Тег: ideologija

U podršku idejnoj raznolikosti

Što volim libertariance, to je cvetno raznolikost njihovih ideja. Ovo se, naravno, posebno odnosi na one koji čuvaju anonimnost, a samim tim su manje ograničeni u svojim intelektualnim istraživanjima. Pritom, najopasniju od mogućih tendencija u libertarijanskom pokretu, naravno, smatram korišćenje tako drevne tehnologije dominacije kao što je izbacivanje iz pokreta.

Libertarianci se mogu ne slagati međusobno po pitanju intelektualne svojine, i to je normalno: jedni citiraju Kinselu, drugi Rotbarda. Mogu se sporiti o prihvatljivosti minimalne države, crpeći argumente s jedne strane od Mizesa, Rend i Nozika, a s druge od onog istog Rotbarda ili, recimo, Zolotoreva. Mogu jednostavno biti posvećeni nekoj jednoj doktrini jer im je najzanimljivija, kao što se, recimo, Aleksandar Jelesev fokusirao na nenasilno vaspitanje dece, Bitarh na ideji isključenja agresivnog nasilja na mnoštvo netrivijalnih načina, Svetov na lustracijama, a moj omiljeni Artem Ferje na ugovornom ropstvu. Cela ta raznovrsnost ideja jeste direktna realizacija sopstvene slobode, bez ograničavanja tuđe.

Ideji podsticanja intelektualne raznolikosti često se suprotstavlja ideja intelektualnog purizma. Ona ima svoju očiglednu privlačnost jer je u eho-sobi uvek isključivo prijatno boraviti, a znati da tvoje ideje imaju potražnju i podršku je obično veoma inspirativno. Takođe se može citirati Lenjin sa njegovim poznatim „Pre nego što se ujedinimo, i da bismo se ujedinili, prvo moramo odlučno i definitivno razgraničiti“. Drugim rečima, jasno ukazuješ na teze koje čine suštinu tvog učenja, nazivaš ga konkretnim terminom, proglašavaš anamemom sve koji pokušavaju da se nazivaju istim imenom, a imaju drugi skup postulata – a zatim pokrećeš medijsku kampanju koja propagira upravo taj proizvod očišćen od nečistoća. Resursi koji su ranije trošeni na potragu ideja i unutrašnju diskusiju preusmeravaju se na misionarstvo, i učenje počinje da osvaja mase.

Očigledan problem ovakvog pristupa je krhkost. Ne samo da se unutar učenja redovno formiraju heretizma kada neko reinterpretiše izvorni skup teza na svoj način, već je problematično i pridruživanje saveznika koji poseduju sopstvenu relativno koherentnu doktrinu. Na primer, isti Svetov ima učenje koje je veoma srodno onome što masama šire Elesjev ili Bitarh, ali on nije u stanju da ih privuče sebi osim po cenu njihovog odustajanja od sopstvenog ugla gledanja na problematiku. A zašto bi im to trebalo? Odlučno razgraničenje se pokazuje kao samoodrživo sve dok neko učenje ne počne da zauzima dominantnu poziciju. Tek tada se može doći do ujedinjenja: jučerašnji intelektualni rivali ti pristupaju, prethodno pokajavši se za svoju slepotu i odričući se svega što je u njihovim ranijim stavovima odstupalo od trenutnog kanona. Kod Lenjina je ovaj trik uspeo. Sada neke slične mehanizme vidimo u ofanzivi ideologije političke korektnosti. Može li isto to funkcionisati sa libertarijanstvom? Može vrlo lako. To je samo reč, i u nju se može uložiti koliko god usko i dogmatsko značenje koje nema veze sa samom slobodom.

Imamo viljušku. S jedne strane, mogućnost uzgoja rigidnog, ali uspešnog učenja koje će zauzeti mnoštvo umova. S druge strane, sloboda boravka u močvari neplodnih intelektualnih praznoslovlja. Nameće se preferencija manjeg zla, a za veoma mnoge to se ispostavlja kao stupanje u redove svedoka napada ili nešto slično tom duhu. Srećom, ova viljuška predstavlja lažnu dilemu.

Samo fanovi doživljavaju muziku kroz cele albume. Obično će neko oceniti konkretnu pesmu, nekome će ostati par fraza iz refrena, neko će zapamtiti melodiju. Isto je i sa ideologijama. Ideje se skupljaju u učenja radi logičke koherentnosti, koja je važna onima koji su duboko zainteresovani za njihovo razumevanje. Međutim, indoktrinacija se odvija kroz širenje pojedinačnih ideja, ili čak praksi zasnovanih na idejama – a nikako ne kroz velike blokove konstrukcija. Zato je mnogo važnije da ideje slobode imaju najrazličitije oblike i načine prezentacije, kao i da bivaju obogaćene praksama koje imaju najrazličitiju stilistiku. Nekome će prijati kriptovaluta kao slobodni novac. Nekome autonomna energetika. Nekome koordinacione strukture paralelne državi. Neko će promovisati hoolsuling. A neko će ući u politiku, zastupajući deregulaciju ekonomije na izabranim funkcijama.

Ideje se šire neprimetno. Takođe, ideje se mogu sjajno rađati nezavisno. Gledaš u čoveka koji čak ni ne zna reč kao što je libertarijanizam – a on je i sam unutrašnje slobodan i okolini prenosi izuzetno privlačan model delovanja. I ne treba ga odmah ispitivati na usklađenost sa zadatom tematikom. Samo se raduj naglas: o, to je naš čovek!

Naš čovek Džastas Voker

Minarhizam — marginalna ideologija

Bitarch kolumna

Čitajući knjigu Alekseja Šustova «Posle države», naišao sam na zanimljivu misao:

«Takvi „izbori“[izbor EKJ], očigledno, pružaju principijelno drugačiji nivo slobode i obezbeđuju pravičnost u poređenju sa izborima u demokratiji većine. Ova poslednja ne uzima u obzir individualne razlike i primorava sve da žive po pravilima većine. Jer, ako se jedan sjajno oseća u sistemu sa širokom nezavisnošću i visokom odgovornošću, a drugi preferira socijalnu sigurnost i spreman je na visoke poreze, onda će ili jedan ili drugi sigurno biti potisnuti u svojoj samoostvarenosti.»

Autora ove knjige nikako ne može se nazvati libertarijancem. Možda čak nije ni čuo tu reč kada je pisao svoju knjigu. Do ideje panarhije došao je isključivo iz razumevanja pogubnosti modela „demokratije većine“, koji je danas postao sinonim za reč „država“. Shodno tome, on gleda na svet nepristrasno. Za razliku od mnogih libertarijanskih autora, Šustov uzima u obzir zahteve širokih slojeva stanovništva, koje neki idejni libertarijanci prezrivo nazivaju „levčanima”.

Budite realisti — takvih ljudi ima većina čak i u Švajcarskoj, koja je mnogim libertarijancima „etalonska”. Aktivni pokušaji promovisanja minarhičkih ideja nisu dali opipljivih rezultata čak i uz potpunu slobodu izbora i ogromno finansiranje. Šta tek reći o Rusiji sa paternalističkim mentalitetom i siromašnim stanovništvom.

Kao što se može videti po citatu iz knjige, „levčanin” će se osećati potisnutim u minarhizmu i pružiće maksimalno mogući otpor vladajućoj partiji (najverovatnije će jednostavno ne dozvoliti libertarijanskoj partiji da dođe na vlast). Ako se posmatra sa strane nekog hipotetičkog „Vasjana”, minarhizam je neka vrsta „liberalnog fašizma” — kada se ljudima koji žele da žive pod paternalizmom nasilno nameću liberalne vrednosti (jer sudovi u minarhizmu poseduju teritorijalni monopol, a zakoni su obavezni na celoj teritoriji države).

Ispostavlja se da će u očima birača minarhiści izgledati potpuno isto kao što „levijanci“ izgledaju u očima libertarijanaca. Da li biste vi, kao libertarijanac, glasali za „levijanca“ koji nudi da nametne celom društvu ideje socijalne pravde? Ne mislim. A da li će „levijanac“, videvši da vi nudite da nametnete celom društvu nešto potpuno suprotno, glasati za vas? Takođe ne mislim. S obzirom na to da je većina u društvu za bilo kakvu vrstu socijalne podrške, izbornog šansa minarhijista teži nuli. Mnogi od njih ne žele da priznaju tu činjenicu i počinju da nagoveštavaju korisnost primene fizičkog nasilja protiv svojih protivnika („Pinochetovih helikopterskih ture“), pokazujući da u metodama borbe za vlast neće ustupati čak ni svojim krajnjim ideološkim protivnicima — stalinistima.

Da bi postigla izbornu uspešnost, svaka libertarijanska partija mora ili da postane neka vrsta „narodne partije“ koja privlači ljude što šireg spektra stavova, ili da se ugrupi sa levom partijom na osnovu zajedničkog programa, što je malo teže zamisliti. Možda bi LPR trebalo da odbaci ideju nametanja liberalnih vrednosti i promeni svoj program sa minarhijskog na panarhijski? Kao što pokazuje istorija, šanse za uspeh takvog programa su veoma visoke (sa njim je na izborima u Holandiji pobedio Abraham Kujper — pročitajte članak o pilarizaciji).

minarhiści razmatraju svoj izborni rejting

U Novosibirsku postoji ćelija LPR-a. Imam utisak da si ranije imala zajedničke interesovanja sa njima, a onda si se malo distancirala.

Objašnjenje „da se mišljenje tjan ne bi mešalo sa zvaničnim stavom partije“ mi nije baš jasno. Tjan je tjan, partija je partija, ko je šta tu mešao? Možeš li da mi pojasniš, kao budali, u čemu je razlog?

John Griffith (odgovor plaćen u iznosu od 0.0025 BTC)

Već sam jednom odgovorila malo o svom razumevanju unutrašnje kuhinje LPR-a. Prema svom dizajnu, partija je organizacija koja se bavi organizovanjem političke borbe za mesta u organima vlasti. Oni koji dolaze u partiju isključivo zbog svojih libertarijanskih stavova osećaju se u njoj pomalo nelagodno, njima cela ta politička borba može čak delovati kao prilična glupost. To stvara potpuno nepotrebne trenja unutar partije.

Ipak, nijedna partija organizovana odozdo ne može dostići uspeh bez brojnih pristalica koji će u pozadini uplaćivati novac za njen rad. Pri čemu ne toliko kroz direktne donacije, koliko kroz kupovinu atributa ili karata za javna predavanja. Ali njihova glavna задача je da služe kao agenti za promociju libertarijanske ideologije u društvu.

Svi ti ljudi, udaljeni od političke borbe, ipak žele da znaju da predstavljaju snažnu i brojnu zajednicu. Partija, s druge strane, ne može i ne treba da organizuje zabavne programe za njih, to nije njen zadatak. Odavde prirodno proizilazi zahtev za pojavljivanje mnoštva različitih libertarijanskih asocijacija: strelačkih, kriptovalutnih, edukativnih – pa čak i običnih malih društava bez neke specijalizacije, koja, na primer, neizbežno nastaju među publikom nekog blogera.

Partija, pak, mora nekako da definiše da li je neko društvo deo partijske strukture ili je autonomno. A ako je autonomno, u kojoj meri partija može sebi da dozvoli da se sa njim povezuje. Jer upravo kroz takve asocijacije državi je veoma zgodno da razvodni libertarijansku agendu. Juče je neki Enteo razvaljivao izložbe, danas se naziva libertarijancem, sutra ljudi, čuvši za libertarijance, misle da su svi oni takvi odmocci kao Enteo.

Odavde proizlazi sva ta partijska budnost u vezi sa tim koliko određeni lider javnog mnjenja, koji sebe naziva libertarijancem, zaslužuje taj naziv, i ako je neko nešto rekao, na primer, o idejama jednog od istaknutih partijskih ideologa, da li to smatrati još uvek intelektualnom diskusijom ili već unutarpartijskim raskolom. Ne sudite ovim ljudima strogo, očuvanje jedinstvene koordinisane partijske pozicije po ključnim pitanjima je zaista važan zadatak za političku borbu.

Ali istovremeno, što bogatija i raznovrsnija bude libertarijanska zajednica, to će biti teže uslovnom Enteu da privuče pažnju na sebe. Decentralizacija spasava od preuzimanja kontrole otprilike isto kao što spasava blokčejn od izvršavanja prevarantskih transakcija. I u ovom slučaju više neće postojati velika potreba za jednim centralizovanim validatorom javno iznetih stavova, kao što je partija, i za njom će ostati samo čisto političko delovanje. A dokle god je to moguće, bolje je da stojim po strani, jer se moji stavovi u velikoj meri ne poklapaju sa partijskim programom, pa zašto naprezati dobre ljude i insistirati na zvaničnom statusu projekta? Konfederalni princip interakcije u našem slučaju je upravo ono što treba.

Distancirala se…

Etatistom u oko ili postati levac jednom?

anonimno pitanje

Uprkos šaljivom karakteru pitanja, nije teško videti da ono sadrži prilično ozbiljnu i interesantnu aluziju na srodnost libertarijanske i AUE ideologije. Nuacho – i tamo i ovde postoji oštar odbacivanje saradnje sa državom, sopstveni jasan sistem pojmova o etici i pravu – u svakom slučaju, hvala što ste primetili 🍴

Ipak, uprkos prilično agresivnoj anarhističkoj retorici, libertarijanac je u svojim postupcima prema državi uglavnom prilično neupadljiv. O nasilnom svrgavanju države uopšte nije reči, jer smrt Kaščeja nije u dvorcu – državu treba izbaciti pre svega iz glave.

U trenutnoj realnosti, država retko unapred stavlja čoveka pred navedenu dilemu. Češće samo, tako reći, udari etatistu u oko zbog neuzbudljivog načina razmišljanja, kojem pripada, na primer, repost nečega opozicionog. Čovek u takvoj situaciji obično pokušava da što pre zameni svoje okruženje manje toksičnim – kod mene su, recimo, nekoliko članova partije otišlo u inostranstvo kako bi izbegli državne sankcije.
Ali ako je dilema već postavljena direktno i oštro – na primer, potpiši ovde štetnu etatističku odluku, ili ćemo pokrenuti postupak zbog takvih i takvih izmišljenih prekršaja – tada libertarijanska ideologija ne nameće čoveku nikakve stroge postavke. Sam odlučuj, sam snosi odgovornost, svesnost postupaka je važnija od dogmatskog sledenja jedino ispravnog učenja. Zamisli šta će se promeniti ako ne potpišeš, i čiji će se život pogoršati ako potpišeš. Odmeri svoje lične troškove, o kom tačno izboru postupanja ćeš se lično više žaliti – i delaj. Drugi libertarijanci mogu na ovaj postupak reagovati različito. Ne postoji direktiva da si jednom skrenuo levo, sada si levo zauzeteč forever. Nanio si ljudima štetu – može se dogovoriti oko nadoknade. Ali ne postoji ni suprotna direktiva da je lični interes opravdanje za bilo kakvu sranja. Baš briga što je hipoteka, to nije razlog da ideš tamo gde ne treba.

Šta je, momci, AUE?

Donacije u bitcoinima, zaobilazeći bankarski sistem, to je dobar način da se izbegne etatistički sram čak i po najstrožim pravilima, tako da slobodno šaljite novac: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8