandit i sl.) i njihovo predavanje državi, da li se oni mogu smatrati uspešnim primerom prvog koraka ka NPN-u u okviru etatizma?
Moskovac
Ukratko, da, treba, i da, mogu. A sada detaljnije.
Ključni uslov održavanja anarhičkih društvenih poretaka je masovna spremnost da se lično ostvaruju svoja prava i nespremnost da se ona delegiraju bilo kome bez ozbiljne koristi. Stoga, naravno, veštine obezbeđivanja kako lične, tako i društvene bezbednosti kroz kooperaciju veoma snažno pomažu u izbacivanju iz glave ideje države kao nečeg vitalno neophodnog.
Sada ćemo proći kroz konkretne aktivnosti.
Borilačke veštine – ne razumem se u njih previše, ali glavna korist od njih je uklanjanje psihološke blokade pre nego što naneseš bol drugome, i straha od toga da će bol tebi biti nanet.
Nož. Najefikasniji alat za kuhinjske obračune, a sumnjivo efikasan na ulici u ravnopravnom okršaju. Suštinski je namenjen za iznenadni napad ili improvizovanu samoodbranu onim što padne pod ruku. Zbog toga posebno treniranje sa nožem verovatno nije previše aktuelno, ako se sama spremnost za udarac može razviti na bilo koji drugi način.
Bokar za gas. U uslovima zabrane kratkog naleva – prvo sredstvo ulične samoodbrane, radi čak i protiv nabudženog pripadnika specijalne policije, kao što smo videli 23. januara. Veštine upotrebe su jednostavne. Efekat se lako može proveriti čak i na sebi: posledice su trenutne, dugoročna šteta po zdravlje ne postoji.
Civilno vatreno oružje. Ne sme se koristiti protiv ljudi, ne sme se trenirati na ljudima, pa je jedino čemu je pogodno – razvijanje veština na metu, uz pretpostavku da te veštine mogu biti korisne u trenutku kada postane svejedno šta je „zabranjeno“. Dodatni minus posedovanja legalnog oružja je to što se oduzima zbog dve administrativne kazne, koje se mogu dobiti bukvalno zbog bilo čega, što znači da prisustvo oružja motiviše da sediš tiho i ne praviš probleme – a upravo ta veština je štetna za izgradnju ankap-a.
Družine. Odličan legalan način da se steknu veštine timskog borbenog delovanja, bez ozbiljnog rizika po zdravlje, bez pada prihoda, zarađujući stvaran autoritet kod komšija. Ako družinici hvataju stvarne agresore, a ne kršitelje javnog morala, onda u takve udruženja, naravno, vredi stupiti. Ponovo, ne u svakom slučaju ima smisla predati zadržane državi. Sudeći po pojedinačnim objavama, samoproglašena udruženja za očuvanje reda u onim dalekim krajevima, gde su policajce poslednji put viđali u prošlom veku, obično teže da rešavaju stvari na licu mesta, a iz te tradicije će se neizbežno razvijati i pravni normativi. Ankap je decentralizacija prava, tako da su družine upravo ono što je lekar prepisao.
Očigledna mana družina je odvratan miris zvaničnosti već od same fraze „dobrovoljna narodna družina“. Ovde bi, naravno, bilo dobro organizovati sve tako da se manje praktikuje dvomišljenje, ali to je teško garantovati.
Kako bi družinici voleli da izgledajuI kako to u najboljem slučaju izgleda
Pročitala sam knjigu Vladimira Zolotoreva Da li se može popraviti ono što nije bilo pokvareno? U njoj Vladimir razvija svoj ciklus ranije objavljenih članaka o prirodi države, pokazuje da ona odlično funkcioniše u standardnom režimu, obavljajući upravo ono za šta je nastala, i razmišlja o realističnim varijantama njenog smanjenja ili ukidanja.
Faktički, dobio je nešto nalik na Rothbardovu Ka novoj slobodi, samo uz pomoć drugačijeg konceptualnog aparata: Rothbard je državu analizirao pre iz pravnih pozicija, a Zolotorev — iz ugla praksiologije, spontanih poredaka i socijalne evolucije.
Prilično veliki deo knjige posvećen je objašnjenju toga kako funkcioniše društvo (može se čak i ne dodavati mu pridev „bezdržavnog“, jer je njegovo prirodno stanje upravo takvo, već bi za sadašnje stanje stvari trebalo reći „društvo sa državom“.
U poslednjem delu knjige navedena su razmišljanja o ukidanju države. Principijelno za to se ispostavilo da bude prestanak posmatranja države kao organizacije. Iz toga postaje jasno zašto politički metodi borbe protiv države u običnim okolnostima ne daju efekat; naprotiv, oni je ojačavaju, čineći je efikasnijrem.
Zatim se pojavljuje mali prozor mogućnosti za političke metode koje omogućavaju reformulisane sam political process. To se može uraditi u dva pravca.
Kao prvo, predmet političkog pregovaranja može biti ne troškovi budžeta, već prikupnjanje sredstava za njega, odnosno pretvoriti poreze u članarine.
Kao drugo, državu se može pretvoriti u akcionarsko društvo, samo ne u figurativnom, već u bukvalnom smislu. Zatim će rukovodstvo ovog novostvorenog AD-a optimizovati strukturu kompanije već u tržišnoj paradigmi i stajaće u redu sa svim ostalim korporacijama koje postoje u svetu.
Sav materijal i konkretni recepti dati su na primeru Ukrajine, tako da knjigu ne treba shvatati kao potpuno doslovno uputstvo za delovanje u ruskim realijama, ali to je ipak relevantniji materijal nego recepti zasnovani na američkom materijalu.
Zolotorevovo delo je objavljeno u okviru zbirke radova tri različita autora. Izlažem ga u celosti, ali ako neko izvuče iz zajedničkog PDF-a samo Zolotorevov deo i prevede ga, recimo, u epub, bila bih veoma zahvalna, čitanje će biti lakše.
Moj omiljeni Telegram kanal Libertarian State objavio je u dva dela kratak skup principa koje promovišu. Deo 1. Deo 2. Pročitala sam. Kratko, jasno, razumljivo, mnogo od iznetog smatram korisnim, i postoji samo jedan ozbiljan problem: ciljna publika kanala nije sposobna da sprovede navedene principe.
U vezi sa tim, smatram korisnim da izložim sopstveni pristup izgradnji libertarijanske budućnosti, koji je upravo ono što svaki od mojih čitalaca može da primenjuje. To je, naravno, agorizam. Još pre nego što sam se upoznala sa Konkinovim idejama o kontreconomiji, nazivala sam ovaj pristup kontrakulturnim, suprotstavljajući ga političkom. Šta nije u redu sa političkim pristupom?
Nema smisla trošiti napore na to da se promeni politički kurs države. Prvo, moraćete da počnete sa podrškom zanemarljive manjine. Drugo, politika je put neizbežnih kompromisa, i u najboljem slučaju vaše ideje o smanjenju države biće delimično implementirane. Treće, kako se smanji, tako će se i ponovo proširiti: nema nijednog primera gde nakon liberalnih reformi nije usledio povratak starom, i generalno trend ide ka daljem jačanju uloge države. I, konačno, za uspešnu političku delatnost potrebno je graditi složene udruženja, ali svaku organizaciju ujedinjenu jednostavnim interesom je veoma lako raspustiti. Beskonačno ćete se uranjati u unutrašnje konflikte o tome čija je verzija principa istinitija i ko je koji član statuta u kom trenutku prekršio.
Umesto toga predlaže se, prvo, da izbacite državu iz svoje glave, drugo, da je izbacite iz svog života, treće, da je izbacite iz života svojih najbližih, a četvrto, da proširite krug tih istih najbližih.
Najvažnije je prvo. U ovoj fazi čvrsto razumete da ne postoje nikakvi zadaci za koje bi pristojnom čoveku bila neophodna država. Nju ćete morati da kontaktirate prinudno, zbog neke glupke dozvole, ali svakako ne treba da računate na bilo kakav uspeh kroz saradnju sa njom.
Nakon ozbiljnog napretka u prvoj fazi, neizbežno ćete početi da napredujete i u drugoj. Uvek ćete se pitati: a ne može li crno? A ne može li bez dozvole? A ne može li bez prijavljivanja? Vaše kompetencije će se razvijati u ovoj specifičnoj oblasti, a ne u oblasti, na primer, prikupljanja dokaza za dobijanje socijalnih davanja.
Ako uspete u zaobilženju državnih prepreka, neizbežno ćete na neki način pomagati u tome svojoj bliskosti. Tako ćete postati potrebna osoba za mali krug ljudi. I, naravno, taj krug ljudi će vremenom rasti, stekli biste zanimljive veze i uticaj.
U nekom trenutku vas mogu, na primer, zatvoriti. A zatvoriće i poznatog političkog aktivistu. I još nekog poštenog patriote. I još nekog pripadnika bezbednosnih službi koji je izgubio borbu za moć. Država proždire sve, nećete biti njena prioritetna meta. Ali imaće manje šansi da dovuče do vas. Vi znate zaobilazne puteve. Beknęćete u inostranstvo, promenićete identitet, skrićete se, ili u krajnjem slučaju srušiti slučaj.
Slažite se, ova perspektiva je zanimljivija nego da potrošite nekoliko godina pokušavajući da, na primer, postanete opštinski депутат, sedite na sastancima u manjini i ne uspete da uradite ništa tokom svog mandata.
U vezi sa incidentom kod Krasnojarska Bitarh je obnovio svoja razmišljanja o izravnavanju ravnoteže potencijala nasilja i objavio članak BitTorrent za oružje, u kojem navodi da je jedan od najočiglednijih načina da se postigne praktično potpuno naoružanje – učiniti cenu oružja nultom. A pošto je pri današnjem nivou tehnologije to neostvarivo, onda makar maksimalno niskom, kako bi volonteri mogli bukvalno da dele oružje svima koji žele, a da pritom ne potroše previše.
On razmatra sledeće tehnološke porodice:
Kompaktno projektilno oružje, gde se slaba energija pucnja kompenzuje hemijom. Čime tačno isporučiti element koji pogađa, a koji je napunjen toksinom – stvar je ukusa i tehnološke mašte.
Slepljujući laseri
Oštećenje protivnika mlazom tečnosti ili sprejem (gasni baloni, vodeni pištolji i slično)
U sledećoj belešci on navodi jednostavnu šemu flamera na bazi vodenog pištolja, ne navodeći, doduše, koliko je šema funkcionalna, dometljiva, precizna i bezbedna. Video snimak sa sklapanjem i testiranjem slične stvari izgledao bi mnogo efektnije, i nadam se da će se i takvi snimci pronaći.
Šta mogu reći povodom predloženog mehanizma izravnavanja RPN?
Nenatalno oružje za samoodbranu – dovoljno razvijena industrija u kojoj se mogu pronaći rešenja za svaki ukus, novčanik i zakonodavni okvir. Konkretno, za Rusiju se kao skoro jedina bez alternativa, optimalna po bezbednosti i ceni, pokazuje gasni sprej. On kombinuje prednosti kompaktnosti i cene – ali što je najvažnije – za njegovu upotrebu ne prijete nikakve ozbiljne sankcije od strane države.
Bitarh više fantazira o nenatalnom napadačkom oružju, poput onih zaslepujućih lasera. Njih je smisleno koristiti izdaleka i protiv zbijenog protivnika, zbog čega se koriste tokom uličnih protesta. Isto tako, upravo za ulične proteste potrebni su ogromni gasni boce iz protivpožarnih aparata, razne improvizovane bacače plamena i slično. Ovde bi odlično odgovarale i razne baliste sa katapultima, koje su pre način za razonodu mašte nego način da se pobedi u uličnom ratu.
U krajnjevskom incidentu, glavni saveznik napadača bila je iznenadnost napada. Oružje ne bi pomoglo. Da je na strani žrtava postojala ozbiljna brojčana prednost, ili da su im imali pri ruci par traumatičnih pištolja, protivnik bi mogao jednostavno sačekati da zasnu i onda zapaliti šatore. Dakle, ako do ovakvih sukoba dođe u nekom tajga corneru, odbrana je ili u javnosti, ili u tome da se identifikuje naručilac i da se on dovede u strah.
Ideja besplatne distribucije oružja od strane volontera je pokušaj da se počne malo na pogrešnom mestu. Oružje je ionako jeftino i praktično ga svako može priuštiti. Stvar je u prioritetima. Potrebni su pre svega inspirativni primeri upotrebe oružja – i tek nakon toga, na talasu hajpa, treba gurati ideju o naoružavanju u masu. A ono što ljudi dobiju besplatno, ne cene.
Ovo je već moja treća objava o Belorusiji. U prvoj dala sam očigledne preporuke koje su se zapravo pokazale kao prognoza. U drugoj dala sam neočigledne preporuke, i, naravno, stvarnost se razlikovala od tih preporuka. Zato sada, umesto davanja sopstvenih saveta, želim da se radujem preporukama kojima razmenjuju sami Belorusi.
Reč je o tekstu na Telegramu sa ponosnim naslovom Plan pobede. U njemu se predlaže nastavak Šarpove nenasilne transformacije iz diktature u slobodnije društvo. Ukratko, plan uključuje:
formiranje glavnih pravaca otpora (frontova): protestni akcije, ekonomsko gušenje države, propaganda, politički pritisak, uključujući i međunarodni nivo, moralni i pravni pritisak na konkretne izvršioce.
izgradnju paralelnih struktura koordinacije (ministarstava): vandržavne ekonomske usluge, страхоsne fondove za nadoknadu troškova od državnog nasilja, raspada državne socijalne zaštite, štrajkova.
To je veoma dobar plan jer će tokom njegove implementacije društvo dobiti praktikum iz agorizma, i postoji velika šansa da će u to ući. Kada se ispostavi da je vandržavna koordinacija efikasnija i da će diktatura ipak propasti, postoji šansa da će nova država, koju će svakako početi da grade umesto stare, preuzeti najbolje crte liberalne opuštenosti i prilično dugo izbegavati da se meša u tuđe stvari. A ako ipak počne, ljudi će imati gotove recepte kako tačno staviti državu na mesto.
Postoji li šansa da se nakon odlaska starog režima na njegovom mestu ne počne graditi novi? Ona je veoma mala, jer libertarijanske ideje još uvek nisu dovoljno široko rasprostranjene u društvu, i misao da je svima bolje bez države ljudima ne deluje očigledno. Oni će radije pasti u istu zamku: „ovo je bila loša država, više je nema, sada ćemo izgraditi dobru“.
Kada sam pročitala o Navaljnom trovanju, potpuno su mi se spustile ruke. Ove godine su vladajući režimi širom sveta konačno poludeli i već su uspeli da ljudima nanesu neverovatnu štetu. A još je tek avgust! I nema nikakvih osnova da verujemo da je ovo 2020. godina koja je toliko anomalna, i da će se sve posle toga smiriti. Ukratko, poželela sam da se konačno povučem u unutrašnju emigraciju. Tamo gde nema političkih vesti, gde nemaš pojma kakve nove naredbe izdaju upravitelji tuđeg, gde je oko tebe samo tržište – mirno, prijatno, dobronamerno. Tamo gde je upravo mesto svim pristojnim ljudima.
Molim vas: molim vas, ne hranite se Levijatanu. Ne trebaju nam ti vaši piketi zbog kojih ćete biti kažnjeni – jednom, zatvoreni na dan-dva, pokrenuti krivični postupak – tri. Ne trebaju nam performansi sa Putinovim lutkama i ostale rizične gluposti. To neće probuditi savest banditima na vlasti. To ne pomaže žrtvama bandita. To samo tera pripadnike službi bezbednosti da vam obrate svoju izrazito neprijateljsku pažnju, sa razumljivim rezultatom. Ne treba se ponositi time što si žrtva režima. Treba se ponositi time što režimu nanosiš štetu nekažnjivo. Ali se ponosaj u tišini, inače će sa nekažnjivošću biti razočaranje.
Delovati otvoreno treba tek onda kada iza vas stoji sila. Do tada smo partizani u ovom ratu koji nam je država proglasila. Ne smemo biti vidljivi. O nama smeju postojati samo groteskne glasine – da smo svuda, da je ekonomija zemlje 90% u senci, da naredbe režima niko ne izvršava osim potpuno naivnih čudaka, da samo baksuzi čuvaju novac u fiatu, a prave ljudi isključivo u kriptu, da je zvanično zaposlenje za normalnog čoveka samo paravan za rad u senci, da normalan čovek ima kontakte za sve životne prilike, i upravo zahvaljujući njima, a ne državi, on mirno napreduje.
Naravno, trenutno nije tako. Ali takve glasine i uverenja imaju snagu samoispunjavajućeg proročanstva, zato nam je korisno da ih prenosimo. To je mnogo efikasnija borba protiv režima nego mitinzi ili, oprosti Gospodine, anti-korupcione istrage. Protiv bilo kog režima, ne mora biti Putinovog. Protiv fenomena političke vlasti kao takve.
Što volim libertariance, to je cvetno raznolikost njihovih ideja. Ovo se, naravno, posebno odnosi na one koji čuvaju anonimnost, a samim tim su manje ograničeni u svojim intelektualnim istraživanjima. Pritom, najopasniju od mogućih tendencija u libertarijanskom pokretu, naravno, smatram korišćenje tako drevne tehnologije dominacije kao što je izbacivanje iz pokreta.
Libertarianci se mogu ne slagati međusobno po pitanju intelektualne svojine, i to je normalno: jedni citiraju Kinselu, drugi Rotbarda. Mogu se sporiti o prihvatljivosti minimalne države, crpeći argumente s jedne strane od Mizesa, Rend i Nozika, a s druge od onog istog Rotbarda ili, recimo, Zolotoreva. Mogu jednostavno biti posvećeni nekoj jednoj doktrini jer im je najzanimljivija, kao što se, recimo, Aleksandar Jelesev fokusirao na nenasilno vaspitanje dece, Bitarh na ideji isključenja agresivnog nasilja na mnoštvo netrivijalnih načina, Svetov na lustracijama, a moj omiljeni Artem Ferje na ugovornom ropstvu. Cela ta raznovrsnost ideja jeste direktna realizacija sopstvene slobode, bez ograničavanja tuđe.
Ideji podsticanja intelektualne raznolikosti često se suprotstavlja ideja intelektualnog purizma. Ona ima svoju očiglednu privlačnost jer je u eho-sobi uvek isključivo prijatno boraviti, a znati da tvoje ideje imaju potražnju i podršku je obično veoma inspirativno. Takođe se može citirati Lenjin sa njegovim poznatim „Pre nego što se ujedinimo, i da bismo se ujedinili, prvo moramo odlučno i definitivno razgraničiti“. Drugim rečima, jasno ukazuješ na teze koje čine suštinu tvog učenja, nazivaš ga konkretnim terminom, proglašavaš anamemom sve koji pokušavaju da se nazivaju istim imenom, a imaju drugi skup postulata – a zatim pokrećeš medijsku kampanju koja propagira upravo taj proizvod očišćen od nečistoća. Resursi koji su ranije trošeni na potragu ideja i unutrašnju diskusiju preusmeravaju se na misionarstvo, i učenje počinje da osvaja mase.
Očigledan problem ovakvog pristupa je krhkost. Ne samo da se unutar učenja redovno formiraju heretizma kada neko reinterpretiše izvorni skup teza na svoj način, već je problematično i pridruživanje saveznika koji poseduju sopstvenu relativno koherentnu doktrinu. Na primer, isti Svetov ima učenje koje je veoma srodno onome što masama šire Elesjev ili Bitarh, ali on nije u stanju da ih privuče sebi osim po cenu njihovog odustajanja od sopstvenog ugla gledanja na problematiku. A zašto bi im to trebalo? Odlučno razgraničenje se pokazuje kao samoodrživo sve dok neko učenje ne počne da zauzima dominantnu poziciju. Tek tada se može doći do ujedinjenja: jučerašnji intelektualni rivali ti pristupaju, prethodno pokajavši se za svoju slepotu i odričući se svega što je u njihovim ranijim stavovima odstupalo od trenutnog kanona. Kod Lenjina je ovaj trik uspeo. Sada neke slične mehanizme vidimo u ofanzivi ideologije političke korektnosti. Može li isto to funkcionisati sa libertarijanstvom? Može vrlo lako. To je samo reč, i u nju se može uložiti koliko god usko i dogmatsko značenje koje nema veze sa samom slobodom.
Imamo viljušku. S jedne strane, mogućnost uzgoja rigidnog, ali uspešnog učenja koje će zauzeti mnoštvo umova. S druge strane, sloboda boravka u močvari neplodnih intelektualnih praznoslovlja. Nameće se preferencija manjeg zla, a za veoma mnoge to se ispostavlja kao stupanje u redove svedoka napada ili nešto slično tom duhu. Srećom, ova viljuška predstavlja lažnu dilemu.
Samo fanovi doživljavaju muziku kroz cele albume. Obično će neko oceniti konkretnu pesmu, nekome će ostati par fraza iz refrena, neko će zapamtiti melodiju. Isto je i sa ideologijama. Ideje se skupljaju u učenja radi logičke koherentnosti, koja je važna onima koji su duboko zainteresovani za njihovo razumevanje. Međutim, indoktrinacija se odvija kroz širenje pojedinačnih ideja, ili čak praksi zasnovanih na idejama – a nikako ne kroz velike blokove konstrukcija. Zato je mnogo važnije da ideje slobode imaju najrazličitije oblike i načine prezentacije, kao i da bivaju obogaćene praksama koje imaju najrazličitiju stilistiku. Nekome će prijati kriptovaluta kao slobodni novac. Nekome autonomna energetika. Nekome koordinacione strukture paralelne državi. Neko će promovisati hoolsuling. A neko će ući u politiku, zastupajući deregulaciju ekonomije na izabranim funkcijama.
Ideje se šire neprimetno. Takođe, ideje se mogu sjajno rađati nezavisno. Gledaš u čoveka koji čak ni ne zna reč kao što je libertarijanizam – a on je i sam unutrašnje slobodan i okolini prenosi izuzetno privlačan model delovanja. I ne treba ga odmah ispitivati na usklađenost sa zadatom tematikom. Samo se raduj naglas: o, to je naš čovek!
