Тег: novac

Graeber, Mises i evolucija

@SperryUNIVAC, kojeg beskrajno poštujem zbog njegove neverovatne radne etike i veoma širokog spektra interesovanja, pored svih onih knjiga po narudžbini i vojno-tehničke analitike, vodi još i jedan mali kanal (malo veći od mog) čisto za dušu — o novčićima. Ne razumem se previše i ne interesujem se naročito za to koliko je uncija srebra bilo u kom taleru, ali kada je objavio moćan ciklus tekstova „Šta je novac“, tada već nisam mogla a da mu ne posvetim svoju punu pažnju.

U osnovi, tekst predstavlja prepričavanje Graeberove knjige „Dug: 5000 godina istorije“, ali su u nekim stvarima akcenti postavljeni na sopstven način.

Deo 1 — u kojem autor odmah opisuje ekonomiju kao igru sa nultom sumom, ali barem konstatuje da se svi ne pridržavaju ovog drevnog ubeđenja. Takođe, na scenu stupa pojam duga kao moralne obaveze, koja predstavlja osnovu cele ekonomske magije.

Deo 2 — u kojem se ukazuje na to da jak može lako nametnuti slabom takve uslove duga koji nemaju nikakve veze sa pravdom. Uopšte, ideja duga zasniva se na nasilju. Bez mogućnosti da se pozajmljeno silom zahteva, ne postoji ni institut zajmova. Ali ako se tim nasiljem zloupotrebljava, moralna obaveza plaćanja dugova slabi.

Deo 3 — ovde autor nastavlja da prepričava kakva je gadnost taj vaš dug, ali se prvi put ne slaže sa Graeberom i odbija jednoznaczno da osudi samu koncepciju dugovnog novca. Navodi da, pošto je koncepcija duga dovela do pojave države, to je sigurno trebalo doneti korist ljudskim zajednicama pod njenim jarom, bez obzira na to koliko su pojedinci zbog toga patili.

Deo 4 — ovde autor, prateći Graebera, ismeva Adama Smitha i objašnjava da novac nije nastao iz direktne prirodne razmene, već je prvo imao formu dugovnih priznanja za homogenu robu pogodnu za skladištenje, poput žita ili stoke, a novčići od plemenitih metala pojavili su se mnogo kasnije i bili su državni.

Deo 5 — u njemu se opisuju tri tipa ekonomskih odnosa, prema Graeberu: komunizam (unutar malih grupa), razmena (za jednokratne transakcije sa malo poznatim ljudima) i hijerarhija (dug koji je nemoguće isplatiti, što povlači zavisnost). Komunisti se trude da ne dopuste hijerarhiju, ali čim se njihov broj poveća, prelazak je gotovo neizbežan. Tržišta pak stvaraju države kako bi ljudi prodavali svoju robu za bescenik radi plaćanja poreza (teza je namenjena da izazove bes kod svih pristalica žestoke opozicije između države i tržišta).

Deo 6 — ovde autor opisuje da su, pored kreditnog robnog novca, od davnina bili u opticaju i simbolični novci, kojima se procenjivala šteta na imovini, životu i časti, dok je sudar ovih monetarnih sistema doveo do toga da je sistem simboličnog novca gubio. Grubo rečeno, život i čast su postajali roba. Takođe, autor uporno naziva irske bardove skaldovima, ali to su sitnice.

Deo 7 — opisuje se kako je pojava gvožđa demokratizovala rat, masovno nasilje je uništilo sisteme kreditne trgovine, što je dovelo do izuma novčića; novčićima je zgodno plaćati plaćenike, a da bi oni mogli da ih troše, imperije su zahtevale plaćanje poreza u novčićima. Ishod — pokretanje glavnog motora svih antičkih imperija: vojska–robovi–novčići. Ove promene dovele su do revolucija u svesti, zbog čega nam je antičnost danas poznata kao vreme rađanja skoro svih velikih učenja.

Epilog — tempo se naglo ubrzava i u jednoj objavi se prolazi kroz celu istoriju od kraja antičke do kraja gotovine. Do novog skoka vojnih tehnologija, koji je doveo do barutnih imperija, Evropa je ponovo počivala na robno-kreditnom novcu, zatim je ponovo osetila ukus za novčićima, ali je ubrzo ponovo glatko prešla na kreditna priznanja, prvo na plemenite metale, a zatim i potpuno na čist fijat, koji dalje ubrzano prelazi u bezgotovinsku formu, kako bi novčani obrt, prvo, pratio tempo novčanih operacija, a drugo, ambicije država za kontrolu nad ekonomijom. Reč „blockchain“ je izgovorena, a reč „bitcoin“ nije, jer se on ne uklapa u Graeberove koncepcije.

Glupo je osporavati antropološki materijal na kojem Graeber zasniva svoju monetarnu teoriju. Zato bi za pristalice AEP-a bilo mnogo logičnije prihvatiti pogrešnost Mizesove teoreme regresije (današnja potražnja za novcem izvodi se iz jučerašnje, i tako dalje sve do robe koja ima potrošačku vrednost i koja je postala prvi novac), tim više što zbog tog priznanja temelji ekonomske teorije ne raspadaju. Postoje različite funkcije novca — računovodstvena jedinica, očuvanje vrednosti, mogućnost prenosa vrednosti i tako dalje. Nema ničeg čudnog u tome što su u različita vremena različiti narodi praktikovali različite načine realizacije ovih funkcija. Zatim se tokom istorije dogodila konvergencija, i sada različite realizacije ovih funkcija zajednički nazivamo novcem.

Teorema regresije bila je potrebna kao obrazloženje toga da država nije sposobna da stvori kupovnu moć novcu. Pa dobro, odustavimo od ove sumnjive teze: sposobna je, i to itekako. Uzmite grupu od deset ljudi, jedanaestom dajte devet žetona i predložite mu da ih raspodeli među tu desetorku kako god želi, pri čemu ga upozorite da će za mesec dana onaj iz desetorke koji ne pokaže žeton biti ubijen. Žetoni će imati zapanjujuću kupovnu moć. Onaj ko ih raspodeli dobiće ogromnu količinu blaga. A vama će za mesec dana pokazati deset žetona, od kojih će najmanje jedan biti falsifikovan, jer ljudi žele da žive.

Nije toliko važno ko je i kada stvorio prvi novac. Nije toliko važno ko i kojim načinom pokušava da trenutnom novcu pripiše kupovnu moć. Za libertarijanca je važno samo to kako će ljudi upravo uspostavljati svoju interakciju u odsustvu prisile. Ako budu želeli — pružaju će jedni drugima usluge bez precizne fiksacije duga. Ako budu želeli — koristiće robna priznanja ili tokene obezbeđene korpom robe. Ako budu želeli — obratiće se predmetima od retkih materijala ili digitalnim retkim aktivima, kao što je bitkoin. Ili će primenjivati različite načine za različite situacije i različite kontraprijatne strane, kao što je to i bilo u istoriji.

Za kraj, dotaknću se važne Sperryjeve tvrdnje da su, sa tačke gledišta preživljavanja i prosperiteta velikih ljudskih udruženja, pojava države i usavršavanje sredstava državne kontrole nad aktivnostima podanika bili veoma korisni. Ova uverenja imaju pravo na postojanje, međutim, postoji par primedbi.

Kao prvo, subjekt biološke evolucije je, nakon pojave radova Dokinsa, ne vrsta, ne populacija i ne individua — već gen. Slično tome, subjekt kulturne evolucije nije čovečanstvo, ne zajednica i ne čovek — već mem. To što se memovi o moralnoj obavezi vraćanja dugova i o neophodnosti hijerarhija uspešno prenose s generacije na generaciju ne mora nužno uslovljavati prosperitet ljudskih zajednica u kojima su ti memovi široko rasprostranjeni.

Kao drugo, čak i ako polazimo od toga da evolucija uglavnom obezbeđuje povećanje prilagodljivosti populacije trenutnim uslovima, to nipošto ne garantuje da će nekada evolucijskim putem nastala korisna osobina zadržati svoju korisnost u novim uslovima. Od vremena pojave prvih država, uslovi interakcije ljudi su se mnogo promenili, i danas prisustvo države koja kontroliše svakodnevni život ljudi i propoveda o nekom dugu svakog podanika prema njoj više ne izgleda tako bezuslovno korisnim za zajednicu. Podjednako uspešno se to može posmatrati kao neka vrsta atavizma koji je suđen da bude istisnut drugim oblicima ljudske organizacije.

Katalaktička teorija novca, kratak osvrt

Dok je ogroman broj čitalaca pratio kako su zaposlene u izbornim komisijama u susednoj Belorusiji izvodile opasne akrobacije na merdevinama i druge podvige u slavu aktuelnog diktatora, u ovoj zemlji se dogodilo zaista važno događaj. Aleksej „Kamendant“ Tereščuk objavio je esej Katalaktička teorija novca. Prema internet merilima, ovo je naravno longread, ali je tekst zapravo dovoljno sažet i, uprkos grubosti izlaganja, rad zaslužuje da ga pročita svako ko se bar malo interesuje za ekonomiju. Iako će, naravno, onima koji nisu upoznati sa Mizesovom novčanom teorijom, čitanje eseja biti prilično teško, jer je to direktan razvoj iste, koji koristi Mizesovu konceptualnu bazu.

Za Mizesa novac predstavlja posebnu kategoriju dobara koja se koriste kao sredstvo indirekne razmene. Ovo dobro stiče svoju vrednost tokom istorijskog procesa koji se može apstraktno pratiti sve do vremena kada je novac bio obična potrošačka roba (tako zvana teorema regresije).

Kamendant generalizuje pojmove indirekne razmene i novca. Indirektnu razmenu on definiše kao međuličnu razmenu, pri kojoj se dobra stiču radi njihove razmenjive vrednosti. Na taj način, novac postaje samo jedno od mogućih dobara koja se koriste za indirektnu razmenu. U čemu je onda njihova suštinska posebnost koja ih razlikuje od drugih dobara? Ili čak ovako: koja svojstva omogućavaju određenom dobru da postane novac?

Kamendant daje definiciju novca u kojoj se zapravo nalazi odgovor na ovo pitanje. Novac su dobra koja se koriste za smanjenje troškova prilikom indirektne razmene. Stvar je upravo u smanjenju troškova. Ako se razmena jednog dobra za drugo vrši direktno sa manjim troškovima nego pri korišćenju bilo kog posredničkog proizvoda, potreba za novcem se ne javlja.

Mises je indirektnu razmenu izvodio strogo iz direktne razmene. Međutim, postoji bogat antropološki materijal koji pokazuje da u primitivnim društvima koja ne koriste novac, ekonomija ipak nije barter. Umesto toga, tamo obično postoje oblici uzajamnih obaveza, što je dovelo do pojave teorije dugovanja o poreklu novca. Kamendat ukazuje na to da je jedini uslov pod kojim bi potražnja za novcem kao takvim mogla nestati – jednakost troškova pri razmeni bilo kojih dobara jedno sa drugim. Međutim, zamisliti takvo društvo je prilično teško, upravo zato takva društva sa čistom barter ekonomijom i ne postoje.

Takođe je prilično interesantan deo eseja posvećen takozvanim funkcijama novca: retkosti, dugotrajnosti, deljivosti i tako dalje. Kamendat ukazuje kakvu ulogu ove funkcije imaju. Iz njegove perspektive, to su samo različiti aspekti uštede pri korišćenju novca. Pri tome, samo deo uštedenih troškova odnosi se na samu razmenu. Ali pored toga, postoji ušteda na troškovima čuvanja, razmene i tako dalje.

Verovatno neću pokušavati da kratko prepričam u jednoj objavi ceo Kamendatov esej, to ispada konfuzno i nerazumljivo. Pročitajte sami.

Moja jedina zamerka tekstu je što je napisan prilično lošim jezikom i zahteva redakciju. Autor tvrdi da je ovo samo deo budućeg traktata o ekonomskoj teoriji, i nadam se da će traktat pre objavljivanja biti pregledan nešto bolje.

Ipak, užasno mi je drago što austrijska ekonomska teorija ostaje živa i razvijajuća, a ne svodi se na prepričavanje traktata iz sredine prošlog veka.

Novac, nastavak diskusije

Zahvalna sam Grigoriju Baženovu za nastavak diskusije o budućnosti novca. Krospostovi na Telegramu su donekle autentičan format vođenja razgovora, ali šta da se radi, specifičnosti platforme.

Potrošačka inflacija u SAD.

Evo mog citata iz naše diskusije u komentarima na Jutjubu:

Ako ljudi sede kod kuće u karantinu, proizvodnja potrošačkih proizvoda i usluga će se pre ili kasnije smanjiti. U međuvremenu, vladama se predlaže da subvenciraju ljudima gubitke u platama, odnosno da će imati novca za odlazak u prodavnicu, ali će se roba tamo pojavljivati u manjoj količini. To znači da će vlada ili regulisati cene, kao što je već najavila u Rusiji, i dobiti deficit, ili ih neće regulisati, i dobiti rast cena.

Nakon nekog vremena čitam u objavi autoritativnog Amerikanaca Dudakova:

Ostvaruju se prognoze ekonomista koji su predviđali da nakon epidemije SAD i druge zapadne zemlje prvi put u poslednjih 40 godina očekuje skok potrošačke inflacije.

Skok cena mesa je išao tamo kao ilustracija, ali problem je mnogo širi. Nisam čitala prognoze ekonomista koje pominje Malek, i svoju prognozu sam napravila na osnovu najjednostavnije logike. Istina, mislila sam da se vlade nalaze pred dilemom – da regulišu cene ili da se pomire sa njihovim rastom. Ispostavilo se da je Tramp posegnuo za trećom opcijom – direktnim direktivnim upravljanjem proizvodnjom.

U svakom slučaju, pretpostavljeni brzi oporavak ekonomije razvijenih zemalja će najverovatnije dovesti do toga da će se i cene privremeno nedovoljno proizvedenih potrošačkih proizvoda vratiti na vrednosti bliske onima pre krize. Tako da u ovom malo principijelnom pitanju ne vidim veliki smisao u dugoj diskusiji.

Uloga bitkoina

Moje prvobitno pitanje Grigoriju glasilo je ovako:

Kako će se ponašati ekonomija u kojoj paralelno, u uporedivim razmerama, cirkuliše novac kreiran u bankarskom sistemu sa delimičnim rezervnim poslovanjem i novac koji ne predviđa delimično rezervno poslovanje?

Nisam ekonomista i bila sam radoznala da saznam mišljenje profesionalaca o tome kako bi izgledalo ponašanje sistema sa predloženim parametrima. Nažalost, umesto odgovora dobila sam uveravanja da je kapitalizacija bitcoina danas premala, volatilnost prevelika, da se ne može koristiti kao novac, da je loša kao zaštitna imovina i tako dalje. Ukratko, pričali su mi o današnjem bitcoinu, a ne o hipotetičkoj situaciji u kojoj je njegova kapitalizacija već dostigla vrednosti uporedive sa novčanom masom svetskih rezervnih valuta, ili barem sa zlatom.

A za sada – da, potpuno se slažem sa tim da je bitcoin volatilniji od zlata, da je to loša zaštitna imovina i da je njegova likvidnost niža od dolara (iako je na svetskom tržištu likvidnost bitcoina daleko veća od ruske rublje). Danas je uloga bitcoina u manjoj meri alat za kratkoročne spekulacije, a u većoj meri alat za dugoročne investicije. Onome ko je kupio bitcoin pre pet godina, nije toliko bitno koliko snažno danas skače kurs, jer je već odavno i čvrsto u plusu. Slično tome, današnjem kupcu nije toliko bitno po kojoj ceni kupuje, ako planira da drži bitcoin barem pet godina. U svakom slučaju će biti u plusu. Ako se Grigorij ne slaže sa ovom tvrdnjom, bilo bi zanimljivo pročitati njegove argumente.

Uostalom, čak i u onoj malo verovatnoj situaciji u kojoj će dugoročni trend valutnog para BTC/USD iz rastućeg postati horizontalan ili čak opadajući, bitcoin zadržava svoj značaj kao digitalni peer-to-peer keš, odnosno vrednost koja se može prenositi iz ruke u ruku putem komunikacionih kanala bez korišćenja nepouzdanih posrednika kao što su državom regulisane banke ili sistemi transfera. Međutim, moje pitanje Grigoriju odnosi se samo na onu hipotetičku situaciju kada su kapitalizacija bitka i obim trgovanja njime već značajno porasli – a ne na današnju sliku koju već i znamo.

Neobavezne obaveze i delimična rezervacija

U zasebnom redu ide post Artema Severskog o tome da je novac anti-roba, i da je davanje kredita iz sopstvenih ušteda neefikasno, jer je mnogo razumnije davati kredite novcem koji se stvara iz vazduha. Ne vidim smisao u zabrani bilo kome da drugima daje neobezbeđene obaveze, sasvim mi je dovoljno da obezbeđene i neobezbeđene obaveze bude nemoguće pomešati, a dalje neka rade tržišni mehanizmi.

Tako, mogu koristiti bitkoine u obračunima, i ako dobijem bitkoinski kredit, to je samo zahvaljujući tome što je kreditor zaista imao te bitke u rukama pre nego što me je ljubazno kreditirao. A mogu izbaciti sopstvene uncap tokene, vezati njihovu cenu za jedan tekst po porudžbini – i prodavati svima koji žele tokenizovane obaveze za kreiranje tekstova u zameni za potrošačka dobra. To će biti neobezbeđena obaveza, ali šta ima veze sa delimičnom rezervom? Delimična rezerva je ako neko kupi stotinu mojih tokena i izda hiljadu svojih, sa obavezom da ih na prvi zahtev zameni za moje.

Franklin gleda na romski fizički bitkoin kao na neobezbeđenu obavezu

Tri kratka najava

Nedavno sam objavila izborku zanimljivih kanala u okruženju libertarijanizma, i među njima je bio kanal Artema Severskog Život sa drugima. Posebno sam preporučila da pogledate niz objava o monetarnoj politici, ali može biti nezgodno pretraživati istoriju Telegram kanala. Srećom, autor je bio toliko ljubazan da je te objave spojio u jedan članak i postavio na sajt. Uz to, možete prošetati po sajtu, tamo takođe ima nešto zanimljivo, na primer, članak o klasičnom liberalizmu i libertarijanizmu onog istog Erika Maka, čiju knjigu sada prevodimo.

Kanal Libertarian Band, gde pišem scenarije za seriju edukativnih video snimaka, otvorio je posebnu novinsku rubriku i danas je objavio pilot izdanje sa novom harizmatičnom voditeljkom. Ne ustručite se da napišete u komentarima šta mislite o načinu prezentacije materijala, kako biste pomogli u njenom poboljšanju.

Takođe sam objavila nacrte prevoda pet novih poglavlja Praktične anarhije Stefana Molinjua. Ovim mi je potpuno nestao budžet za podsticaj volontera, tako da mislim da će proces dolaska nacrta sada zastati, i moći ću mirno da se bavim uređivanjem onoga što je već poslato. U svakom slučaju, možete poslati još novca, i volonteri će se pokrenuti. Podsećam na novčanik za finansiranje projekta prevoda: 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo

Mnogo pitanja i zabrinutosti

Pozdrav. Imam nekoliko briga u vezi sa ankapom (pre, čak i u vezi sa anarhijskim delom). Prvo, da li je anarhija moguća u pojedinačnoj državi (teritoriji)? Da li je bilo takvih slučajeva u istoriji? Koliko dugo je to trajalo? Drugo, ako anarhijski pokret dođe do vlasti u celom svetu, da li se neće desiti da zajednice prerastu u sve poznate države, pa da će stvoriti sopstvenu biti izuzetno teško? Treće, ko će rešavati važna pitanja koja danas rešava država? Ne, ne mislim na puteve. Mislim na novac (ko će vršiti njegovu emisiju?), na emigraciju i imigraciju (da li će postojati sličnosti viznih centara, ko će se time baviti), na osnovna dokumenta (da li će postojati pasoši, ko će se baviti njihovom izdajom?), ko će se baviti ekologijom (često je radi izvlačenja najveće koristi bolje koristiti ekološki štetna sredstva, ona su prosto jeftinija)?

Kiril

Mogućnost anarhije

Već sam više puta pisala o tome da pravo koreni u ljudskim odnosima i definiše se spremnošću da se tolerišu određene ili druge radnje sa strane drugih ljudi. Da li je anarhija moguća na nekoj manje ili više izdvojanoj teritoriji? Da, ako određeni kritični broj stanovnika te teritorije nije nameravan da toleriše „arhiju“, odnosno prisilno upravljanje, oduzimanje resursa pod izgovorom vladinih potreba, i svega ostalog što prati državu.

Da li je bilo takvih slučajeva u istoriji? Prilično su dobro dokumentovana dva prilično dugačka: Irska i Island. I tamo i tamo, umesto države, bilo je ono što bi se sada nazvalo ugovornim jurisdikcijama, gde su ljudi imali izbor kome tačno da se obrate za rešavanje konflikata, i kako tačno da koordiniraju svoje postupke.

Sada je svet postao mnogo globalizovaniji, i da bi se anarhijsko društvo osećalo sigurno, nije neophodno da živi kompaktno na određenoj teritoriji. Iako mnogi iz ličnog iskustva znaju koliko to mnogo pomaže kada te fizički okružuju ljudi sličnog duha, i kada možeš sebi da priuštiš upravo onaj stil života koji preferiraš, znajući da ćeš u okolini naći razumevanje i podršku. Tako da će težnja ka teritorijalnim zajednicama ostati, ali im nema potrebe da teže značajnom geografskom prostirenju, retko će se raditi o razmerama većim od grada.

Preobražaj društva u državu

Da li se bojim da će takvi polis(i) (reč „zajednica“ je izobličena kružnom odgovornošću koja olakšava njeno ugnjetavanje od strane spoljašnjeg agresora, zato bih radije izbegao njenu upotrebu) pretvarati u države? U uslovima globalne informacione povezanosti? U uslovima postojanja ekstrateritorijalnih društava pored teritorijalnih? Znate, to mi je sumnjivo, to je otprilike kao bojati se da će ptice ponovo postati dinosaurusi. Uslovi nisu takvi. Kratka epoha država se završava. (I, nadam se, ne moram dodatno da objašnjavam da je polis uslosno ime, dok će stvarna teritorijalna anarhistička društva samo u maloj meri podsećati na antičke uzore)

Vize

Hoće li neki polis omogućavati pristup strancima samo na poseban poziv? Da, sasvim je moguće. Ko pozove, taj je i odgovoran za pozvanog – to je jednostavan i prirodan mehanizam koji odlično funkcioniše bez ikakve države sa njenim viznim centrima i službenicima koji izdaju dozvole za ulazak.

Privatni novac

Novac u obliku kriptovaluta već sada odlično cirkuliše privatnim putem, ne vidim razlog zašto bi trebalo da prestane to da radi, pošto tehnologije to omogućavaju.

Ekologija

Ekologija je skup znanja i tehnologija koje se primenjuju za transformaciju prirode na način da čoveku u novim uslovima bude što udobnije. Shodno tome, što više ljudi živi na nekoj teritoriji, i što bogatiji žive, to je veća potražnja za ekologijom, a što manje, to je manja. Zato na teritorijama gde niko ne živi, i na koje niko ne polaga pravo, najmanji je zahtev za bilo kakvim ekološkim transformacijama. Tamo može biti bilo koja prašuma, bilo koji kombinat koji dimi nebo, ali tamo gde se pojavi potražnja za ekologijom, biće prirodni rezervat, dobro opremljen park, pogodan travnjak za ležanje na travi, cvet u saksiji ili jednostavno zidovi okrečeni u veselu zelenu boju i mače u aplikaciji na telefonu – u zavisnosti od toga u kojoj meri su elementi žive prirode traženi na konkretnom mestu.

Uslovna zajednica ljubitelja života među zelenilom u savremenom gradu

Da li će uz ankap postojati neka zaštita od tih samih piramida i drugih varijanti „naebiznesa“?

Nedavno iskustvo „Cashbery-ja“ pokazuje da institut reputacije ovde ne funkcioniše baš najbolje, i ljudi, uprkos očiglednim činjenicama, nastavljaju da šalju tamo novac.

anonimno pitanje

Pozvaću se na klasika. Sergej Mavrodi je, lansirajući još jedno svoje delo, detaljno objašnjavao da je postojeći novac finansijska piramida, i da je ono što on radi zapravo ista takva piramida, samo bolja, jer donosi veći procenat. Tako da se ne može reći da oni koji ulažu u hajpuve (High Yield Investment Project) nisu upoznati sa tim. Naprotiv, postoji prilično širok krug ljudi koji se uzbuđeno bave svime tim, pretražujući mrežu u potrazi za novim piramidama, kako bi ušli u njih što ranije i успеli da izađu pre nego što dođe do skema. Odmah zatim počinju da se grade mreže referala, nakon nekog vremena dolaze prvi radosni odgovori onih koji su uspeli da povrate depozit, a nakon još nekog vremena sve to se završi, i ljudi traže nešto novo.

Kockanje je super, ono ljudima donosi radost i osećaj ispunjenosti života. Tržište uvek odlučuje o kockanju, ono prolazi kroz asfalt čak i u situaciji potpunog i bezuslovnog zabrane. Jednostavno ih ne treba ometati, neka mirno konkurišu sa drugim vidovima skupog slobodnog vremena. Sva ova razmatranja u punoj meri se odnose i na takvu vrstu kockanja kao što su finansijske piramide ili lutrije.

Vratimo se na ankap. Emisija hartija od vrednosti, tokena, dugovanja, lutrijskih listića – nije nikako regulisana. To znači da za razne hajpuve postoji potpuna sloboda. Oni kojima je upravo to potrebno, ne trebaju im nikakve zaštite, oni su ionako svesni da je to visok rizik. Pitanje se, dakle, svodi na to kako će se situacija promeniti u ankapu, u poređenju sa trenutnim stanjem, za slučaj „čovek traži pouzdani investicioni instrument i pokušava da ne naleti na hajpu“.

Znate, u smislu instrumenata pomoću kojih se jedni investicioni proizvodi razlikuju od drugih, promeniće se malo toga. Takođe će biti potrebno pažljivo proučavati svaku ponudu, uključiti logiku, istražiti tu čuvenu reputaciju i tako dalje. Možda će tržište odlučiti umesto mnogih rejting agencija, uključujući i one koje rade po porudžbini, a možda ljudi neće biti spremni da plaćaju za takve stvari, pa će morati samostalno da prikuplja sve informacije.

Ali najglasniji znak koji govori investitoru da ovde ne treba ulaziti, to je naravno, referalni program. Ako projekat plaća za privlačenje klijenata, verovatnoća da to nije piramida nije nula, ali pošto tražite upravo investicioni projekat, zašto vam uopšte treba ta stvar gde se glavna dobit očekuje od privlačenja novih ljudi, a ne od samih investicija. Pošaljite agitatora u šupak i tražite nešto drugo.