Šta treba raditi da bi se postigao čist vazduh pomoću države? Potrebno je pokrenuti društvenu kampanju, ubeđivati političare da se na ekološkim regulativama može steći i politički kapital i podeliti ne loše velike novce – i na kraju će država nagnuti one koji dimite, smanjujući im prihode, i nagraditi one koji žele čist vazduh. To je, naravno, ako živiš u Njujorku, a ne u gradu Sibaju u Republici Baškortostan.

Šta se dešava sa ekologijom na slobodnom tržištu? Tamo gde postojeće tehnologije znače da ili dimiš i zarađuješ novac, ili ne dimiš i ne zarađuješ apsolutno ništa, ti ćeš dimiti. A oko tebe će živeti oni koji takođe dimite i zarađuju novac, ili su nekako povezani sa vašim poslom. Oni kojima je dim štetan, jednostavno odlaze tamo gde je čistije i tamo grade svoj biznis povezan sa prodajom lepih vidova i čistog vazduha. Tako su, na primer, u SAD u 20. veku dimili Njujork i drugi Detroitovi i Los Anđelezi, dok su ljubitelji zdravog odmora masovno uređivali Floridu, koja se iz zemlje močvara ubrzano pretvarala u zemlju plaža.

Tržište veoma pouzdano primorava ljude na mirno suživotovanje, kada se svako bavi svojim poslom i ne pokušava da silom potiskuje konkurenciju. Kada je država počela aktivno da se bori za čistoću vazduha u gradovima, biznis je pronašao gde da dimi i počeo da se seli u zemlje trećeg sveta, dok je država za to platila pojavom Rđeve zone, odnosno gradova u kojima nije bilo moguće pronaći nijedan drugi manje ili više profitabilan posao osim dimljenja. Naravno, ja veoma pojednostavljujem, i stvar nije bila samo u ekologiji – država je napadala na mnogo frontova.

Naravno, biznis se može kritikovati jer često počinje da rešava probleme tek kako se oni pojave, pa zadatak neko vreme ostaje nerešen. Ali država, sa svojim manijakalno-depresivnim stilom reagovanja, ili tera da plivaš u praznom bazenu, ili zahteva da marširaš po dnu već napunjenog. Ako uvodiš ekološke regulative pre pojave dovoljno jeftinih tehnologija za čišćenje izduvnih gasova, ili ćeš dobiti korupciju, ili ćeš uništiti biznis, pa će gomila ljudi uzalud stradati od siromaštva. Ako, naprotiv, pokušaš centralizovano da ugušiš ekološki protest, gomila ljudi će takođe uzalud stradati od loše ekologije.

Pri tome će biznis na slobodnom tržištu i bez ikakvih državnih regulacija tražiti načine da manje dimi, proizvodi manje otpada, troši manje energije i tako dalje. Prljavo preduzeće se nalazi na periferiji, kvalifikovane radnike tamo je potrebno mamiti dobrim novcem, proizvedenu robu treba prevoziti potrošaču na kraj sveta, smeće takođe treba negde odvesti, i tako dalje. Da je moguće sa uporedivim troškovima proizvoditi isto tako blizu masovnog potrošača, to bi dalo dobru konkurentsku prednost, a to znači da će se morati investirirati u tehnologije koje smanjuju ekološku štetu.

Glavno sredstvo za poboljšanje ekologije je imuć ljudi. Dok su ljudi siromašni, zatvoriće oči na sve što im ometa zadovoljenje najhitnijih potreba. Tek kada postanu bogati, počinju da razmišljaju kako da organizuju udobnu svakodnevicu. Pokušavati da im organizujete svakodnevicu odmah, na njihov račun, ometajući ih da postanu bogati – to je zločin.