Jednom smo već razmatrali temu osiguranja transakcija. Ova metoda je odlično primenljiva u pitanju garantovanja bezbednosti transakcije i nadoknade štete u slučaju kršenja dogovora od strane jedne od strana. Potreba za pribegavanjem nasilju i silnim merama prinude pritom prestaje, odnosno ovaj koncept je potpuno realizibilan u odsustvu državnog monopola na primenu prava, kao i bilo kakvih policijskih i silnih organa. Pored toga, on je kompatibilan sa konceptom reputacionih institucija, što stvara dodatne scenarije njegove primene. Čak se i sada aktivno koristi u velikim transakcijama i u oblasti kreditiranja. Međutim, ponekad se izražavaju sumnje o njegovoj primenljivosti u malim, svakodnevnim transakcijama.
Da bismo ih raspršili, pomoći će nam način na koji sada funkcioniše osiguranje od nezgode. Sigurno ste bili u situaciji kada vam je prilikom kupovine karte za autobus, voz ili avion ponuđeno da uzmete osiguranje. Takođe se osiguranje nudi prilikom iznajmljivanja transporta putem mobilne aplikacije, čak i ako je to samo neki bicikl ili trotinet. Obično iznos takvog osiguranja iznosi svega nekoliko desetina rubalja, dok kompenzacija u slučaju osiguranog događaja dostiže desetine i stotine hiljada.
Vidite kako je sve lako? Za pružaoca rizičnih usluga nema nikakve težine u tome da zaključi ugovor sa osiguravajućom kućom i doda mogućnost uzimanja osiguranja od nezgode za svoje klijente. Njemu je to čak i isplativo, jer može ostvariti dodatni profit od osiguravajuće kuće za realizaciju njenih usluga. A u slučaju istog tog iznajmljivanja transporta, ova stvar je pojednostavljena do jednog klika u mobilnoj aplikaciji. A pošto se ova vrsta osiguranja tako lako realizuje, nema nikakvog problema da se jednostavno učini i osiguranje transakcija.
Strane potpisuju ugovor, nakon čega se on učitava u aplikaciju osiguravajuće kuće (a možda se i odmah u njoj zaključi). Zatim aplikacija izračunava stopu osiguravajuće premije i učesnici ugovora je uplaćuju. To je sve. Ako neka od strana na kraju prekrši dogovor, a druga strana dostavi osiguravajućoj kući dokaze o prekršaju, njoj će pripasti osigurana isplata, koja bi trebalo da bude dovoljna za pokrivanje nanete štete. Prekršilac dogovora, naravno, neće ostati nekažnjen ako se uz to koriste reputacione institucije. On će jednostavno biti внесен na crne liste sve dok ne prizna krivicu i ne pristane na saradnju.
Čak je i u slučaju najobičnijih kupovina ovaj koncept primenljiv. Na terminalu samouslužnog kasa, pritiskom na odgovarajući taster, ili tražeći od prodavca, moglo bi se takođe uzeti osiguranje. Ako se proizvod ispostavi kao neupotrebljiv, neispravan, a naročito ako nanese štetu kupcu, i pritom prodavac bude negirao svoju krivicu, pojaviće se mogućnost da se šteta kompenzuje putem ovog osiguranja (a sam prodavac će, naravno, snositi reputacionu kaznu). Kako bi privukli kupce, prodavci bi mogli dodati funkciju osiguranja i otvoreno objavljivati podatke o tome sa kojim osiguravajućim kućama sarađuju. A onih prodavaca koji ne žele da osiguraju svoju prodaju, kupci mogu jednostavno zaobilaziti kao nesigurne agente.
Neko može kritikovati ovu ideju ukazujući na to da će kupci sada morati više da plate za proizvode, i da će generalno sve transakcije postati skuplje. Samo što se to dešava upravo sada. Zbog PDV-a, akciza, carina, licenci i poreskog opterećenja preduzetnika, više od polovine vrednosti robe i tako već čine doprinosi državi, uključujući i održavanje ogromnih, organizaciono krajnje neefikasnih državnih sudskih i policijskih sistema. Osiguranje transakcija je pak jeftinije i efikasnije rešenje. Ponekad osiguravajuće premije, tamo gde se sada primenjuju, iznose čak manje od jedan procenat iznosa transakcije ili potencijalne osigurane isplate. Dakle, to je daleko bolje rešenje nego državna birokratija i silni kontrola plaćeni porezima.
U komentarima na Telegramu sasvim su pravedno istaknuli nekoliko stavki.
Prvo, klasično individualno osiguranje uvek se zasniva na statistici i verovatnoći, pa će se primenjivati pre svega tamo gde su transakcije tipične, a rizici dovoljno slučajni. Prilično je teško zamisliti, recimo, osiguranje banke od namernog neotplaćivanja kredita od strane kreditora, uz zabranu osiguravajućoj kući da izvrši prinudnu naplatu tog istog kredita. Da se takva usluga osiguranja pružala, zaposleni u banci bi imali prilično jak iskušenje da organizuju šemu davanja nenamenskih kredita firmama „lažnim kompanijama“ za mito, a zatim da banka dobije osiguranje kada taj kredit ne bude vraćen.
Drugo, primena escrow računa se obično nameće učesnicima transakcije od strane vlasnika platforme koji postavlja pravila trgovine. Ako transakcije prolaze bez posrednika, upotreba escrow šeme je malo verovatna, naročito ako se predviđa dugotrajno zamrzavanje sredstava, kao što je slučaj sa ugovorima o participativnoj izgradnji.
Treće, podsetili su me na moju godinu staru objavu o, iznenada, juvenilnom pravosuđu, gde sam navela određene poteškoće sa osiguranjem odgovornosti.
U vezi sa tim želim da pomenem još jedan praktičan način za smanjenje rizika neispunjavanja ugovora, koji nije povezan sa nasilnim prisiljavanjem. To su oni stari, dobri osiguravajući krugovi, odnosno drevna arhaična kolektivna odgovornost. U stara vremena, za čoveka je odgovarala cela njegova porodica, pleme, klan, zajednica – kraće rečeno, grupa rođaka i, eventualno, komšija. Zbog toga nije bilo potrebe previše brinuti o ličnoj reputaciji, već se o čoveku sudilo na osnovu toga odakle potiče.
Naravno, u društvu bez države nema potrebe da se nužno obnavlja zajedničko postojanje, iako će faktor pripadnosti osiguravajućem krugu biti težak razlog za grupisanje na taj način. Druga stvar je što danas zaista nema potrebe da se organizujemo baš po rodočlanstvu, jer danas ulogu roda igraju prijatelji i srodne mislioci. Ali ja sada želim da diskutujem ne o grupama po interesima, već o tome na koji još način se mogu smanjiti rizici u poslovima.
Preduzetnici koji žele da steknu poverenje potencijalnih ugovornih strana mogu formirati udruženja. Prijem u takvo udruženje može se vršiti po različitim kriterijumima. Neko će biti primljen zbog već utvrđenog dobrog imena. Neko zbog obećanja da će voditi posao besprekorno pošteno i uz veliki depozit. Neko pod garancijom uvaženih članova udruženja. Za spoljne ugovorne strane, udruženje nastupa kao grupni garant za poslove svojih članova.
Svaki član udruženja, sa jedne strane, zainteresovan je za rast njegovog broja, jer to znači da u slučaju nastupa kolektivne odgovornosti gubici svakog od članova udruženja smanjuju. Sa druge strane, svaki je zainteresovan za to da u udruženje ulaze samo pošteni i pouzdani preduzetnici koji osiguravaju druge, a ne koji parazitiraju na kolektivu. Udruženje će pokriti troškove od raskida ugovora ne samo po klasičnim osiguravajućim slučajevima, već i u slučaju više sile, pa čak i ako se ispostavi da je član udruženja prevarant. Ali, naravno, u poslednjem slučaju to će za takvog preduzetnika značiti crnu listu.
Na kraju, napomenut ću da dokazana opštepoznata nepoštenost preduzetnika nipošto ne znači da će on umreti u kanalu jer mu niko ništa neće prodati i niko ga nigde neće zaposliti. Jednostavno mu neće verovati na reč, i sve transakcije za njega će se odvijati po principu „novac unapred“.
Bilo kakvi pokušaji da se bezdržavno društvo predstavi kao nešto totalno kanibalističko podrazumevaju ili neverovatnu oskudicu resursa zbog kojih ljudi moraju da grickaju jedni drugima grla, ili posttotalitarni sindrom potpune međusobne neverice. Naravno, postepeno odumiranje nenasilnih praksi uopšte, a države posebno, ne može biti praćeno takvim katastrofalnim simptomima.
Tema nenasilnih alata za sprovođenje mera prema kršiteljima dogovora je više puta ranije bila pokretana od strane nas. Obično se u takvom slučaju govori o reputacionim institucijama i ostracizmu, ali pored toga, posebno zanimljiv je slučaj finansijskih alata koji omogućavaju unapred određivanje mehanizama pokrivanja štete nanete usled kršenja dogovora. I prilično univerzalan alat ovog tipa možemo nazvati osiguranje transakcija.
Da bismo vam demonstrirali šta se podrazumeva pod osiguranjem transakcija, pogledajmo primer već postojeće primene ove prakse. Ona se aktivno koristi pri kreditiranju, naročito ako se radi o velikim kreditima ili hipotekama. Suština je u tome da osoba koja uzima sredstva na zajam takođe potpisuje ugovor o osiguranju, prema kojem se obavezuje da dodatno plaća premiju osiguranja, obično u iznosu određenog procenta od preostalog duga. Ovaj procenat je mali, obično njegova vrednost retko prelazi 1%, a u slučaju hipoteke se može pronaći čak i stopa premije osiguranja od svega 0,25% od preostalog duga.
Zašto je to neophodno? Ako osoba ispostavi nesposobnost da otplaćuje kredit, ili ga je uopšte uzela samo sa ciljem krađe kreditnih sredstava bez namere da ih vrati, ta sredstva se pokrivaju putem osiguranja. S obzirom na to da zapravo ne postoji toliko veliki procenat ljudi koji zaista krše uslove ugovora, sredstava prikupljenih putem uplatnih premija sasvim je dovoljno da se pokrije šteta uzrokovana malim procentom prevaranata.
Po mom mišljenju, osiguravanje transakcija ima ogroman potencijal. Ovaj koncept bi se mogao primeniti na širok spektar transakcija u principu. Strane bi prilikom vršenja bilo koje transakcije mogle da zaključe ugovor sa osiguravajućom kućom i uplaćuju određeni mali procenat od iznosa transakcije u osiguravajući fond. Ako jedna od strana prekrši uslove transakcije, osiguravajuća kuća u kojoj je osiguranje zaključeno nadoknađuje štetu pogođenoj strani.
Ova metoda se takođe može kombinovati sa drugim vidovima nesankcionisanih kazni, na primer sa istim ostrakizmom. Prekršilac ugovora će, naravno, dospeti na crne liste, naročito u čemu je zainteresovana osiguravajuća kuća kojoj je morala potrošiti sredstva iz svog fonda za nadoknadu štete. Život prekršioca će biti veoma otežan, mnogi će mu odbijati sklapanje poslova ili će mu nuditi manje povoljne uslove u kojima će biti uračunat rizik da ova osoba može da izvede prevaru. Ali, naravno, on može izaći iz ove situacije ako ipak pristane na saradnju i učini ustupke prema onima koji su пострадали od njegovog prekršaja. Naravno, on možda trenutno nema mogućnost da nadoknadi nanetu štetu, međutim, u takvoj situaciji strane se obično dogovaraju oko pristupačnijih uslova ispunjenja obaveza. U kreditnoj sferi dobar primer je procedura restrukturiranja duga, kada se isplate po njemu pomeraju u budućnost, razvlače vremenski, zbog čega se smanjuje iznos rata, pa čak i potpuno otpisuje deo kamatne stope ili samog duga. Na kraju krajeva, svim stranama je isplativo bar neko rešenje problema, nego potpuno odsustvo istog.
Reputacioni instituti se takođe mogu na drugačiji način kombinovati sa osiguranjem transakcija. Ako je neko poznat po svojoj poštenosti, a iza sebe ima mnoštvo transakcija koje nije prekršio, mogu mu biti ponuđene niže insurance premije, pa čak i njihovo potpuno odsustvo. Ako je pak neko poznati prekršitelj ili nepouzdan agent, sa njim se transakcije mogu zaključiti samo pod uslovom plaćanja viših insurance premija. Na taj način ljudima postaje isplativo da ne krše dogovore, jer će upravo na prekršitelje biti prebačen doprinos osiguravajućem fondu.
Post o opasnim psihopatima izazvao je iznenađujuće živu diskusiju, kao i uporediv broj lajkova i dislajkova, što znači da postoji šta da se diskutuje.
Prvo, kod mnogih je izazvala sumnju ideja da će se osiguravajuće kuće suočiti sa zahtevom klijenata za lečenje nevremenih prestupnika, umesto da ih upucaju, rastave na organe, daju svinjama za hranu ili izbace (gde?)
Zaista, to je samo pretpostavka, ekstrapolacija trenutnog trenda humanizacije, kao i trenutnog trenda sve potpunijeg razumevanja principa rada svesti i uzroka psihičkih poremećaja. Stoga pretpostavljam da će ovo lečenje postajati sve jeftinije i pouzdanije. Na taj način, opasni psihi će u većini slučajeva dobiti lečenje pre nego što dođe do tragedije, i samo u retkim situacijama, kada zamućenje razuma ostane neprimećeno i dovede do ubistva, govoriće se o lečenju post factum – a nakon uspešnog lečenja moći će se pokrenuti razgovor o materijalnoj kompenzaciji. Dugoročno gledano, ovakav pristup je za osiguravajuće kuće sasvim profitabilan.
Drugo, naravno, računon na to da će, prilikom napada bilo koga, uključujući i psihote, na bilo koga, on biti zaustavljen silom oružja, a zatim će mu se izlečiti i rupe u telu i mozak, nakon čega će mu biti dostavljen račun. Dakle, opšta pripravnost ankap zajednice, gde su ljudi spremni da lično brane svoju slobodu i svoju imovinu, takođe bi trebalo da doprinese smanjenju značaja podignutog problema nasilja od strane ludih.
Treće, rasprave je izazvalo pitanje ko garantuje da osiguravajuće kuće neće početi preventivno da leče od psihičkih poremećaja zdrave ljude. Jasno je da koreni pitanja izrastaju iz prakse kaznene psihijatrije od strane države. Zašto je to državi potrebno? Zato da podanicima ne bi dosađale misli i radi prinudnog raskida socijalnog ugovora sa vladajućim režimom. Zašto je to osiguravajućim kućama potrebno? Ko zna dođavola. Primena prinudnog lečenja na sopstvene klijente – rizična je od tužbi, ako je klijent bio zdrav. Primena prinudnog lečenja na tuđe klijente – veoma čudan oblik altruizma, i svakako rizična od tužbi, ako je osoba bila zdrava. Prinudno lečenje osiguranih koji nisu osigurani – može se pokazati kao korisna preventivna mera kako se ne bi čekalo da počnu da napadaju klijente. Ovde treba izračunati dobit/gubitak. Ali ni ovde prinudno lečenje zdravih ne donosi nikakvu korist.
U svakom slučaju, tema će u kinematografiji još neko vreme opstati
Imamo psihijatrijske bolnice i zatvore visokog stepena čuvanja.
Njihovi „klijenti“ nas podsećaju da postoje sasvim stvarni psihopate, manijake, serijske ubice i druge problematične ličnosti. I većina njih uopšte nisu Deksteri i Hanibali Lektori, i ne deluju u skladu sa opštim dobrobitima. I, s obzirom na specifičnost procesa koji se dešavaju u njihovim mozgovima, ne postoji nikakav razumljiv način da ih ubedimo dokazima ili argumentima.
Čime bi im ostracizam mogao pomoći?
Kako će izgledati sistem pronalaženja i uništavanja ili izolacije takvih „Džekovih Po(\t)kidajaca“? Ako je u pitanju izolacija, a ne uništenje, onda od čijeg novca i tuđim snagama?
анонимный вопрос
Ljudi cene bezbednost i spremni su da plate za nju. Neadekvatni agresori ne predstavljaju samo opasnost, već zbog svoje vidljive iracionalnosti ta opasnost deluje još ozbiljnije nego da su ljudi uključili hladan razum osiguravajućeg agenta. Ovde važe isti razlozi zbog kojih se ljudi više plaše terorističkih napada nego saobraćajnih nesreća, iako je smrtnost kod poslednjih mnogo veća.
Najočigledniji tržišni agent koji bi mogao da pruži takvu uslugu su, naravno, osiguravajuća društva. Ona prikupljaju premije dok je klijent bezbedan i isplaćuju odštetu u slučaju osiguranja. Dakle, ako pretpostavimo da osiguravajuća društva deluju savesno i ne varaju klijente, onda je u njihovom interesu da doprinesu maksimalnoj bezbednosti klijenata.
Ali bezbednost od manijaka može se obezbediti na različite načine, a to već određuju društvene norme. Klijenti mogu želeti bezbednost od čopora lutajućih pasa, ali kategorički protestovati protiv njihovog masovnog istrebljenja, tako da će oni koji prihvate da zadovolje tu kapricu morati da uzmu u obzir odgovarajuće ograničenje u sredstvima.
Slično tome, obična empatija više ne dozvoljava našem bogatom i blagostojnom društvu (a u ankapu će se pretpostavlja se pokazati još bogatijim i blagostojnijim) da zahteva bezbednost od divljih psihopata kroz njihovo istrebljenje; više je reč o lečenju. Ponovo, psihičko poremećaj može biti stečen, na primer kao rezultat traume, a pre toga je osoba mogla biti sasvim ugledan klijent nekog od osiguravajućih društava. Dakle, očigledan pravac razmišljanja u našem slučaju biće istraživanje načina lečenja.
Koliko će to koštati? Sitne pare. Nisam uzalud pomenula poređenje terorističkih napada i saobraćajnih nesreća. Na sprečavanje terorističkih napada troši se nesrazmerno mnogo. Isto tako će divlji psihopate dobiti nesrazmerno mnogo pažnje, iako je njihov broj potpuno zanemarljiv. Naravno, ako je osoba sa psihičkim problemima imala polisu osiguranja, dobiće kvalitetnije i skuplje lečenje, ali čak i ako polisa nije postojala, ipak će se pokušati da je vrate u normalu, i to sasvim humanim metodama.
Zamisli ovakvu situaciju. Ti si direktor osiguravajuće kompanije “Ankapistan”, koja upravlja određenom teritorijom. Ja sam govornik komune “Ankomistan” (nemamo vođu, ali mi obično poveravaju da vodim sastanke i idem u diplomatske posete u ime komune), koja takođe poseduje određenu teritoriju. Imamo zajedničku vodenu granicu na jezeru. Ankapistan se nalazi na desnoj obali jezera, Ankomistan na levoj. Skoro cela obala Ankapistana, osim jedne jedine brodarske luke, pripada jednom privatniku koji koristi vodu za svoje hemijske fabrike. Vi nama isporučujete đubriva i složenu tehniku, mi vama – poljoprivredne proizvode, drvo i metale.
I onda, u jednom lepom trenutku, pomenuti privatnik počinje da odlaže zamenu filtera, i u vodu dospeva mnogo toksičnih materija. Pošto imamo zajedničko jezero, u Ankomistanu (mi od spoljnih vodenih resursa imamo samo jezero, dok vi na svojoj teritoriji imate i reku), nekoliko desetina ljudi pije vodu iz tog jezera, i svi oni ginu. I tada počinje najzanimljivije. U Ankomistanu se nemar koji je doveo do teških posledica kažnjava sa 15-20 godina prinudnih radova za dobrobit komune ili smrtnom kaznom na vešalima. U Ankapistanu – samo naknadom šetom štete nastaloj. Ja vodim sastanak kod sebe, gde pokrećem pitanje kako proceniti štetu radi naknade. 5% komunara predlaže da se uzme novac i uplati na račun komune u banci za međunarodnu trgovinu, 10% – da se privatnik pošalje na 15-20 godina prinudnih radova, a 85% – na vešala, zbog ciničnosti procene života u novcu. Ukratko, komuna izriče smrtnu kaznu i poverava mi da pošaljem zahtev za ekstradiciju. Ti nudiš kompenzaciju štete, ali ja pokazujem dokument sa odlukom komune i nastavljam da insistiram na ekstradiciji. Nakon što dobijem odbijanje, kažem da će u tom slučaju komuna potpuno prestati da isporučuje resurse Ankapistanu i da neće kupovati od njega. Ako prekinemo trgovinske odnose, Ankapistan će izgubiti jedno od tržišta prodaje i kupovine resursa. Pored Ankomistana, u blizini od sirovinskih teritorija postoji samo Anprimistan. Možete njima prodavati gotove proizvode, ali zbog siromaštva oni neće kupovati vaše proizvode po tako visokoj ceni po kojoj ih mi kupujemo. Takođe, zbog veće složenosti eksploatacije resursa, oni vam neće prodavati resurse po tako niskoj ceni po kojoj prodaje Ankomistan.
A sam Ankomistan će jednostavno izbušiti bunare za izvlačenje vode i sklopiti trgovinski ugovor sa Transgumistanom, koji prodaje i kupuje proizvode skoro po istoj ceni, ali se nalazi malo dalje od Ankapistana. Rezultat će biti da ćete imati ekonomsku krizu, a naš nivo života se praktično neće promeniti. Pitanje: da li ćeš ekstradirati privatnika u Ankomistan i time prekršiti NAP u odnosu na njega, ili ćeš izgubiti jedno od tržišta kupovine i prodaje resursa i naći se u dubokoj krizi?
Ankom-kun (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00023397 BTC)
Hvala na ovoj dugoj i zanimljivoj priči koja pokazuje probleme sa kojima se može suočiti teritorijalna komun.** Srećom, Ankapistan je samo osiguravajuća kuća. Osiguravamo život, nekretnine, transport, rizike tehnoloških katastrofa i tako dalje. To što osigurano preduzeće nije na vreme zamenilo filtere, a mi nismo to saznali (iako nepoštovanje tehničkih propisa od strane osigurane osobe predstavlja povod za raskid ugovora ili reviziju iznosa premije zbog povećanog rizika), znači samo jedno: naš zaposleni je pokazao nemar ili je bio podmitjen od strane osiguranog preduzeća. Naravno, to znači da otpuštamo svog agenta i revidiramo sopstvene propise kako se slično ne bi ponovilo. Takođe, odbijamo da isplatimo osiguranje osiguranom preduzeću i podnosimo tužbu protiv njih zbog prevare – oni nisu sproveli procedure propisane pravilima, ali nas nisu obavestili, čime su uštedeli na osiguravajućim premijama. Ako se naši ostali klijenti obrate nama za osiguranje zbog zagađenja jezera (na primer, ribari ili turističke agencije čiji će poslovanje biti pogođeno), moraćemo im isplatiti premije, nakon čega ćemo podneti tužbe protiv preduzeća radi nadoknade naše štete.
Pored toga, čini se da smo osigurali i život vlasnika preduzeća. Taj ugovor ostaje na snazi i mi smo u obavezi da sprečavamo pokušaje atentata na njega u granicama iznosa troškova dogovorenih osiguravajućom premijom. Dakle, ili ćemo ga staviti pod zaštitu, ili ćemo mu obezbediti udobno utočište, i dati mu mogućnost da bezbedno pregovara sa Ankomistanom o rešavanju zahteva.
Zatim Ankomistan ide po principu i neizostavno želi da pogubi prekršnika pred njima, odbijajući bilo kakve njegove ponude za materijalnu nadoknadu, pa čak i predloge o prenosu fabrike u vlasništvo komune. Zato biznismen nastavlja da sedi u skloništu i upravlja fabrikom odatle. Kada dođe vreme za produženje ugovora o osiguranju, suočavamo se sa dilemom: ili da odbijemo produženje, ili da mu postavimo ogromnu cenu, jer u suštini ovde više ne nastupamo kao osiguravajuća kuća, već kao obezbediteljska kompanija. Na kraju se dogovorimo, on nastavlja da plaća račune, a mi nastavljamo da ga branimo.
Nakon toga, Ankomistan počinje da šантаžira naše ostale klijente, preteći im raskidom ugovora ako ne izdamo kriminalca. Razumemo da dalja zaštita nema svrhe, i ipak raskidamo ugovor sa njim. Bivši klijent, ne bude lud, odmah sklapa ugovor sa drugom obezbediteljskom kompanijom koja posluje na nekoj beskrajnoj periferiji, i oni organizuju njegovu evakuaciju. Dalje, nalazeći se fizički na nekoliko hiljada kilometara od osvetoljubive komune, on nastavlja pregovore sa njom, jer ne želi da se jednog lepog dana probudi sa ledom i u glavi. Ali njegova pregovaračka pozicija postaje jača, jer je komuni u ovoj situaciji teže da vrši pritisak na njegovu novu obezbediteljsku kompaniju. Zato ćete, najverovatnije, nakon nekog vremena doći do nekog kompromisa sa njim.
Ostaje pitanje vaših sankcija prema mojoj osiguravajućoj kompaniji. Mi smo branili svog klijenta u okviru ugovora, a šta je to ekstradicija, mi uopšte ne razumemo, jer se na našem jeziku to zove otmica. Odustati od zaštite je jedno, a oteti čoveka i predati ga nekim banditima na kasniju likvidaciju je nešto sasvim drugo. Ipak, snosimo deo odgovornosti prema komuni jer nismo dobro kontrolisali svog agenta koji je nadgledao poštovanje tehničkih propisa kod našeg klijenta. Nudimo Ankomistanu nadoknadu i, pošto u ovom slučaju nije reč o direktnoj krivici, najverovatnije ćemo se dogovoriti. Nakon toga imam primedbu na našeg bivšeg zaposlenog, ali to je već sasvim druga priča.
Knjiga Hansa-Hermana Hopea „Demokratija – sročeni bog“ nije celovit traktat, već više zbirka eseja, raspoređenih redosledom koji omogućava prilično dosledno izlaganje autorovih ideja. Međutim, takva kompozicija neizbežno rađa ponavljanja, i autor koji više poštuje svoje čitaoce mogao bi, bez štete po rezultat, da smanji obim knjige za oko trideset procenata. Ali takav pristup ima i prednosti: bilo koje od poglavlja knjige se po želji može čitati potpuno izolovano od ostalih. Neću analizirati delo poglavlje po poglavlje, već ću se dotaći glavnih ideja knjige, ukazujući na ono što mi se činilo vrednim, a šta pogrešnim ili nedovršenim.
Vremensko preferiranje i porodične vrednosti
Hope počinje pričom o tome šta je vremensko preferiranje i kako ono ima tendenciju da se smanjuje u civilizovanijem društvu i povećava u varvarskijem. Iz toga izvodi zaključak da su mere za uređenje društva koje povećavaju vremensko preferiranje mere koje decivilizuju, a samim tim su štetne – i obrnuto.
Takođe, on se dotiče i drugog faktora koji utiče na ljudsko vremensko preferiranje, a to su faze njegovog života. U detinjstvu je vremensko preferiranje visoko, dete ne želi da čeka kako bi postiglo svoje trenutne ciljeve. Sa godinama ono opada kako čovek širi svoje horizonte planiranja, a u starosti bi po ideji trebalo ponovo da se poveća, pošto ostaje sve manje vremena za život, i, kao što je Keynes s pravom primetio, u dugoročnoj perspektivi smo svi mrtvi, pa stoga nema potrebe praviti planove za period koji premašuje ostatak života.
Pa, Hoppe rado primećuje, postoji faktor kao što je porodica. Želja za prosperitetom roda omogućava čoveku da zadrži nisko vremensko preferiranje sve do duboke starosti, jer zna da će dobra koja je nakupio služiti koristi njegovog potomstva. Međutim, za to je potrebna organizacija ljudi u stabilne kolektive, nazvane porodicama. Dakle, bilo koja mera koja uništava porodice povećava vremensko preferiranje u društvu, odnosno jeste štetna i decivilizatorska. Odavde potiče sva Hoppeova mržnja prema komunistima, hedonistima i homoseksualcima, odavde potiče sav njegov konzervativizam. Radi uvođenja konzervativnih vrednosti, on je spreman da pozdravi bilo kakvo individualno potiskivanje u vidu izbacivanja individualista iz patrijarhalnih kolektiva, koji predstavljaju uporište istinske civilizacije.
Nije teško videti ovde elementarnu logičku zamenicu. Da, porodične vrednosti smanjuju vremensko preferiranje u starosti, ali ko je rekao da je to jedino što može da ga smanji? Ljudi veoma često ne potroše svoja imovinu do starosti, ali ne ostavljaju nužno sve deci. Umesto toga, iz nekog razloga koji je Hoppeu nepoznat, oni nastavljaju pažljivo da upravljaju kapitalom sve do smrti i ostavljaju ga raznim fondovima, kao što su to učinili neki Nobel, Karnegi ili Rokfel. Dakle, porodica očigledno nije jedini faktor koji smanjuje vremensko preferiranje u starosti, niti je faktor koji u najvećoj meri doprinosi progresu civilizacije. Fond, kao volja svog osnivača oblikovana u vidu pravnog lica, često se čak bolje nosi sa širenjem horizonta planiranja nego nepitko potomstvo, koje će uz to verovatno ubrzati smrt naslednika kako bi što pre sve potrošili. Na taj način, jedna od osnova Hoppeovog apologetizma konzervativizma ispostavlja se kao nestabilna.
Aristokratija, monarhija i demokratija
Centralni deo knjige je analiza toga kako društvo koje se nalazi u prirodnoj slobodi, najpre iz istih prirodnih razloga počinje da se navikava da za savet i rešavanje konflikata obraća najkompetentnijim svojim članovima, zatim ti ljudi postepeno pretvaraju u plemištvo, zatim plemiće potčinjava onaj najobeljeniji, koji postaje apsolutni monarh, konačno, monarha ukida treće staja, i u društvu uspostavlja red u kojem apsolutna vlast pripada društvu u celini, a u njegovo ime vladaju privremenici. Na svakoj od opisanih etapa dolazi do razgradnje lične odgovornosti upravljača za rezultate upravljanja, kvalitet usluga koje elita pruža društvu postaje sve niži, a cena sve skuplja.
Srećom, primećuje Hohpe, uprkos celom ovom regresu, ljudi su uspeli u razvoju raznih korisnih tržišnih mehanizama, i sada, da bismo vratili izgubljenu slobodu, nije potrebno da se vraćamo prirodnom plemištvu u njegovom arhaičnom obliku, dovoljno je samo da se sve usluge, koje danas država nameće monopolski, trguju na slobodnom tržištu.
Reformisati demokratsku državu u tom pravcu, po mišljenju Hohpea, neće biti moguće, jer ima previše onih koji upravljaju javnim dobrom, iskušenje da se koristi vlast za ličnu korist je preveliko, i nijedna libertarijanska partija ne može regrutovati toliko ideoloških neprijatelja države da bi ih postavila na sve državne funkcije. Srećom, većina uvek u tišini prihvata status quo, tako da da bismo je postavili pred činjenicu ukidanja države, nećemo morati čak ni da pobedimo na izborima po državnim pravilima, dovoljno je poljuljati čamac, a zatim usklađenim naporom odlučive manjine da ga prevrnemo.
Ukratko, dobija se neka vrsta pometnje. S jedne strane, dešava se progres društva, tokom kojeg se vremensko preferiranje smanjuje. S druge strane – regres sistema upravljanja društvom, usled čega se vremensko preferiranje povećava.
Ovde ne vidim poseban smisao u tome da se napada autor zbog toga što država verovatno nije sazrevala kao plod evolucije prirodne aristokratije i njenog plemenitog delovanja u rešavanju konflikata. Pre je ipak ona plod evolucije bande razbojnika i njihovih metoda rešavanja pitanja po principu bezpravlja, zatim po neformalnim pravilima, a potom i po zakonima. Nije toliko važno da li su Lok ili Gabs nevidljivo lebdeali nad vodama prvog dana stvaranja (lebdeali su obojica, naravno), s obzirom na to da u toku rekonstrukcije istorijskih zakonitosti različitim putevima dolazimo do istog zaključka u vezi sa željenim budućim promenama u organizaciji društva.
Prelepi ankap budućnosti
Najlepši deo knjige je opis funkcionisanja sistema privatnih osiguravajućih kompanija, koje jednostavno isplaćuju svojim klijentima osiguravanjem premije u slučaju nastanka takvih slučajeva kao što su pljačka ili krađa, ali usled toga iz čisto komercijalne kalkulacije prisilno ukidaju državu, jer će tako morati manje da isplaćuju klijentima osiguranje. Prezime Hajek se ne pominje ni jednom, ali ovaj opis je u potpunosti u skladu sa njegovom idejom spontanog poretka.
Ovde Hope iznosi dragocen razmatranje koje mi do sada kod drugih autora nije naišlo. Poznato je da mnogi skeptici tvrde: ako dva subjekta, koji imaju ugovore sa različitim agencijama za zaštitu, počnu da se sukobljavaju, to bi trebalo da dovede do rata agencija za zaštitu povezanih tim ugovorima. Dejvid Fridman odgovara na to da agencijama nije isplativo da ratuju, pa će stoga skloniti klijente u stranu, međusobno se dogovoriti, odlučiti ko je u pravu i staviti klijente pred činjenicu. To deluje logično, ali izaziva nedoumicu: čime je takav model bolji od trenutnog, državnog.
Hoppe daje drugačiju logiku. On ne govori ni o kakvim zaštitnim agencijama, zadatak kompanije je osiguranje klijentovih rizika. Ali osiguravaju se samo oni rizici nad kojima sam klijent nema vlast. Ako bi kompanija bez pogovora isplaćivala osiguranje od požara svakome ko osigura svoju kuću, a zatim je zapali, ona bi momentalno bankrotirala, zato se prilikom sastavljanja ugovora uvek navodi koje slučajeve ne smatraju osiguranim. Na taj način, u slučaju konflikta, samo strana koja nije bila agresor u tom konfliktu treba da bude priznata kao ona koja ima pravo na isplatu osiguranja. Štaviše, ako su obe strane ponašale se izuzetno provokativno, onda nije ni toliko važno ko je prvi prešao na otvoreno nasilje – takav slučaj, kada je klijent namerno izazvao štetu osiguranoj imovini, očigledno nije osiguran.
Drugo zanimljivo razmišljanje vezano je za faktore koji utiču na obračun insurance premija. Oni su veći što je veća vrednost osigurane imovine, i niži su što su troškovi njene zaštite manji. Na taj način, tržišna logika će dovesti do toga da će osiguravajuće kompanije, želeći da zarade maksimum, u potpunosti doprinositi rastu cene klijentove imovine, što se postiže, između ostalog, kroz njenu pouzdanu zaštitu i smanjenje verovatnoće štete – ali upravo to će dovesti do toga da margina počne da opada, pa će osiguravajuće kompanije morati da osvajaju sve nova tržišta, odnosno da dolaze u opasnija i siromašnija mesta, na primer, ona gde različite kriminalne grupe još uvek vode svoju banditsku delatnost, poput država ili drugih „gopnika“. Tako će delatnost osiguravajućih kompanija prirodno dovesti do ekspanzije bezbednosti i širenja jednom nastale ankap zone.
Rezime
Uprkos tome što autor u određenim slučajevima udovoljava sopstvenom ukusu i upada u „wishful thinking“, knjiga sadrži niz izuzetno korisnih ideja koje su za mene bile nove, sa kojima se slažem i koje ću u budućnosti koristiti. Čak i ako te ideje ne pripadaju samom Hoppeu, on u tom slučaju i dalje zaslužuje moj respekt kao njihov popularizator.
U maju su Bitarh s jedne strane, i Ved Nojman s druge strane, diskutovali o primenljivosti doktrine odvraćanja radi obezbeđivanja secesije pojedinaca od države. Evo opisa doktrine, a evo i članka koji sumira, gde se uz to ukratko prepričava tok diskusije.
Česta zamerka izloženoj doktrini bila je to što još uvek nije poznato da li će pretnja upućena ključnim funkcionerima države koja vrši agresiju biti realizovana, dok smrt građanina koji želi secesiju može biti veoma brza, tako da on neće stići ni da organizuje odmazdu. Štaviše, ako se negde otvoreno osigura, tužna sudbina može čekati i osiguravajuću kuću, kako ne bi bilo običaja izvršavati bilo kakve protivdržavne ugovore.
Zato ćemo danas malo razgovarati o tome kako građanin može da se pobrine za realizaciju individualnog odvraćanja, a da pritom ne izlaže opasnosti nikoga drugog.
Princip mrtve ruke je neka vrsta pretnje upućene potencijalnom agresoru, koja će se ostvariti samo u slučaju da potencijalna žrtva pogine. Najupečljivija manifestacija je granata sa izvučenom čekićem, stegnuta u sasvim živoj ruci potencijalne žrtve. Njena smrt će dovesti do toga da se mrtva ruka opusti i dođe do eksplozije. Razumljivo je da pretnja zasnovana na ovom principu može prilično proizvoljno da se skalira, sve do sistema koji vrši automatsko pokretanje interkontinentalnih nuklearnih raketa u slučaju napada potencijalnog protivnika, ne čekajući posebne komande sa potencijalno već uništenog komandnog punkta.
Moglo bi se fantazirati o čisto inženjerskim rešenjima u duhu 20. veka koja bi obezbedila sličnu šemu pretnje i za čoveka u odnosu na rukovodstvo države — na primer, putem unapred postavljenog miniranja rezidencija, postavljanja lansirnih rampi za rakete ili programiranih borbenih dronova, ali sve to deluje nesrazmerno skupo, nezgrapno i nepouzdano. Naše informatičko doba podrazumeva nešto drugačiji stil.
Tako su, na primer, pojavom bitkoina postali sasvim ostvarivi decentralizovani tržišta klađenja na smrt, što predstavlja prikriveni oblik naručivanja ubistva. Mehanizam je otprilike ovakav.
Na sajtu koji prihvata opklade na određene događaje koji mogu se desiti ili ne desiti u stvarnom životu (recimo, implementiranom na Augur protokolu), potencijalna žrtva državne agresije može se kladiti na smrt nekog državnog službenika. Veličina opklade mora biti dovoljno velika da neko može biti primamljen da obezbedi tu smrt. Novac se uplaćuje na to da je taj službenik već poginuo nekog dana u prošlosti, što je očigledna neistina, pa će kada službenik zaista pogine, ta opklada izgubiti, a dobitak će uzeti pobednik opklade. Nakon pojave opklade, potencijalnom ubici preostaje samo da izabere dan za izvršenje naloga, uloži opkladu na to da će objekat poginuti upravo tog dana, zatim izvrši ubistvo, sačeka da orakli obaveste sistem, uzme svoj dobitak i pažljivo ga isplati. Ova opklada je naša granata, ali još treba organizovati mehanizam „mrtve ruke“.
Može se ići naprednijim putem i na istom tržištu napraviti još jednu opkladu, ovaj put na sopstvenu smrt. Ako ta opklada prođe, ona pokreće pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika. Ali može i jednostavnije: pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika dobija odloženo pokretanje i aktivira se u slučaju da na vreme ne primi kod za otkazivanje. To je to, sada se službenik može obavestiti da je situacija takva da, ako slučajno umrem, i njegov dragoceni život je u ogromnoj opasnosti, zato me čuvajte kao sunce na nebu.
Naravno, što više složenih predviđanja servis omogućava, to se preciznije i u dozama može predvideti uticaj. Recimo, okidačem ne može biti samo smrt, već i hapšenje, a pretnjom ne samo smrt, već i paljenje kuće, ili još neka未必 letalna zlostrojnost (najotmenije što mi je ikada došlo do ušiju bilo je nalog za prskanje snažnog odoranta u rezidenciji službenika; kuća koja prođe mirisom merkaptana postaje neupotrebljiva za život i prodaju, ali pritom niko ne strada slučajno).
Naravno, da bi se preduzeli ove netrivijalne mere, osoba mora biti dovoljno imućna, ali ovde nije potrebno neko ekstremno bogatstvo, tako da je zadatak sasvim rešiv.
Dakle, imamo situaciju: most se srušio, kuća izgorela, rudnik se urušio, dogodio se tifun, ljudi su stradali, a Putina nema tu pored nas, i nema nikoga ko može da obeća svaku stradalu osobu po par miliona rubalja iz budžeta.
Najpouzdanije i sistemsko rešenje, na koje teoretičari ankap-a stavljaju glavni fokus, su naravno osiguravajuće kuće. Znajući da država ne postoji i da se moraju osloniti na sebe, ljudi imaju mnogo više motiva da osiguraju svoje rizike. Tako osigurani dobijaju isplate, neosigurani tuguju što su škrtili, i sve ide svojim tokom: neke osiguravajuće kuće su dostojanstveno izašle iz situacije, neke su morale hitno da uzmu nove kredite, a neke su bankrotirale, čime su pročistile tržište. Kapu se nove premije osiguranja, i to čak i više, jer je problem rizika privremeno isplivao na vrh liste prioriteta, polise je lakše prodavati, i svi kuju gvožđe dok je vruće.
Ali malo je samo platiti novac onima koji su tražili isplatu; prvo treba očistiti ruševine, evakuisati, ugasiti požar i tako dalje – kraće rečeno, zaustaviti dalje širenje nesreće. To je isplativo za osiguravajuće kuće, ali nastaje efekat besplatnog vozača: recimo, jedna kompanija započne radove, a druga neće, čime će snositi manje troškove. Logično rešenje deluje unapred unaprednje stvaranje i održavanje službi spasavanja od strane osiguravajućih kuća, sa finansiranjem, na primer, proporcionalno prodatim polisama, ili jednostavno jednako, kako se već dogovore. U suštini, to je za osiguravajuće kuće nešto poput reosiguranja rizika.
Napokon, može se desiti da pomoć bude hitno potrebna, a specijalne službe su daleko, ili su razmere nesreće takve da stručnjaci očigledno neće uspeti. U toj situaciji, naravno, u pomoć pristižu volonteri. Volonteri dolaze u pomoć ljudima čak i u Putinovoj Rusiji, sa svim njenim paternalizmom i svim opasnostima koje država predstavlja za one koji se bave krandfandingom – tako da će, u odsustvu tog faktora, situacija sa spremnošću da se pruži pomoć samo postati bolja.
Ankap nije neki novi, neviđeni društveni poredak u kojem će sve biti potpuno drugačije i u kojem nijedan stari mehanizam neće raditi. Jednostavno mentalno uklonite državu i u većini slučajeva ćete otkriti da ona ovde ili uopšte nije potrebna, ili se veoma lako može zameniti.
Mislim da niko ne sumnja u to da oni imaju tehničku mogućnost za takve radnje, a to znači da ih se ne može isključiti. Naravno, takvi incidenti će se dešavati, pitanje je samo u tome ka čemu će to voditi.
Za početak ćemo razmotriti primer monopolističke zaštitne strukture tipa „policija“. Ako joj se pojavi konkurent koji želi da nekome pruža usluge zaštite pored policije, ona će, naravno, stupiti u fizičku borbu sa njim. To može izgledati dosadno: pokretanje postupka, izlazak sa inspekcijom, hapšenje, istraga, sud, kazne i zatvorske kazne. To može izgledati „zabavno“: potere, pucnjave, kovčeg, groblje. Bilo kako bilo, konkurent se uklanja, jednostavno zato što su građani u većini uvereni u korisnost državnog monopola na nasilje, jer je sam Hobbs tako rekao, a i Šulman je potvrdila. Da li će policija mučiti one koji neće koristiti njene usluge? Gore. Mučiće one koji plaćaju njene usluge, jednostavno zato što može, a protiv nje nema šta da se postavi. Preciznije, ovom bezpravlju se predlaže suprotstavljanje aktivnosti specijalizovanih alternativnih zaštitnih preduzeća: tužilaštva, odeljenja interne kontrole i tako dalje. Dakle, čak i u trenutnoj stvarnosti niko nije spreman da pristane na potpun i sveobuhvatan monopol na nasilje od strane samo jednog aktera. Čuvaru se predlaže da čuva.
Sada ćemo razmotriti banditu „zaštitu“ (kryšu) nalik onima koje su, prema predanju, preplavile ulice devedesetih. Ako je grad dovoljno velik, može se desiti da u njemu bude nekoliko konkurentskih zaštita. U kojim slučajevima zaštite stupaju u fizičke sukobe sa konkurentima? Prvo, sukobi moraju biti jeftini (mnogo jeftinih boraca). Drugo, sporni biznis mora biti prilično primamljiv. Ali ako je neki biznis potencijalno sposoban da zaštiti donese dobar novac, on može sebi da priušti izbor one zaštite koja će raditi bolje i jeftinije, jer u suprotnom uvek može da se obrati konkurentima. Tako će konkurencija zaštita neizbežno dovesti do smanjenja iznosa učešća, a to znači da će fizički sukobi sa konkurentima postajati sve manje opravdani. Opet, što brže troše borce, to oni postaju skuplji. I eto, krvavi sukobi postaju retkost, a umesto toga autoriteti sve rešavaju prema „pravilima uličnog kodeksa“.
A šta je sa mučenjem onih koji nisu klijenti? Naravno, zaštitniku je isplativo širiti glasine o kaznama za neukočne. U stvarnosti, vođenje takve aktivnosti će vremenom postati potpuno suvišno, pogotovo što će bukvalno par-tri dobro oglašenih presedana biti dovoljno da retko ko rizikuje da ostane potpuno bez zaštite, a prilaziti tuđem klijentu više nije po pravilima i rizično je. Opet, ako je neko bez zaštite, to još uvek ne znači da je potpuno bezopasan ili da nema nikoga ko bi stao u njegovu odbranu. Jednostavno će u opštem slučaju u to upasti neprofesionalci, ali i neprofesionalci mogu biti retki skotovi. Tako da, zašto rizikovati?
