Тег: Reputation

Beleške o decentralizaciji, deo 4. Reputacija.

Nedavna objava Bitarcha o mrežama poverenja podsetila me je na moju seriju o decentralizaciji i na to da bi bilo dobro dopuniti je novom napomenom.

Ljudi neizbežno međusobno komuniciraju i žele da od toga izvuku maksimum koristi uz minimum troškova. Naravno, u praksieološkom smislu, odnosno, ne mora nužno biti reč o novčanoj dobiti ili gubitku, već pre o zadovoljstvu ili, naprotiv, nezadovoljstvu. Kod ponovljenih interakcija može se pokušati izgraditi prognoza postupaka kontragenta i, na osnovu toga, unapred odlučiti u kom pravcu sam delovati. A ako kontragent zna da će se interakcija i dalje ponavljati, to znanje će takođe uticati na njegove postupke. Kontragenti koji stalno sarađuju mogu se dogovoriti o saradnji, razdvojiti se ako im je neprijatno jedno s drugim, slati signale koji kontragentu ukazuju na granice dopuštenog, i tako dalje. Kod svakoga se neizbežno stvara određena reputacija u očima drugog.

Takođe, u ljudskim zajednicama ogroman značaj ima prenošenje informacija o reputaciji određene osobe drugoj osobi. Druga osoba nije obavezna da prihvati informacije kao istinite i može, naprotiv, smatrati da je neko namerno dezinformiše. I čak i ako se dobijene informacije ispostave kao potpuno pouzdane, ona i dalje može smatrati da joj se neko uvuče u poverenje kako bi ga kasnije prevario. Slojeva refleksije može biti koliko god želi, zato smo razvili tako složen mozak, da bismo sa užitkom tračali.

Da bi tračali, a naročito prikupljali tračeve o ljudima izvan stalnog kruga komunikacije, ljudi smišljaju razne sisteme za fiksiranje i predstavljanje reputacije. Kakav takav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga ko proučava tuđu reputaciju? On bi želeo da može dobijati informacije o ponašanju osobe u sferi koja ga zanima, pri čemu bi one bile lako dostupne, teško krivljive i teško skrivene. A ako nije reč o proučavanju jedne konkretne osobe, već o potrazi za odgovarajućom opcijom, onda je potrebno da opcija bude mnogo, idealno sve moguće, uz praktične alate za filtriranje podataka.

A kakav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga čiji će se podaci o ponašanju proučavati? Naravno, on bi preferirao da javnosti budu dostupne samo one informacije koje on želi da drži javnim, dok bi one koje nije neophodno da svi znaju, bilo dobro imati mogućnost oblikovati u vidu pouzdanih dokaza i predstaviti samo onima kojima je to potrebno. Takođe je korisno imati mogućnost pružanja ubedljivih lažnih informacija o sebi zlonamernima.

Iz ovog skupa kontradiktornih zahteva jasno je da je idealan sistem reputacije koji zadovoljava sve nemoguć. Opet, do sada smo zanemarivali troškove prikupljanja, skladištenja i predstavljanja informacija o reputaciji, a oni takođe postoje.

Tako je prilično lako zamisliti ekonomski opravdano građenje sistema reputacije u nekoj konkretnoj uskoj oblasti, ali je teško razumeti ko bi i zašto bio zainteresovan da čuva sveobuhvatne otvorene dosije o svim postupcima svih ljudi. Čak i državni organi preferiraju da prikupljaju obimne dosije samo za službeni pristup, i njihovi zaposleni sigurno nisu zainteresovani da sami završe u njima, savršeno razumevši da što je širi krug onih koji imaju obimne informacije o njima, to je više vektora za iznenadne napade.

Ko je, osim potrošača informacija o reputaciji, zainteresovan za to da se te informacije pojave u odgovarajućim sistemima? Naravno oni koji smatraju da će baš njihova reputacija u tom sistemu predstaviti njih onako kako žele da budu predstavljeni. Oni koji pretenduju na titulu vernih supružnika verovatno neće želeti da se vide u otvorenom registru top ljubavnika, iako bi im u drugom kontekstu visoka ocena u tom svojstvu laskanila. Talentovani majstor neće imati ništa protiv toga što će dospeti na listu majstora u odgovarajućoj sferi, dok bi onaj manje talentovani radije izabrao da se pojavi samo na oglasnoj tabli, bez ugrađenog sistema reputacije, ili barem da ima mogućnost da malo veštački poveća svoj rejting.

Koji opšti zaključak mogu izvući iz svih ovih razmatranja u vezi sa procesima centralizacije i decentralizacije u sistemima reputacije? Na slobodnom tržištu mi se čini verovatnijim mnoštvo lokalnih reputacionih sistema, a ne sveobuhvatni monstruozni sistemi socijalnog rejtinga. Čak i ako neki otvoreni sistem čuva podatke o velikom broju lica, to će biti prilično uske informacije. Servisi za agregaciju sveobuhvatnih otvorenih informacija o konkretnoj osobi od interesa takođe su potpuno monetizibilni, međutim, objekti takvih istraživanja verovatno neće biti zainteresovani za to da se informacije o njima iz različitih izvora lako agregiraju. Ipak, rad sa velikim podacima je danas relativno jeftin hobi, tako da će malo ko uspeti ozbiljno da zbuni istraživače tuđeg digitalnog traga.

Ali ovi brojni lokalni sistemi reputacije će, pretpostavljam, biti uglavnom centralizovani. A sistemi distribuiranog skladištenja informacija o reputaciji u elektronskom obliku teško će stekti ozbiljnu popularnost, ostajući nišnim rešenjem za male zajednice. Ovde nema ozbiljnih preduslova za skaliranje.

O štetnosti instituta reputacije

Stefan Molynieu u knjizi „Praktična anarhija“, koju još uvek nisam do kraja preveo, ima poglavlje Bezdržavni zatvori, gde kao alternativu odvratnom državnom penitencijarnom sistemu predlaže podjednako odvratan nedržavni sistem, zasnovan na onome što podseća na kulturu otkazivanja (cancel culture) u SAD, društveni rejting u KNR-u ili, recimo, oznaku stranog agenta u RF-u. Ideja je da se nepoželjna osoba učini izopštenikom s kojim se svi plaše imati posla kako bi izbegli sekundarne sankcije. Mehanizam je opisan na primeru odmazde za nešto što je većini čitalaca dovoljno odvratno (seksualno nasilje), ali nema razloga verovati da se potpuno isti mehanizam ne može upotrebiti za kažnjavanje bilo koga za bilo šta: za to je dovoljno podići moralnu paniku oko određenih postupaka, i evo da isti ti mehanizmi koji su juče otkazivali silovaoce, danas otkazuju pušače. Ili one koji ostavljaju prevelik ugljenični otisak. Ili one koji napadaju intelektualnu svojinu. Ili formalno iste te silovaoce, samo sa proširenom interpretacijom silovanja, pa sve do prvobitno dobrovoljnog seksa sa postkoitalnim neslaganjem.

Ono što volim kod moralnih filozofa je to što obožavaju da sa najozbiljnijim licem dovode ideje do apsurda, i time uče druge preciznosti u formulacijama, ako ti drugi ne žele da liče na ludilo.

HajdeTherefore, pričajmo o institutu reputacije sa više opreza.

Anja je nanela štetu Bori. Borija je miran čovek, želi nadoknadu štete, ali ne želi da je iznuđuje silom. Uz to je uvređen, ne želi više imati posla sa Anjom, i uopšte je videti u svom krugu poznanika. Ako se, naravno, ona ne izvini, prethodno ispravivši svoju krivicu.

Anja smatra Boriju kretenom koji je potpuno zaslužio svu nanetu štetu. Ona takođe ne želi imati posla sa njim i jednostavno odlazi u zalazak sunca.

Anja nema nikakve stimulanse za nadoknadu štete. A šta je potrebno da bi ih imala? Jedno od dva. Ili Borija mora potrošiti velike resurse na štetovanje Anjine reputacije, ili te resurse mora potrošiti neko drugi, u kom slučaju će Bori biti dovoljno da pošalje malo troškovan upravljački signal koji pokreće lančanu reakciju otkazivanja.

Kako organizovati sistem koji omogućava jeftino otkazivanje ljudi u uslovima decentralizacije prava? Samo kroz masnu hysteriju, koja naglo snižava prag uzbuđenja ljudi, nakon čega se odlučuju da naglo prekinu odnose sa osobom koju su ranije malo poznavali. Slažite se, zgodno je: kažeš za čoveka da je, recimo, pedofil — i to je to, niko mu tu neće pružiti ruku. Ali ko će verifikovati tu tvrdnju? Nema koga. Verifikacija je skup proces. Dodavanje verifikacije u šemu ubija sav profit ideje otkazivanja.

Dobro, „nema koga“ je previše jaka tvrdnja. U šemu se mogu dodati određeni moralni autoriteti koji verifikuju nalepljene etikete. Borija je nazvao Anju prevarantkinjom — to je samo treskanje vazduha. Guru Vasja je nazvao Anju prevarantkinjom — Anja postaje osoba sa kojom se ne rukuje. Bori preostaje samo da podmaže Vasju. Dakle, i ova šema se lako korumpira.

Naravno, ne predlažem ukidanje instituta reputacije. Predlažem da se ne računa na to da će se u ankapu moći otkazivati ljudi bez krajnje razornih posledica za sam ankap. Da, možete pustiti informacije o Anjinim postupcima u mrežu, prateći ih pouzdanim dokazima. Oni koji nameravaju da zaključe ozbiljan posao sa Anjom mogu naići na te informacije i korigovati svoje prvobitno mišljenje o njenoj pouzdanosti kao kontragenta, nakon čega će, na primer, zahtevati plaćanje unapred. Ali to je maksimum na koji možete računati. Hleb u prodavnici će joj prodati, koliko god Stefan Molynieu bio ljut zbog toga.

To nije Anja, to je Gina. Ankap Borija želi da otkaže Anju, kao što je Disney otkazao Ginu. Neće mu to polaziti za rukom.

E-karma

Sa velikim interesovanjem sam pročitala članak Latinine o temi. U nekim stvarima se preklapa sa nedavnim snimkom Libertarian Band o Metaverzumu, ali je članak mnogo detaljniji od snimka. Sa ekonomske tačke gledišta, šema sa e-karmom izgleda dobro, iako mi nije sasvim jasno kako je zaštićena od bot farmi. Ovde mi već nedostaje kvalifikacija u IT-u da bih procenila perspektivnost izložene ideje, pa bi bilo sjajno ako bi neki IT-specijalista to uradio u komentarima.

Bezbednost transakcija – to je lako i bez silovnog kontrole!

Voluntarist, Bitarh

Jednom smo već razmatrali temu osiguranja transakcija. Ova metoda je odlično primenljiva u pitanju garantovanja bezbednosti transakcije i nadoknade štete u slučaju kršenja dogovora od strane jedne od strana. Potreba za pribegavanjem nasilju i silnim merama prinude pritom prestaje, odnosno ovaj koncept je potpuno realizibilan u odsustvu državnog monopola na primenu prava, kao i bilo kakvih policijskih i silnih organa. Pored toga, on je kompatibilan sa konceptom reputacionih institucija, što stvara dodatne scenarije njegove primene. Čak se i sada aktivno koristi u velikim transakcijama i u oblasti kreditiranja. Međutim, ponekad se izražavaju sumnje o njegovoj primenljivosti u malim, svakodnevnim transakcijama.

Da bismo ih raspršili, pomoći će nam način na koji sada funkcioniše osiguranje od nezgode. Sigurno ste bili u situaciji kada vam je prilikom kupovine karte za autobus, voz ili avion ponuđeno da uzmete osiguranje. Takođe se osiguranje nudi prilikom iznajmljivanja transporta putem mobilne aplikacije, čak i ako je to samo neki bicikl ili trotinet. Obično iznos takvog osiguranja iznosi svega nekoliko desetina rubalja, dok kompenzacija u slučaju osiguranog događaja dostiže desetine i stotine hiljada.

Vidite kako je sve lako? Za pružaoca rizičnih usluga nema nikakve težine u tome da zaključi ugovor sa osiguravajućom kućom i doda mogućnost uzimanja osiguranja od nezgode za svoje klijente. Njemu je to čak i isplativo, jer može ostvariti dodatni profit od osiguravajuće kuće za realizaciju njenih usluga. A u slučaju istog tog iznajmljivanja transporta, ova stvar je pojednostavljena do jednog klika u mobilnoj aplikaciji. A pošto se ova vrsta osiguranja tako lako realizuje, nema nikakvog problema da se jednostavno učini i osiguranje transakcija.

Strane potpisuju ugovor, nakon čega se on učitava u aplikaciju osiguravajuće kuće (a možda se i odmah u njoj zaključi). Zatim aplikacija izračunava stopu osiguravajuće premije i učesnici ugovora je uplaćuju. To je sve. Ako neka od strana na kraju prekrši dogovor, a druga strana dostavi osiguravajućoj kući dokaze o prekršaju, njoj će pripasti osigurana isplata, koja bi trebalo da bude dovoljna za pokrivanje nanete štete. Prekršilac dogovora, naravno, neće ostati nekažnjen ako se uz to koriste reputacione institucije. On će jednostavno biti внесен na crne liste sve dok ne prizna krivicu i ne pristane na saradnju.

Čak je i u slučaju najobičnijih kupovina ovaj koncept primenljiv. Na terminalu samouslužnog kasa, pritiskom na odgovarajući taster, ili tražeći od prodavca, moglo bi se takođe uzeti osiguranje. Ako se proizvod ispostavi kao neupotrebljiv, neispravan, a naročito ako nanese štetu kupcu, i pritom prodavac bude negirao svoju krivicu, pojaviće se mogućnost da se šteta kompenzuje putem ovog osiguranja (a sam prodavac će, naravno, snositi reputacionu kaznu). Kako bi privukli kupce, prodavci bi mogli dodati funkciju osiguranja i otvoreno objavljivati podatke o tome sa kojim osiguravajućim kućama sarađuju. A onih prodavaca koji ne žele da osiguraju svoju prodaju, kupci mogu jednostavno zaobilaziti kao nesigurne agente.

Neko može kritikovati ovu ideju ukazujući na to da će kupci sada morati više da plate za proizvode, i da će generalno sve transakcije postati skuplje. Samo što se to dešava upravo sada. Zbog PDV-a, akciza, carina, licenci i poreskog opterećenja preduzetnika, više od polovine vrednosti robe i tako već čine doprinosi državi, uključujući i održavanje ogromnih, organizaciono krajnje neefikasnih državnih sudskih i policijskih sistema. Osiguranje transakcija je pak jeftinije i efikasnije rešenje. Ponekad osiguravajuće premije, tamo gde se sada primenjuju, iznose čak manje od jedan procenat iznosa transakcije ili potencijalne osigurane isplate. Dakle, to je daleko bolje rešenje nego državna birokratija i silni kontrola plaćeni porezima.

Socijalni rejting i monopol nad nasiljem

Voluntarist, Bitarh

U savremenom informacionom svetu, institut reputacije zauzima važnu ulogu. Već je teško i zamisliti kako se može kupiti neki skupi proizvod ili potražiti bilo kakva ozbiljnija usluga, a da se prethodno ne proveri rejting dobavljača. Ocene i recenzije su već postale važan deo mnogih servisa. Najverovatnije će vremenom reputacioni instrumenti početi da se koriste u svim transakcijama, uključujući i direktne transakcije između ljudi. To nas dovodi do pojave socijalnog rejtinga, u kojem će različiti ljudi imati različitu reputaciju u zavisnosti od toga da li su pošteno ispunjavali svoje obaveze, ili su varali druge ljude, kršili uslove ugovora, ili čak nanosili štetu njihovom blagostanju pljačkom ili nasiljem.

Institut reputacije i finansijski instrumenti, a naročito ostracizam i osiguranje transakcija, sposobni su da zamene silovite instrumente kao metod uticaja na prekršioce. Potreba za iniciranjem silovitih mera jednostavno nestaje, a u slučajevima kada prekršilac nije izvršio nasilje, u principu nestaje potreba za bilo kojim oblikom silovitog rešenja (u slučaju nasilnog napada, naravno, ne može se zaobići samoodbrana). To će samo doprineti rešavanju problema nasilja i smanjenju njegovog nivoa u društvu. Ali uporedo s tim, u svetu stacionarnih bandita, gde države drže monopol i „legalno“ pravo na vršenje nasilja, reputacioni instituti i socijalni rejtingi sasvim mogu poslužiti za štetu.

Treba razumeti da države često monopolizuju servise koji su važni za društvo. Ranije su pod svoju strogu kontrolu stavile puteve, finansijski sistem, vatrogasnu službu, medicinu, iskop mnogih resursa, socijalno osiguranje, a što je najvažnije u okviru naše teme – proveru kvaliteta usluga i proizvoda koji se nude na tržištu. Sasvim je opravdano očekivati da će, ako u jednom trenutku velika većina ljudi počne da se oslanja na institut reputacije, države preuzeti kontrolu i nad njim. Činovnici će izjaviti da privatna rešenja nisu pouzdana i da je neophodno doneti stroga pravila rada reputacionih servisa, ili čak stvoriti jedan jedini državni servis reputacije za sve, zabranivši vođenje privatnih sistema ocena i recenzija. U svetu gde neke države odlučuju koji standard punjača ljudi treba da koriste (ovde govorimo o državama Evropske unije), ovakav scenario ima veliku verovatnoću da se ostvari u stvarnosti.

Na taj način, institut reputacije ne samo da će postati birokratizovan i neefikasan, već može postati i instrument za progon i kažnjavanje ljudi koji su nepoželjni trenutnoj političkoj vlasti. U Kini se to već dešava – minus u socijalnom rejtingu može se dobiti zbog prijateljstva sa opozicionarom ili zbog izjava protiv partijske politike. Jednim nalogom odozgo, bilo koji čovek može biti lišen pristupa mnogim državnim dobrima. I bilo bi u redu sa tim dobrima, jer da država nije nasilni monopol, postojale bi alternative njenim dobrima. Ali pri državama alternative ne postoje, jer je privatna delatnost strogo kontrolisana ili zabranjena u sferama koje su one monopolizovale. U konačnici, institut reputacije, umesto metoda borbe protiv nasilja, pljačke i prevare, postaje pomoćni instrument za jačanje državne vlasti i silovite kontrole.

Zaključak iz svega ovoga je jednostavan – institut reputacije je veoma koristan u obezbeđivanju sigurnosti transakcija, kao i važan za prelazak sa silovitih metoda na nenasilni uticaj kao osnovu obezbeđivanja društvenog poretka. Ali u kontaktu sa samim nasiljem, naročito državnim, on gubi ove pozitivne kvalitete i počinje da radi na jačanju državne vlasti i silovite kontrole. Zbog toga je veoma važno boriti se protiv nasilja i ne dopustiti da institut reputacije bude preuzet pod kontrolu od strane bilo kakvih silovitih agenata. Ne možemo se boriti protiv nasilja ako će institut reputacije koristiti samo nasilnici u svoju korist, kao što se trenutno dešava u istoj toj Kini.