Тег: ekologija

O teškoćama međusobnog razumevanja sa komunistima

Zamisli ovakvu situaciju. Ti si direktor osiguravajuće kompanije “Ankapistan”, koja upravlja određenom teritorijom. Ja sam govornik komune “Ankomistan” (nemamo vođu, ali mi obično poveravaju da vodim sastanke i idem u diplomatske posete u ime komune), koja takođe poseduje određenu teritoriju. Imamo zajedničku vodenu granicu na jezeru. Ankapistan se nalazi na desnoj obali jezera, Ankomistan na levoj. Skoro cela obala Ankapistana, osim jedne jedine brodarske luke, pripada jednom privatniku koji koristi vodu za svoje hemijske fabrike. Vi nama isporučujete đubriva i složenu tehniku, mi vama – poljoprivredne proizvode, drvo i metale.

I onda, u jednom lepom trenutku, pomenuti privatnik počinje da odlaže zamenu filtera, i u vodu dospeva mnogo toksičnih materija. Pošto imamo zajedničko jezero, u Ankomistanu (mi od spoljnih vodenih resursa imamo samo jezero, dok vi na svojoj teritoriji imate i reku), nekoliko desetina ljudi pije vodu iz tog jezera, i svi oni ginu. I tada počinje najzanimljivije. U Ankomistanu se nemar koji je doveo do teških posledica kažnjava sa 15-20 godina prinudnih radova za dobrobit komune ili smrtnom kaznom na vešalima. U Ankapistanu – samo naknadom šetom štete nastaloj. Ja vodim sastanak kod sebe, gde pokrećem pitanje kako proceniti štetu radi naknade. 5% komunara predlaže da se uzme novac i uplati na račun komune u banci za međunarodnu trgovinu, 10% – da se privatnik pošalje na 15-20 godina prinudnih radova, a 85% – na vešala, zbog ciničnosti procene života u novcu. Ukratko, komuna izriče smrtnu kaznu i poverava mi da pošaljem zahtev za ekstradiciju. Ti nudiš kompenzaciju štete, ali ja pokazujem dokument sa odlukom komune i nastavljam da insistiram na ekstradiciji. Nakon što dobijem odbijanje, kažem da će u tom slučaju komuna potpuno prestati da isporučuje resurse Ankapistanu i da neće kupovati od njega. Ako prekinemo trgovinske odnose, Ankapistan će izgubiti jedno od tržišta prodaje i kupovine resursa. Pored Ankomistana, u blizini od sirovinskih teritorija postoji samo Anprimistan. Možete njima prodavati gotove proizvode, ali zbog siromaštva oni neće kupovati vaše proizvode po tako visokoj ceni po kojoj ih mi kupujemo. Takođe, zbog veće složenosti eksploatacije resursa, oni vam neće prodavati resurse po tako niskoj ceni po kojoj prodaje Ankomistan.

A sam Ankomistan će jednostavno izbušiti bunare za izvlačenje vode i sklopiti trgovinski ugovor sa Transgumistanom, koji prodaje i kupuje proizvode skoro po istoj ceni, ali se nalazi malo dalje od Ankapistana. Rezultat će biti da ćete imati ekonomsku krizu, a naš nivo života se praktično neće promeniti. Pitanje: da li ćeš ekstradirati privatnika u Ankomistan i time prekršiti NAP u odnosu na njega, ili ćeš izgubiti jedno od tržišta kupovine i prodaje resursa i naći se u dubokoj krizi?

Ankom-kun (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00023397 BTC)

Hvala na ovoj dugoj i zanimljivoj priči koja pokazuje probleme sa kojima se može suočiti teritorijalna komun.** Srećom, Ankapistan je samo osiguravajuća kuća. Osiguravamo život, nekretnine, transport, rizike tehnoloških katastrofa i tako dalje. To što osigurano preduzeće nije na vreme zamenilo filtere, a mi nismo to saznali (iako nepoštovanje tehničkih propisa od strane osigurane osobe predstavlja povod za raskid ugovora ili reviziju iznosa premije zbog povećanog rizika), znači samo jedno: naš zaposleni je pokazao nemar ili je bio podmitjen od strane osiguranog preduzeća. Naravno, to znači da otpuštamo svog agenta i revidiramo sopstvene propise kako se slično ne bi ponovilo. Takođe, odbijamo da isplatimo osiguranje osiguranom preduzeću i podnosimo tužbu protiv njih zbog prevare – oni nisu sproveli procedure propisane pravilima, ali nas nisu obavestili, čime su uštedeli na osiguravajućim premijama. Ako se naši ostali klijenti obrate nama za osiguranje zbog zagađenja jezera (na primer, ribari ili turističke agencije čiji će poslovanje biti pogođeno), moraćemo im isplatiti premije, nakon čega ćemo podneti tužbe protiv preduzeća radi nadoknade naše štete.

Pored toga, čini se da smo osigurali i život vlasnika preduzeća. Taj ugovor ostaje na snazi i mi smo u obavezi da sprečavamo pokušaje atentata na njega u granicama iznosa troškova dogovorenih osiguravajućom premijom. Dakle, ili ćemo ga staviti pod zaštitu, ili ćemo mu obezbediti udobno utočište, i dati mu mogućnost da bezbedno pregovara sa Ankomistanom o rešavanju zahteva.

Zatim Ankomistan ide po principu i neizostavno želi da pogubi prekršnika pred njima, odbijajući bilo kakve njegove ponude za materijalnu nadoknadu, pa čak i predloge o prenosu fabrike u vlasništvo komune. Zato biznismen nastavlja da sedi u skloništu i upravlja fabrikom odatle. Kada dođe vreme za produženje ugovora o osiguranju, suočavamo se sa dilemom: ili da odbijemo produženje, ili da mu postavimo ogromnu cenu, jer u suštini ovde više ne nastupamo kao osiguravajuća kuća, već kao obezbediteljska kompanija. Na kraju se dogovorimo, on nastavlja da plaća račune, a mi nastavljamo da ga branimo.

Nakon toga, Ankomistan počinje da šантаžira naše ostale klijente, preteći im raskidom ugovora ako ne izdamo kriminalca. Razumemo da dalja zaštita nema svrhe, i ipak raskidamo ugovor sa njim. Bivši klijent, ne bude lud, odmah sklapa ugovor sa drugom obezbediteljskom kompanijom koja posluje na nekoj beskrajnoj periferiji, i oni organizuju njegovu evakuaciju. Dalje, nalazeći se fizički na nekoliko hiljada kilometara od osvetoljubive komune, on nastavlja pregovore sa njom, jer ne želi da se jednog lepog dana probudi sa ledom i u glavi. Ali njegova pregovaračka pozicija postaje jača, jer je komuni u ovoj situaciji teže da vrši pritisak na njegovu novu obezbediteljsku kompaniju. Zato ćete, najverovatnije, nakon nekog vremena doći do nekog kompromisa sa njim.

Ostaje pitanje vaših sankcija prema mojoj osiguravajućoj kompaniji. Mi smo branili svog klijenta u okviru ugovora, a šta je to ekstradicija, mi uopšte ne razumemo, jer se na našem jeziku to zove otmica. Odustati od zaštite je jedno, a oteti čoveka i predati ga nekim banditima na kasniju likvidaciju je nešto sasvim drugo. Ipak, snosimo deo odgovornosti prema komuni jer nismo dobro kontrolisali svog agenta koji je nadgledao poštovanje tehničkih propisa kod našeg klijenta. Nudimo Ankomistanu nadoknadu i, pošto u ovom slučaju nije reč o direktnoj krivici, najverovatnije ćemo se dogovoriti. Nakon toga imam primedbu na našeg bivšeg zaposlenog, ali to je već sasvim druga priča.

Neko ovde traži probleme…

Kako se rešavaju ekološki problemi u anarho-kapitalističkom društvu?

Svađao sam se sa drugom, on kaže da se ne može tek tako u PRB jednostavno uzeti i podeliti državnu zemlju (koja čini 92%) u homestead, ljudi će je uzeti, poseći svu šumu, prodati u Kinu, a sami otići. Koliko je to realno? Da li će se dogoditi ekološka katastrofa?
Kako se rešavaju ekološki problemi u anarko-kapitalističkom društvu? Čuo sam da postoji nekoliko knjiga na tu temu.

Anonimni Ankap (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00021605 BTC)

Ako bi se u modernoj Rusiji podelila državna zemlja, nakon nekog vremena će onima koji su u tu zemlju investirali dovoljno mnogo i izgradili na njoj profitabilan biznis, pokušati da oduzmu taj biznis. Predviđajući ove očigledne posledice, ljudi će biti zainteresovani da iz dobijene zemlje izvuku što više i što brže, a da manje ili više intenzivno gazdovanje vode samo u veoma skromnim razmerama, ispod radara.

Ako se isto to uradi u Prelepoj Rusiji Budućnosti, gde je već sprovedena sudska reforma, prava vlasništva su zaštićena i postoji nekoliko presedana uspešne zaštite tih prava, onda je to druga stvar. Može se poseći deo šume, prodati drvno u Kinu, za dobijeni novac kupiti opremu za preradu drveta i postepeno razvijati normalan biznis, ne zaboravljajući na sadnju nove šume umesto posečene.

Dakle, optimalna strategija za preduzetnika će zavisiti od njegovog horizonta planiranja, a on je dalji što je veća njegova sigurnost u sutrašnjicu. Sigurnost se pak učvršćuje prisustvom institucija koje štite prava vlasništva.

Sada o ekološkim problemima. Ekologija je skup znanja i tehnologija za organizaciju udobnog životnog okruženja za čoveka. Što će veća biti tražnja na sposobnost plaćanja za takvo okruženje na određenoj teritoriji, to će veća verovatnoća da će vlasnik teritorije radije investirati u povećanje ekološke privlačnosti zemljišta, čak i na štetu biznisa koji se već tu nalazi – jer tražnja za ekologijom omogućava i na njoj pravljenje novca.

Što se tiče emisija, nema suštinske razlike između običnog odlaganja smeća na tuđem zemljištu i, recimo, izbacivanja štetnih materija u vidu dima u atmosferu. Ova aktivnost će nailaziti na otpor komšija, a taj otpor će biti izraženiji što je veća njihova želja da upravo ovde imaju zdravu ekološku situaciju. Da štetnik ima biznis negde na internetu, mogao bi dugo izbegavati odgovornost, ali zemlja ne može da pobegne, to je velika nepomična meta. Zato će onaj ko na sopstveni rizik postavi dimljavu fabričicu koja smeta komšijama, rizikovati da ubrzo ostane bez te fabričice, i shvativši da je jeftinije postaviti filter na dimljenje, učiniće to.

Može se prigovoriti da se u Africi ne pridržavaju ekoloških normi baš najbolje sa strane vlasnika preduzeća. To je zato što tamo nije baš najbolje sa balansom nasilja. Dok je fabriku jeftinije zaštititi od napada nego je remontovati prema poslednjim saznanjima ekološke nauke, vlasnik će ulagati u zaštitu. Ali u odsustvu države, u uslovima prilično stabilne i prilično imućne lokalne zajednice, balans nasilja može biti održan veoma dugo, a to znači da će i sa ekologijom sve biti OK.

Kako će stvari stajati sa ekologijom u slučaju ankapa?

Ekolozi vole da optužuju kapitalizam i biznismene za zagađenje životne sredine i da se zalažu za regulaciju tržišta. A postoje li normalni tržišni ekolozi? Šta je sa realizacijom koncepta održivog razvoja u okviru ankapa?

анонимный вопрос

Dugo sam razmišljala o ovom pitanju, ali mi se ovde sasvim slučajno otvorila prilika da navedem zanimljiv primer tržišnog pristupa ekologiji. Vladimir Zolotarev, poznati kijevski ankap, objavio je prevod članka Hoakima Buke o tržišnom pristupu smanjenju rizika od klimatskih promena.

Ako da se generalizuje, pristup izgleda otprilike ovako. Postoje određeni rizici koji zavise od nekih spoljnih faktora. Ako su to sistemski rizici, informacije o rizikima se mogu agregirati, i tada se pojavljuje mogućnost da se oni osiguraju. Što tržište osiguranja ove vrste rizika postaje šire, to se više novca ulaže u načine njihog smanjenja, jer je svaka osiguravajuća kuća zainteresovana za to da isplaćuje manje odšteta po osiguranjima.

I, u suštini, potpuno je nevažno da li je reč o riziku da postanete nesposobni za rad u starosti, ili o riziku da stradate od uragana uzrokovanog klimatskim promenama zbog emisije ugljen-dioksida. Ako je rizik stvaran, platiće se osiguranje. Ako je izmišljen, osiguranje će se loše prodavati. Osiguranje od siromašne starosti spremni su da kupe veoma mnogi (mnoge države su u 19. i 20. veku to shvatile i monopolizovale penzionu granu). Oni koji se plaše nestabilnosti razvoja, klimatskih promena i erupcije supervolkana Yellowstone, takođe imaju prilično veliku zajednicu.

Zamislite kakav je profit: gomila ljudi se osigurala od nevolja uzrokovanih klimatskim promenama, a onda klimatolozi izađu i dokažu da je to bila lažna teorija i da nema nikakvih rizika od emisije ugljen-dioksida – i svršeno, prikupljeni novac ne moraju da isplaćuju, divno! Mogu izmisliti novu zastrašujuću priču da bi je prodali. Ali glavno je – sve je potpuno dobrovoljno, bez ikakvih poreza. Tako funkcioniše magija ankapa.

Vidite ljude? Pa svakog od njih se može osigurati od toga da Yellowstone počne da erupira upravo tokom ekskurzije!

Poznato je da su ekološke regulative uspele radikalno da poboljšaju čistoću vazduha u Njujorku od 1970-ih. A kako bi to moglo da funkcioniše pod ankapi? Šta će zameniti regulative i kako će se obezbediti čistoća vode i vazduha?

Šta treba raditi da bi se postigao čist vazduh pomoću države? Potrebno je pokrenuti društvenu kampanju, ubeđivati političare da se na ekološkim regulativama može steći i politički kapital i podeliti ne loše velike novce – i na kraju će država nagnuti one koji dimite, smanjujući im prihode, i nagraditi one koji žele čist vazduh. To je, naravno, ako živiš u Njujorku, a ne u gradu Sibaju u Republici Baškortostan.

Šta se dešava sa ekologijom na slobodnom tržištu? Tamo gde postojeće tehnologije znače da ili dimiš i zarađuješ novac, ili ne dimiš i ne zarađuješ apsolutno ništa, ti ćeš dimiti. A oko tebe će živeti oni koji takođe dimite i zarađuju novac, ili su nekako povezani sa vašim poslom. Oni kojima je dim štetan, jednostavno odlaze tamo gde je čistije i tamo grade svoj biznis povezan sa prodajom lepih vidova i čistog vazduha. Tako su, na primer, u SAD u 20. veku dimili Njujork i drugi Detroitovi i Los Anđelezi, dok su ljubitelji zdravog odmora masovno uređivali Floridu, koja se iz zemlje močvara ubrzano pretvarala u zemlju plaža.

Tržište veoma pouzdano primorava ljude na mirno suživotovanje, kada se svako bavi svojim poslom i ne pokušava da silom potiskuje konkurenciju. Kada je država počela aktivno da se bori za čistoću vazduha u gradovima, biznis je pronašao gde da dimi i počeo da se seli u zemlje trećeg sveta, dok je država za to platila pojavom Rđeve zone, odnosno gradova u kojima nije bilo moguće pronaći nijedan drugi manje ili više profitabilan posao osim dimljenja. Naravno, ja veoma pojednostavljujem, i stvar nije bila samo u ekologiji – država je napadala na mnogo frontova.

Naravno, biznis se može kritikovati jer često počinje da rešava probleme tek kako se oni pojave, pa zadatak neko vreme ostaje nerešen. Ali država, sa svojim manijakalno-depresivnim stilom reagovanja, ili tera da plivaš u praznom bazenu, ili zahteva da marširaš po dnu već napunjenog. Ako uvodiš ekološke regulative pre pojave dovoljno jeftinih tehnologija za čišćenje izduvnih gasova, ili ćeš dobiti korupciju, ili ćeš uništiti biznis, pa će gomila ljudi uzalud stradati od siromaštva. Ako, naprotiv, pokušaš centralizovano da ugušiš ekološki protest, gomila ljudi će takođe uzalud stradati od loše ekologije.

Pri tome će biznis na slobodnom tržištu i bez ikakvih državnih regulacija tražiti načine da manje dimi, proizvodi manje otpada, troši manje energije i tako dalje. Prljavo preduzeće se nalazi na periferiji, kvalifikovane radnike tamo je potrebno mamiti dobrim novcem, proizvedenu robu treba prevoziti potrošaču na kraj sveta, smeće takođe treba negde odvesti, i tako dalje. Da je moguće sa uporedivim troškovima proizvoditi isto tako blizu masovnog potrošača, to bi dalo dobru konkurentsku prednost, a to znači da će se morati investirirati u tehnologije koje smanjuju ekološku štetu.

Glavno sredstvo za poboljšanje ekologije je imuć ljudi. Dok su ljudi siromašni, zatvoriće oči na sve što im ometa zadovoljenje najhitnijih potreba. Tek kada postanu bogati, počinju da razmišljaju kako da organizuju udobnu svakodnevicu. Pokušavati da im organizujete svakodnevicu odmah, na njihov račun, ometajući ih da postanu bogati – to je zločin.

Ako ovde živite, to znači da vam je to iz nekog razloga potrebno

Mnogo pitanja i zabrinutosti

Pozdrav. Imam nekoliko briga u vezi sa ankapom (pre, čak i u vezi sa anarhijskim delom). Prvo, da li je anarhija moguća u pojedinačnoj državi (teritoriji)? Da li je bilo takvih slučajeva u istoriji? Koliko dugo je to trajalo? Drugo, ako anarhijski pokret dođe do vlasti u celom svetu, da li se neće desiti da zajednice prerastu u sve poznate države, pa da će stvoriti sopstvenu biti izuzetno teško? Treće, ko će rešavati važna pitanja koja danas rešava država? Ne, ne mislim na puteve. Mislim na novac (ko će vršiti njegovu emisiju?), na emigraciju i imigraciju (da li će postojati sličnosti viznih centara, ko će se time baviti), na osnovna dokumenta (da li će postojati pasoši, ko će se baviti njihovom izdajom?), ko će se baviti ekologijom (često je radi izvlačenja najveće koristi bolje koristiti ekološki štetna sredstva, ona su prosto jeftinija)?

Kiril

Mogućnost anarhije

Već sam više puta pisala o tome da pravo koreni u ljudskim odnosima i definiše se spremnošću da se tolerišu određene ili druge radnje sa strane drugih ljudi. Da li je anarhija moguća na nekoj manje ili više izdvojanoj teritoriji? Da, ako određeni kritični broj stanovnika te teritorije nije nameravan da toleriše „arhiju“, odnosno prisilno upravljanje, oduzimanje resursa pod izgovorom vladinih potreba, i svega ostalog što prati državu.

Da li je bilo takvih slučajeva u istoriji? Prilično su dobro dokumentovana dva prilično dugačka: Irska i Island. I tamo i tamo, umesto države, bilo je ono što bi se sada nazvalo ugovornim jurisdikcijama, gde su ljudi imali izbor kome tačno da se obrate za rešavanje konflikata, i kako tačno da koordiniraju svoje postupke.

Sada je svet postao mnogo globalizovaniji, i da bi se anarhijsko društvo osećalo sigurno, nije neophodno da živi kompaktno na određenoj teritoriji. Iako mnogi iz ličnog iskustva znaju koliko to mnogo pomaže kada te fizički okružuju ljudi sličnog duha, i kada možeš sebi da priuštiš upravo onaj stil života koji preferiraš, znajući da ćeš u okolini naći razumevanje i podršku. Tako da će težnja ka teritorijalnim zajednicama ostati, ali im nema potrebe da teže značajnom geografskom prostirenju, retko će se raditi o razmerama većim od grada.

Preobražaj društva u državu

Da li se bojim da će takvi polis(i) (reč „zajednica“ je izobličena kružnom odgovornošću koja olakšava njeno ugnjetavanje od strane spoljašnjeg agresora, zato bih radije izbegao njenu upotrebu) pretvarati u države? U uslovima globalne informacione povezanosti? U uslovima postojanja ekstrateritorijalnih društava pored teritorijalnih? Znate, to mi je sumnjivo, to je otprilike kao bojati se da će ptice ponovo postati dinosaurusi. Uslovi nisu takvi. Kratka epoha država se završava. (I, nadam se, ne moram dodatno da objašnjavam da je polis uslosno ime, dok će stvarna teritorijalna anarhistička društva samo u maloj meri podsećati na antičke uzore)

Vize

Hoće li neki polis omogućavati pristup strancima samo na poseban poziv? Da, sasvim je moguće. Ko pozove, taj je i odgovoran za pozvanog – to je jednostavan i prirodan mehanizam koji odlično funkcioniše bez ikakve države sa njenim viznim centrima i službenicima koji izdaju dozvole za ulazak.

Privatni novac

Novac u obliku kriptovaluta već sada odlično cirkuliše privatnim putem, ne vidim razlog zašto bi trebalo da prestane to da radi, pošto tehnologije to omogućavaju.

Ekologija

Ekologija je skup znanja i tehnologija koje se primenjuju za transformaciju prirode na način da čoveku u novim uslovima bude što udobnije. Shodno tome, što više ljudi živi na nekoj teritoriji, i što bogatiji žive, to je veća potražnja za ekologijom, a što manje, to je manja. Zato na teritorijama gde niko ne živi, i na koje niko ne polaga pravo, najmanji je zahtev za bilo kakvim ekološkim transformacijama. Tamo može biti bilo koja prašuma, bilo koji kombinat koji dimi nebo, ali tamo gde se pojavi potražnja za ekologijom, biće prirodni rezervat, dobro opremljen park, pogodan travnjak za ležanje na travi, cvet u saksiji ili jednostavno zidovi okrečeni u veselu zelenu boju i mače u aplikaciji na telefonu – u zavisnosti od toga u kojoj meri su elementi žive prirode traženi na konkretnom mestu.

Uslovna zajednica ljubitelja života među zelenilom u savremenom gradu

Kako libertarijanstvo odnosi se prema zaštiti životne sredine? Ako ne bude nekih zabrana na državnom nivou, nećemo li ugroziti izumiranje retke vrste flore i faune?

Anonimno pitanje

Pre svega, naravno, želim da preporučim kratak video Mihaila Svetova, posvećen upravo ovom pitanju.

Glavna misao videa je da je za spasavanje retkih vrsta potrebno slobodno tržište koje omogućava izvlačenje koristi iz njihovog spasavanja. Nažalost, u kratkom monologu nije stala analiza o tome kako prevazići tragediju zajednice, odnosno situaciju kada je privatizacija resursa nemoguća ili nesrazmerno skupa. I upravo da biste razumeli ovo pitanje, preporučujem da pročitate knjigu nobelovke Elinor Ostrom „Upravljanje zajedničkim“`. Tamo je analiziran veliki broj slučajeva kako je bilo moguće, bez državne regulacije, očuvati zajedničku imovinu koja bi, prema svim teorijskim razmatranjima, trebala biti nemilosrdno pokradena.

Ostrom formuliše niz kriterijuma koje je potrebno ispoštovati za efikasno upravljanje zajedničkim resursom:

  1. Krug korisnika zajedničkog resursa je ograničen
  2. Pravila korišćenja se definišu na osnovu karakteristika resursa
  3. Pravila korišćenja su razvili sami korisnici ili uz njihov pristanak
  4. Monitoring poštovanja pravila korišćenja sprovode lica odgovorna korisnicima
  5. Sankcije za kršenje pravila korišćenja imaju graduiran karakter.

Uz poštovanje ovih uslova, zajedničko korišćenje zajedničkog resursa ne dovodi do njegove degradacije. Primetićemo da je i ovde intervencija države direktno kontraindikovana, jer krši najmanje tačke 3 i 4.

Dakle, tržište je zapravo uspelo da reši čak i tragediju zajednice. Živeo tržište!