Maksim Barbuhin
Odgovara Aleks Murin
Obično ljudi dogovore između sebe šta je privatna svojina. U komunizmu se ljudi dogovore da privatne svojine neće biti. Kod različitih varijanti demokratije, privatna svojina može biti stvar, pokretna i nepokretna imovina, i sve što kupite od države kojoj po automatizmu pripada sve što je ničije ili javno. Libertarijanstvo podrazumeva ili potpuni odlazak države ili smanjenje njene uloge na minimum. Shodno tome, privatna svojina može biti sve o čemu su se ljudi dogovorili unutar posebne ugovorne jurisdikcije. Obično se podrazumeva da čovek ne može biti svojina, jer sticanje čoveka kao svojine najčešće je povezano sa kršenjem osnovnog principa – zabrane agresivnog nasilja. Iako neki anarko-kapitalisti smatraju dete kao svojinu svojih roditelja do potpune emancipacije.
Što se tiče autorskih prava, većina libertijanaca se protivi samom konceptu intelektualne svojine. Tako se istorijski сложиło. Ovaj koncept se prvi put pojavio u Velikoj Britaniji početkom 18. veka. I štitio je ovo pravo samo interese izdavača. Vremenom se zakonodavstvo u ovoj oblasti menjalo. Osmišljavani su različiti koncepti o tome zašto je to korisno autorima. U stvarnosti, to pravo je ostalo kao zaštita interesa izdavača. Ne gubite ništa ako neko odjednom preuzme vašu fotografiju. Prilikom kopiranja informacija, one ne nestaju kod onoga ko ih je kopirao.
Ali libertijanci takođe zastupaju princip slobode ugovora. Niko vam neće smetati da prodajete fotografije, knjige, uključujući i elektronske, muziku. Takođe, niko nema pravo da vam spreči da stvorite zajednicu, jurisdikciju ili opštinu, gde ćete se lokalno dogovoriti o priznavanju autorskog prava i intelektualne svojine i poštovati ugovor među sobom.
Zaštita autorskih prava po automatizmu najčešće dovodi do nastanka veštačkih monopola. To se već više puta dešavalo kada su autori bili primorani da sarađuju samo sa određenim izdavačem, koji je plaćao toliko da bi autor jedva preživeo. Ili se različiti izumi jednostavno nisu pretvarali u serijski proizvod, jednostavno zato što to nije bilo profitabilno određenim monopolistima na tržištu.
Dopuna od Ankap-tjan
Naravno, možete tražiti odštetu od onoga ko je preuzeo i koristio vašu fotografiju. Za to ćete morati da pronađete osobu koja je to učinila i da je tužite. Na sudu ćete morati da dokažete da je tuženi zaista preuzeo i koristio baš vašu fotografiju, kao i da obrazložite zašto iznos odštete koji tražite ima baš tu visinu. Sudija će, s druge strane, utvrđivati pod kojom licencom je fotografija distribuisana, kakvu je korist donelo njeno korišćenje, i da li zaista sa vaše strane nije došlo do prenosa fotografije tuženom uz pravo na proizvoljno korišćenje. Nije sigurno da će iznos odštete koju na kraju dobijete pokriti troškove sa kojima ćete se morati suočiti u ovom slučaju, ali šta ne bi čovek učinio zarad principa!
Međutim, ogromna većina ljudi, nađavši se u situaciji u kojoj ne postoji država koja bi štitila njihovo pravo na kontrolu kopiranja informacija, jednostavno će ignorisati tako teško ostvarivo pravo i afirmisati se na drugi način.
