Nedavna objava Bitarcha o mrežama poverenja podsetila me je na moju seriju o decentralizaciji i na to da bi bilo dobro dopuniti je novom napomenom.
Ljudi neizbežno međusobno komuniciraju i žele da od toga izvuku maksimum koristi uz minimum troškova. Naravno, u praksieološkom smislu, odnosno, ne mora nužno biti reč o novčanoj dobiti ili gubitku, već pre o zadovoljstvu ili, naprotiv, nezadovoljstvu. Kod ponovljenih interakcija može se pokušati izgraditi prognoza postupaka kontragenta i, na osnovu toga, unapred odlučiti u kom pravcu sam delovati. A ako kontragent zna da će se interakcija i dalje ponavljati, to znanje će takođe uticati na njegove postupke. Kontragenti koji stalno sarađuju mogu se dogovoriti o saradnji, razdvojiti se ako im je neprijatno jedno s drugim, slati signale koji kontragentu ukazuju na granice dopuštenog, i tako dalje. Kod svakoga se neizbežno stvara određena reputacija u očima drugog.
Takođe, u ljudskim zajednicama ogroman značaj ima prenošenje informacija o reputaciji određene osobe drugoj osobi. Druga osoba nije obavezna da prihvati informacije kao istinite i može, naprotiv, smatrati da je neko namerno dezinformiše. I čak i ako se dobijene informacije ispostave kao potpuno pouzdane, ona i dalje može smatrati da joj se neko uvuče u poverenje kako bi ga kasnije prevario. Slojeva refleksije može biti koliko god želi, zato smo razvili tako složen mozak, da bismo sa užitkom tračali.
Da bi tračali, a naročito prikupljali tračeve o ljudima izvan stalnog kruga komunikacije, ljudi smišljaju razne sisteme za fiksiranje i predstavljanje reputacije. Kakav takav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga ko proučava tuđu reputaciju? On bi želeo da može dobijati informacije o ponašanju osobe u sferi koja ga zanima, pri čemu bi one bile lako dostupne, teško krivljive i teško skrivene. A ako nije reč o proučavanju jedne konkretne osobe, već o potrazi za odgovarajućom opcijom, onda je potrebno da opcija bude mnogo, idealno sve moguće, uz praktične alate za filtriranje podataka.
A kakav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga čiji će se podaci o ponašanju proučavati? Naravno, on bi preferirao da javnosti budu dostupne samo one informacije koje on želi da drži javnim, dok bi one koje nije neophodno da svi znaju, bilo dobro imati mogućnost oblikovati u vidu pouzdanih dokaza i predstaviti samo onima kojima je to potrebno. Takođe je korisno imati mogućnost pružanja ubedljivih lažnih informacija o sebi zlonamernima.
Iz ovog skupa kontradiktornih zahteva jasno je da je idealan sistem reputacije koji zadovoljava sve nemoguć. Opet, do sada smo zanemarivali troškove prikupljanja, skladištenja i predstavljanja informacija o reputaciji, a oni takođe postoje.
Tako je prilično lako zamisliti ekonomski opravdano građenje sistema reputacije u nekoj konkretnoj uskoj oblasti, ali je teško razumeti ko bi i zašto bio zainteresovan da čuva sveobuhvatne otvorene dosije o svim postupcima svih ljudi. Čak i državni organi preferiraju da prikupljaju obimne dosije samo za službeni pristup, i njihovi zaposleni sigurno nisu zainteresovani da sami završe u njima, savršeno razumevši da što je širi krug onih koji imaju obimne informacije o njima, to je više vektora za iznenadne napade.
Ko je, osim potrošača informacija o reputaciji, zainteresovan za to da se te informacije pojave u odgovarajućim sistemima? Naravno oni koji smatraju da će baš njihova reputacija u tom sistemu predstaviti njih onako kako žele da budu predstavljeni. Oni koji pretenduju na titulu vernih supružnika verovatno neće želeti da se vide u otvorenom registru top ljubavnika, iako bi im u drugom kontekstu visoka ocena u tom svojstvu laskanila. Talentovani majstor neće imati ništa protiv toga što će dospeti na listu majstora u odgovarajućoj sferi, dok bi onaj manje talentovani radije izabrao da se pojavi samo na oglasnoj tabli, bez ugrađenog sistema reputacije, ili barem da ima mogućnost da malo veštački poveća svoj rejting.
Koji opšti zaključak mogu izvući iz svih ovih razmatranja u vezi sa procesima centralizacije i decentralizacije u sistemima reputacije? Na slobodnom tržištu mi se čini verovatnijim mnoštvo lokalnih reputacionih sistema, a ne sveobuhvatni monstruozni sistemi socijalnog rejtinga. Čak i ako neki otvoreni sistem čuva podatke o velikom broju lica, to će biti prilično uske informacije. Servisi za agregaciju sveobuhvatnih otvorenih informacija o konkretnoj osobi od interesa takođe su potpuno monetizibilni, međutim, objekti takvih istraživanja verovatno neće biti zainteresovani za to da se informacije o njima iz različitih izvora lako agregiraju. Ipak, rad sa velikim podacima je danas relativno jeftin hobi, tako da će malo ko uspeti ozbiljno da zbuni istraživače tuđeg digitalnog traga.
Ali ovi brojni lokalni sistemi reputacije će, pretpostavljam, biti uglavnom centralizovani. A sistemi distribuiranog skladištenja informacija o reputaciji u elektronskom obliku teško će stekti ozbiljnu popularnost, ostajući nišnim rešenjem za male zajednice. Ovde nema ozbiljnih preduslova za skaliranje.
Stefan Molynieu u knjizi „Praktična anarhija“, koju još uvek nisam do kraja preveo, ima poglavlje Bezdržavni zatvori, gde kao alternativu odvratnom državnom penitencijarnom sistemu predlaže podjednako odvratan nedržavni sistem, zasnovan na onome što podseća na kulturu otkazivanja (cancel culture) u SAD, društveni rejting u KNR-u ili, recimo, oznaku stranog agenta u RF-u. Ideja je da se nepoželjna osoba učini izopštenikom s kojim se svi plaše imati posla kako bi izbegli sekundarne sankcije. Mehanizam je opisan na primeru odmazde za nešto što je većini čitalaca dovoljno odvratno (seksualno nasilje), ali nema razloga verovati da se potpuno isti mehanizam ne može upotrebiti za kažnjavanje bilo koga za bilo šta: za to je dovoljno podići moralnu paniku oko određenih postupaka, i evo da isti ti mehanizmi koji su juče otkazivali silovaoce, danas otkazuju pušače. Ili one koji ostavljaju prevelik ugljenični otisak. Ili one koji napadaju intelektualnu svojinu. Ili formalno iste te silovaoce, samo sa proširenom interpretacijom silovanja, pa sve do prvobitno dobrovoljnog seksa sa postkoitalnim neslaganjem.
Ono što volim kod moralnih filozofa je to što obožavaju da sa najozbiljnijim licem dovode ideje do apsurda, i time uče druge preciznosti u formulacijama, ako ti drugi ne žele da liče na ludilo.
HajdeTherefore, pričajmo o institutu reputacije sa više opreza.
Anja je nanela štetu Bori. Borija je miran čovek, želi nadoknadu štete, ali ne želi da je iznuđuje silom. Uz to je uvređen, ne želi više imati posla sa Anjom, i uopšte je videti u svom krugu poznanika. Ako se, naravno, ona ne izvini, prethodno ispravivši svoju krivicu.
Anja smatra Boriju kretenom koji je potpuno zaslužio svu nanetu štetu. Ona takođe ne želi imati posla sa njim i jednostavno odlazi u zalazak sunca.
Anja nema nikakve stimulanse za nadoknadu štete. A šta je potrebno da bi ih imala? Jedno od dva. Ili Borija mora potrošiti velike resurse na štetovanje Anjine reputacije, ili te resurse mora potrošiti neko drugi, u kom slučaju će Bori biti dovoljno da pošalje malo troškovan upravljački signal koji pokreće lančanu reakciju otkazivanja.
Kako organizovati sistem koji omogućava jeftino otkazivanje ljudi u uslovima decentralizacije prava? Samo kroz masnu hysteriju, koja naglo snižava prag uzbuđenja ljudi, nakon čega se odlučuju da naglo prekinu odnose sa osobom koju su ranije malo poznavali. Slažite se, zgodno je: kažeš za čoveka da je, recimo, pedofil — i to je to, niko mu tu neće pružiti ruku. Ali ko će verifikovati tu tvrdnju? Nema koga. Verifikacija je skup proces. Dodavanje verifikacije u šemu ubija sav profit ideje otkazivanja.
Dobro, „nema koga“ je previše jaka tvrdnja. U šemu se mogu dodati određeni moralni autoriteti koji verifikuju nalepljene etikete. Borija je nazvao Anju prevarantkinjom — to je samo treskanje vazduha. Guru Vasja je nazvao Anju prevarantkinjom — Anja postaje osoba sa kojom se ne rukuje. Bori preostaje samo da podmaže Vasju. Dakle, i ova šema se lako korumpira.
Naravno, ne predlažem ukidanje instituta reputacije. Predlažem da se ne računa na to da će se u ankapu moći otkazivati ljudi bez krajnje razornih posledica za sam ankap. Da, možete pustiti informacije o Anjinim postupcima u mrežu, prateći ih pouzdanim dokazima. Oni koji nameravaju da zaključe ozbiljan posao sa Anjom mogu naići na te informacije i korigovati svoje prvobitno mišljenje o njenoj pouzdanosti kao kontragenta, nakon čega će, na primer, zahtevati plaćanje unapred. Ali to je maksimum na koji možete računati. Hleb u prodavnici će joj prodati, koliko god Stefan Molynieu bio ljut zbog toga.
To nije Anja, to je Gina. Ankap Borija želi da otkaže Anju, kao što je Disney otkazao Ginu. Neće mu to polaziti za rukom.
Sa velikim interesovanjem sam pročitala članak Latinine o temi. U nekim stvarima se preklapa sa nedavnim snimkom Libertarian Band o Metaverzumu, ali je članak mnogo detaljniji od snimka. Sa ekonomske tačke gledišta, šema sa e-karmom izgleda dobro, iako mi nije sasvim jasno kako je zaštićena od bot farmi. Ovde mi već nedostaje kvalifikacija u IT-u da bih procenila perspektivnost izložene ideje, pa bi bilo sjajno ako bi neki IT-specijalista to uradio u komentarima.
Jednom smo već razmatrali temu osiguranja transakcija. Ova metoda je odlično primenljiva u pitanju garantovanja bezbednosti transakcije i nadoknade štete u slučaju kršenja dogovora od strane jedne od strana. Potreba za pribegavanjem nasilju i silnim merama prinude pritom prestaje, odnosno ovaj koncept je potpuno realizibilan u odsustvu državnog monopola na primenu prava, kao i bilo kakvih policijskih i silnih organa. Pored toga, on je kompatibilan sa konceptom reputacionih institucija, što stvara dodatne scenarije njegove primene. Čak se i sada aktivno koristi u velikim transakcijama i u oblasti kreditiranja. Međutim, ponekad se izražavaju sumnje o njegovoj primenljivosti u malim, svakodnevnim transakcijama.
Da bismo ih raspršili, pomoći će nam način na koji sada funkcioniše osiguranje od nezgode. Sigurno ste bili u situaciji kada vam je prilikom kupovine karte za autobus, voz ili avion ponuđeno da uzmete osiguranje. Takođe se osiguranje nudi prilikom iznajmljivanja transporta putem mobilne aplikacije, čak i ako je to samo neki bicikl ili trotinet. Obično iznos takvog osiguranja iznosi svega nekoliko desetina rubalja, dok kompenzacija u slučaju osiguranog događaja dostiže desetine i stotine hiljada.
Vidite kako je sve lako? Za pružaoca rizičnih usluga nema nikakve težine u tome da zaključi ugovor sa osiguravajućom kućom i doda mogućnost uzimanja osiguranja od nezgode za svoje klijente. Njemu je to čak i isplativo, jer može ostvariti dodatni profit od osiguravajuće kuće za realizaciju njenih usluga. A u slučaju istog tog iznajmljivanja transporta, ova stvar je pojednostavljena do jednog klika u mobilnoj aplikaciji. A pošto se ova vrsta osiguranja tako lako realizuje, nema nikakvog problema da se jednostavno učini i osiguranje transakcija.
Strane potpisuju ugovor, nakon čega se on učitava u aplikaciju osiguravajuće kuće (a možda se i odmah u njoj zaključi). Zatim aplikacija izračunava stopu osiguravajuće premije i učesnici ugovora je uplaćuju. To je sve. Ako neka od strana na kraju prekrši dogovor, a druga strana dostavi osiguravajućoj kući dokaze o prekršaju, njoj će pripasti osigurana isplata, koja bi trebalo da bude dovoljna za pokrivanje nanete štete. Prekršilac dogovora, naravno, neće ostati nekažnjen ako se uz to koriste reputacione institucije. On će jednostavno biti внесен na crne liste sve dok ne prizna krivicu i ne pristane na saradnju.
Čak je i u slučaju najobičnijih kupovina ovaj koncept primenljiv. Na terminalu samouslužnog kasa, pritiskom na odgovarajući taster, ili tražeći od prodavca, moglo bi se takođe uzeti osiguranje. Ako se proizvod ispostavi kao neupotrebljiv, neispravan, a naročito ako nanese štetu kupcu, i pritom prodavac bude negirao svoju krivicu, pojaviće se mogućnost da se šteta kompenzuje putem ovog osiguranja (a sam prodavac će, naravno, snositi reputacionu kaznu). Kako bi privukli kupce, prodavci bi mogli dodati funkciju osiguranja i otvoreno objavljivati podatke o tome sa kojim osiguravajućim kućama sarađuju. A onih prodavaca koji ne žele da osiguraju svoju prodaju, kupci mogu jednostavno zaobilaziti kao nesigurne agente.
Neko može kritikovati ovu ideju ukazujući na to da će kupci sada morati više da plate za proizvode, i da će generalno sve transakcije postati skuplje. Samo što se to dešava upravo sada. Zbog PDV-a, akciza, carina, licenci i poreskog opterećenja preduzetnika, više od polovine vrednosti robe i tako već čine doprinosi državi, uključujući i održavanje ogromnih, organizaciono krajnje neefikasnih državnih sudskih i policijskih sistema. Osiguranje transakcija je pak jeftinije i efikasnije rešenje. Ponekad osiguravajuće premije, tamo gde se sada primenjuju, iznose čak manje od jedan procenat iznosa transakcije ili potencijalne osigurane isplate. Dakle, to je daleko bolje rešenje nego državna birokratija i silni kontrola plaćeni porezima.
U savremenom informacionom svetu, institut reputacije zauzima važnu ulogu. Već je teško i zamisliti kako se može kupiti neki skupi proizvod ili potražiti bilo kakva ozbiljnija usluga, a da se prethodno ne proveri rejting dobavljača. Ocene i recenzije su već postale važan deo mnogih servisa. Najverovatnije će vremenom reputacioni instrumenti početi da se koriste u svim transakcijama, uključujući i direktne transakcije između ljudi. To nas dovodi do pojave socijalnog rejtinga, u kojem će različiti ljudi imati različitu reputaciju u zavisnosti od toga da li su pošteno ispunjavali svoje obaveze, ili su varali druge ljude, kršili uslove ugovora, ili čak nanosili štetu njihovom blagostanju pljačkom ili nasiljem.
Institut reputacije i finansijski instrumenti, a naročito ostracizam i osiguranje transakcija, sposobni su da zamene silovite instrumente kao metod uticaja na prekršioce. Potreba za iniciranjem silovitih mera jednostavno nestaje, a u slučajevima kada prekršilac nije izvršio nasilje, u principu nestaje potreba za bilo kojim oblikom silovitog rešenja (u slučaju nasilnog napada, naravno, ne može se zaobići samoodbrana). To će samo doprineti rešavanju problema nasilja i smanjenju njegovog nivoa u društvu. Ali uporedo s tim, u svetu stacionarnih bandita, gde države drže monopol i „legalno“ pravo na vršenje nasilja, reputacioni instituti i socijalni rejtingi sasvim mogu poslužiti za štetu.
Treba razumeti da države često monopolizuju servise koji su važni za društvo. Ranije su pod svoju strogu kontrolu stavile puteve, finansijski sistem, vatrogasnu službu, medicinu, iskop mnogih resursa, socijalno osiguranje, a što je najvažnije u okviru naše teme – proveru kvaliteta usluga i proizvoda koji se nude na tržištu. Sasvim je opravdano očekivati da će, ako u jednom trenutku velika većina ljudi počne da se oslanja na institut reputacije, države preuzeti kontrolu i nad njim. Činovnici će izjaviti da privatna rešenja nisu pouzdana i da je neophodno doneti stroga pravila rada reputacionih servisa, ili čak stvoriti jedan jedini državni servis reputacije za sve, zabranivši vođenje privatnih sistema ocena i recenzija. U svetu gde neke države odlučuju koji standard punjača ljudi treba da koriste (ovde govorimo o državama Evropske unije), ovakav scenario ima veliku verovatnoću da se ostvari u stvarnosti.
Na taj način, institut reputacije ne samo da će postati birokratizovan i neefikasan, već može postati i instrument za progon i kažnjavanje ljudi koji su nepoželjni trenutnoj političkoj vlasti. U Kini se to već dešava – minus u socijalnom rejtingu može se dobiti zbog prijateljstva sa opozicionarom ili zbog izjava protiv partijske politike. Jednim nalogom odozgo, bilo koji čovek može biti lišen pristupa mnogim državnim dobrima. I bilo bi u redu sa tim dobrima, jer da država nije nasilni monopol, postojale bi alternative njenim dobrima. Ali pri državama alternative ne postoje, jer je privatna delatnost strogo kontrolisana ili zabranjena u sferama koje su one monopolizovale. U konačnici, institut reputacije, umesto metoda borbe protiv nasilja, pljačke i prevare, postaje pomoćni instrument za jačanje državne vlasti i silovite kontrole.
Zaključak iz svega ovoga je jednostavan – institut reputacije je veoma koristan u obezbeđivanju sigurnosti transakcija, kao i važan za prelazak sa silovitih metoda na nenasilni uticaj kao osnovu obezbeđivanja društvenog poretka. Ali u kontaktu sa samim nasiljem, naročito državnim, on gubi ove pozitivne kvalitete i počinje da radi na jačanju državne vlasti i silovite kontrole. Zbog toga je veoma važno boriti se protiv nasilja i ne dopustiti da institut reputacije bude preuzet pod kontrolu od strane bilo kakvih silovitih agenata. Ne možemo se boriti protiv nasilja ako će institut reputacije koristiti samo nasilnici u svoju korist, kao što se trenutno dešava u istoj toj Kini.
Šta ako tvoju kuću okruže ogradom dok si išao u Minarkhit po novu kožnu kožicu? U tom slučaju nema nikakvog pokušaja ubistva, i čovek je imao pravo da izgradi ogradu, baš kao što si ti imao pravo da izgradiš svoju kuću pre toga. Šta uraditi u tom slučaju? Imaš li pravo da polomiš ogradu da bi prošao? Da li je to kršenje NAP-a? A ako takvu betonsku ogradu budu izlivali svaki dan?
Mrzim
Kako održati slobodu izlaska iz zajednica kod ankap-a?
Anonimno pitanje
Za početak predlažem da ponovo pročitaš poglavlje iz Mehanike slobode o trgovini u uslovima anarhije. Ukratko, tamo se govori o Šelingovim tačkama – nekakvim posebnim položajima sistema koji se iz nekih razloga čine onima koji imaju posla sa njim jedinstvenim, pa stoga postoji veća verovatnoća da će na njih pasti na pamet nekoliko potencijalnih ugovornih strana istovremeno u uslovima odsustva prethodnih dogovora. Šelingove tačke, konkretno, pomažu u postavljanju prirodnih granica, čije održavanje štedi napor stranama.
Taj ili neki drugi spontano formirani status kvo je sa svih strana očigledna Shellingska tačka, a njegovo narušavanje će, naravno, nailaziti na određeni otpor. Ako u zajednici muškarci obično pružaju ruku jedni drugima, a žene se grle međusobno i sa muškarcima, onda će žena koja pruži ruku biti dočekana sa sumnjičavostem i vrlo je verovatno da će pokušati da je zagrle. Ako je u zajednici uobičajeno slobodno kretanje kroz tuđe posede, označavajući svoje granice maksimalno neupadljivo, ne zaključavati vrata, svraćati u goste, ostavljati poštu na pragu i tako dalje – onda će pokušaj podizanja gluvog ograde već biti dočekan sa napetom zbunjenošću. A ograda koja izoluje tuđi plac od spoljnog sveta je već otvoreno nepristojno; takav neprijateljski komšija dobiće čitavu delegaciju koja će pokušati da mu objasni da se to ovde ne radi tako. A ako je, naprotiv, uobičajeno zatvarati se ogradama, puštati opasne pse u dvorište i pucati u vazduh pri bilo kakvom pokretu blizu granice, onda će se nova ograda koja onemogućava pristup kući morati posmatrati jednostavno kao neizbežan fakaop: neko je morao toliko da pogreši i ne primeti da je komšija uspeo potpuno da te opkoli svojom teritorijom. Sada će morati da baci neku toksičnu zarazu preko svojih dronova, a tek nakon toga mogu početi mirni pregovori sa komšijom.
Slično je i sa izlaskom iz zajednice. Ako je to uobičajena stvar, da neko stalno ulazi i izlazi, tada se upravo takav otvoren red pristupa doživljava kao prirodan, i za tu tačku će Šeling držati se. A ako nikada nije bilo takvih presedana, tada će sam pokušaj izlaska biti doživljen kao nešto izvanredno, moraćete da se objašnjavate, dokazujete svoje pravo i, možda, nekako nadoknadite onima koji ostaju svoj odlazak. To je, inače, ne tako neverovatna situacija. Zamislite, na primer, radnu grupu koja je planirala obim poslova do određenog roka – i onda vi iznenada odlučite da napustite zajednicu. Mogu vas prosto ne pustiti dok posao ne bude završen, ili vam nametnuti ozbiljnu ugovornu kaznu jer će oni koji ostanu sada morati naporno da rade, a to nisu planirali.
Pokušaj da se progura svoj stav uprkos statusu quo, kakav god on bio, nesumnjivo će naići na otpor, pri čemu on može biti nesrazmerno ozbiljan, čak i ako je zahtev za ustupanje koji se čini beznačajnim. Razlog je jasan: ako jednostavno popustite, novi status quo će biti taj da vi ustupate pod pritiskom. Takve stvari su dobro vidljive pri susretu predstavnika različitih kultura, kada je za jednog ustupanje u sitnicama lep manir i garancija da će vam i drugi u budućnosti izaći u susret – a za drugog ustupanje znači da treba pritiskati dalje dok ne slomite protivnika – jer se protivnik već povukao, treba ga dokrajčiti.
Sada ćemo pričati o receptima. Šta uraditi da ti ne bi oduzimali parcelu, da bi te puštali iz zajednice i tako dalje. Izgradite sebi potrebnu reputaciju. Inače, imali smo veoma dobar video o tome, pogledajte ga ponovo.
Ako imate reputaciju osobe koja, čim vidi ogradu, krene da je ruši bez gledanja, to je baš loša reputacija. Vi rušite ogradu, pucaju u vas, a onda objašnjavaju zainteresovanim licima da je ovaj lud počeo da upada na moju teritoriju, nije slušao upozorenja, pa je moralo da se puca u sklopu samoodbrane. Šteta što je odmah pogubio, nije baš lepo ispalo. Mnogo korisnije je imati reputaciju osobe za koju će se gomila ljudi zalagati. Takođe nije loše imati reputaciju osobe koja može doneti veliku korist, pa je bolje biti njen prijatelj. Ukratko, rad na reputaciji može učiniti čuda.
I za kraj želim da preporučim jedan veoma simpatičan crtani film Klaus. Tamo je baš o tome kako promeniti status quo u situaciji kada je ograditi tuđi dom ogradom, kako ne bi pustio vlasnika, samo nevinčka nestašluk.
Vladimir Milov je u svom video-blogu pokrenuo rubriku „u karantinu“ i do sada je u njoj objavio dva klipa. U prvom on daje okvirnu procenu za zaposlene, a u drugom nudi neke savete za mala preduzeća. Naravno, najbolje je da ih pogledate u celosti, a ja ću ukazati na važne momente, po mom mišljenju.
Ovo će trajati dugo. Ako već sada trpite gubitke, ne treba da računate da ćete samo prečekati najgore, već treba odmah raditi na njihovom smanjenju.
Država neće pomoći. Od nje treba zahtevati što više i što glasnije, ali ne bi trebalo ozbiljno oslanjati svoje planove na državnu podršku.
Biti idioti ne isplati se. Država nije proglasila višu silu, ne nadoknađuje gubitke, ne smanjuje apetite. Ako sada jedete jedni druge, to je put u ništa. Važno je dogovarati se međusobno mirnim putem, pošto je pogodilo sve. A idiotima se može pokazati sva moć institucije reputacije.
Posebno ću se zaustaviti na trećoj tački. Milov savetuje da se koriguje model potrošnje tako da se kupuje samo od onih koji ispunjavaju etičke kriterijume: hrane lekare besplatnim ručkovima, brinu o životinjama, isplaćuju zaposlenima plate umesto da ih šalju na neplaćene odmore – i tako dalje.
Zaista, uloga svakog potrošača je sada značajno porasla, i od njega u velikoj meri zavisi koji će biznis opstati, a koji ne. Ali ja bih svim kriterijumima selekcije dodala još jedan, veoma važan: koliko taj biznis dâ državi. Hranjenje države svojim porezima oduvek je bilo težak moralni kompromis, ali sada to postaje skoro zločin. Ranije je moglo da se radi „na crno“ i da se ravnodušno odnosi prema tome što država uzima PDV sa tvojih kupovina. Sada je to važno. U uslovima osiromašivanja ljudi, rastući porezi ruske vlade su demonstracija čistog ludila od strane građana.
Zato, birajući od koga da kupite, recimo, hranu, orijentišite se prvenstveno na to. Turšija ili krompir na pijaci – odlično mesto za novac. Kupovina u kiosku poljoprivrednog gazdinstva je sjajna, ali još bolje ako je direktno sa vozila i bez kase. Kupovina u prodavnici pored kuće – samo ako nije lanac i ako koristi pojednostavljenu poresku osnovu (odsustvo PDV-a se može videti na računu).
Najbolji moralni izbor za bilo koji mali biznis danas je odlazak u ilegalu. Zvanično se zatvoriti i nastaviti da uslužujete klijente po ličnom dogovoru – to je mera koja će omogućiti ne samo da se zapuši rupa kroz koju vaš novac odlazi državi, već i da se ubrza razvoj horizontalnih veza. Vreme je da se prošire liste kontakata, nabave lični vodoinstalateri, frizeri, lekari – i klijenti, to je podrazumevano.
Da bi se odbijala usluga službenicima aparata bezbednosti, atmosfera u društvu još uvek nije toliko napeta, ali već ima smisla voditi sa njima duševno spasiteljske razgovore. Recite im: vi ste državni službenici, preživećete od plate, privatnom sektoru je teže. Zato ne smetajte na putu, ne ometajte rad – ne dovodi do greha.
Sledeća etapa odbacivanja režima nakon odlaska u ilegalu obično su sabotaža, diverzije i gerilski rat: uništavanje kamera za nadzor, razaranje kancelarija poreske uprave, paljenje policijskih automobila i druge sitnice, ali ne treba se opterećivati glupostima. Ako se uspe postići totalno neispunjavanje državnih naredbi bez upotrebe sile – tim bolje za sve nas.
A kada Putin ode i kada njegovo mesto zauzme neki Navaljni, važno je odmah ga staviti pred činjenicu: po starom – neće biti. Efikasna država je jeftina država. Što je ona jeftinija za građane, to ima više osnova da očekuje da će se njegove ljubazne molbe izvršavati. A na bilo kakve zahteve države u prelepoj Rusiji budućnosti, građani treba da imaju jednostavan i brz odgovor: „u pičku materinu“ – tamo ide to. I da pokazuju u onom smeru u koji su poslali današnjeg diktatora.
Drago mi je da vam predstavim novi video tim Libertarian band, sa kojim imam čast da sarađujem. Ovog puta analiziramo tako važnu, ali nejasnu temu kao što je institucija reputacije.
Video se dugo pripremao jer se tim selio u novi studio, i nije prošao bez par nedostataka, ali generalno, mislim da je ispalo dobro. Scenario za sledeći video je već gotov, nadam se da ćemo uspeti da ga objavimo ove godine.
Lajkujte, komentarišite, delite link, poboljšajte reputaciju tima ako mislite da prave dobar proizvod. Želim da video dobije više pregleda nego snimak Svetovog predavanja)))
Danas imam svoj debi u žanru intervjua, i čini mi se da je ispalo prilično zanimljivo. Nadam se da ću povremeno moći dopunjavati novu rubriku svežim materijalima. Dakle, danas ne odgovaram na pitanja, već ih postavljam. Odgovara Ruski Slon.
Na mreži se mnogo piše o vašem projektu „Ruski slon“. Zvanično izjavljujete da je naziv projekta izabran zato što slon odlikuje pamet i reviktivnost (pamćenje zla). Međutim, mnogima je sasvim očigledna i aluzija na akronim SLON – smrt leğıvim od noža – koji je bio popularan u sovjetskom kriminalnom svetu. Teško da niste uzeli ovo u obzir. Možete li prokomentarisati u kojoj meri se mogu opravdati očekivanja onih koji naziv vašeg projekta tumače upravo u tom ključu?
Kada se jednom pojavi Prelepa Rusija Budućnosti, ispričaćemo celu priču o tome kako je Slon nastajao i, uveravamo vas, to će biti zaista uzbudljiv prikaz. Trenutno je takva priča, iz jasnih razloga, nemoguća.
Svako može bilo koje tumačenje, ali, razvijajući tu misao, neizbežno ćemo stići do onih opijujućih (ne) moralnih slagalica, kao što su: „Da li ljudi koji igraju kompjuterske šutere žele da ubijaju?“, „U pesmi grupe takve i takve peva se o silovanju. Da li ta grupa poziva na silovanje?“ i druge pokušaje da se Kolumbajn veže za alegorije.
Međutim, zvanični stav ruskog Slona ostaje isti: mi ne pozivamo na nasilje u bilo kom obliku. Mi pozivamo na obnovu institucije reputacije u Rusiji, i ovde se očigledno ne može proći bez pamćenja zla.
Kako biste prokomentarisali nedavni video Mihaila Požarskog „Maska zveri“, u kojem on ukazuje na to da je deanon potreban pre svega samim policajcima, kako ne bi izgubili ljudski oblik?
Požarski je očaravajuć u gotovo svemu što radi, a ovaj video sa referencom na Goldingovog „Gospodara muva“ nije izuzetak. Sa etičke tačke gledišta, sa stavom definisanim u videu, zaista se može složiti.
Pri čemu je zabavno što se ova naša objava vremenom objavljivanja gotovo poklopila sa vremenom objavljivanja novog videa od Whalesplaining.
Ruski silovici masovno sprečavaju svoju deanonimizaciju, drugim rečima, oni insistiraju na tome da umesto individualne odgovornosti snose kolektivnu. Da li iz toga, kao i iz Vašeg pristanka na glavnu poruku Pozarskog video snimka, ne sledi da projekti poput Russkog Slona treba da deanonimizuju ne samo one silovce čiji su zločini zabeleženi, već uopšte sve koji, kao predstavnici bezbednosnih agencija, kriju svoj identitet?
Uzimajući u obzir koliko su, sa aspekta institucije reputacije, niske pozicije autoriteta policije (ranije: milicija) u Rusiji, ovaj predlog zvuči maksimalno razumno. Kod nas je istorijski jaka ova (brrr!) robovska pozicija da je „šef uvek u pravu“ i slično „sva vlast dolazi od Boga“, i na policajce se to, nažalost, takođe odnosi, iako bi se činilo da je to isti posao kao, recimo, bankar, kasir ili taksi vozač.
A kada svaki dan čitate vesti iz serije „anapski policajci iz odeljenja za borbu protiv korupcije osuđeni zbog mitočinstva“, „policajci su podmetnuli drogu“ i „rosgvardijac je ubio dvogodišnjeg dečaka“, onda stvarno poludite i, da, definitivno želite bolju zaštitjenost od mogućeg nasilja, u ovom slučaju – državnog, monopolizovanog.
To je iz iste serije kao i: „Kada šetam Parizom, mogu da priđem policajcu da nešto pitam, skoro kao da samo ćaskam. Kada šetam Moskvom i vidim policajce koji mi idu u susret, radije ću preći na drugu stranu ulice“.
Rosgvardija je, u principu, Putinov zločin protiv naroda Rusije.
Odgovorili ste prilično neodređeno na prvo pitanje, pa hajde da razjasnimo na konkretnom primeru. Objavili ste lične podatke nekog silovca uz navođenje zločina koje je počinio, a nakon nekog vremena tom silovcu su zapalili auto, ili razbili prozor, ili su bravu napunili montažnom penom – ukratko, uradili su neku anonimnu sramotu od onih koje tako rado koriste protiv opozicionih aktivista u problematičnim regionima. Kako ćete zvanično prokomentarisati ono što se dogodilo na svom sajtu i u društvenim mrežama?
Niako. Čak i ako je to bio posledica, mi to nismo pozivali. Ako neko „samo izvršava naređenje“, ili, što je mnogo gore, zaista veruje u sve te propagandističke gluposti o Gosdepu, Majdanu i narandžastoj pretnji, i besno udara pendlekom čoveka koji leži na zemlji, neka se ne iznenađuje što će mu karma jednog dana vratiti bumerang.
Podsećam da su na protestima u Magasu 13 inguških policajaca odbila da izvršava naređenja i ide protiv svog naroda. Sada su na sudu.
Hajde da pričamo o tehničkim detaljima. Možete li ukratko reći šta se krije u unutrašnjosti Slona? Da li je kompjuterska magija zasnovana na vašem sopstvenom motoru i resursima, ili zavisi od spoljnih servisa? Koliki je udeo ručnog rada? Kolika je stopa grešaka u prepoznavanju i sa kojom dozom sigurnosti u to da je zlodjelac ispravno prepoznat odlučujete se da objavite njegove podatke? Proveravate li verodostojnost objava drugih projekata sličnih vašem, na primer, glasnu objavu Skenera o identitetu službenika MUP-a koji je udario devojku u stomak? Da li sarađujete sa srodnim projektima?
Kompjuterska magija je zasnovana kako na postojećim tehnologijama raznih giganta poput Amazona i Google-a, tako i na našim sopstvenim razvijenim rešenjima. Takođe smo tesno integrisani sa nizom projekata koji koriste tehnologiju sličnu FindFace, koju kompanija NTechLabs sada uspešno prodaje MUP-u. Preciznost je prilično visoka, iako za veću sigurnost proveravamo informacije i putem drugih indirektnih podataka. Naravno, niko nije oslobođen grešaka — za taj slučaj formiramo tim za kontrolu kvaliteta kako bismo identifikovali takve situacije i reagovali na njih. Konkretne brojke ću rado navesti malo kasnije.
Na sajtu obećavate ne samo da ćete obezbediti neophodnu dokaznu bazu za krivično gonjenje zlodjelaca po zakonu, već i finansiranje za ljudske pravnike i advokate koji će se baviti krivičnim gonjenjem onih koji krše prava. Da li nameravate sami da pokrenete krivično gonjenje angažujući advokate za to, ili ćete samo podržavati slične inicijative pojedinaca? Ako je ovo drugo, kako se planira kontrolisati kvalitet rada? Da li se neće desiti da, na vaš račun, vlast putem fiktivnih tužbi obkeme mogućnost stvarnog gonjenja?
Ne moraju biti nužno privatni; ako tužba bude podneta u ime neke organizacije koja već ima uspešno iskustvo u suprotstavljanju državnom nasilju i represiji, može se pridružiti njihovoj inicijativi, čime će se stvoriti sinergijski efekat.
Kao privatna lica, mi već aktivno doniramo za zaštitu ljudskih prava i politički aktivizam. Smatramo da je maksimalno razumno usmeravati određeni deo donacija koje prima / će primati Ruski Slon na iste te ciljeve. I mi trošimo svoje vreme i rizikujemo i sve ostalo – ali nevino osuđeni, poput Jegora Žukova i ostalih aktera po članu 212 za 27. jul i 3. avgust, imaju mnogo veće potrebe za ovom pomoći
Za sada projekat postoji u vidu kratkog opisa na sajtu, kao i kanala na tviteru i telegramu, gde se povremeno objavljuju podaci deanonimizovanih pripadnika snaga bezbednosti. Kada će se projekat smatrati zvanično pokrenutim i koji će funkcional je tada uključivati?
O trenutnom stanju razvoja dobro će reći sledeći slogan: OSTVARI ̶Д̶Е̶С̶Т̶Р̶О̶Ј̶ DEPLOY.
Radni funkcional Ruski Slon koji svi očekuju biće dostupan u narednim danima, a možda će biti dostupan i u trenutku objavljivanja ovog intervjua. Štaviše: biće vizualizovana takozvana „mapa puta“ (roadmap), gde će biti prikazani svi stadijumi onoga što nameravamo da uradimo. To je takođe primer institucije reputacije – ako si nešto obećao, budi dobar i uradi to, ili onda ni ne treba da obećavaš.
Ipak, sve što se trenutno objavljuje na tg kanalu, tviteru i instagramu – zapravo je samo privlačenje pažnje i održavanje interesovanja. Nijedan od ovih servisa ne nudi dovoljan funkcionalitet za naše ciljeve, zato razvijamo sopstveni.
Slon ima mnogo prethodnika koji su se nadali da će na neki način iskoristiti instituciju reputacije. Na primer, Navaljni vodi Crnu beležnicu. Šta je, po Vašem mišljenju, nedostajalo ranijim projektima da bi institucija reputacije u Rusiji zaista počela da radi kao stvarna sila koja utiče na ponašanje predstavnika vlasti u smislu prevencije nezakonitih radnji, i kako želite da popunite te praznine?
Tek ovako ili drugačije, protest zaista prelazi u moralno-etičko polje, i kada pevačica Maniža kaže: „odbijam da nastupam na takvom i takvom festivalu, ja ne govorim o politici, ja govorim o muzici, a muzika treba da ujedinjuje, a ne da seje neprijateljstvo“ – to je jedno; dok kada isto to grupa Splin (uz sav svoj nesporni talenat i doprinos!) ne vidi kao problem u svom nastupu na istom tom festivalu – to je sasvim drugo. Tržište će, kako se kaže, odlučiti, a institucija reputacije je njegov prorok.
U Rusiji zaista počinje da se rađa civilno društvo. I od svih nas – mladih, inicijativnih, sposobnih, da između ostalog i da „glasamo rubljom“ – zavisi da li će ono formirati potpuno ili će uvenuti na pola puta.
Po kojim kriterijumima nameravate da procenite uspešnost svog projekta? Koliko će vaše procene biti javne? Sami razumete, za one koji odlučuju da ulože novac u nešto, važno je da ulaganje bude efikasno.
Dovoljno nam je prisutan perfekcionizam – uklapati se u nešto prosečno = trošiti svoje vreme, zato aut Caesar aut Nihil, ili biti najbolji, ili čemu to uopšte ovo?
Shodno tome, naš cilj je maksimalno osvećavanje delatnosti Russkog Slona, kako bi nas znali, govorili o nama, objavljivali, kako bi naša simbolika bila uočljiva, izvorno četiri puta promišljena – da bi bila prepoznatljiva i, izražavajući profesionalnim jezikom, viralna.
Što više ljudi zna za Russkog Slona, to više ljudi zna za one koji su povezani sa državnim nasiljem, pomaganjem u uzurpaciji vlasti i propagandom. Što više ljudi zna za te ljude, to smo bliže instituciji reputacije koja funkcioniše u punom kapacitetu. Upravo smo ka tome prvobitno težili, zar ne?
Kao primer: našem Instagramu traju 3-4 dana (intervju je snimljen 23. avgusta – Ankap-tjan). Drugog dana nas je zapratio nalog-agregator vesti sa 30k pratilaca – i naš poziv da pričamo ljudima o Russkom Slonu je saslušan – repost, par storija sa dodatnim pozivom „od sebe“…
Ukratko, 500 pratilaca za ta 3-4 dana, a, prema iskustvu, posle je samo lakše, pokazatelji dohvata rastu eksponencijalno.
Koliki bi bio vaš predviđeni budžet u trenutku kada dostignete očekivani učinak? Koliko dugo ste u stanju da radite u takvom režimu pre nego što vam počnu redovno donirati u neophodnom obimu?
Čemu ovaj pokušaj posmatranja Russkog Slona sa komercijalne tačke gledišta? Ali, uz reč, pošto već pokušavate – da li biste kupili akcije sa tickerom SLON, da smo izašli na IPO? 😉
Sposobni smo da održavamo operativnost projekta o sopstvenom trošku neograničeno vreme, ceo tim Slona, rekavši nežnije, nisu paraziti niti lenjci. Posao Aleksandra Litreeva je pritom apsolutno javan: u svrhu reklame – Connecto VPN – tvoj izbor za bezbedan i anoniman surfing po ceni šoljice kafe mesečno. Pretplatom na Connecto, podržavaš tržište i instituciju reputacije.
Međutim, ako (zamislite na trenutak najnegativniju, ali, srećom, apsolutno nerealnu varijantu) Ruski Slon ne dobije ni ijednu paru podrške tokom celog svog rada, to bi signaliziralo da društvu jednostavno nije potrebno suprotstavljanje državnom nasilju i obnova institucije reputacije. Osećate li ogorčenost dok čitate ove redove? Upravo tako – to je zaista nerealna varijanta. Društvo je spremno za promene, štaviše, društvo ih aktivno zahteva.
Zato ne brinemo o tome da li će Ruski Slon biti dovoljno cenjen (već jeste cenjen i biće još više). Brinemo o tome da opravdamo visoka – veoma visoka! – očekivanja koja su nam postavljena.
Kao što je davno rekao Konfučije (a popularizovao 2007. godine Pavel Durov): „Ne brini o tome što nemaš visoku funkciju. Brini o tome da li zaslužuješ da imaš visoku funkciju”.
Mislim da bih, kada bi ovakav projekat izlazio na IPO, pre bila oprezna da li njegovi kreatori nameravaju da zarađuju putem ucene. Zanimala me je upravo vaša mogućnost da potpuno realizujete i razvijete projekat sopstvenim snagama, i veoma sam srećna što takva mogućnost postoji..
U filmu „The Big Short“ postoji trenutak kada lik Mark Baum odlazi u kreditnu agenciju (KA) kako bi pitao: „da li se ikada desilo da u protekloj godini vi (KA) niste dali traženi AAA rejting bankama?“. Na šta mu Džordžija (radnica KA) odgovara: „Ako im ne damo rejting, otići će u Moody’s (druga KA) koji je dve ulice odavde“.
KA sve razumeju, ali nastavljaju da krše sopstvena pravila, plašeći se odlaska klijenata kod konkurencije.
A šta ako u uslovima privatnih sudova nastane ista takva situacija, u kojoj bi sudovi donosili nepravilne odluke ili, recimo, odluke u korist velikih klijenata, plašeći se odlaska klijenta u drugi privatni sud?
Sedački zlopatreč
U situaciji koju razmatrate vidimo kako loš dizajn sistema daje netačne rezultate. Banka plaća da bi joj kreditna agencija dala visok rejting, i kreditna agencija izvršava taj tržišni nalog. Nakon toga, bilo ko može slobodno da ignoriše tu informaciju, jer ona ne govori ništa o pouzdanosti banke.
Postoji slobodno tržište. Na njemu rade kompanije koje pružaju određene usluge. Zadatak kompanije je da ubedi potrošača da je dobar izbor. Zadatak potrošača je da sazna koja kompanija je zaista dobar izbor. Šta tačno kompanija isporučuje – hranu, naučna istraživanja ili, recimo, rešavanje konflikata – potpuno je nebitno.
Kompanija ima dve moguće strategije. Prva: saznajući preferencije potrošača, prevariti potrošača da veruje da ona odgovara njegovim preferencijama. Druga: saznajući preferencije potrošača, prilagoditi svoje usluge tim preferencijama. Potrošač takođe ima dve moguće strategije. Prva: pažljivo proučiti tržište i doneti utemeljenu odluku u korist jedne od kompanija. Druga: izabrati prvu kompaniju koja mu padne na pamet, raditi sa njom, a ako se ispostavi da je nepoštena, uložiti sve napore da njeno rukovodstvo za to požali. Ovo sam opisala kao ekstremne slučajeve. Stvarna strategija biće kombinacija ove dve navedene.
Dakle, kompanija stvara tržišnu potražnju za ispitivanjem preferencija i za informisanje (istinitim ili lažnim), a potrošač stvara tržišnu potražnju za ispitivanjem ponuda i za sankcije zbog prevara.
Dobija se večni konflikt projektila i oklopa (ili, ako želite, dilema zatvorenika). Potrošaču su potrebni nezavisni rejtingi, proizvođač je zainteresovan da kupi sebi lepši rejting. Potrošaču je potreban sud koji će od proizvođača naplatiti nadoknadu za neadekvatan kvalitet, proizvođaču je potreban sud koji će ga osloboditi krivice. Pri tome, potrošač nije u obavezi da bude uvek pristojan; od njega može da se očekuje da koristi proizvod, a zatim da ga pokvari i vrati kao da je kupljen sa fabričkom greškom; od njega može da se očekuje da primi proizvod i izlaže laž da nije primljen; od njega može da se očekuje da plati falsifikovanim novcem…
Ako se tržište reguliše odozgo na bazi bez alternative, onda i potrošači i proizvođači usmeravaju svoje napore na to da korumpiraju regulatora i podstaknu ga da deluje upravo u njihovom interesu. Ako pak centralizovane regulacije nema, onda najvažniji faktor koji utiče na donošenje odluka postaje praksa uspešnih interakcija sa konkretnim ugovornim partnerom, drugim rečima, njegova reputacija. Već sam jednom pisala, na šta bi mogla da liči idealna dugoročna reputacioni sistem. Za sada su na tržištu uglavnom predstavljeni veoma nezgrapni sistemi analize potrošačkog ponašanja, ali oni nisu potrebni meni kao potrošaču, već obrnuto, onima koji bi želeli da mi prodaju svoje proizvode. Sistemi koji bi isto tako pažljivo pratili ponašanje proizvođača su još uvek mnogo lošije razvijeni, njih zamenjuju improvizacije raznih organizacija koje u svom nazivu sadrže reč „nadzor“.
U doktrini anarhokapitalizma pretpostavlja se da će sve ove nadzorne funkcije mnogo kvalitetnije moći da obavljaju osiguravajuća društva. Da li je to zaista tako, ili će nam tržište ponuditi još savršenije alate, moći ćemo da saznamo kada odbacimo improvizacije.
Tržište uči slova, uskoro će početi da govori razgovetno
