U filmu „The Big Short“ postoji trenutak kada lik Mark Baum odlazi u kreditnu agenciju (KA) kako bi pitao: „da li se ikada desilo da u protekloj godini vi (KA) niste dali traženi AAA rejting bankama?“. Na šta mu Džordžija (radnica KA) odgovara: „Ako im ne damo rejting, otići će u Moody’s (druga KA) koji je dve ulice odavde“.
KA sve razumeju, ali nastavljaju da krše sopstvena pravila, plašeći se odlaska klijenata kod konkurencije.
A šta ako u uslovima privatnih sudova nastane ista takva situacija, u kojoj bi sudovi donosili nepravilne odluke ili, recimo, odluke u korist velikih klijenata, plašeći se odlaska klijenta u drugi privatni sud?
Sedački zlopatreč
U situaciji koju razmatrate vidimo kako loš dizajn sistema daje netačne rezultate. Banka plaća da bi joj kreditna agencija dala visok rejting, i kreditna agencija izvršava taj tržišni nalog. Nakon toga, bilo ko može slobodno da ignoriše tu informaciju, jer ona ne govori ništa o pouzdanosti banke.
Postoji slobodno tržište. Na njemu rade kompanije koje pružaju određene usluge. Zadatak kompanije je da ubedi potrošača da je dobar izbor. Zadatak potrošača je da sazna koja kompanija je zaista dobar izbor. Šta tačno kompanija isporučuje – hranu, naučna istraživanja ili, recimo, rešavanje konflikata – potpuno je nebitno.
Kompanija ima dve moguće strategije. Prva: saznajući preferencije potrošača, prevariti potrošača da veruje da ona odgovara njegovim preferencijama. Druga: saznajući preferencije potrošača, prilagoditi svoje usluge tim preferencijama. Potrošač takođe ima dve moguće strategije. Prva: pažljivo proučiti tržište i doneti utemeljenu odluku u korist jedne od kompanija. Druga: izabrati prvu kompaniju koja mu padne na pamet, raditi sa njom, a ako se ispostavi da je nepoštena, uložiti sve napore da njeno rukovodstvo za to požali. Ovo sam opisala kao ekstremne slučajeve. Stvarna strategija biće kombinacija ove dve navedene.
Dakle, kompanija stvara tržišnu potražnju za ispitivanjem preferencija i za informisanje (istinitim ili lažnim), a potrošač stvara tržišnu potražnju za ispitivanjem ponuda i za sankcije zbog prevara.
Dobija se večni konflikt projektila i oklopa (ili, ako želite, dilema zatvorenika). Potrošaču su potrebni nezavisni rejtingi, proizvođač je zainteresovan da kupi sebi lepši rejting. Potrošaču je potreban sud koji će od proizvođača naplatiti nadoknadu za neadekvatan kvalitet, proizvođaču je potreban sud koji će ga osloboditi krivice. Pri tome, potrošač nije u obavezi da bude uvek pristojan; od njega može da se očekuje da koristi proizvod, a zatim da ga pokvari i vrati kao da je kupljen sa fabričkom greškom; od njega može da se očekuje da primi proizvod i izlaže laž da nije primljen; od njega može da se očekuje da plati falsifikovanim novcem…
Ako se tržište reguliše odozgo na bazi bez alternative, onda i potrošači i proizvođači usmeravaju svoje napore na to da korumpiraju regulatora i podstaknu ga da deluje upravo u njihovom interesu. Ako pak centralizovane regulacije nema, onda najvažniji faktor koji utiče na donošenje odluka postaje praksa uspešnih interakcija sa konkretnim ugovornim partnerom, drugim rečima, njegova reputacija. Već sam jednom pisala, na šta bi mogla da liči idealna dugoročna reputacioni sistem. Za sada su na tržištu uglavnom predstavljeni veoma nezgrapni sistemi analize potrošačkog ponašanja, ali oni nisu potrebni meni kao potrošaču, već obrnuto, onima koji bi želeli da mi prodaju svoje proizvode. Sistemi koji bi isto tako pažljivo pratili ponašanje proizvođača su još uvek mnogo lošije razvijeni, njih zamenjuju improvizacije raznih organizacija koje u svom nazivu sadrže reč „nadzor“.
U doktrini anarhokapitalizma pretpostavlja se da će sve ove nadzorne funkcije mnogo kvalitetnije moći da obavljaju osiguravajuća društva. Da li je to zaista tako, ili će nam tržište ponuditi još savršenije alate, moći ćemo da saznamo kada odbacimo improvizacije.
