Na primer, hvaliti i promovisati Putina kako biste dobili mogućnost postojanja svog dobrotvornog fonda, gde ćete spasavati živote. Da li ovde postoji kršenje NAP-a?
Predstavljam vam mog novog koautora, on će povremeno odgovarati na vaša nagomilana pitanja, a tamo gde poželim nešto da dodam, uradiću to. Dakle, odgovara Aleks Morin.
Princip odbacivanja agresivnog nasilja podrazumeva samo odbacivanje agresivnog nasilja. Sve što pišete, govorite, ne odnosi se na NAP. Ali NAP je osnovni, a ne jedini princip. Postoji još princip slobode ugovora, institucija reputacije, javno mnjenje, tradicije. Uopšte, postoji mnogo različitih faktora koji nemaju veze sa NAP-om. Ako sve svedemo na NAP, možemo se jednostavno izgubiti u logičkim i pravnim konstrukcijama. Ne vredi to raditi.
Sa tačke gledišta NAP-a, hvaliti Putina kako biste dobili novac za dobrotvorstvo ili javnu organizaciju je dopustivo. Vi ne napadate ljude da biste ih ubili ili opljačkali.
A zatim postoji reputacijski momenat: ubeđujete ljude u to da je sistem koji trenutno postoji u Rusiji jedini moguć, da zemljom upravlja čovek koji je vodi ka prosperitetu. Ako u to ne verujete, već želite da od toga dobijete novac za realizaciju humanitarne misije, onda sami sebe osuđujete. Niste napali, niste ubili, niste opljačkali. Napisali ste ili izgovorili reči koje ćete kasnije na neki način ponoviti. Ljudi koji vas nisu videli, sudit će o vama na osnovu tih reči. Hoće li želeti da primaju pomoć od osobe koja veliča sistem koji ih je odgurao na dno života? Sve navведено u pitanju nema nikakve veze sa zabranom agresivnog nasilja. Ako, po vašem mišljenju, lažete, a zatim činite dobra dela kako biste okupili sopstvenu krivicu, onda radite dvostruki posao. Ako verujete u to da je Vladimir Vladimirovič čovek kojeg vredi uzdići, a pritom činite dobra dela, onda je „blagosložen onaj koji veruje“, vaša savest je čista. Ako tako zarađujete novac, vaš sudija je vaša savest. Ukratko: to nema veze sa NAP-om, na osnovu definicije. Ali NAP je osnovni, a ne jedini princip.
I da, ne bih koristio trikove baptističkog propovednika da utičem na vaše mišljenje, to bi bilo nepošteno.
Koliko ja razumem, aktivnost pokreta se sastoji u tome da volonteri u supermarketima, na veleprodajnim skladištima i u objektima pronalaze hranu koja je tamo dospela zahvaljujući kapitalizmu, a koja će uskoro biti bačena jer inače neće odgovarati državnim propisima o rokovima trajanja, a zatim je pripremaju i dele gladnima, izražavajući time nezadovoljstvo prioritetima vlade u budžetskim troškovima.
Pri tome se ignoriše činjenica da bi u socijalizmu ta hrana, koja u ovom slučaju truli u kontejnerima, već trulila na poljima ili na bazama povrća, kao i činjenica da su socijalistički režimi obično trošili procentualno mnogo više novca na bombe nego na socijalnu zaštitu, kada se uporede sa manje ili više demokratskim kapitalističkim državama.
Takvo ponašanje podseća na ponašanje dame koja, pripremajući se da prati džentlmena kroz siromašan kvart, ubeđuje ga da kod kuće ostavi oružje i da ponese hranu sa sobom kako bi nahranila sirotinju. Ali, radi pravde, primetimo da je, u okviru naše analogije, kvart postao problematičan u velikoj meri zbog delovanja samog džentlmena. Dakle, s jedne strane, damine zamerke su opravdane, ali s druge strane, takvo ponašanje deluje prilično infantilno.
Ali, koliko god mi retorika aktivista ovog pokreta delovala neispravno, on je potpuno nenasilan i predstavlja vid moralnog pritiska. Uz to, sumnjam da mnogi učestvuju u njemu ne zbog svojih antikapitalističkih uverenja, već isključivo iz filantropije, ili radi propagande veganizma, ili zato što su gladovali u detinjstvu, pa im je nepodnošljivo da vide hranu koja se baca u smeće – koliko god samo razloga može postojati da se organizuje podela domaće hrane na ulici!
Kako ću ja lično reagovati na to ako u redovima FNB-a pronađem nekog mi poznatog libertarijanca? Zainteresovaću se i ispitivaću koji ga ljudi tamo okružuju, kakvi su ljudi koji dolaze po besplatnu hranu, kako uspeva da uspostavi zajednički jezik sa dobavljačima hrane, da li ima problema sa državom i slično. To je odlična radionica o privatnoj dobrotvorstvu, bez koje bi čisti ankap bio prilično surovo životno okruženje, tako da će mu upoznavanje sa tim biti korisno bilo kome u trenutnoj fazi. A i prebaciti razmišljajuću osobu sa antikapitalističke retorike na antietatističku nije tako težak zadatak.
A još imaju i vragolast emblem, mada bih za Rusiju predložila da umesto šargarepe crtaju koren rena
Dakle, imamo situaciju: most se srušio, kuća izgorela, rudnik se urušio, dogodio se tifun, ljudi su stradali, a Putina nema tu pored nas, i nema nikoga ko može da obeća svaku stradalu osobu po par miliona rubalja iz budžeta.
Najpouzdanije i sistemsko rešenje, na koje teoretičari ankap-a stavljaju glavni fokus, su naravno osiguravajuće kuće. Znajući da država ne postoji i da se moraju osloniti na sebe, ljudi imaju mnogo više motiva da osiguraju svoje rizike. Tako osigurani dobijaju isplate, neosigurani tuguju što su škrtili, i sve ide svojim tokom: neke osiguravajuće kuće su dostojanstveno izašle iz situacije, neke su morale hitno da uzmu nove kredite, a neke su bankrotirale, čime su pročistile tržište. Kapu se nove premije osiguranja, i to čak i više, jer je problem rizika privremeno isplivao na vrh liste prioriteta, polise je lakše prodavati, i svi kuju gvožđe dok je vruće.
Ali malo je samo platiti novac onima koji su tražili isplatu; prvo treba očistiti ruševine, evakuisati, ugasiti požar i tako dalje – kraće rečeno, zaustaviti dalje širenje nesreće. To je isplativo za osiguravajuće kuće, ali nastaje efekat besplatnog vozača: recimo, jedna kompanija započne radove, a druga neće, čime će snositi manje troškove. Logično rešenje deluje unapred unaprednje stvaranje i održavanje službi spasavanja od strane osiguravajućih kuća, sa finansiranjem, na primer, proporcionalno prodatim polisama, ili jednostavno jednako, kako se već dogovore. U suštini, to je za osiguravajuće kuće nešto poput reosiguranja rizika.
Napokon, može se desiti da pomoć bude hitno potrebna, a specijalne službe su daleko, ili su razmere nesreće takve da stručnjaci očigledno neće uspeti. U toj situaciji, naravno, u pomoć pristižu volonteri. Volonteri dolaze u pomoć ljudima čak i u Putinovoj Rusiji, sa svim njenim paternalizmom i svim opasnostima koje država predstavlja za one koji se bave krandfandingom – tako da će, u odsustvu tog faktora, situacija sa spremnošću da se pruži pomoć samo postati bolja.
Ankap nije neki novi, neviđeni društveni poredak u kojem će sve biti potpuno drugačije i u kojem nijedan stari mehanizam neće raditi. Jednostavno mentalno uklonite državu i u većini slučajeva ćete otkriti da ona ovde ili uopšte nije potrebna, ili se veoma lako može zameniti.
Mislim da je poricanje ovog fenomena glupo. Posledica zagrevanja je topljenje glečera i poplavljivanje zemljišta, a samim tim i narušavanje prava svojine. Ko treba da snosi odgovornost za to? I kako to sprečiti pomoću tržišta?
anonimno pitanje
Za ogromnu većinu stanovnika Zemlje, globalno zagrevanje je, naravno, divno. Istorija jasno pokazuje da je u periodima klimatskih optimuma (zato se i zovu optimi) ljudima bilo mnogo komfornije nego u periodima zahlađenja: barem nisu toliko aktivno umirali od gladi. Međutim, stanovnicima atola nekog Kiribati nema nikakve koristi od zagrevanja, kod njih je na ekvatoru i ovako toplo, ali porast nivoa okeana je sasvim stvaran problem.
Dakle, da, zaista, nekima klimatske promene idu u korist, drugima ne, i ako promena klime ima antropogeni karakter, onda oni za koje je ova eksternalija negativna imaju osnova da onima koji učestvuju u antropogenoj promeni klime podnesu tužbu za naknadu štete. Predstavimo sebi kako bi to moglo biti realizovano u ankapu, odnosno u sistemu slobodnog tržišta. Domorodac iz Kiribati ide na internet, prvo traži teorijske informacije o industrijama koje najviše doprinose globalnom zagrevanju, zatim konkretne kompanije koje rade u tim industrijama, a onda počinje da ih zasipa tužbama? Nekako nerealno. Od oštećene strane se zahteva previše kompetencija, previše je teško izračunati iznos naknade štete. Kada se šteta ipak uspe izračunati, lako se može desiti da je sam proračun koštao više nego iznos naknade. Šta ostaje?
Ostaje samo privatna dobrotvorost. Eko-aktivisti prave hajp snimajući video zapise o nesrećnim domorocima koji odlaze pod vodu. Kompanije i pojedinačne medijske ličnosti koriste taj hajp, osnivajući fond za pomoć onima koji su pogođeni poplavama. Sredstvima fonda, pojedinim zainteresovanim domorcima se svečano pred kamerama pomaže da se presele negde na Havaje, Filipine ili Solomonske Ostrva, ili im se jednostavno uručuje novac kojim će nabaviti jahtu i onda sami odlučiti u koju će luku pristati. Voilà, svi su zadovoljni, svi su u profitu, tržište je rešilo stvar!
Kiribati
Pa, razumete da to što je bilo reči o privatnoj dobrotvorstvu nije bilo slučajno? Šta kažete na to da se složimo za jahtu? 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
