@SperryUNIVAC, kojeg beskrajno poštujem zbog njegove neverovatne radne etike i veoma širokog spektra interesovanja, pored svih onih knjiga po narudžbini i vojno-tehničke analitike, vodi još i jedan mali kanal (malo veći od mog) čisto za dušu — o novčićima. Ne razumem se previše i ne interesujem se naročito za to koliko je uncija srebra bilo u kom taleru, ali kada je objavio moćan ciklus tekstova „Šta je novac“, tada već nisam mogla a da mu ne posvetim svoju punu pažnju.

U osnovi, tekst predstavlja prepričavanje Graeberove knjige „Dug: 5000 godina istorije“, ali su u nekim stvarima akcenti postavljeni na sopstven način.

Deo 1 — u kojem autor odmah opisuje ekonomiju kao igru sa nultom sumom, ali barem konstatuje da se svi ne pridržavaju ovog drevnog ubeđenja. Takođe, na scenu stupa pojam duga kao moralne obaveze, koja predstavlja osnovu cele ekonomske magije.

Deo 2 — u kojem se ukazuje na to da jak može lako nametnuti slabom takve uslove duga koji nemaju nikakve veze sa pravdom. Uopšte, ideja duga zasniva se na nasilju. Bez mogućnosti da se pozajmljeno silom zahteva, ne postoji ni institut zajmova. Ali ako se tim nasiljem zloupotrebljava, moralna obaveza plaćanja dugova slabi.

Deo 3 — ovde autor nastavlja da prepričava kakva je gadnost taj vaš dug, ali se prvi put ne slaže sa Graeberom i odbija jednoznaczno da osudi samu koncepciju dugovnog novca. Navodi da, pošto je koncepcija duga dovela do pojave države, to je sigurno trebalo doneti korist ljudskim zajednicama pod njenim jarom, bez obzira na to koliko su pojedinci zbog toga patili.

Deo 4 — ovde autor, prateći Graebera, ismeva Adama Smitha i objašnjava da novac nije nastao iz direktne prirodne razmene, već je prvo imao formu dugovnih priznanja za homogenu robu pogodnu za skladištenje, poput žita ili stoke, a novčići od plemenitih metala pojavili su se mnogo kasnije i bili su državni.

Deo 5 — u njemu se opisuju tri tipa ekonomskih odnosa, prema Graeberu: komunizam (unutar malih grupa), razmena (za jednokratne transakcije sa malo poznatim ljudima) i hijerarhija (dug koji je nemoguće isplatiti, što povlači zavisnost). Komunisti se trude da ne dopuste hijerarhiju, ali čim se njihov broj poveća, prelazak je gotovo neizbežan. Tržišta pak stvaraju države kako bi ljudi prodavali svoju robu za bescenik radi plaćanja poreza (teza je namenjena da izazove bes kod svih pristalica žestoke opozicije između države i tržišta).

Deo 6 — ovde autor opisuje da su, pored kreditnog robnog novca, od davnina bili u opticaju i simbolični novci, kojima se procenjivala šteta na imovini, životu i časti, dok je sudar ovih monetarnih sistema doveo do toga da je sistem simboličnog novca gubio. Grubo rečeno, život i čast su postajali roba. Takođe, autor uporno naziva irske bardove skaldovima, ali to su sitnice.

Deo 7 — opisuje se kako je pojava gvožđa demokratizovala rat, masovno nasilje je uništilo sisteme kreditne trgovine, što je dovelo do izuma novčića; novčićima je zgodno plaćati plaćenike, a da bi oni mogli da ih troše, imperije su zahtevale plaćanje poreza u novčićima. Ishod — pokretanje glavnog motora svih antičkih imperija: vojska–robovi–novčići. Ove promene dovele su do revolucija u svesti, zbog čega nam je antičnost danas poznata kao vreme rađanja skoro svih velikih učenja.

Epilog — tempo se naglo ubrzava i u jednoj objavi se prolazi kroz celu istoriju od kraja antičke do kraja gotovine. Do novog skoka vojnih tehnologija, koji je doveo do barutnih imperija, Evropa je ponovo počivala na robno-kreditnom novcu, zatim je ponovo osetila ukus za novčićima, ali je ubrzo ponovo glatko prešla na kreditna priznanja, prvo na plemenite metale, a zatim i potpuno na čist fijat, koji dalje ubrzano prelazi u bezgotovinsku formu, kako bi novčani obrt, prvo, pratio tempo novčanih operacija, a drugo, ambicije država za kontrolu nad ekonomijom. Reč „blockchain“ je izgovorena, a reč „bitcoin“ nije, jer se on ne uklapa u Graeberove koncepcije.

Glupo je osporavati antropološki materijal na kojem Graeber zasniva svoju monetarnu teoriju. Zato bi za pristalice AEP-a bilo mnogo logičnije prihvatiti pogrešnost Mizesove teoreme regresije (današnja potražnja za novcem izvodi se iz jučerašnje, i tako dalje sve do robe koja ima potrošačku vrednost i koja je postala prvi novac), tim više što zbog tog priznanja temelji ekonomske teorije ne raspadaju. Postoje različite funkcije novca — računovodstvena jedinica, očuvanje vrednosti, mogućnost prenosa vrednosti i tako dalje. Nema ničeg čudnog u tome što su u različita vremena različiti narodi praktikovali različite načine realizacije ovih funkcija. Zatim se tokom istorije dogodila konvergencija, i sada različite realizacije ovih funkcija zajednički nazivamo novcem.

Teorema regresije bila je potrebna kao obrazloženje toga da država nije sposobna da stvori kupovnu moć novcu. Pa dobro, odustavimo od ove sumnjive teze: sposobna je, i to itekako. Uzmite grupu od deset ljudi, jedanaestom dajte devet žetona i predložite mu da ih raspodeli među tu desetorku kako god želi, pri čemu ga upozorite da će za mesec dana onaj iz desetorke koji ne pokaže žeton biti ubijen. Žetoni će imati zapanjujuću kupovnu moć. Onaj ko ih raspodeli dobiće ogromnu količinu blaga. A vama će za mesec dana pokazati deset žetona, od kojih će najmanje jedan biti falsifikovan, jer ljudi žele da žive.

Nije toliko važno ko je i kada stvorio prvi novac. Nije toliko važno ko i kojim načinom pokušava da trenutnom novcu pripiše kupovnu moć. Za libertarijanca je važno samo to kako će ljudi upravo uspostavljati svoju interakciju u odsustvu prisile. Ako budu želeli — pružaju će jedni drugima usluge bez precizne fiksacije duga. Ako budu želeli — koristiće robna priznanja ili tokene obezbeđene korpom robe. Ako budu želeli — obratiće se predmetima od retkih materijala ili digitalnim retkim aktivima, kao što je bitkoin. Ili će primenjivati različite načine za različite situacije i različite kontraprijatne strane, kao što je to i bilo u istoriji.

Za kraj, dotaknću se važne Sperryjeve tvrdnje da su, sa tačke gledišta preživljavanja i prosperiteta velikih ljudskih udruženja, pojava države i usavršavanje sredstava državne kontrole nad aktivnostima podanika bili veoma korisni. Ova uverenja imaju pravo na postojanje, međutim, postoji par primedbi.

Kao prvo, subjekt biološke evolucije je, nakon pojave radova Dokinsa, ne vrsta, ne populacija i ne individua — već gen. Slično tome, subjekt kulturne evolucije nije čovečanstvo, ne zajednica i ne čovek — već mem. To što se memovi o moralnoj obavezi vraćanja dugova i o neophodnosti hijerarhija uspešno prenose s generacije na generaciju ne mora nužno uslovljavati prosperitet ljudskih zajednica u kojima su ti memovi široko rasprostranjeni.

Kao drugo, čak i ako polazimo od toga da evolucija uglavnom obezbeđuje povećanje prilagodljivosti populacije trenutnim uslovima, to nipošto ne garantuje da će nekada evolucijskim putem nastala korisna osobina zadržati svoju korisnost u novim uslovima. Od vremena pojave prvih država, uslovi interakcije ljudi su se mnogo promenili, i danas prisustvo države koja kontroliše svakodnevni život ljudi i propoveda o nekom dugu svakog podanika prema njoj više ne izgleda tako bezuslovno korisnim za zajednicu. Podjednako uspešno se to može posmatrati kao neka vrsta atavizma koji je suđen da bude istisnut drugim oblicima ljudske organizacije.