Тег: osiguranje

Bezbednost transakcija – to je lako i bez silovnog kontrole!

Voluntarist, Bitarh

Jednom smo već razmatrali temu osiguranja transakcija. Ova metoda je odlično primenljiva u pitanju garantovanja bezbednosti transakcije i nadoknade štete u slučaju kršenja dogovora od strane jedne od strana. Potreba za pribegavanjem nasilju i silnim merama prinude pritom prestaje, odnosno ovaj koncept je potpuno realizibilan u odsustvu državnog monopola na primenu prava, kao i bilo kakvih policijskih i silnih organa. Pored toga, on je kompatibilan sa konceptom reputacionih institucija, što stvara dodatne scenarije njegove primene. Čak se i sada aktivno koristi u velikim transakcijama i u oblasti kreditiranja. Međutim, ponekad se izražavaju sumnje o njegovoj primenljivosti u malim, svakodnevnim transakcijama.

Da bismo ih raspršili, pomoći će nam način na koji sada funkcioniše osiguranje od nezgode. Sigurno ste bili u situaciji kada vam je prilikom kupovine karte za autobus, voz ili avion ponuđeno da uzmete osiguranje. Takođe se osiguranje nudi prilikom iznajmljivanja transporta putem mobilne aplikacije, čak i ako je to samo neki bicikl ili trotinet. Obično iznos takvog osiguranja iznosi svega nekoliko desetina rubalja, dok kompenzacija u slučaju osiguranog događaja dostiže desetine i stotine hiljada.

Vidite kako je sve lako? Za pružaoca rizičnih usluga nema nikakve težine u tome da zaključi ugovor sa osiguravajućom kućom i doda mogućnost uzimanja osiguranja od nezgode za svoje klijente. Njemu je to čak i isplativo, jer može ostvariti dodatni profit od osiguravajuće kuće za realizaciju njenih usluga. A u slučaju istog tog iznajmljivanja transporta, ova stvar je pojednostavljena do jednog klika u mobilnoj aplikaciji. A pošto se ova vrsta osiguranja tako lako realizuje, nema nikakvog problema da se jednostavno učini i osiguranje transakcija.

Strane potpisuju ugovor, nakon čega se on učitava u aplikaciju osiguravajuće kuće (a možda se i odmah u njoj zaključi). Zatim aplikacija izračunava stopu osiguravajuće premije i učesnici ugovora je uplaćuju. To je sve. Ako neka od strana na kraju prekrši dogovor, a druga strana dostavi osiguravajućoj kući dokaze o prekršaju, njoj će pripasti osigurana isplata, koja bi trebalo da bude dovoljna za pokrivanje nanete štete. Prekršilac dogovora, naravno, neće ostati nekažnjen ako se uz to koriste reputacione institucije. On će jednostavno biti внесен na crne liste sve dok ne prizna krivicu i ne pristane na saradnju.

Čak je i u slučaju najobičnijih kupovina ovaj koncept primenljiv. Na terminalu samouslužnog kasa, pritiskom na odgovarajući taster, ili tražeći od prodavca, moglo bi se takođe uzeti osiguranje. Ako se proizvod ispostavi kao neupotrebljiv, neispravan, a naročito ako nanese štetu kupcu, i pritom prodavac bude negirao svoju krivicu, pojaviće se mogućnost da se šteta kompenzuje putem ovog osiguranja (a sam prodavac će, naravno, snositi reputacionu kaznu). Kako bi privukli kupce, prodavci bi mogli dodati funkciju osiguranja i otvoreno objavljivati podatke o tome sa kojim osiguravajućim kućama sarađuju. A onih prodavaca koji ne žele da osiguraju svoju prodaju, kupci mogu jednostavno zaobilaziti kao nesigurne agente.

Neko može kritikovati ovu ideju ukazujući na to da će kupci sada morati više da plate za proizvode, i da će generalno sve transakcije postati skuplje. Samo što se to dešava upravo sada. Zbog PDV-a, akciza, carina, licenci i poreskog opterećenja preduzetnika, više od polovine vrednosti robe i tako već čine doprinosi državi, uključujući i održavanje ogromnih, organizaciono krajnje neefikasnih državnih sudskih i policijskih sistema. Osiguranje transakcija je pak jeftinije i efikasnije rešenje. Ponekad osiguravajuće premije, tamo gde se sada primenjuju, iznose čak manje od jedan procenat iznosa transakcije ili potencijalne osigurane isplate. Dakle, to je daleko bolje rešenje nego državna birokratija i silni kontrola plaćeni porezima.

Diskusija oko opasnih psihopata

Post o opasnim psihopatima izazvao je iznenađujuće živu diskusiju, kao i uporediv broj lajkova i dislajkova, što znači da postoji šta da se diskutuje.

Prvo, kod mnogih je izazvala sumnju ideja da će se osiguravajuće kuće suočiti sa zahtevom klijenata za lečenje nevremenih prestupnika, umesto da ih upucaju, rastave na organe, daju svinjama za hranu ili izbace (gde?)

Zaista, to je samo pretpostavka, ekstrapolacija trenutnog trenda humanizacije, kao i trenutnog trenda sve potpunijeg razumevanja principa rada svesti i uzroka psihičkih poremećaja. Stoga pretpostavljam da će ovo lečenje postajati sve jeftinije i pouzdanije. Na taj način, opasni psihi će u većini slučajeva dobiti lečenje pre nego što dođe do tragedije, i samo u retkim situacijama, kada zamućenje razuma ostane neprimećeno i dovede do ubistva, govoriće se o lečenju post factum – a nakon uspešnog lečenja moći će se pokrenuti razgovor o materijalnoj kompenzaciji. Dugoročno gledano, ovakav pristup je za osiguravajuće kuće sasvim profitabilan.

Drugo, naravno, računon na to da će, prilikom napada bilo koga, uključujući i psihote, na bilo koga, on biti zaustavljen silom oružja, a zatim će mu se izlečiti i rupe u telu i mozak, nakon čega će mu biti dostavljen račun. Dakle, opšta pripravnost ankap zajednice, gde su ljudi spremni da lično brane svoju slobodu i svoju imovinu, takođe bi trebalo da doprinese smanjenju značaja podignutog problema nasilja od strane ludih.

Treće, rasprave je izazvalo pitanje ko garantuje da osiguravajuće kuće neće početi preventivno da leče od psihičkih poremećaja zdrave ljude. Jasno je da koreni pitanja izrastaju iz prakse kaznene psihijatrije od strane države. Zašto je to državi potrebno? Zato da podanicima ne bi dosađale misli i radi prinudnog raskida socijalnog ugovora sa vladajućim režimom. Zašto je to osiguravajućim kućama potrebno? Ko zna dođavola. Primena prinudnog lečenja na sopstvene klijente – rizična je od tužbi, ako je klijent bio zdrav. Primena prinudnog lečenja na tuđe klijente – veoma čudan oblik altruizma, i svakako rizična od tužbi, ako je osoba bila zdrava. Prinudno lečenje osiguranih koji nisu osigurani – može se pokazati kao korisna preventivna mera kako se ne bi čekalo da počnu da napadaju klijente. Ovde treba izračunati dobit/gubitak. Ali ni ovde prinudno lečenje zdravih ne donosi nikakvu korist.

U svakom slučaju, tema će u kinematografiji još neko vreme opstati

O opasnim ludacima

Imamo psihijatrijske bolnice i zatvore visokog stepena čuvanja.

Njihovi „klijenti“ nas podsećaju da postoje sasvim stvarni psihopate, manijake, serijske ubice i druge problematične ličnosti. I većina njih uopšte nisu Deksteri i Hanibali Lektori, i ne deluju u skladu sa opštim dobrobitima. I, s obzirom na specifičnost procesa koji se dešavaju u njihovim mozgovima, ne postoji nikakav razumljiv način da ih ubedimo dokazima ili argumentima.

Čime bi im ostracizam mogao pomoći?

Kako će izgledati sistem pronalaženja i uništavanja ili izolacije takvih „Džekovih Po(\t)kidajaca“? Ako je u pitanju izolacija, a ne uništenje, onda od čijeg novca i tuđim snagama?

анонимный вопрос

Ljudi cene bezbednost i spremni su da plate za nju. Neadekvatni agresori ne predstavljaju samo opasnost, već zbog svoje vidljive iracionalnosti ta opasnost deluje još ozbiljnije nego da su ljudi uključili hladan razum osiguravajućeg agenta. Ovde važe isti razlozi zbog kojih se ljudi više plaše terorističkih napada nego saobraćajnih nesreća, iako je smrtnost kod poslednjih mnogo veća.

Najočigledniji tržišni agent koji bi mogao da pruži takvu uslugu su, naravno, osiguravajuća društva. Ona prikupljaju premije dok je klijent bezbedan i isplaćuju odštetu u slučaju osiguranja. Dakle, ako pretpostavimo da osiguravajuća društva deluju savesno i ne varaju klijente, onda je u njihovom interesu da doprinesu maksimalnoj bezbednosti klijenata.

Ali bezbednost od manijaka može se obezbediti na različite načine, a to već određuju društvene norme. Klijenti mogu želeti bezbednost od čopora lutajućih pasa, ali kategorički protestovati protiv njihovog masovnog istrebljenja, tako da će oni koji prihvate da zadovolje tu kapricu morati da uzmu u obzir odgovarajuće ograničenje u sredstvima.

Slično tome, obična empatija više ne dozvoljava našem bogatom i blagostojnom društvu (a u ankapu će se pretpostavlja se pokazati još bogatijim i blagostojnijim) da zahteva bezbednost od divljih psihopata kroz njihovo istrebljenje; više je reč o lečenju. Ponovo, psihičko poremećaj može biti stečen, na primer kao rezultat traume, a pre toga je osoba mogla biti sasvim ugledan klijent nekog od osiguravajućih društava. Dakle, očigledan pravac razmišljanja u našem slučaju biće istraživanje načina lečenja.

Koliko će to koštati? Sitne pare. Nisam uzalud pomenula poređenje terorističkih napada i saobraćajnih nesreća. Na sprečavanje terorističkih napada troši se nesrazmerno mnogo. Isto tako će divlji psihopate dobiti nesrazmerno mnogo pažnje, iako je njihov broj potpuno zanemarljiv. Naravno, ako je osoba sa psihičkim problemima imala polisu osiguranja, dobiće kvalitetnije i skuplje lečenje, ali čak i ako polisa nije postojala, ipak će se pokušati da je vrate u normalu, i to sasvim humanim metodama.