U 2023. godini, Havijer Milej je postao nova nada libertarijanizma, pošto je uspeo da se, uz otvorenu anarho-kapitalističku retoriku, izabere za predsednika veoma levog i veoma problematičnog države. Od tada je pod pažljivim nadzorom libertarijanaca, i postepeno oni počinju da mu okreću leđa. To je neizbežno. Probleme minarhizma kao pristupa političkom nametanju libertarijanizma od strane države, označio sam u odgovarajućem poglavlju moje knjige o ankapu. Ali ovde imamo nešto drugačiju situaciju: libertarijanci okreću leđa Mileju ne zato što je previše radikalan, već zato što nije dovoljno radikalan. Svaki kompromis rađa razočaranje pristalica, a neki od njih počinju da razmišljaju i o tome da je on od početka bio „poslat“, i da je Milej postavljen kako bi se libertarijanizam diskreditovao.
Među ove poslednje spada takav majstor austrijske ekonomske škole kao što je Saifeddin Ammus, autor knjiga „Bitcoin standard„, „Fiatni standard“ i još jedne koja nije dobila prevod na ruski. Njegov nedavni tvit u kojem razotkriva Milejevu politiku bio je preveden od strane izdanja SVTV i i dalje se diskutuje u ruskoj libertarijanskoj zajednici. Ranije se od Mileja okrenuo drugi istaknuti libertarijanski teoretičar, Hans-Herman Hope. Verovatno ću morati da istražim šta se zapravo dešava u Argentini, i da li već treba da počnem da se pravdam pred socijalistima da je to bio pogrešan libertarijanizam, kao što su počeli da čine Ammus i Svetov.
Imam malo insajderskih informacija o Argentini: jedni govore da je postalo malo bezbednije, drugi se žale da je postalo primetno skuplje, treći tuguju što je imigrantima postalo teže da se naturalizuju. Zato je sproveden ispitivanjem ChatGPT-a. Željni mogu pogledati stenogram ovog razgovora, a ja odmah prelazim na svoja razmišljanja.
Šta se ispostavilo kao neprijatno iznenađenje za mene?
Budžetski suficit, toliko reklamiran u hvalisavim člancima, nije baš suficit. Država prikuplja više poreza nego što troši na činovnike, državne zaposlene, vojsku, infrastrukturu i tako dalje, ali s obzirom na neophodne isplate po starim zajmovima, i dalje je u minusu, pa zato ponovo zajačuje.
Milej zaista povećava troškove za vojsku. Da, iz pozicije minarhista, nacionalna odbrana je isključivo državna prerogativa, međutim, u uslovima kada komšije ne prete državi, ovo povećanje troškova je potpuno neblagovremeno. Mogu samo pretpostaviti da je to diktirano željom da organizuje drugi Folklendski rat, ako bude hitno potrebno da podigne svoju popularnost pred kampanju za drugi mandat.
Inflacija zaista ponovo ubrzava.
Migraciona politika se zaista pooštrava, i u velikoj meri je ekonomski besmislena.
Ključni napad Hopea i Ammusa na Mileja, o tome da nije zatvorio centralnu banku, sličan je prebacima da nije skinuo mesec sa neba. Sam Milej nije imao takva ovlašćenja. Ovlašćenja je imao parlament, ali on nije usvojio taj zakon. Šta treba da rade svetski libertarijanski autoriteti u ovom slučaju? Sigurno ne da ga optužuju za to da uopšte nije nameravao ništa da zatvara. Tim više što on, iako nije uspeo da zaustavi štampanje pesoa, je barem svojim dekretom dozvolio korišćenje bilo kojih valuta i robe u privatnim ugovorima. Tako da Ammus može biti miran: Argentinci imaju pravo da slobodno pređu na bitcoin standard u privatnim obračunima, a samo za obračune sa državom da kupuju državne papiriće.
U celini, Milej po mom mišljenju veoma efikasno koristi priliku koja mu se pružila da Argentinu u nekim stvarima učini slobodnijom, međutim, trebalo bi da se pobrine i za to da u budućnosti bude teško bilo kom njegovom oponentu, ako zauzme predsedničku stolicu, da poništi ove promene. Čisto tehnički, proširujući ovlašćenja izvršne vlasti, Milej zapravo, naprotiv, olakšava mogućnost ukidanja većeg dela svojih reformi jednostavnom serijom dekreta. Već sada je jasno da na predstojećim parlamentarnim izborima neće dobiti većinu, što znači da je za njega važno posvetiti maksimalnu pažnju PR-u. Dobijene slobode moraju izgledati društvu toliko potrebnim i prirodnim da njihovo oduzimanje deluje nezamislivo. U principu, nešto slično je uspelo Saakašviliju. Gruzijski san je zategao šrafove u sferi politike, poslao Saakašvilijeve pristalice u zatvore, ali se plaši da dira ekonomske slobode, a u nekim stvarima je čak oprezno nastavio liberalizaciju.
Po čudnoj slučajnosti, i Hope i Ammus su jednoglasni u kritici postupaka izraelske države prema Palestincima, dok Milej naglašeno stoji na strani Izraela. Zadržavam snažnu sumnju da je upravo taj faktor uzrok njihove želje da kritikuju Mileja, a kada postoji predrasuda, argumenti se uvek mogu pronaći.
Oba kritika tvrde da Palestinci imaju pravo da vode rat protiv Izraela, pošto su prekršena prava svojine Palestinaca na njihovu zemlju. Međutim, palestinski Arapi u celini nikada nisu imali naročito legitimna prava svojine na tu zemlju sa stanovišta libertarijanaca. Njihovi preci su osvojili Palestinu, uključujući i od Jevreja. Zatim su njih osvojili Turci. Zatim su Turci izgubili Prvi svetski rat, i njihovo nasledstvo su raspodelili Britanci.
Konkretan Palestinec uvek može odbraniti svoje pravo svojine na konkretnuParcelu zemlje koja je pripadala njegovom dedi i koju je oduzela država Izrael. Ako je saglasan da mirno živi na toj svojoj zemlji, koji su problemi? Međutim, ovaj Palestinec odbija analogično pravo Jevrejima, čak i ako su njihovi dedovi kupili svoje konkretne parcele zemlje u okviru dobrovoljnih tržišnih transakcija. A to znači, prema principu estopela, da ne može insistirati ni na povraćaju sopstvene zemlje, jer priznaje pravo jednog naroda da silom protera drugi narod sa njegove zemlje.
Izraelski Jevreji i prijateljski im izraelski Arapi imaju u mojim očima potpuno pravo da isele neprijateljske palestinske Arape u bilo koju državu koja pristane da ih primi. Naravno, za to je poželjno raspoređivati palestinske Arape u malim grupama, naseljavati ih razdvojeno, i ni u kom slučaju im ne dozvoliti da se okupljaju u geta, odnosno osigurati im potpuno pravo na rad i poslovanje, ali im ne davati nikakvu socijalnu pomoć, osim male sume za početak. To je, nesumnjivo, etničko čišćenje (de facto ideološko, jer sama pripadnost Arapima još uvek ne čini čoveka neprijateljem Jevreja). I to je, nesumnjivo, poželjnije od genocida. Ali ako je svetska javnost protiv etničkog čišćenja, šta se može učiniti, biće genocida.
Zašto Milej podržava Izrael? Nadam se da u tome ima više pragmatizma (potencijalne ekonomske veze sa Izraelom i SAD, podrška jevrejskoj dijaspory u Argentini, distanciranje od retorike prethodne argentinske vlade) nego emocija, ali ne mogu isključiti ni to da je ta podrška njegova greška, pošto je dobio mandat pre svega za spasavanje sopstvene zemlje, a ne za pomoć stranoj državi. Nadam se da će pristalice Hopea i Ammusa ih smiriti pre nego što njihova slepa mržnja prema Mileju počne da nanosi opipljivu štetu argentinskim liberalnim reformama, i da će Milej sam umeriti stepen svoje javne podrške Izraelu kada oseti da to ugrožava njegovu politiku.
U celini, argentinske reforme jasno pokazuju da se samo politikom ne može izgraditi libertarijansko društvo. Milej radi svoj deo posla, ali ne može uraditi sve. Libertarijanci ne smeju zaboraviti svoj deo. I to nije samo, i ne toliko, konstruktivna kritika lokomotive reformi. Mnogo je važnije isticati njegova stvarna dostignuća pri svakoj pogodnoj prilici na svakom javnom prostoru, odbraniti pravo ljudi na slobodu, carajo! – i živeti u skladu sa svojim predstavljenjem o tom pravu.
Hvala svima na pažnji, tema je ispala složena. Italik je onaj deo teksta bez kojeg se verovatno moglo i zaobići, ali nekako nije išlo. Neka ostane za generisanje svađa.
Minarhizam je izuzetno nestabilno stanje u kojem je kancerousni tumor po imenu država tek maksimalno potisnut u remisiju, oduzimanjem maksimuma funkcija i resursa za njihovo izvršavanje, i ostavljanjem samo onoga što se nikako ne može oduzeti – bilo da su se činovnici žestoko opirali, bilo da narod ne može da shvati kako može bez toga, ili nešto slično.
Zato pitanje razumem otprilike ovako: pri kom obliku vladavine će minarhička država najsporije proširivati svoja ovlašćenja? Odgovaram: akcionarska demokratija. Istorijski su ovom načinu upravljanja bili dovoljno bliski trgovački republike, kao što je, recimo, Venecija.
Smisao ovakvog oblika vladavine je u tome što pravo glasa pri upravljanju republikom pripada onima koji doprinose njenom funkcionisanju, i tačno u onoj meri u kojoj doprinose. Savremene tehnologije potpuno omogućavaju sprovođenje prilično složenih glasanja paketima akcija, sa mogućnostima delegiranja glasova i povlačenja delegiranja.
Kada ljudi raspoređuju sopstveni novac, skloni su ka njegovoj maksimalnoj uštedi i najmanje su skloni tome da bilo kome daju pravo da prisilno oduzima novac građana. Upravo to ih tera da budno prate sve potencijalne zloupotrebe od strane ovlašćenih lica, što radi pouzdanije nego jednostavno formalno nacrtana šema kočnica i ravnoteža.
Činilo bi se, po čemu je gora šema sa dobronamernim diktatorom, koji samostalno plaća sve funkcije države iz svog džepa, pružajući ostalima državni servis? Po tome što će se svi ostali morati voditi njegovim ličnim predstavljanjima o dobru, koja se mogu nepredvidivo i brzo menjati. Jednostavno uporedite tempo i amplitudu promena u konstrukcijama Bitkoina i Eterijuma.
Mi u našem Montelibero-u uvodimo upravo takav oblik vladavine: i u istoimenom fondu, i u zemljišnoj kooperativi koja gradi naselje. (To su dva različita entiteta, sa nešto različitim mehanizmima obračuna glasova: u naselju jednostavno glasamo kvadratnim metrima, a u fondu trenutno važi logaritamska formula za obračun težine glasa, kako niko ne bi imao mogućnost da dobije kontrolni paket.) Tako da ja ne samo da teoretski razmišljam o najboljem obliku vladavine, već učestvujem i u praktičnom testiranju onog za koji smatram da je najbolji.
Enriko Dandolo, predsednik odbora direktora Najsvetlije Republike Venecije
Ovo je ponovo bilo veoma dugo pitanje, ali čini se da je uspelo da se skrati na jednu rečenicu bez značajnog gubitka smisla.
U celini, ideja prelaska na finansiranje državnog budžeta putem plaćanja državnih usluga je dobra po tome što vlada time deklariše nameru da bude korisna – da uzima novac samo za ono što je traženo, i u onom obimu u kojem postoji potražnja za njenim radom. Takav pravac razmišljanja državnih činovnika, naravno, treba podsticati. Hajde da vidimo na šta bi to moglo da liči.
Čisto teoretski, prodaja bilo kakvih usluga od strane države može biti ili monopolna, ili se može odvijati u okvirima slobodne konkurencije sa privatnim kompanijama.
Počnimo od usluga koje predstavljaju prirodni monopol države. Da, takve zaista postoje i one su povezane sa eksploatacijom države kao jedinstvenog brenda. Tako je, na primer, prilično značajna stavka prihoda mladih pacifičkih država u 20. veku bila izdavanje i prodaja poštanskih maraka. Ovde privatnici nikako ne mogu konkurirati državi, jer upravo činjenica da marke izdaje država daje im kolekcionarski raritet. Obojiti komad samolepljivog papira može bilo koji budala, ali dobiti priznanje UN-a kao država, a tek onda obojiti komad samolepljivog papira – to je sasvim druga stvar. Ne znam koliko ovaj biznis sada cveta sa dolaskom interneta, ali svet se ne svodi samo na marke. Država može prodavati plemićke titule, karte za vojne parade i druge tržišno tražene pogodnosti. Bilo kakvu sličnu aktivnost minarhističke vlade treba samo pozdraviti, čak i ako se zarađeno protraćuje na neku bezopasnu glupost, poput izdržavanja kraljevskog dvora, a ne na ono što, prema mitovima minarchista, treba da bude isključiva prerogativa države. Kako se već kaže – sud, vojska i policija?
Pored državnih usluga koje su prirodni monopoli, postoji mnogo šira klasa monopola postignutih silom sprečavanjem konkurenata. Na primer, takva državna usluga kao što je prodaja ulaznih (ili, još više, izlaznih) viza. Ako u slučaju prirodnih monopola kupac sam želi da kupi uslugu baš od države, u ovom slučaju bi on rado kupio tu uslugu od konkurenta ako bi bila jeftinija, a još radije bi preferirao da uopšte ne plati za tu uslugu – već jednostavno da uđe u zemlju bez ikakve vize. Pretpostavljam da ste već shvatili da sumnjive usluge takve vrste mi, ankapist, ne možemo odobriti, za razliku od korupcije koja omogućava izbegavanje njihovog nametanja.
Konačno, postoje usluge koje bi država mogla pružati konkurišući sa privatnicima. Državne klinike, škole, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, televizija i mnogi, mnogi drugi servisi. Po čemu se oni zapravo razlikuju od privatnih? Po tome što im je nominalni vlasnik celokupno društvo i, po ideji, sav njihov profit bi trebao da se troši isključivo na usavršavanje samih servisa, a ne da ide u džep privatnih vlasnika. Teoretski, to može dati novi kvalitet rada servisa, koji bi se s difficulty-jem postigao u slučaju privatnog preduzeća. Na primer, javna televizija bi mogla prodavati samo apsolutni minimum reklama, samo za pokrivanje troškova kanala. U praksi, državne kompanije takve vrste će postati žrtve problema principala-agenta i delovaće više u interesu menadžmenta nego društva.
Rezimiram. Jedina vrsta državnih usluga koja ostaje bezuslovno legitimna u očima ankapista je tržišna eksploatacija države kao brenda. Na istim principima mogu raditi i druge organizacije sa bogatom kulturnom tradicijom, poput crkava, viteških redova, fudbalskih klubova ili festivala.
Država isporučuje ekskluzivno tržišno traženo dobro, i to je predivno!
Pitanje je bilo veoma dugo i u njemu je detaljno opisano kako bi indirektni porezi navodno trebali manje da iritiraju ljude, i zašto onda ti čudni libertarianci radije biraju da se bave onim što iritira ljude više.
Ovde postoje tri aspekta.
Prvo, od direktnih poreza je lakše izbeći plaćanje. Donoseći odluku da ne plaćam poreze, u slučaju direktnih poreza relativno lako postižem uspeh, jer to u velikoj meri zavisi upravo od mene. Od indirektnih je teže izbeći plaćanje, jer moja uplata više zavisi od aktivnosti trećih lica. Jedno je stvar samo zarađivati na crno, a sasvim drugo je uspeti kupovati na crno apsolutno sva neophodna dobra. Nivo muke je neuporediv.
Drugo, što su porezi direktniji, to je lakše razumeti koliko tačno plaćaš. A što je manje neizvesnosti, to je dalje horizont planiranja. Mogućnost dugoročnog planiranja u perspektivi povećava produktivnost rada. Drugim rečima, ljudima je lakše da postanu bogati. Što je porez indirektniji, to je teže reći koliko tačno plaćaš, i, shodno tome, koliko je isplativa neka ili neka druga aktivnost, naročito u dugoročnoj perspektivi.
Treće, što je porez direktniji, to manje informacija o svojoj delatnosti otkrivaš poreskim organima. Najdirektniji porez je glactionBar porez. Sve što se zna o tebi kao poreskom obvezniku je činjenica tvog postojanja. Ako plaćaš porez na promet, ti saopštavaš koliki je iznos prodaje. Ako je porez na dobit – saopštavaš svoju dobit, ali ne i na koji iznos si kupio, niti po kojoj ceni si prodao. A ako je u pitanju indirektni porez kao što je PDV – tada već moraš detaljno da izveštavaš od koga i po kojoj ceni si kupio, a zatim kome i po kojoj ceni si prodao. Što je više informacija o tvojoj delatnosti poznato, to je državi lakše da planira koliko još može da te ogoli.
Postoji, međutim, jedan veoma indirektan porez, plaćajući koji državi saopštavaš čak i manje nego plaćajući glactionBar porez. To je monetarna emisija. Zato neki minarhisti dopuštaju upravo takav model izgradnje državnog budžeta: nema nikakve reedistribucije novca od strane države, već se samo odvija godišnja emisija novca od strane države u malom fiksiranom obimu, uporedivom sa rastom ekonomije. Iz ovog novca se finansira neki izuzetno uska lista državnih rashoda, a ako iz nekog razloga novca nedostaje, država skida šešir i ide da moli donacije, ili pak vrši sekvestraciju budžeta.
Jedini prihvatljivi indirektni porez za minarhiste
Izvinite, ponovo sam na aktuelne teme, što zapravo nije baš karakteristično za moj kanal o teoriji.
Ova godina se pokazala veoma bogatom događajima. Toliko da su neki od njih, koji su delovali veoma važno u trenutku kada su se desili, sada već skoro zaboravljeni. Ko se seća da je na samom početku godine jedva izbegnut rat između SAD i Irana? Nije se desio, i dobro. Ipak, svaka takva neočekivanost, čak i ako je uspešno i brzo rešena, poljuljala je čamac. Možda bi svetska ekonomija svarila još jedan sukob SAD i Irana, ali potom je usledio koronavirus. Možda i on ne bi izazvao svetsku recesiju, ali je potom srušen kartelski sporazum između OPEC-a i Rusije. Ako svetska ekonomija to na čudesan način proguta, sutra će se sigurno desiti nova haotična situacija koja će prelomiti kamenu nerەv.
Jedna od teorija poslovnog ciklusa, takozvana teorija realnog poslovnog ciklusa, tvrdi da krize ne nastaju zbog nekih unutrašnjih razloga i nakupljenih kontradikcija u ekonomiji, već isključivo usled spoljnih šokova koji naglo menjaju ponašanje potrošača. Nisam spremna da u potpunosti prihvatim ovu teoriju (u suštini, to je primena ideje o crnom labudu Taleba na teoriju ekonomskih ciklusa), ali je teško poreći da su spoljni faktori veoma značajni. Međutim, teško je poreći i to da spoljni faktori postaju veoma značajni upravo onda kada se nakupi dovoljno unutrašnjih kontradikcija.
I, kao da nam nije dovoljno spoljnih šokova, rusko rukovodstvo se punom parom bavi i unutrašnjom politikom. Smena vlade, prvi talas amandmana na ustav, drugi talas amandmana, ideja da amandmani na ustav poništavaju predsednički mandati – sve je to odraz aktivnog intelektualnog nemira u višim krugovima. Niko ne zna koje će ideje sutra isplivati na površinu javne politike, ali je potpuno očigledno da se u mutnoj vodi dobro hvata riba. To treba iskoristiti.
Prenamesleni plebiscit o amandmanima na ustav je pokušaj da se od naroda izvadi makar i kap legitimiteta. A pošto je potreban legitimitet, to znači da se može očekivati populizam. A to znači da je pravo vreme da se objavi javni zahtev.
Naravno, ne znam koji će tačno zahtev dobiti masovnu podršku, jer čak i sociolozi mogu dati samo procente podrške po zatvorenoj listi. Nama će tek trebati da tu listu predstavimo.
Prvu rečenicu sam već izbacivala, u vezi sa Litreevovim slučajem: ukidanje člana 228 Krivičnog koda RF, barem u delu kriminalizacije posedovanja bez namere prodaje. Početni kolaps ruske ekonomije daje ovoj ideji dodatnu potporu: smanjenjem zatvorskog stanovništva za četvrtinu, može se značajno smanjiti budžet FSIN-a.
Malo je verovatno da će uspeti da propuste ideje o smanjenju poreza – sada nam je ceo bivši poreski inspektor premijer. Ali ipak treba da se širi nezadovoljstvo na temu neizdrživog poreskog tereta, kako barem ne bi pokušavali da ga pogoršaju. S druge strane, postoji šansa da se pojednostave regulative – ako se one predstave kao ušteda budžeta. Na primer, pokušati da se ukidanje protivpožarnog nadzora zameni obaveznom osiguranju od požara. Ili da se progura ublažavanje kontrole nad prometom lovačkog oružja. Ili da se ukine licenciranje različitih vrsta delatnosti.
Veoma je moguće da će se uspeti punktualno proširiti prava lokalne samouprave i vratiti izbore gradonačelnika na nekim mestima.
Ukratko, upravo sada su zagovornici smanjenja države dobili dobru priliku da političkim metodama napreduju u tome. Ako ne uspeju da postignu uspeh u svim pravcima, bar mogu da steknu kompetencije. A što se tiče toga da je Putin nameravao da vlada večno, prerano je brinuti. Možda se sutra zarazi koronavirusom, a za mesec dana ‘otkači’ – nema potrebe predviđati tako daleko, Putin u našim kalkulacijama trenutno uopšte ne igra ulogu.
Poznati ukrajinski ankap Vladimir Zolotorev održao je predavanje u kojem je podržao minarhistički program državnih transformacija, koji uključuje i nacionalizaciju. Ovo se mora videti!
Uopšte, drago mi je što se ljudi, brzo odlučivši se o pitanju „Ko je kriv“, fokusiraju na pitanje „Šta treba činiti“, ostajući pritom u okvirima manje-više realističnih predstava o mogućnostima društva i društvenih organizacija.
Ako zamislimo da sve funkcije državnih institucija mogu biti prepuštene privatnom sektoru (outsourcing), kako će se u ankap društvu rešavati problemi kao što je masa ljudi nezadovoljna odsustvom državno garantovanih penzija i isplata invalidima?
Aleksej
Pitanje mi deluje ne baš dosledno. Ako su funkcije boga prepuštene privatnom sektoru, kako rešiti problem mase ljudi nezadovoljne odsustvom boga garantovane nagrade za duhovne zasluge? Ako masa iznosi prigovore bogu, onda su oni pogrešan adresa, jer su njegove funkcije prepuštene privatnicima, pa su i oni odgovorni. Ako se prigovori iznose privatnicima, onda treba gledati sadržaj zaključenih ugovora, i u zavisnosti od toga, sudski postupak će dati taj ili onaj ishod. Skupljanje oflajn mase radi podnošenja tužbe nije neophodno, kolektivne tužbe se odlično koordiniraju putem interneta.
Što se tiče prvog dela pitanja, umesto da se pita šta je loše u minarhizmu, korisnije je objasniti šta je dobro u njemu. Dobar je zato što brzo i pouzdano donosi ozbiljno poboljšanje kvaliteta života velikom broju ljudi. Kako je izjavio veliki minarhista Kaha Bendukidze, reforme su situacija kada svima brzo postaje bolje. A loš postaje onda kada predloži da se zaustavi na postignutom. Od tog trenutka počinje povratak velikoj državi. U tom trenutku minarhiste treba pomeriti u stranu i nastaviti sa demontažom države, ne dajući im vremena da se oporave i ignorišući zahteve da im se ostavi mali deo za igru.
Za kraj, želim da predložim za čitanje zanimljiv intervju minarhiste Jaroslava Romančuka sa ankapom Borisom Juravskim o praktičnim merama koje austrijska ekonomska škola predlaže postsovjetskim državama. Posebno je bio upečatljiv trenutak kada je Romančuk izjavio da su ankap i komunizam utopije nekompatibilne sa ljudskom prirodom: trebalo je videti tu gamu emocija na malo izraženom licu Borisa Saviča)))
U 나머lom, intervju je sasvim konstruktivan, Romančuk predlaže miks uspešno sprovedenih gruzijskih reformi već pomenutog Kahe Bendukidzea, programa reform ukrajinskog minarhiste Genadija Balašova – i dodaje uz njih moju omiljenu ideju o decentralizaciji prava kroz ukidanje licenciranja sudija i monopola na jurisdikciju, kako bi se uklonila ograničenja za sveobuhvatnu širenje jedino pravednog suda – arbitražnog. Ukratko, veoma mi se dopalo. Generalno, volim minarhiste.
Malo mi se kocka u glavi i želeo bih nekako relativno brzo da razrešim ovu protivrečnost 😀 Koja je razlika između minarhiste i liberala (osim zabrane agresivnog nasilja u slučaju prvog)? Jer nije svaki liberal, na primer, „za“ državnu socijalnu podršku, apsolutno pozitivan prema samoj državi. Ukratko, bio bih srećan da čujem razuman odgovor.
Uopšte, naravno, ako želite da dobijete odgovor relativno brzo, najsigurnije je pratiti pitanje donacijom)
Minarhizam je rezultat neprekidnog razvoja ideja klasičnog liberalizma, tako da je teško povući jasnu granicu između njih oko koje bi se svi nosioci liberalnog diskursa složili. Ja bih pristupila razgraničavanju sa pozicije onih osnovnih vrednosti kojima se rukovodi osoba kojoj pokušavamo da zalepimo etiketu.
Ako se radi prvenstveno o zaštiti privatnog vlasništva i društvenom ugovoru, zahvaljujući kojem se za zaštitu institucije privatnog vlasništva stvara vlada – onda je pred nama pre klasični liberal. On je sklon da ocenjuje državu upravo po kriterijumu toga koliko efikasno štiti privatnu imovinu – ili ne, i spreman je da plaća određene minimalne, razumne i pravedne poreze (ne pitajte!) pod uslovom da se rad na zaštiti imovine savesno obavlja. U suprotnom, ako dug niz zloupotreba od strane vlade natera njega da pretpostavi da je to već neka tiranija, on zadržava pravo da tu vladu svrne i ponovo uspostavi.
Ako pak osoba uglavnom stavlja akcenat na neagresiju i na dobrovoljni karakter formiranja kompleksa vladinih usluga, gde akcije privatnih lica mogu biti nekako prinudno regulisane, ali samo uz uslov nadoknade neprijatnosti, pri čemu se vlada jasno pozicionira kao servis, tada se osoba više ne rukovodi Lokom i očevima osnivačima, već Robertom Nozikom, i tada je pre minarhista.
Na kraju, osoba može u principu da poriče postojanje države, koliko god ona bila minimalna, ali da smatra da je za očuvanje građanskog mira neophodan niz socijalnih garancija, i da su razumni ljudi sasvim sposobni da ih finansiraju na dobrovoljnoj osnovi, jer im to na kraju i odgovara. Tada je to levi tržišni anarhist, postoje i takvi.
Oleg Tarakanov (Laxy Catal) – prilično poznati teoretičar libertarijanizma u Rusiji, na koga sam već više puta morao da se pozovem na svom kanalu, dok konačno nismo uspeli da stupimo u lični kontakt. Intervju je rađen tokom nekoliko večeri putem dopisivanja na Fejsbuku, pa je kasnije morao dugo da se „pročišćava“ od sporednog oftopika i nekih neizbežnih ponavljanja teza koje su se javljale u tako dugom dopisivanju. Predstavljam vam ono što je na kraju ispalo.
Laxy Catal
Ankap-tjan
U ruskojezičnom internetu ste, koliko mi je poznato, prvi koji je počeo da propagira ideju ugovornih jurisdikcija, iako pod drugim nazivom. Smatra se da je prvi na tom polju bio Pol Emil de Puid. Na koji način ste došli do ove koncepcije?
Da, verovatno sam prvi u modernoj Rusiji koji je sve do kraja osmislio u glavi, ali je Aleksej Šustov ipak pretekao pisanjem teksta, gde je, po mom mišljenju, opisan čudan i nedovoljno razrađen hibrid obične teritorijalne države sa ugovornim jurisdikcijama unutar nje. Šustov tekst je malo ubrzao pisanje mog teksta, koji je dosledniji u oslobađanju od tradicionalne države i, što je najvažnije, koji unutar sebe ima „osiguravajuću paradigmu“ države. Šustovu nedostaje osiguranje. Pored toga, ja sam mnogo oštriji u terminima, ne stidim se da nazovem zaštitu za iznadu zaštitom i ostavljam klasičnu ideju „država je rezultat institucionalizacije reketa“ netaknutom, samo dodajući uz to osiguranje i nuklearno oružje, koje teritorijalne formacije čini velikim nepomičnim metama (inače, ova fraza je iz Hajnlajnovog „Petka“).
Termin „ugovorne jurisdikcije“ sam prvi put sreo u maloj članku Anatolija Levenčuka „Pružaoci mobilne državnosti“ u časopisu Kompjuterra. Takođe sam bio upoznat sa stavovima Gustava de Molinarija preko malog članka na Libertarijumu „Proizvodnja bezbednosti“. Takođe sam malo znao kako je bio organizovan reket devedesetih, i to da je dazda „krovu“ često bila manja od poreza, pri čemu je krov obezbeđivao zaštitu od poreske uprave i stvarno štitio one pod krovom. Dakle, ideja ugovornih jurisdikcija nije samo stara kao ideja, već je i mnogo puta sprovedena u praksi. Moja zasluga je u tome što sam je osmislio kao uslugu osiguranja i interpretirao „krovove“ kao konkurentne države na zajedničkoj teritoriji.
Možete li detaljnije opisati tu intelektualnu zajednicu u kojoj ste tada komunicirali? Koje su ideje bile u trendu, kako je vaša ideja prihvaćena, kakvi su bili prigovori i alternativne koncepcije?
Još početkom dvehiljaditih bio sam običan demokratsko-liberal u duhu Gajdara-Čubajsa. Ali, generalno nisam bio naročito zainteresovan za politiku, udaljivši se od nje nakon pobede nad komunistima 1991. godine. Određenim prekretnim trenutkom bio je neuspeh SPS-a na izborima za Dum u jesen 2003. (izgleda). Tada sam tokom zime skrenuo ka čistom ankapu, i nakon što sam ga pročešljao po glavi, nisam mogao da povežem sve delove. Može se reći da sam u tom trenutku počeo da razmišljam o ugovornim jurisdikcijama, iako nisam znao kako se to zove. Suštinski, želeo sam da izgradim u glavi takav politički svetski poredak koji se ne protivreči. Sve je to krčalo u glavi nekih pet-šest godina, verovatno, pre nego što se spojilo. Tokom tih pet godina mnogo toga je prihvaćeno, mnogo toga odbaceno. Ugovorne jurisdikcije, osiguranje, zaštita, nuklearno oružje – to je glavno, naravno. Moje podsvesno je samo sve prebiralo i kombinovalo, na kraju je sve došlo do izražaja (ali ne se sećam tog trenutka), ostajalo je samo da to izložim rečima. Svoj tekst „Osiguravajuće države“ poželeo sam da napišem do Lebedevskih čitanja, koja su se održala u maju 2009; tamo sam prezentovao tekst, detaljno ga ne prepričavajući, jer je prilično dug. Ljudi na čitanjima su obrazovani, „libertarijanska scena“, starije generacije ruskih libertarijanaca. Ideje koje sam pronašao objavljivao sam u svom ŽŽ-u kako ih bih pronalazio. Pronađena „osiguravajuća paradigma države“ veoma je impresionirala Anatolija Levenčuka, i on je o njoj napisao belešku, a nju su skoro svi čitali. Godinu ranije ideju ugovornih jurisdikcija na čitanjima je izlagao Šustov, tako da na samim čitanjima nisam izazvao nikakvu senzaciju, osim što je moju prognozu da je do realizacije ideje preostalo od sedam do petnaest godina narod impresionirala.
Inače, od te prognoze se ne odričem, iako je prošlo deset godina, mislim da će sve početi da se ruši za nekoliko godina.
Da li primećujete neku intelektualnu kontinuitet između onih starih libertarijanaca iz nultih godina i sadašnjih aktivista koji masovno dolaze u libertarijanski pokret? Ko od lidera mišljenja od pre deset godina nastavlja da bude aktuelan za novu generaciju, po vašem mišljenju?
Bojim se da nisam neko ko može kompetentno da odgovori na ovo pitanje. Loše sam upoznat sa mladom generacijom koja dolazi u libertarianizam. Smatram sebe delom srednje „generacije“ koja je došla u libertarianizam tokom nula tih. Starija generacija je došla u devedesetima, mlada u dve hiljade desetih. I dok stariju generaciju poznajem dobro, mlade loše. Kod starije generacije sam blago razočaran, mada ne previše. Oni koji nisu minarhisti (minarhista ima veoma malo u starijoj generaciji), u privatnim razgovorima, u pojedinačnim komentarima na FB i LJ, gotovo uvek eksplicitiraju sebe (coming out :)) kao pristalice EKU, eksteritorijalnih država. Ali! Niko od njih to nikada nije rekao javno, makar ne u posebnoj objavi. Vidim u tome neku dvostrukost, licemerje, kao da je biti pristalica EKU nešto sramotno ili nešto o čemu nije običaj govoriti. U suštini, libertarijanci nemaju nikakve konstruktivne ideje o tome šta treba graditi (a ne šta razarati), osim EKU. Naravno, ako ne žele da budu zebre u točku istorije. Dakle, vidim praktično potpunu pobedu ideje EKU, ali neku poluvanjeću, tako reći.
Spomenuli ste da minarhista u starijoj generaciji ima malo, međutim, otprilike u isto vreme koje opisujete, u Rusiji se pojavila libertarijanska partija, sa čisto minarhističkom programom. Dakle, kao da je ideja o tome šta se želi izgraditi bila sasvim dovoljna, tamo su očigledno bili inspirisani gruzijskim reformama i drugim liberalnim konceptima. Da li ste kontaktirali LPR u bilo kojoj fazi njenog nastanka i razvoja, ili se vaš krug intelektualaca politike izbegavao?
Ja, kao srednja generacija libertarijanaca, komuniciram i sa starima i sa mladima, poznajem osnivače LPR, to nisu oni koji sada tamo upravljaju, to su ljudi iz Sankt Peterburga, sada nisu u LPR, Moskovčani su im odveli partiju, što je bilo očekivano. Stanovnici Peterburga sasvim simpatišuuju EKU, takođe i Moskovčani. ALI! Opet niko to ne govori otvoreno. Paradoks! ))
LPR su stvorili Oleg Hrienko i još nekoliko ljudi iz Sankt Peterburga, oni su kasnije osnovali radio RLN, gde je sada glavni Aleksandar Kitčenko. Oleg je u početku predvodio LPR i, čini se, finansirao ga je, ali se kasnije fokusirao na biznis, povlačeći se iz politike. Svi tim ljudima su simpatični EKU, što znam iz ličnih razgovora. U trenutnom LPR-u poznajem Bojka, Šalnjeva, Svetova, još par ljudi. Šalnjev je previše praktičar, on gori željom da nešto radi, nije važno šta, ne razmišljajući o uzaludnosti praznog truda; mislioci poput mene su mu strana. Sergej Bojko je ipak balansiraniji u tom smislu. Bojko i Svetov su pristalice EKU. Svetova sam prošle jeseni na čitanjima Adama Smita pitao da li zna za nerešive probleme minarhizma i ankap-a, na šta se on, ne znajući s kim razgovara, odmah pozvao na EKU kao razumnu alternativu, šaljući me nazad mojim sopstvenim tekstovima. To je bilo zabavno. Tako smo se lično upoznali. Izgleda kao čista pobeda EKU, ali ljudi na mreži, poput zebri u krugu, nastavljaju da žvaću minarhizam i ankap, kao da ne postoje moji „terminalni tekstovi“ o njihovim fundamentalnim problemima.
U slučaju sveta ugovornih jurisdikcija, kako vidite položaj čoveka koji nije želeo da sklopi takve ugovore, i, shodno tome, nema zaštitu (krov)?
Položaj takvog čoveka je kao položaj životinje u šumi. Životinja je, naravno, slobodna, ali može biti upucana. Takvi ljudi neće imati prava, ali i pravo je uopšte sumnjiv koncept koji se seče Ockinom britvom. Kako Svetov voli da kaže, „gde nema zakona, nema ni zločina“. Pošto ljudi bez zaštite nisu sebe obavezali nikakvim ugovorima koji bi ih terali da se ponašaju pristojno, s njima se može ponašati kako god želite. Ali, mislim da će zaštitnici zabraniti svojim klijentima da maltretiraju one bez zaštite, brinući o minimiziranju broja osiguravajućih slučajeva, ali oni bez zaštite će sami među sobom moći da organizuju pucnjave i slično bez posledica po pobednika. Uostalom, i Ber je upucao Hamiltona na duelu bez posledica, kada su u Sjedinjenim Državama još postojale slobode. Upravo ti ljudi, nalazeći se u Lokovom „prirodnom stanju slobode“, mogu graditi čist ankap bez eksteritorijalnih država. Nadam se da ih neće biti malo, baš kao što ima mnogo malih zemalja koje bi mogle biti osvojene od strane velikih suseda, ali žive svoja života jer nikome nisu zanimljive.
Tako, ispostavlja se da osiguravajuće krošnje mogu biti kako tržišno tražene, u slučaju da su ljudi u društvu dovoljno agresivni (na primer, osećaju ozbiljan nedostatak resursa) – tako i ne baš tražene u uslovima relativno mirnih praksi (što je obično u korelaciji sa materijalnim obiljem). Zar se neće desiti da porast obilja učini osiguravajuće krošnje jednostavno nepotrebnim, i da čisti ankap postane održivi model odnosa?
Osiguravajuće krošnje, odnosno ekstrateritorijalne države – mogu postati međufazni korak na putu ka kvazi-čistom ankapu, ali mi je teško da zamislim da se taj korak može nekako zaobići. To je povezano sa neizbežnošću bolnog kolapsa trenutnog svetskog poretka, u procesu kojeg će pakao i haos biti veoma ozbiljni, a krošnje će u tom haosu biti centri nastanka novog poretka.
Dakle, problem nije u tome što je ankap uopšte nemoguć (svakodnevna situacija može izgledati kao ankap i običan čovek može misliti da živi u ankapu) – već u tome što će negde u pozadini, o kojoj malo ko razmišlja, negde na nivou reosiguranja ili čak preosiguranja, uvek postojati silovni igrači sa nuklearnim oružjem, nosičima aviona i satelitskim grupacijama, i njih je teško ne smatrati ekstrateritorijalnim državama. Upravo će oni činiti velike konflikte malo verovatnim, preteći da nanesu neprihvatljivu štetu agresoru. Takvi igrači će se odvojiti od tradicionalnih država i biti samostalni, kao što su nekada bile pirate flote ili trgovačke gildije. „Kroševanje“ takvog obima je dobar posao, privatna lica će ga osvojiti.
Može se zamisliti još najmanje dva puta ka kvazi-čistom ankapu. 1. Putem minarhizma, odnosno postepene privatizacije državnih funkcija putem reformi odozgo, ali bez odricanja od teritorijalnog suvereniteta države sve dok od države ne ostane samo ime, i iza kojeg se više neće nalaziti ništa. 2. Putem agorizma, kada ankap izrasta kroz državu sve dok ona ne umre od obične netraženosti – i opet, zaobilazeći fazu višestrukih ekstrateritorijalnih krošnji koje ljudi primoravaju štapom ili šargarepom na manje ili više stalne odnose. Minarhizam je put uslovnog donosioca odluka, a agorizam je put uslovnih Zolotoreva i Šerstnjeva.
Ha, nasmejali ste me. Nikada ovako nije bilo, i evo opet – kao što je Černomirdin govorio. Nisam naročito poznavalac istorije, ali, barem u 20. veku, nije bilo nikakvog značajnog pada uloge države bez prateće katastrofe. Poraz u ratu, kolaps imperije – vodili su ka smanjenju države. I to je verovatno sve. Zamisliti da se tiho, bez katastrofe, može deetatizovati – ne, to je neki utopizam, to nije za mene, ja ne verujem u bajke.
Povodom kretanja ka minarhizmu, čak i čisto iz sajbernetičke tačke gledišta, nemoguće je daleko napredovati putem gde se kako se kreće napred, smanjuju stimulansi za dalji napredak, a povećavaju stimulansi za kretanje unazad. Putem reformi ka minarhizmu ne može se doći, samo preko katastrofe.
U zasićenom društvu obilja, ljudi su lojalniji svim projektima pomoći bližnjima i pljački u te svrhe. Obilje je odlično tlo za izgradnju socijalne države, a nimalo za ankapa.
—
U agorizam kao taktiku kretanja ka ankapu verujem malo više, jer istorija poznaje primere pobeda neformalnih praksi nad državnim zabranama. Nemogućnost pobeđivanja droge je na kraju dovela do njene postepene legalizacije u mnogim zemljama, a ranije se isto desilo sa prohibicijom. Ali to su sve bile probleme koji nisu bili kritični za postojanje države, a prohibicija je uopšte bila štetna za državne finansije, izvodeći ogromne količine novca iz budžeta. Ne bih podcenjivao sposobnost države da se bori protiv pretnji koje su kritične za nju. Činovnici različitih zemalja lako pronalaze zajednički jezik kada je reč o novcu: pobedili su ofšore koji nisu bili pod kontrolom velikih država, pa su čak i Švajcarsku primorali da ukine bankarsku tajnost, iako se činilo da je to nemoguće. Ako bitcoin postane ozbiljno opasan, države će fizički uništiti infrastrukturu koja ga podržava, sve do raketnih napada na rudarske farme ili presecanja komunikacionih linija. I bilo šta, to je u mnogim zemljama – dogovoriće se o zajedničkim akcijama. Takođe, ne može se potpuno povući u mrežu: dokle god ste bar malo u stvarnosti – ranjivi ste za državu, posebno u delu posedovanja oružja. Ovde mi optimizam uliva „doktrina odvraćanja“, koja nije deo agorizma. Ali predstavimo da su uspesi agorizma doveli do totalnog bankrota države: osam miliona ruskih „silovika“ ostalo je bez ičega. Šta će oni raditi? Mirno će se razići kućama? Ne, ne svi, ali deo njih će napraviti pakao u stvarnosti, jednostavno će se baviti pljačkom, moraćemo da im plaćamo otkup, i ponovo dolazimo do „krova“.
Ukazujete na to da ne treba dugo čekati. Možete li u grubim crtama skicirati kako će se odvijati prelazak na sistem EKU?
Da, dobro. U mom tekstu „Osiguravajuće države“ ovaj odeljak postoji, ali nije završen i verovatno je zastareo nakon 10 godina, trenutno, ukratko, moje misli o tome su sledeće:
1. Tradicionalne teritorijalne države imaju mnogo beneficijera: obaveštajne službe, vojsku, policiju, uopšte ceo odbrambeno-industrijski kompleks, političare, državne službenike, zaposlene u državnom sektoru, penzionere – nemoguće je zamisliti da će se oni „predati bez borbe“. Zato svi realistični scenariji izgledaju katastrofalno, odnosno praćeni su haosom – iz kojeg će se već pojavljivati novi poredak. Kako se pojavljuju „krovovi“ (zaštitnici), kako među njima dolazi do „prirodne selekcije“, kako raste njihova razmera i kako se pojavljuje hijerarhija krovova – apsolutno je jasno. Krovovi višeg nivoa će verovatno biti nuklearni nosači aviona, u neprekidnom kretanju, sa palube koji upravljaju satelitskim grupacijama. To će biti „krovovi krovova“, koji rade preko Lloyd-a, privatna lica neće imati posla sa njima, često čak neće ni znati za njihovo postojanje. Nama preostaje da saznamo kako i zašto će doći do „klizanja u haos“.
2. Na najopštijem nivou, razloge klizanja u haos nije teško opisati. U sva vremena elite pokušavaju da „zgrabu sve materijalne vrednosti do kojih mogu da dohvate, a zatim skupe prostor, zamotaju se i zaustave vreme“ (Strugacki). To jest, zadovoljni svojim položajem, oni pokušavaju da zamrznu situaciju u kojoj su postigli uspeh, odnosno da zaustave progres. Progres, međutim, ne želi da se zaustavi, jer je on nusproizvod preduzetničke delatnosti, odnosno večnog i neuništivog desejo bogatstva. Uz to, želja da postanu elita, plus nevolja da predaju vrednosti. To je sve.
3. Đavo je u detaljima. Tehnologije produžavanja života i uopšte uspesi medicine uništiće državne penzione sisteme, koji ionako pucaju pod teretom odlaska u penziju bebibumera. Alternativni izvori energije, posebno obnovljivi, termonuklearni, ali i nove konstrukcije nuklearnih elektrana (za sada suprimirane regulatorima) i šelf/gorski slemen – obaraju cene na naftu i gas, spuštajući zemlje koje ih proizvode (posebno je važno Bliski istok, potencijalno veoma konfliktna regija). Nove (bez centrifuge) tehnologije obogaćivanja uranijuma (laserska separacija izotopa, nanotehnologije).
4. Ne samo tehnologija. Teritorijalne države pretpostavljaju određenu uniformnost podređenog naroda, u idealu: jedan jezik, jedna nacionalnost, jedna kultura, jedna religija. Takvog skoro da nije ostalo. Nacionalne dijaspore, zemljaci, etnički okrugu i čak gradovi. Levi, podstičući drugačijost – ukinuli su koncept „topljenog kotla“. U svetu raste raznolikost, prema kojoj tradicionalne države nisu prilagođene. Neredi u Britaniji i Nemačkoj pokazali su da vlasti već teško mogu da se nose sa muslimanima, a ponekad se jednostavno predaju (setimo se masovnog silovanja Nemica u Kolnu od strane migranata i Merkelinog poziva da se ne provociraju „gosti“). To jest, država je već diskreditovala sebe kao zaštitnika reda, ostaje da diskredituje sebe kao „izvor dobara“ (penzija, naknada itd.) i postaće nikome nepotrebna, osim političarima i vojnicima.
5. Dakle, najblaži realistični scenario: muslimani na Zapadu, kroz masovne nerede i uz podršku levijaca, teže ukidanju nad njima jurisdikcije lokalnih država, stvaraju svoje sudove i policiju, ne plaćaju porez državi, nakon čega lokalni belci pod sloganom „a čemu smo mi lošiji?“ počinju da se bore za nešto slično za sebe, i od toga sve krene u raspad. Predvodnik ovoga je bio arčibiskup Kenterberijski, koji je predložio da se muslimanima omogući suđenje na njihovim sudovima – primorali su ga da ode u penziju, on je bio ispred svog vremena.
6. Nešto verovatnije je da će pojedinačne negoveštarske bliskoistočne grupe (tamo su državne granice uopšte slučajne, tamo su sve grupe transgranične), uz pomoć novih tehnologija, braneći se „režimu neširenja“, nabaviti nuklearno oružje i početi da zahtevaju svoj „komad vlasti“ (najverovatnije reviziju granica, ali ne nužno). Tamo su svi protiv svih, šiiti protiv sunita, svi protiv Jevreja i SAD – sigurno će negde puknuti, naročito u pozadini smanjenja prihoda od izvoza nafte i gasa. Dalje, milioni izbeglica u Evropi i vidi tačke 4 i 5.
7. Malo drugačije u SAD. Naravno, tamo ima mnogo Latinoamericana i Crnaca koji samo čekaju povod za masovne nemire (setimo se poplave u Novom Orleanu). Ali glavni konflikt sazreva između demokrata i republikanaca. Društvene mreže stimulišu klasterizaciju ljudi prema uverenjima, svako traži podršku svojoj tački gledišta i pronalazi svoju „echo chamber“, mesto gde mu masa uzvraća istim tim stavovima, što povećava sigurnost u sopstvenu ispravnost, što vodi ka polarizaciji društva. Po bilo kojim spornim pitanjima, svi su podeljeni u kampove, ljudi su kao u rovovima, dijalog je praktično nemoguć, svako je uveren u svoju ispravnost i smatra protivnika ili budalom ili zlonamernim skotom. I ti ljudi plaćaju porez jednoj vladi. Može li to dugo da traje? Ovde sledi ili građanski rat, ili pod različite krovove – neću predviđati detalje, ali haos je neizbežan. Za sada situaciju spasava izobilje, svima ima dovoljno. Ako počnu problemi sa penzijama i socijalnim davanjima – svaka strana će optužiti drugu za to, i tako počinje. Haos u SAD će trenutno dovesti do kolapsa „režima neširenja“. Države su trenutno glavni čuvari vestfalskog mira, bilo koje njihovo ozbiljno oslabljivanje dovešće do kolapsa trenutnog svetskog poretka. Ali i njihovi nosači aviona su spremni krovovi višeg nivoa. Ako izgube finansiranje u krizi, nadam se da će otići na slobodu i postati okosnica novog svetskog poretka.
Mogu li reći nešto optimistično? Da. Današnje teritorijalne države su odvratne, one porobljavaju ljude na kontrolisanim teritorijama i pripitomljavaju ih kao stoku, šiškaju ih, a ponekad i kolju. Široka proliferacija oružja masovnih uništenja učiniće teritorijalne formacije nemogućim, jer niko ne želi da bude velika nepomična meta. Eksteritorijalne države barem neće porobljavati, i nemaju razloga da masovno nekoga istrebljuju, to je skupo i odvratno za klijente. Budući svet neće biti tako odvratan kao današnji. Neće svi preživeti, ali prestati će da budu robovi. To je dobro.
To je bilo moćno)
U svoje vreme marksistima je upućivana primedba: ako istorijom pokreću objektivni ekonomski zakoni, zašto se mučite pokušavajući da preteknete svoje vreme i organizujete revoluciju tamo gde društvo još nije sazrelo za nju. Slično pitanje se nameće i libertariancima, koji pretpostavljaju da će se radikalno preuređenje društva dogoditi samo od sebe, pod dejstvom objektivnih kontradiktornosti sadržanih u konstrukciji teritorijalne države koja ne odgovara savremenim realnostima. Zašto onda uopšte voditi bilo kakvu propagandu libertarijanskih vrednosti i razvijati teoriju, ako je dovoljno pratiti promene i prilagođavati se njima?
Bravo! Sami ste odgovorili na pitanje zašto skoro uopšte ne pišem nove tekstove i skoro nikome ne diskutujem. Ne vidim u tome smisla. Potrebno je biti potpuno oduševljeni romantični optimista da biste verovali da tih nekoliko hiljada pametnih, delatnih libertarianaca koji postoje u svetu (pasivnih je mnogo više, ali od njih nema nikakve koristi) mogu ozbiljno nešto da promene u tako moćnim i fundamentalnim istorijskim procesima. S druge strane, Rusija je dno sveta, ne može se isključiti da je na periferiji možda nešto posebno. Na kraju krajeva, postoji Somalija. Dakle, ne isključujem varijante da libertarianci negde sa strane, izvan ostatka sveta, mogu nešto da postignu. Boljevizici ovde nisu analogija, jer je tada Rusija pripadala trojci svetskih sila i nije bila dno sveta.
Još jedan razlog zašto teorijska i praktična saznanja mogu imati smisla jeste taj što, kada iz haosa počne da se formira novi poredak, troškovi će biti manji ako igrači znaju ka čemu teže, šta bi na kraju trebalo da se dobije, i neće praviti nepotrebne pokrete.
Ako biti potpuni optimista, može se pretpostaviti da će iskustvo periferije pokazati svetu put kojim se može izbeći katastrofa. Ja u to ne verujem, ali to ne isključujem, šansa od jedan prema hiljadu ipak postoji.
Zar nije u tome tajna što vašu teoriju ljudi radije javno ne priznaju? Priznaš i to je to, intelektualna poštenost te primorava da prestaneš da se boriš i počneš mirno da čekaš kada nuklearni nosači aviona stignu i preuzmu tvoj krov pod svoj krov. A ako ne priznaš, ostaje ti stimulans za aktivno delovanje i propagandu svojih stavova. Minarkistima je to potrebno za vođenje glasnijih političkih kampanja, agoristima za širenje mreže poverenja i uređivanje života oko sebe u skladu sa principima ankap-a – a panarkiste moraju da se oslanjaju na EKU iz mašine…
A činjenica da li će EKU doći same ili se za njih treba boriti nije deo EKU teorije. Deo teorije je analiza stabilnosti, analiza stimulansa koji deluju na aktere, analiza evolucije. To je teorijsko-sociološko istraživanje mogućeg sveta. Minarkizam, pak, ne sadrži teoriju o njegovom postizanju. Kao ni ankap. Agorizam, inače, nije zasebna grana libertarijanizma, već taktika postizanja ankap-a. Dakle, hipoteza o povezanosti javnog nepriznavanja i navodno iz njega proisteklog nedelovanja je netačna. Pogotovo što se možeš jednostavno ne slagati sa mnom da će EKU same pasti na nas i da se za njih ne treba boriti. Doktrina obuzdavanja je sasvim simpatična sama po sebi, čak mislim da je izvodljiva negde na periferiji. Ponoviću, postoji Somalija, tamo postoji sasvim eksteritorijalno pokrivanje, evo Zolotorev opisuje otprilike u mojim terminima.
Poslednjih godina postali ste mnogo manje aktivni. Možda je to povezano sa tim što ste već formulisali i objavili većinu onoga što ste imali da kažete. Nažalost, ispostavlja se da ste svoje misli preneli svojoj generaciji, a sa onima koji su se nedavno zainteresovali za libertarijanizam, stari libertarijanci imaju određeni prekid u komunikaciji.
Možda prekid postoji, ne znam baš najbolje čime mladi dišu. Ali moj veliki krug poznanstava ne pokazuje prekid. Pa, ne znam, administratori desetogodišnjeg pablika Freedom Pride znaju ko sam ja, lideri LPR-a znaju da sam ja „glavni za tanjiriće“, Svetov me ponekad citira skoro doslovno, iako me ne pominje. Moji „Osiguravajuće države“(objavljujem selekciju svih tekstova na ovu temu iz autora ŽŽ-a – Ankap-tjan, formatiranu u jedan fajl) su najdetaljniji ruski tekstovi o EKJ-u, i svi koji se zanimaju za tu temu nailaze na njih. Ili mi se tako čini. Iskreno govoreći, ne zanima me, ravnodušan sam prema slavi, a i EKJ nije jedina stvar čime se bavim. Ja sam, verovatno, glavni ruski kritičar demokratije sa desničarske strane. Napisao sam „terminalne“ tekstove o problemima minarhizma i ankapizma, nakon kojih ih je teško shvatiti ozbiljno. Imam još desetak omiljenih tema. Zanimaju me istina, a ne slava ili broj čitalaca.
A što se tiče smanjenja aktivnosti… Znate li ko je Leonid Nikonov?
Sad sam ga našla na Fejsbuku, na zidu nema ničeg zanimljivog.
Pre oko sedam godina bio je jedan upečatljiv libertarijanac iz Barnaula, proleteo je kao meteor u našim krugovima. Organizovao je prva čitanja Adama Smita u Piteru, izvukao me je tamo, u Moskvi je održavao događaje, pisao tekstove, a onda je nekako izgoreo, recimo, za par godina, prestao je sa aktivnošću i posvetio se akademskoj karijeri. A ja pišem već oko petnaest godina, makar par tekstova godišnje, ali pišem, nisam izgoreo. Kao ja, niko neće napisati, ukratko, po stavkama, da zatvori temu. Glavni junak „Zubra“ je govorio da se o nejasnim stvarima pišu knjige, a kada sve postane jasno, dovoljan je kratak članak. I ja tako mislim. Neke teme mi u glavi kruže pet do sedam godina dok ne postanu jasne. Možda sam samo spor.
Ne razumem zašto pisati tekstove bez novine, duge, koji ne zatvaraju temu. Propaganda ideja? To nije moj stil. Dosadno je, verovatno, baviti se propagandom mnogo godina, dosadiće, ruke će opasti, državni sistem indoktrinacije (škole i mediji) se ne može nadmašiti. U Rusiji je uopšte nemoguće nikoga u bilo čemu ubediti, jer su svi uvereni da su sami spoznali istinu. Zemlja onih koji su uhvatili Boga za jaja. Mada nije samo Rusija takva, to je posledica egalitarne ideologije i demokratije, mišljenje Vase Pupkina nije manje važno od Ajnštajnovog mišljenja. Gledam mnoge previše aktivne i sumnjam da neće izgoreti za par godina kao Leonid.
Što se tiče sagorevanja, meni je lakše, ja sam anoniman. Kada izgubim interes za projekat, jednostavno ću ga predati nekom drugom.
Mnogi cene panarhiju (pre u šustovskom smislu, nego u vašem) zato što omogućava mirno razgraničenje po vrednosnom kriterijumu, umesto pokušaja da se svojoj grupi obezbedi dominacija i potčini opozicija. U vezi sa tim, čak se počinje nazirati i približavanje sa levčarskim anarhistima (da, prijavljujem se u komi) – upravo oko ideje o protokolima horizontalne interakcije, bez pokušaja da jedno drugo pojede. U vašoj ideji osiguravajućih krovova ni na koji način se ne naznačava mogućnost ideološkog različitosti, oni izgledaju kao homogeni objekti, jednostavna skupina firmi na tržištu. Nedostatak ovog sloja u opisu je pojednostavljenje, ili postuliranje da će preživeti samo jedna vrsta jurisdikcija?
Negde sam već dodirivao ovo pitanje. Naravno, između krovova će biti konkurencija, kao rezultat čega će početi da se šire po nišama, odnosno da se specijalizuju za klijente različitih religijskih i sličnih uverenja.
Citiraću svoje „Osiguravajuće države“: Neću se upustiti u raspravu o tome kakvi će „tarifni planovi“ krovovi imati i kakvi će im „paketi usluga“ pripadati – mislim da će biti najrazličitiji, i da će ih određivati mašta proizvođača, preferencije potrošača i nivo konkurencije. Trenutno u zemljama sa razvijenim osiguranjem na kupovinu osiguranja odlazi do četvrtine prihoda porodice, plus porezi državi, tako da će novac u ovom poslu biti znatan. Po kojim „nišama“ će se osiguravajuća društva razdvojiti – takođe ne znam, ne isključujem čak ni da će to biti po religijskim ili „ideološkim“, i da ćemo moći da posmatramo izgradnju, recimo, komunizma ne u pojedinačnoj državi, već u pojedinačnoj ugovornoj jurisdikciji. (Prema mojim osećanjima, razlike neće biti toliko velike, ali ne mogu da negiram ni postojanje ekstremnih primera koji će verovatno biti podjednako marginalni kao kibuci u Izraelu ili komune panaka u SAD).
Timu Libertarian band, sa kojim sarađujem, izašao je na YouTube-u ciklus video snimaka o uvođenju u libertarijanstvo. Možete pogledati pet kratkih videa, od po oko pet minuta svaki?
U scenarijima za njih pokušala sam da pokažem da postoje tri različita puta ka ankapu, i da nema potrebe ograničavati se samo na jedan, odbacujući ostale. Volela bih vašu recenziju ove koncepcije, koja, po mom mišljenju, razvija i vaše ideje i mnoge druge.
Sjajni video snimci, pogledao sam svih pet komada. Ali ja sam u toj temi, nisam ciljna publika, ne znam kako će ih ljudi koji su daleko od teme doživeti. Mislim da bi u marketinške svrhe češće trebalo pominjati termine „eksteritorijalna država“ i „ugovorne jurisdikcije“, kako bi se ljudi navikavali i pretraživali na Guglu. Takođe, osiguravajuće kuće sposobne da zaštite od Vove P. nisu samo obične kompanije. Nuklearno oružje nije ni jednom pomenuto. Nema poređenja sa Crkvama, koje su takođe nekada izgubile termo-monopol, i ništa se nije desilo, svet nije propao. Ali generalno, sve je dobro, sve važno ne može da stane u četiri minuta.
U svojim starim objavama pišete da se kritikom demokratije bavi Hoppe u knjizi „Demokratija – svedeni sa 얼마ta“, ali knjiga nije prevedena i niste je čitali. Od tada je knjiga prevedena. Da li ste je već uspeli pročitati, i ako jeste, šta biste mogli reći o njoj?
A ja sam baš tokom naših razgovora, čitajući uvod za svoje „Osiguravajuće države“, setio se da je Hoppe preveden, i odlučio da ga pročitam, tako da ga trenutno čitam, ali ide polako, po 10 stranica dnevno. Za sada je u redu, ali ću recenziju napisati kasnije.
Ove jeseni Hoppe dolazi u Moskvu. Šta biste želeli da ga pitate?
Razmisliću šta da pitam Hoppe-a, izgleda da dolazi na Smitova čitanja?
Sviđa mi se što sam prošli put odgovarao ne jednim velikim tekstom na jedno pitanje, već kratkim odgovorima na seriju pitanja. U redu se upravo nakupilo određeno количество takvih tema koje ne zahtevaju opširne odgovore.
Ankap-či, mislim da je bolje promovisati naziv „polidržava“, a ne „panarhija“, jer poslednje po zvuku previše liči na „anarhiju“, a mislim da obične ljude ta reč veoma trigeruje.
Ovde je stvar navike. Prema legendi, prve libertarijance u Rusiji su često mešali sa vegetariancima. Minarhište, naravno, mnogi pogrešno čitaju kao monarhiste. Što se tiče mogućnosti da se panarhiste pomeša sa anarhistima, to je barem ne uvredljivo, jer je panarhija jedan od puteva ka anarhiji. Čini mi se da ima smisla termine poput polidržave za sada koristiti kao pomoćne. Na primer, „ja sam panarhista, to jest zastupam polidržavu, tačnije, višestruke vlade unutar jedne zemlje“ (kao što ispravno primećuje Aleksej Šustov u jednom od intervjua, u ruskom jeziku država je subjekt, a ne sistem, što unosi nezgodnost u politološke diskusije, pa je bolje umesto previše neodređenog „država“ u zavisnosti od konteksta koristiti „zemlja“, „vlada“ ili „režim“).
Video sam ovde reklamu agorista, imaju članak o dobijanju anonimne debitne kartice preko falsifikovanja izgleda i pasoša. Za to izgleda da postoji samo administrativna odgovornost i kazna do 80 hiljada, ali možda znate bolje načine da ostanete anonimni pri kupovini u fiatu?
Reč je o ovoj objavi, gde sam se na kraju pozvala na članak sa kanala Kriptoagora. Inače, u objavi, opisujući kriptomate, pisala sam da oni rade samo u jednom smeru: za kupovinu bitkova za fiat. Kasnije, u Gruziji, uverila sam se, da je moguće i obrnuto, tamo sam baš morala da prodam bitkoin. Želim samo da napomenem da se, radi veće anonimnosti, prilazeći kriptomatu, vredi obući tamne naočare, staviti na glavu nešto sa širokim obodom, podići kragnu – kraće rečeno, maksimalno sakriti lice kako bi se zaštitili od kamera. Kamere mogu biti kako u samom kriptomatu, tako i oko njega. Takođe, naravno, kada idete ka kriptomatu, ima smisla uzeti telefon sa levom SIM karticom. Sve ove paranoične mere imaju za cilj da otežaju operativno-istražne radnje, ako odjednom iz nekog razloga postanete njihova meta.
A da li je istina da kod anarho-kapitalizma nije predviđeno intelektualno vlasništvo?
Maksim
Svaki čovek ima pravo da monetarizuje bilo koju svoju nematerijalnu imovinu bilo kojim nenasilnim načinom. Pravo na upotrebu nasilja ima samo u slučaju kada pokušavaju da ga potpuno liše te imovine, ali ne i kada se kopiraju informacije kojima on raspolaže. Čak i ako neko kopira privatni ključ od njegovog bitkoin novčanika, to još uvek nije krađa. Krađa je korišćenje ključa za odvođenje bitkoina iz tog novčanika.
Nikako ne mogu da razumem ko će nastupiti kao garant poštovanja pravila? Šta raditi ako neki uslovni Ramzan Ahmatovič u ulozi noćnog čuvara odluči ne samo da čuva mir, već i da malo počne da objašnjava ljudima kako treba da žive?
Nub
Svaki stražar je sklon tome da poveća svoj značaj na račun onih koje, po ideji, treba da uslužuje, odnosno rezidenata zaštićenog objekta. Jedini argument koji ga može odvratiti je pretnja novčanih sankcija, a u krajnjem slučaju – otkaz. Da bi pretnja otkazom bila stvarna, moralo bi da se iza kapije stoje i čekaju zaposlenje Ivan Petrovič, Ravšan Džamšutovič, Džet Li i Sigurd Olafson. Upravo zato panarhizam deluje kao zdravija ideja od minarhizma, u smislu mogućnosti ograničavanja vlasti.
