Тег: minarhizam

Ammus i Hoppe protiv Mileja i Netanjahua

U 2023. godini, Havijer Milej je postao nova nada libertarijanizma, pošto je uspeo da se, uz otvorenu anarho-kapitalističku retoriku, izabere za predsednika veoma levog i veoma problematičnog države. Od tada je pod pažljivim nadzorom libertarijanaca, i postepeno oni počinju da mu okreću leđa. To je neizbežno. Probleme minarhizma kao pristupa političkom nametanju libertarijanizma od strane države, označio sam u odgovarajućem poglavlju moje knjige o ankapu. Ali ovde imamo nešto drugačiju situaciju: libertarijanci okreću leđa Mileju ne zato što je previše radikalan, već zato što nije dovoljno radikalan. Svaki kompromis rađa razočaranje pristalica, a neki od njih počinju da razmišljaju i o tome da je on od početka bio „poslat“, i da je Milej postavljen kako bi se libertarijanizam diskreditovao.

Među ove poslednje spada takav majstor austrijske ekonomske škole kao što je Saifeddin Ammus, autor knjiga „Bitcoin standard„, „Fiatni standard“ i još jedne koja nije dobila prevod na ruski. Njegov nedavni tvit u kojem razotkriva Milejevu politiku bio je preveden od strane izdanja SVTV i i dalje se diskutuje u ruskoj libertarijanskoj zajednici. Ranije se od Mileja okrenuo drugi istaknuti libertarijanski teoretičar, Hans-Herman Hope. Verovatno ću morati da istražim šta se zapravo dešava u Argentini, i da li već treba da počnem da se pravdam pred socijalistima da je to bio pogrešan libertarijanizam, kao što su počeli da čine Ammus i Svetov.

Imam malo insajderskih informacija o Argentini: jedni govore da je postalo malo bezbednije, drugi se žale da je postalo primetno skuplje, treći tuguju što je imigrantima postalo teže da se naturalizuju. Zato je sproveden ispitivanjem ChatGPT-a. Željni mogu pogledati stenogram ovog razgovora, a ja odmah prelazim na svoja razmišljanja.

Šta se ispostavilo kao neprijatno iznenađenje za mene?

  • Budžetski suficit, toliko reklamiran u hvalisavim člancima, nije baš suficit. Država prikuplja više poreza nego što troši na činovnike, državne zaposlene, vojsku, infrastrukturu i tako dalje, ali s obzirom na neophodne isplate po starim zajmovima, i dalje je u minusu, pa zato ponovo zajačuje.
  • Milej zaista povećava troškove za vojsku. Da, iz pozicije minarhista, nacionalna odbrana je isključivo državna prerogativa, međutim, u uslovima kada komšije ne prete državi, ovo povećanje troškova je potpuno neblagovremeno. Mogu samo pretpostaviti da je to diktirano željom da organizuje drugi Folklendski rat, ako bude hitno potrebno da podigne svoju popularnost pred kampanju za drugi mandat.
  • Inflacija zaista ponovo ubrzava.
  • Migraciona politika se zaista pooštrava, i u velikoj meri je ekonomski besmislena.

Ključni napad Hopea i Ammusa na Mileja, o tome da nije zatvorio centralnu banku, sličan je prebacima da nije skinuo mesec sa neba. Sam Milej nije imao takva ovlašćenja. Ovlašćenja je imao parlament, ali on nije usvojio taj zakon. Šta treba da rade svetski libertarijanski autoriteti u ovom slučaju? Sigurno ne da ga optužuju za to da uopšte nije nameravao ništa da zatvara. Tim više što on, iako nije uspeo da zaustavi štampanje pesoa, je barem svojim dekretom dozvolio korišćenje bilo kojih valuta i robe u privatnim ugovorima. Tako da Ammus može biti miran: Argentinci imaju pravo da slobodno pređu na bitcoin standard u privatnim obračunima, a samo za obračune sa državom da kupuju državne papiriće.

U celini, Milej po mom mišljenju veoma efikasno koristi priliku koja mu se pružila da Argentinu u nekim stvarima učini slobodnijom, međutim, trebalo bi da se pobrine i za to da u budućnosti bude teško bilo kom njegovom oponentu, ako zauzme predsedničku stolicu, da poništi ove promene. Čisto tehnički, proširujući ovlašćenja izvršne vlasti, Milej zapravo, naprotiv, olakšava mogućnost ukidanja većeg dela svojih reformi jednostavnom serijom dekreta. Već sada je jasno da na predstojećim parlamentarnim izborima neće dobiti većinu, što znači da je za njega važno posvetiti maksimalnu pažnju PR-u. Dobijene slobode moraju izgledati društvu toliko potrebnim i prirodnim da njihovo oduzimanje deluje nezamislivo. U principu, nešto slično je uspelo Saakašviliju. Gruzijski san je zategao šrafove u sferi politike, poslao Saakašvilijeve pristalice u zatvore, ali se plaši da dira ekonomske slobode, a u nekim stvarima je čak oprezno nastavio liberalizaciju.

Po čudnoj slučajnosti, i Hope i Ammus su jednoglasni u kritici postupaka izraelske države prema Palestincima, dok Milej naglašeno stoji na strani Izraela. Zadržavam snažnu sumnju da je upravo taj faktor uzrok njihove želje da kritikuju Mileja, a kada postoji predrasuda, argumenti se uvek mogu pronaći.

Oba kritika tvrde da Palestinci imaju pravo da vode rat protiv Izraela, pošto su prekršena prava svojine Palestinaca na njihovu zemlju. Međutim, palestinski Arapi u celini nikada nisu imali naročito legitimna prava svojine na tu zemlju sa stanovišta libertarijanaca. Njihovi preci su osvojili Palestinu, uključujući i od Jevreja. Zatim su njih osvojili Turci. Zatim su Turci izgubili Prvi svetski rat, i njihovo nasledstvo su raspodelili Britanci.

Konkretan Palestinec uvek može odbraniti svoje pravo svojine na konkretnuParcelu zemlje koja je pripadala njegovom dedi i koju je oduzela država Izrael. Ako je saglasan da mirno živi na toj svojoj zemlji, koji su problemi? Međutim, ovaj Palestinec odbija analogično pravo Jevrejima, čak i ako su njihovi dedovi kupili svoje konkretne parcele zemlje u okviru dobrovoljnih tržišnih transakcija. A to znači, prema principu estopela, da ne može insistirati ni na povraćaju sopstvene zemlje, jer priznaje pravo jednog naroda da silom protera drugi narod sa njegove zemlje.

Izraelski Jevreji i prijateljski im izraelski Arapi imaju u mojim očima potpuno pravo da isele neprijateljske palestinske Arape u bilo koju državu koja pristane da ih primi. Naravno, za to je poželjno raspoređivati palestinske Arape u malim grupama, naseljavati ih razdvojeno, i ni u kom slučaju im ne dozvoliti da se okupljaju u geta, odnosno osigurati im potpuno pravo na rad i poslovanje, ali im ne davati nikakvu socijalnu pomoć, osim male sume za početak. To je, nesumnjivo, etničko čišćenje (de facto ideološko, jer sama pripadnost Arapima još uvek ne čini čoveka neprijateljem Jevreja). I to je, nesumnjivo, poželjnije od genocida. Ali ako je svetska javnost protiv etničkog čišćenja, šta se može učiniti, biće genocida.

Zašto Milej podržava Izrael? Nadam se da u tome ima više pragmatizma (potencijalne ekonomske veze sa Izraelom i SAD, podrška jevrejskoj dijaspory u Argentini, distanciranje od retorike prethodne argentinske vlade) nego emocija, ali ne mogu isključiti ni to da je ta podrška njegova greška, pošto je dobio mandat pre svega za spasavanje sopstvene zemlje, a ne za pomoć stranoj državi. Nadam se da će pristalice Hopea i Ammusa ih smiriti pre nego što njihova slepa mržnja prema Mileju počne da nanosi opipljivu štetu argentinskim liberalnim reformama, i da će Milej sam umeriti stepen svoje javne podrške Izraelu kada oseti da to ugrožava njegovu politiku.

U celini, argentinske reforme jasno pokazuju da se samo politikom ne može izgraditi libertarijansko društvo. Milej radi svoj deo posla, ali ne može uraditi sve. Libertarijanci ne smeju zaboraviti svoj deo. I to nije samo, i ne toliko, konstruktivna kritika lokomotive reformi. Mnogo je važnije isticati njegova stvarna dostignuća pri svakoj pogodnoj prilici na svakom javnom prostoru, odbraniti pravo ljudi na slobodu, carajo! – i živeti u skladu sa svojim predstavljenjem o tom pravu.

Hvala svima na pažnji, tema je ispala složena. Italik je onaj deo teksta bez kojeg se verovatno moglo i zaobići, ali nekako nije išlo. Neka ostane za generisanje svađa.

Ka kojem obliku vladavine je najbolje težiti pri minarhizmu?

Levoberezhny

Minarhizam je izuzetno nestabilno stanje u kojem je kancerousni tumor po imenu država tek maksimalno potisnut u remisiju, oduzimanjem maksimuma funkcija i resursa za njihovo izvršavanje, i ostavljanjem samo onoga što se nikako ne može oduzeti – bilo da su se činovnici žestoko opirali, bilo da narod ne može da shvati kako može bez toga, ili nešto slično.

Zato pitanje razumem otprilike ovako: pri kom obliku vladavine će minarhička država najsporije proširivati svoja ovlašćenja? Odgovaram: akcionarska demokratija. Istorijski su ovom načinu upravljanja bili dovoljno bliski trgovački republike, kao što je, recimo, Venecija.

Smisao ovakvog oblika vladavine je u tome što pravo glasa pri upravljanju republikom pripada onima koji doprinose njenom funkcionisanju, i tačno u onoj meri u kojoj doprinose. Savremene tehnologije potpuno omogućavaju sprovođenje prilično složenih glasanja paketima akcija, sa mogućnostima delegiranja glasova i povlačenja delegiranja.

Kada ljudi raspoređuju sopstveni novac, skloni su ka njegovoj maksimalnoj uštedi i najmanje su skloni tome da bilo kome daju pravo da prisilno oduzima novac građana. Upravo to ih tera da budno prate sve potencijalne zloupotrebe od strane ovlašćenih lica, što radi pouzdanije nego jednostavno formalno nacrtana šema kočnica i ravnoteža.

Činilo bi se, po čemu je gora šema sa dobronamernim diktatorom, koji samostalno plaća sve funkcije države iz svog džepa, pružajući ostalima državni servis? Po tome što će se svi ostali morati voditi njegovim ličnim predstavljanjima o dobru, koja se mogu nepredvidivo i brzo menjati. Jednostavno uporedite tempo i amplitudu promena u konstrukcijama Bitkoina i Eterijuma.

Mi u našem Montelibero-u uvodimo upravo takav oblik vladavine: i u istoimenom fondu, i u zemljišnoj kooperativi koja gradi naselje. (To su dva različita entiteta, sa nešto različitim mehanizmima obračuna glasova: u naselju jednostavno glasamo kvadratnim metrima, a u fondu trenutno važi logaritamska formula za obračun težine glasa, kako niko ne bi imao mogućnost da dobije kontrolni paket.) Tako da ja ne samo da teoretski razmišljam o najboljem obliku vladavine, već učestvujem i u praktičnom testiranju onog za koji smatram da je najbolji.

Enriko Dandolo, predsednik odbora direktora Najsvetlije Republike Venecije

Da li je moguć bezporezni minarhizam, gde država zarađuje samo na državnim uslugama?

Analni mađioničar

Ovo je ponovo bilo veoma dugo pitanje, ali čini se da je uspelo da se skrati na jednu rečenicu bez značajnog gubitka smisla.

U celini, ideja prelaska na finansiranje državnog budžeta putem plaćanja državnih usluga je dobra po tome što vlada time deklariše nameru da bude korisna – da uzima novac samo za ono što je traženo, i u onom obimu u kojem postoji potražnja za njenim radom. Takav pravac razmišljanja državnih činovnika, naravno, treba podsticati. Hajde da vidimo na šta bi to moglo da liči.

Čisto teoretski, prodaja bilo kakvih usluga od strane države može biti ili monopolna, ili se može odvijati u okvirima slobodne konkurencije sa privatnim kompanijama.

Počnimo od usluga koje predstavljaju prirodni monopol države. Da, takve zaista postoje i one su povezane sa eksploatacijom države kao jedinstvenog brenda. Tako je, na primer, prilično značajna stavka prihoda mladih pacifičkih država u 20. veku bila izdavanje i prodaja poštanskih maraka. Ovde privatnici nikako ne mogu konkurirati državi, jer upravo činjenica da marke izdaje država daje im kolekcionarski raritet. Obojiti komad samolepljivog papira može bilo koji budala, ali dobiti priznanje UN-a kao država, a tek onda obojiti komad samolepljivog papira – to je sasvim druga stvar. Ne znam koliko ovaj biznis sada cveta sa dolaskom interneta, ali svet se ne svodi samo na marke. Država može prodavati plemićke titule, karte za vojne parade i druge tržišno tražene pogodnosti. Bilo kakvu sličnu aktivnost minarhističke vlade treba samo pozdraviti, čak i ako se zarađeno protraćuje na neku bezopasnu glupost, poput izdržavanja kraljevskog dvora, a ne na ono što, prema mitovima minarchista, treba da bude isključiva prerogativa države. Kako se već kaže – sud, vojska i policija?

Pored državnih usluga koje su prirodni monopoli, postoji mnogo šira klasa monopola postignutih silom sprečavanjem konkurenata. Na primer, takva državna usluga kao što je prodaja ulaznih (ili, još više, izlaznih) viza. Ako u slučaju prirodnih monopola kupac sam želi da kupi uslugu baš od države, u ovom slučaju bi on rado kupio tu uslugu od konkurenta ako bi bila jeftinija, a još radije bi preferirao da uopšte ne plati za tu uslugu – već jednostavno da uđe u zemlju bez ikakve vize. Pretpostavljam da ste već shvatili da sumnjive usluge takve vrste mi, ankapist, ne možemo odobriti, za razliku od korupcije koja omogućava izbegavanje njihovog nametanja.

Konačno, postoje usluge koje bi država mogla pružati konkurišući sa privatnicima. Državne klinike, škole, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, televizija i mnogi, mnogi drugi servisi. Po čemu se oni zapravo razlikuju od privatnih? Po tome što im je nominalni vlasnik celokupno društvo i, po ideji, sav njihov profit bi trebao da se troši isključivo na usavršavanje samih servisa, a ne da ide u džep privatnih vlasnika. Teoretski, to može dati novi kvalitet rada servisa, koji bi se s difficulty-jem postigao u slučaju privatnog preduzeća. Na primer, javna televizija bi mogla prodavati samo apsolutni minimum reklama, samo za pokrivanje troškova kanala. U praksi, državne kompanije takve vrste će postati žrtve problema principala-agenta i delovaće više u interesu menadžmenta nego društva.

Rezimiram. Jedina vrsta državnih usluga koja ostaje bezuslovno legitimna u očima ankapista je tržišna eksploatacija države kao brenda. Na istim principima mogu raditi i druge organizacije sa bogatom kulturnom tradicijom, poput crkava, viteških redova, fudbalskih klubova ili festivala.

Država isporučuje ekskluzivno tržišno traženo dobro, i to je predivno!