Тег: intelektualna svojina

Potrošačko kmetstvo

Sada mnoge kompanije, kao što su Apple, Tesla i John Deere, prave svoje proizvode tako da korisnik, u slučaju kvara, ne može da ih popravi, čak i ako zna kako. Na primer, neki deo u traktoru John Deere farmer može kupiti za 100$ i neće mu biti teško da ga zameni. Ali softver instaliran u traktoru će sprečiti takvu proceduru, i farmer će morati ili da plati 5000$ za servis proizvođača, ili da instalira piratski softver. U suštini, farmer nije vlasnik traktora, već ga samo uzima u besročni zakup.
Kako se libertarijanizam odnosi prema takvoj politici?

themouse1_ iz Bulbylenda

Navedeni primeri su posebni slučajevi platformne ekonomije. Isto tako, proizvođač aplikacija je primoran da se prilagodi zahtevima kompanije koja proizvodi operativni sistem za koji se aplikacija razvija. Isto tako, zaposleni radnik na plantaciji u nekom Brazilu pre veka bio je obavezan da kupuje proizvode samo u prodavnici koju je držao vlasnik plantacije, a u Sovjetskoj Rusiji je kolhoznik mogao da iskoristi svoje radne dane samo, ponovo, u konkretnoj seoskoj prodavnici.

Kratko rečeno, sve ovo nisu u potpunosti tržišni slučajevi. Mogu li se takve kvasi-monopolne situacije javiti u potpuno slobodnoj ekonomiji? Da, ali one su nestabilne. Pojava izvora profita koji je primetno iznad tržišnog proseka dovodi do pojave onih koji žele da imitiraju sličan uspeh, i ubrzo konkurencija izjednačava maržu: vlasnici platformi, takmičeći se za klijenta, počinju više trošiti na održavanje njegove lojalnosti.

Libertarijanizam predlaže uklanjanje politike iz ekonomije. Hoće li to učiniti kompaniju John Deere razumnijom? Ne odmah. Jednostavno više neće imati mogućnost da tuži farmera zbog instalacije piratskog softvera. Zato će, želeći da ovlašćeni servis ne propadne potpuno, smanjiti cene popravki. A tu će još neki japanski ili beloruski traktori početi da se uvoze bez carina, tako da će potrošač imati stvaran izbor i moći će da nabavi ono rešenje koje maksimizuje njegov, potrošačev, profit od eksploatacije traktora.

Slično tome, ne imajući mogućnost da primoraju radnika da jede skupu hranu u fabričkoj menzi, ne imajući mogućnost da zabrane instalaciju aplikacija koje nisu iz App Store-a na pametni telefon, ne imajući mogućnost da kazne vlasnika kioska zato što je prešao pod zaštitu druge obezbeđivačke firme – vlasnici svih ovih platformi će se suočiti sa tim da prakse reкета rade sve gore i da se moraju naviknuti da deluju u okvirima poštene konkurencije. Ništa, naviknuće se.

Dobar traktor, šta više treba

Rodion Belkovič. Krv patriota

Pre nekog vremena, Rodion Belkovič je dolazio u Novosibirsk sa promocijom svoje knjige „Krv patriota“. Kada sam se raspitala da li se planira objavljivanje teksta u elektronskom obliku, odgovorio je da se ne planira, jer poznaje nas, libertarijance, da ćemo kupiti jedan primerak i staviti ga u javnu upotrebu. Pa, ako je tako, onda je tako. Morala sam da nabavim jedan štampani primerak, skeniram ga, složim – i sada stavljam u javnu upotrebu. S obzirom na to koliko ima fusnota u knjizi, to je bila prava zabava. U tekstu se nalazi moj link za donacije, za slučaj da odlučite da me zahvalite na objavljivanju. Mogao bi stajati i link samog autora knjige, ali on ne drži svoje podatke u javnoj upotrebi, i to je njegov izbor.

Кровь патриотов: введение в интеллектуальную историю американского радикализма

Još jednom o intelektualnom pravu

Pretpostavimo da sam pisac. Živim u Ankapistanu. Napisao sam knjigu. Postavio sam je na svoj sajt, besplatno za čitaoce. Na vrhu sam okačio baner koji se rotira sa svakim pregledom i donosi mi sitan novac. Dole sam stavio dugme za donacije.

Zli pirat je kopirao moju knjigu na svoj sajt. Izbacio je par poglavlja koja mu se nisu dopala. Na vrhu je okačio svoj baner. Dole je stavio svoje dugme za donacije.

Ako uzmem pušku i odem da ga ubijem, da li će me porota osloboditi krivice?

Ovo je dopuna na pitanje, predloženo Kraljem Seksa i Čajnih Kesica, ali ovog puta bez potpisa.

Iako zvuči čudno, prilično često radim upravo ono što ste opisali. Neki Bitarh ili Vitalij Tizun objavi svoj članak. Ja uzmem tekst, ispravim u njemu zareze, izbacim pasuse koji mi se ne dopadaju, pratim to nekim svojim komentarom i objavim kod sebe, ne zaboravljajući da ispod posta postavim dugme „donacije“. Tako se nekako desilo da mi nijedan od njih zbog toga ne kreće sa puškom, a ponekad me čak i hvale, govoreći da se editovan tekst bolje čita. Možda je stvar u tome što pritom navodim autora i dajem link ka originalnom postu. Zato autori tekstova vide svoju korist od takvog mog ponašanja i ne protive se.

Ali šta ako bih zanemarila norme internet etike, uzimala tuđe tekstove, menjala u njima šta god mi se dopada po svom ukusu i objavljivala u kanalu u svoje ime? Jedno bi u ovoj situaciji bilo očigledno: prema meni nakon toga više ne bi bilo obavezno poštovati norme internet etike. Možda bi ogoreli autori napadali mene na društvenim mrežama i dosadno objašnjavali javnosti da su baš oni autori teksta, da baš kod njih treba uzimati originale i baš njima donirati ako im se dopalo. A ja bih nastavila sa svojim čudnim pristupom kreiranju sadržaja, fokusirajući se na to šta tačno i kako tačno menjam u objavljenim tekstovima. Na primer, objavila bih kod sebe tekst Ilijade, ostavivši od druge pesme samo prvu polovinu, a sve koji se bunje bih slala Mandelštamu. Vremenom bih dobila zajednicu ljubitelja upravo mojih ispravki. A možda bi čitaocima brzo dosadilo. To je tržište.

A da se nisam fokusirala na samopotvrđivanje kroz izmene, već na tome da jednostavno postavim više ukusnih tekstova, onda bih dobila sasvim običnu elektronsku biblioteku. U tom slučaju, za mene bi bilo suvišno da iz tekstova izbacujem čak i ime autora i uvrštavam svoje, već bih ih postavljala onako kako jesu, ali bih se pobrinula za brze servere, izdavanje u svim popularnim formatima čitača i slične stvari koje korisnici cene. Potrudila bih se da imam sve što ljude zanima, i u najpogodnijem obliku za čitanje. Razvijala bih zajednicu čitalaca, intervjuisala autore i tako dalje. I autori bi sami dolazili kod mene, nudeći: „vidi, imam ovde novu knjigu, uzmi“, a meni bi išao procenat od donacija. Rekla bih: okej. Odvajala bih autoru lični odeljak u svojoj biblioteci, postavljala bih ga tamo za moderatora, neka odgovara na pitanja čitalaca i uopšte ih na razne načine zabavlja, a prihod ćemo podeliti u dogovorenoj proporciji.

Naravno, da se ponašam kao obrasac mudese, da sa autorima tekstova komuniciram preko nosa, tipa: „hvala vam što vas, nesposobnjake, uopšte negde objavljuju, zapravo bi trebalo i da mi doplaćujete za to“, ili, recimo, da ubacujem u nečije knjige scene koje autora prikazuju kao idiota – pa, tada bih možda nekoga doterala do toga da dođe kod mene sa pištoljem. Ali isto tako uspešno bih mogla da doterem bilo koga i bilo zbog čega, ovde je sama aktivnost postavljanja tuđih tekstova već nebitna. I što bih se gadnije ponašala, što bi se ljudi više čudili kako me još uvek nisu upucali – to bi sa većim zadovoljstvom prihvatili tu činjenicu. Naravno, onima koji bi od ubice tražili odštetu za moje ubistvo, bilo bi teško da pronađu dovoljno nepristrasan sud, ali nisu svi na svetu ljubitelji literature. Tako da će teško biti opravdana, ali verovatno ih neće strogo osuđivati ni.

Pitanje o intelektualnom pravu

Evo, na primer, živim u Ankapistanu i ja sam pisac. Sklopio sam ugovor sa izdavaštvom, na (recimo) procenat od svake prodate knjige. Knjiga se izdaje. Ali konkurencija kopira knjigu i prodaje je po znatno nižoj ceni, jer ne moraju da daju procenat piscu. Da li to znači da će pisci u Ankapistanu ostati bez ičega?

Kralj Seksa i Čajnih Kesica

Pa, prvo, ko sam ja da bilo kome zabranim da bilo šta radi, ako ne cilja na moje vlasništvo? A drugo, ne razumem zašto su svi autori pitanja o ankapu uvereni da je to neka bajka u kojoj dolazi magično tržište i rešava sve probleme.

Tržište ne rešava bilo kakve probleme, već samo one za čije rešavanje postoji dobrovoljna plaćena potražnja. Pisac koji želi da zaradi svojim talentom mora da razume da je za to potrebno da se nađu voljni ljudi koji će ga dobrovoljno nagraditi novcem za njegov talenat. On može tražiti te voljne ljude lično ili angažovati posrednike, ali što je širi krug potrage, što više mogućnosti ljubitelj talenta ima da na jedan ili drugi način plati piscu, i što je talenat naravno izraženiji – to je veća dobit.

Onima koji cene moj talenat nudim nekoliko različitih načina da me nagrade novcem – od direktnih transfera u bitkoinima do raznih obilaznih puteva, poput pretplate na live kanal, donacija za garanciju brzog odgovora na pitanje, ili čak indirektnih, poput referalnih linkova na različite korisne servise. Mogla bih da zarađujem više da nisam ograničena samim poštovanjem anonimnosti (na primer, prodavala bih pravo na večeru sa mnom ili pravila strimove) i nevoljom da se bavim složenim poslovnim modelima (na primer, prodavala bih merč). Mogla bih da ne zarađujem uopšte da sam odbijala donacije, čak i kada mi ih bukvalno stavljaju u ruke.

Čvrste kopije tekstova u obliku papirnih knjiga su danas neka vrsta merča. Koliki deo od prodaje će proizvođač merča izdvojiti piscu, zavisi isključivo od želje proizvođača merča da donira piscu. Ali čak i ako mu ne plati ni jedan satoshi, on će ipak doprineti promociji pisca, jer je glavna funkcija merča upravo u tome. A onda će već promovisani pisac na jednom strimu zaraditi više nego što bi mogao da dobije od tiraža knjiga.

P.S. Naravno, na ovom kanalu je već objavljen odgovor na slično pitanje, i odgovor je takođe bio sličan, tako da se izvinjavam ranim čitaocima kanala zbog ponavljanja – ali sada mogu da izaberu koja im se varijanta više dopala.

Pogledajte kakav je stilski merch, za razliku od tih vaših džepnih knjiga! Ko odluči da izdaje moj zbirnik citata, neka to radi na ovakvom nivou, moje srce će se obradovati!

Blic

Sviđa mi se što sam prošli put odgovarao ne jednim velikim tekstom na jedno pitanje, već kratkim odgovorima na seriju pitanja. U redu se upravo nakupilo određeno количество takvih tema koje ne zahtevaju opširne odgovore.

Ankap-či, mislim da je bolje promovisati naziv „polidržava“, a ne „panarhija“, jer poslednje po zvuku previše liči na „anarhiju“, a mislim da obične ljude ta reč veoma trigeruje.

Ovde je stvar navike. Prema legendi, prve libertarijance u Rusiji su često mešali sa vegetariancima. Minarhište, naravno, mnogi pogrešno čitaju kao monarhiste. Što se tiče mogućnosti da se panarhiste pomeša sa anarhistima, to je barem ne uvredljivo, jer je panarhija jedan od puteva ka anarhiji. Čini mi se da ima smisla termine poput polidržave za sada koristiti kao pomoćne. Na primer, „ja sam panarhista, to jest zastupam polidržavu, tačnije, višestruke vlade unutar jedne zemlje“ (kao što ispravno primećuje Aleksej Šustov u jednom od intervjua, u ruskom jeziku država je subjekt, a ne sistem, što unosi nezgodnost u politološke diskusije, pa je bolje umesto previše neodređenog „država“ u zavisnosti od konteksta koristiti „zemlja“, „vlada“ ili „režim“).

Video sam ovde reklamu agorista, imaju članak o dobijanju anonimne debitne kartice preko falsifikovanja izgleda i pasoša. Za to izgleda da postoji samo administrativna odgovornost i kazna do 80 hiljada, ali možda znate bolje načine da ostanete anonimni pri kupovini u fiatu?

Reč je o ovoj objavi, gde sam se na kraju pozvala na članak sa kanala Kriptoagora. Inače, u objavi, opisujući kriptomate, pisala sam da oni rade samo u jednom smeru: za kupovinu bitkova za fiat. Kasnije, u Gruziji, uverila sam se, da je moguće i obrnuto, tamo sam baš morala da prodam bitkoin. Želim samo da napomenem da se, radi veće anonimnosti, prilazeći kriptomatu, vredi obući tamne naočare, staviti na glavu nešto sa širokim obodom, podići kragnu – kraće rečeno, maksimalno sakriti lice kako bi se zaštitili od kamera. Kamere mogu biti kako u samom kriptomatu, tako i oko njega. Takođe, naravno, kada idete ka kriptomatu, ima smisla uzeti telefon sa levom SIM karticom. Sve ove paranoične mere imaju za cilj da otežaju operativno-istražne radnje, ako odjednom iz nekog razloga postanete njihova meta.

A da li je istina da kod anarho-kapitalizma nije predviđeno intelektualno vlasništvo?

Maksim

Svaki čovek ima pravo da monetarizuje bilo koju svoju nematerijalnu imovinu bilo kojim nenasilnim načinom. Pravo na upotrebu nasilja ima samo u slučaju kada pokušavaju da ga potpuno liše te imovine, ali ne i kada se kopiraju informacije kojima on raspolaže. Čak i ako neko kopira privatni ključ od njegovog bitkoin novčanika, to još uvek nije krađa. Krađa je korišćenje ključa za odvođenje bitkoina iz tog novčanika.

Nikako ne mogu da razumem ko će nastupiti kao garant poštovanja pravila? Šta raditi ako neki uslovni Ramzan Ahmatovič u ulozi noćnog čuvara odluči ne samo da čuva mir, već i da malo počne da objašnjava ljudima kako treba da žive?

Nub

Svaki stražar je sklon tome da poveća svoj značaj na račun onih koje, po ideji, treba da uslužuje, odnosno rezidenata zaštićenog objekta. Jedini argument koji ga može odvratiti je pretnja novčanih sankcija, a u krajnjem slučaju – otkaz. Da bi pretnja otkazom bila stvarna, moralo bi da se iza kapije stoje i čekaju zaposlenje Ivan Petrovič, Ravšan Džamšutovič, Džet Li i Sigurd Olafson. Upravo zato panarhizam deluje kao zdravija ideja od minarhizma, u smislu mogućnosti ograničavanja vlasti.

Kako autori i izumitelji mogu da zarađuju za život bez privilegija od stacionarnog bandite (t. d. „autorsko i patentno pravo“)?

Bitarch kolumna

1) Kraudingfanding;

2) Volontiranje individualnih autora i dobrovoljni besplatni razvoj komercijalnih kompanija radi „vraćanja duga društvu“;

3) Ugovor o neširenju, gde je poštovanje uslova uslov za nastavak saradnje, a kršenje uslov za prestanak pružanja novog sadržaja (na primer, bios sklapa takav ugovor sa filmskim studijom i obavezuje se da neće objaviti film u prvoj nedelji prikazivanja, za šta mu filmska studija daje najnovije filmove, a ako prekrši — prekida saradnju sa njim);

4) Mrežni efekat — farmaceutska kompanija razvija i testira novi lek, druge kompanije prirodno počinju da proizvode generike, ali je prva kompanija već stekla dovoljnu reputaciju zahvaljujući bezbednosti i efikasnosti preparata, pa će ljudi samim tim radije poveriti svoje zdravlje njoj nego nepoznatom (i potencijalno opasnom ili beskorisnom) generiku. Mrežni efekat se odnosi skoro na sve izume.

5) Želja da se svet promeni na bolje. Na primer, Ilon Mask je principom odlučio da ne patentira svoje dostignuća u oblasti električnih automobila kako bi oni brže postali masovni zahvaljujući konkurenciji.

6) Unakrsno subsidiranje — kompanija može da plaća razvoj nekog intelektualnog proizvoda prodajom fizičke robe, jer taj nematerijalni proizvod može indirektno povećati vrednost ili služiti kao reklama za fizičku robu. Na primer, proizvođač CNC mašina može izbaciti besplatan CAD, čime povećava interesovanje za sebe i šansu za kupovinu mašina.

7) Reklama, product placement — mislite li da glumci u filmovima slučajno otvaraju limenku Coca-Cole ili Pepsi?!

Dodatak od Ankap-tjan

Naravno, lista načina monetizacije nije zatvorena i ljudi stalno izumiraju neke nove mogućnosti. Tako, na primer, prodaja dostignuća poput „večere sa autorom“ nije baš kraudingfanding, već izmišljanje retkog resursa ni iz čega za koji su ljudi spremni da plate, dok za tekst, video ili muziku nisu spremni.

Najgenijalnijim načinom monetizacije smatram prodaju merča. Ljudi sami plaćaju veliku čast da nose reklamu svog omiljenog autora ili, recimo, kompanije, zar to nije čudo?

Ne bih želela da izgledam kao kalča bez opanke, pa se nadam da ću ipak u okviru sopstvenog projekta implementirati nešto zanimljivije od običnog objavljivanja bitcoin novčanika za donacije. Ovde sve komplikuje uslov kao što je očuvanje anonimnosti, što je zapravo i razlog zašto se do sada nisam previše bavila svim tim stvarima.

Biće mi drago ako podelite sa mnom svoja razmišljanja o monetizaciji projekta. Verovatno je najlakše to uraditi preko iste forme preko koje postavljate pitanja. I, naravno, šaljite bitkoine. To je posebno važno ako ih nikada niste imali – kupite mi za donaciju, a pritom će i vama nešto ostati. Izgleda da je opadajući trend završen, što znači da nas očekuje rast cene, nemojte propustiti tu priliku.

Novčanik za donacije: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8

Siland i njegove čudnosti

Pošto sam se ovde zaposlila recenzijama novih članaka, pomenuću još jedan. Postoje grupe sa jednim hitom, i tako je Evgenij Kvasov dugo za mene bio autor jedino hitnog članka – „Objašnjavam za puteve“. Ali danas se otkrio u novoj, neočekivanoj ulozi, učestvujući u izdanju članka o Sealandu.

U članku se, konkretno, navodi intervju sa knezom Majklom I, i upravo prema njemu imam neka pitanja. Knez navodi kao glavni prihod kneževine izdavanje suvenira, žali se na veliki broj falsifikata, pa čak i tvrdi da je autorsko pravo dobro, iako se pozicionira kao libertarijanac. Kako mu je autorsko pravo pomoglo, ostaje odlučujuće nejasno.

Takođe se u intervjuu navodi da je, uprkos brojnim zahtevima za posetu Sealandu, kneževina zatvorena za turiste, iako svako može da uživa u pogledu na nju sa mora. Jedino opravdanje koje se pritom navodi je mali tim. Veoma čudno opravdanje, veoma čudan poslovni model. Patiti zbog falsifikata atributa, ali pritom ne koristiti onaj resurs koji je nemoguće falsifikovati – samu suverenu teritoriju Sealanda…

U svetu ima mnogo stvari koje mi nisu jasne, a upravo sada je, nakon čitanja članka, dodata još jedna. Kneževina koja je uspela da se odbrani u direktnom vojnom sukobu sa Velikom Britanijom, vuče jadno postojanje, umesto da bude zastavica slobode na morima. Pa, dobro. Ne mogu ja uvek da odgovaram na pitanja, ponekad je, naprotiv, potrebno postavljati ih.

Kako odrediti, na šta postoji privatna svojina? Zašto onda ne mogu da zahtevam odštetu od ljudi koji su skinuli moju fotografiju i koriste je?

Maksim Barbuhin

Odgovara Aleks Murin

Obično ljudi dogovore između sebe šta je privatna svojina. U komunizmu se ljudi dogovore da privatne svojine neće biti. Kod različitih varijanti demokratije, privatna svojina može biti stvar, pokretna i nepokretna imovina, i sve što kupite od države kojoj po automatizmu pripada sve što je ničije ili javno. Libertarijanstvo podrazumeva ili potpuni odlazak države ili smanjenje njene uloge na minimum. Shodno tome, privatna svojina može biti sve o čemu su se ljudi dogovorili unutar posebne ugovorne jurisdikcije. Obično se podrazumeva da čovek ne može biti svojina, jer sticanje čoveka kao svojine najčešće je povezano sa kršenjem osnovnog principa – zabrane agresivnog nasilja. Iako neki anarko-kapitalisti smatraju dete kao svojinu svojih roditelja do potpune emancipacije.

Što se tiče autorskih prava, većina libertijanaca se protivi samom konceptu intelektualne svojine. Tako se istorijski сложиło. Ovaj koncept se prvi put pojavio u Velikoj Britaniji početkom 18. veka. I štitio je ovo pravo samo interese izdavača. Vremenom se zakonodavstvo u ovoj oblasti menjalo. Osmišljavani su različiti koncepti o tome zašto je to korisno autorima. U stvarnosti, to pravo je ostalo kao zaštita interesa izdavača. Ne gubite ništa ako neko odjednom preuzme vašu fotografiju. Prilikom kopiranja informacija, one ne nestaju kod onoga ko ih je kopirao.

Ali libertijanci takođe zastupaju princip slobode ugovora. Niko vam neće smetati da prodajete fotografije, knjige, uključujući i elektronske, muziku. Takođe, niko nema pravo da vam spreči da stvorite zajednicu, jurisdikciju ili opštinu, gde ćete se lokalno dogovoriti o priznavanju autorskog prava i intelektualne svojine i poštovati ugovor među sobom.

Zaštita autorskih prava po automatizmu najčešće dovodi do nastanka veštačkih monopola. To se već više puta dešavalo kada su autori bili primorani da sarađuju samo sa određenim izdavačem, koji je plaćao toliko da bi autor jedva preživeo. Ili se različiti izumi jednostavno nisu pretvarali u serijski proizvod, jednostavno zato što to nije bilo profitabilno određenim monopolistima na tržištu.

Dopuna od Ankap-tjan

Naravno, možete tražiti odštetu od onoga ko je preuzeo i koristio vašu fotografiju. Za to ćete morati da pronađete osobu koja je to učinila i da je tužite. Na sudu ćete morati da dokažete da je tuženi zaista preuzeo i koristio baš vašu fotografiju, kao i da obrazložite zašto iznos odštete koji tražite ima baš tu visinu. Sudija će, s druge strane, utvrđivati pod kojom licencom je fotografija distribuisana, kakvu je korist donelo njeno korišćenje, i da li zaista sa vaše strane nije došlo do prenosa fotografije tuženom uz pravo na proizvoljno korišćenje. Nije sigurno da će iznos odštete koju na kraju dobijete pokriti troškove sa kojima ćete se morati suočiti u ovom slučaju, ali šta ne bi čovek učinio zarad principa!

Međutim, ogromna većina ljudi, nađavši se u situaciji u kojoj ne postoji država koja bi štitila njihovo pravo na kontrolu kopiranja informacija, jednostavno će ignorisati tako teško ostvarivo pravo i afirmisati se na drugi način.

Tužno je živeti bez patenta na privilegiju…

Ankap-sama, čini mi se da intelektualno pravo nije tako velika glupost kao što se može zamisliti, i da problem leži najviše u terminologiji („pravo“ → „privilegija“).

Pa, na primer, prilikom korišćenja usluga striminga sa korisnikom se sklapa sasvim slobodan ugovor u kojem je navedeno kako se sadržaj može koristiti. Ako ti se ne dopada — ne ulazi u taj ugovorni odnos! Problem je možda samo kod kupovine fizičkih medija, jer tamo nisam video ugovore (ali tamo se obično navode odgovarajući zakoni, koji su, grublje rečeno, isti taj ugovor, jer je stvar dobrovoljna). Umesto zaključivanja — zar neću moći prilikom ankapije, nakon što izdam knjigu, da zabranim čitaocima, recimo, da je čitaju na ulici danju? Gde se ne bi složio?

Atomski tramvaj

Odgovara Aleks Morin

Počnimo od toga kako se trenutno štiti autorsko pravo. To je čitav 4. deo Građanskog zakonika. Da biste pravilno upravljali plodovima svog stvaralaštva, potrebno je poznavati zakone. Trenutno zakon zabranjuje kopiranje bez dozvole, pretpostavljajući da autor inicijalno nije dao takvu dozvolu. Takođe pretpostavlja da vaše interese, bez vašeg znanja, može štititi neka organizacija, poput Rusko autorskog društva. Zakon štiti i vaše potomke koji nisu napisali ni jednu notu niti jedan kilobajt koda.

Niko ne namerava da ograničava slobodu ugovora prilikom ankapije. Ako vam se takav ugovor dopada, onda ga predložite korisniku ili novom vlasniku da ga zaključi. Neka vam napiše papir da je zaista pročitao, sve razumeo, da mu se uslovi dopadaju i da je platio. Ako smatrate da se vašu knjigu ne sme čitati danju na javnim mestima, napišite o tome i dobijte saglasnost od kupca. Ne u obliku „otvaranjem linka priznajem da sam od sada večni rob izdavača koji je autoru kupio dva piva i time stekao ekskluzivna prava na delo“, već tražite da izvrši svestan čin: da napiše papir ili elektronski dokument i potpiše ga. I izuzetno je poželjno da to bude bez skrivenih zamki, kako bi kupac razumeo šta radi. I bez državnog lobiranja, pri kojem se stvarni autor nađe u rupavim cipelama u hladnoj šupi.

I da, moraćete sami da pronađete sud koji će vas primorati da dobijete odštetu, a ne da predajete tri stotine rubalja Okružnom sudu Ust-Labinskog, po čijem nalogu će bezobraznika uhvatiti, dovesti u lisicama i smestiti u kavez sa razbojnicima. Ako vam se sviđa autorsko pravo, potrudite se da ne postavljate zamke prilikom izvršenja takvog ugovora, jer bi neko to mogao smatrati direktnim napadom. Dobrovoljnost mora biti zaista dobrovoljna, a ne jama u koju će upasti korisnik koji nije pritisnuo pravo dugme. Ili onaj čija će država pronaći pesmu koja mu je ostala u kešu pretraživača, čak i ako je nije slušao.

Dopuna od Ankap-tjan

Ovde nemam šta posebno da prigovorim na ovu strogu opomenu. Da, možeš zahtevati od potrošača svog sadržaja određena ograničenja u njegovoj upotrebi, ali ćeš morati sam da plaćaš sprovođenje tih zahteva. Zato je bolje deset puta razmisliti pre nego što postavite bilo kakve zahteve, jer će mnogo pouzdanije biti osvojiti lojalnost potrošača, nego pokušavati da im nametnete svoju volju. Recimo, neki Kiril Jeskov ili Pavel Usanov pišu novu knjigu, izdaju je i upozoravaju čitaoce: ljudi, hajde da omogućimo izdavaču da zaradi, neka knjiga tri meseca bude dostupna samo u štampanom izdanju, a onda ću ja sam objaviti tekst besplatno, pa nećete morati da se bavite piratskim tehnologijama. I to funkcioniše! A onda, kada tekst postane slobodan, zahvalni čitaoci čak šalju i donacije. Jer ne treba biti kreten, to se ne isplati.

  • Naučnici su pametni, budite kao naučnici!