Završen je prevod poslednja dva poglavlja „Praktične anarhije„. Jedno se ticalo problema abortusa i ostavilo je na mene pozitivan utisak time što autor nije počeo da fantazira o svetloj totalitarnoj budućnosti, u kojoj svemoćna libertarianska privatna pravna društva izlažu one koji rade abortuse totalnom ostracizmu, primoravajući ove strašne kriminalce da crknu pored ograde – već je samo podsetio da državno subvencionisanje obezbeđuje prekomernu proizvodnju onoga što se subvencioniše. Iznenađujuće blago za konzervativnog moralnog filozofa.

Poslednje poglavlje se ispostavilo ne kao standardni zaključak na kraju knjige, gde se ukratko sumira ono čemu je čitalac upravo posvetio nekoliko sati svog života – već kao par potpuno odvojenih svetonazornih eseja. Jedan – o tome kako je sam Molinj imao veliku sreću što je rođen u tako divno vreme, kada može u relativnoj fizičkoj sigurnosti da „pali“ ljude rečima, i koliko bi mu bilo dosadno da živi u svetu pobedničke anarhije, gde više nikoga ne treba paliti. Drugo – kako je divno kada očistiš mozak i shvatiš da ne treba tebi da se dopadneš čitaocu, već čitalac tebi, i tada ga možeš milostivo ne banovati u komentarima. Uglavnom, tekst je veoma ličan i iskren.

U bliskoj budućnosti planiram da složim tekst u epub format, ispravljajući u procesu razne sitne greške, i, osveživši ovaj dugotrajan projekat u svojoj memoriji, iznesem već povezanu recenziju cele knjige, a ne njenih pojedinačnih poglavlja.

Poslednjih dana sam imao ozbiljan pad energije, tako da su se nakupili dugovi po tekstovima. Sada se vreme za prozorom primetno poboljšalo i računam da ću malo smanjiti taj red čekanja. Ali za početak objavljujem finalnu verziju prevoda 27. poglavlja „Praktične anarhije“ Stefana Molinjua, jednostavno zato što je za ovaj rad bilo potrebno manje kreativnog truda. Poglavlje je posvećeno opisu sistema stimulansa koji tržišno bezdržavno društvo može da stvori kako bi podstaklo dobro vaspitanje dece i, shodno tome, kaznilo loše.

Glavni nedostatak teksta je, naravno, u potpunom ćutanju o činjenici da deca i njihovi roditelji imaju zajednički budžet. Što su finansijske sankcije prema roditeljima veće, to tehnički manje novca može stići do deteta. U nekom trenutku na pragu problematičnog roditelja mora se pojaviti sveprisutni predstavnik ORS-a i objaviti da, pošto roditelj ne može da plati povećano osiguranje, može, naravno, potpuno odreći polise, ali tada njega i njegovo dete neće pustiti preko praga ni u jedno pristojno mesto (neću prepričavati, logika je otprilike ista kao i u 25. poglavlju o bezdržavnim zatvorima). Ali roditelj takođe može potpisati odricanje od prava na vaspitanje deteta, i evo, izvolite, ovde imamo listu željalaca koji žele da steknu ta prava, ne želite li da se upoznate sa njihovim ponudama? Ako danas ne prodate svoja prava, sutra će im vrednost biti niža, jer će u svim rejtingima vaše dete biti smatrano sve problematičnijim i problematičnijim. Razmislite. Nakon čega predstavnik ORS-a sa demonskim smehom nestaje u oblacima dima.

Naravno, ORS će biti finansijski zainteresovan za to da razni marginalci propadnu plaćajući povećane stope po ugovorima sa ORS-om, a zatim, na ovaj ili onaj način, predaju decu dobro vaspitanim i imućnim članovima društva, koji neće stvarati probleme okolini, ali, što je mnogo važnije, moći će dodatno novčano da motivišu inspektora ORS-a da obrati posebno pažljivo pažnju na konkretnu problematičnu porodicu. Što je više željalaca da se domognu deteta što ranije u uzrastu, to su veći finansijski stimulansi za ORS da uvodi što stroža pravila, čije nepoštovanje pokreće lanac koji na kraju vodi do finansijskog kraha porodice i rastanka sa detetom.

Kako se desilo da Molinju radije ne piše o iznuđivanju čiji je cilj oduzimanje dece roditeljima koji su proglašeni problematičnim? Zato što je on konzervativac, on je kategorički protiv državnog juvenalnog pravosuđa, i za njega je vaspitanje dece upravo od strane roditelja vrednost veoma visokog reda. Ali tržišna logika pljune u vrednosti konkretnog Stefana Molinjua.

Objavljena je finalna redakcija prevoda sledećeg poglavlja iz knjige Stefana Molinjua Praktična anarhija – o tome kako društvo bez države rešava problem izdavanja pouzdanog novca. Tekst je napisan ne dugo pre pojave Bitkoina, i stoga se ne odnosi na to kako društvo bez države može obezbediti pouzdan novac uprkos volji vlada, već samo na to kako bi sve to moglo funkcionisati u slučaju odsustva državnog protivdelovanja.

Ipak, tekst uopšte nije beskoristan. U suštini, on opisuje perspektive onoga u šta bi se mogla pretvoriti tokenomika Montelibera, kada bi stekla značajne razmere. Mi već sada imamo prilično razvijen sistem privatnih novčanih obaveza različite likvidnosti, ali je generalno naše novčano tržište još uvek presmalo da bi u njemu postojao ekonomski smisao za pojavu složenih sistema kliringa. Naš privatni novac u velikoj meri ima karakter obaveza osiguranih robama i uslugama koje nudi emitent, a emisija predstavlja oblik dobijanja kredita za pokretanje ili održavanje proizvodnje tih istih roba i usluga. Shodno tome, što je usluga traženija, to su likvidnije novčane obaveze izdate za nju.

Molinju će uskoro biti završen, i nije sigurno da ću preuzimati nove velike projekte za prevod. Prvo, ljudi ne čitaju naročito dugo tekstove. Tako, na primer, tokom celog vremena dok je na mom sajtu stajao nacrt poglavlja o novcu koji je preveo volonter, niko se nije pobunio što je tamo jednostavno izostavljena jedna stranica teksta iz sredine. Drugo, ako osoba mora da savlada tekst na stranom jeziku, sve ređe traži prevod, a sve češće veruje alatima za prevod u realnom vremenu koji su ugrađeni u pretraživač. Da, neuronske mreže prave prosečan polufabrikat, ali za jednostavne tekstove je to dovoljno, a u slučaju složenih, čitalac se obično dobro razume u predmet i razume šta je autor hteo da kaže, čak i na osnovu lošeg prevoda pojedinih teških delova.

Gotova je finalna verzija prevoda još jednog poglavlja Praktične anarhije autora Stefana Molinju, ovog puta o zdravstvenoj zaštiti. U principu, struktura poglavlja je već prilično uobičajena: analiza trenutne etatističke slike, a zatim opis toga kako će sve to izgledati u bezdržavnom tržišnom društvu. Za razliku od situacije sa putevima i sličnim infrastrukturnim pitanjima, ovde je već moralo biti dodato malo socijalizma u obliku dobrotvornosti, bez koje bi čisto komercijalna zdravstvena zaštita mogla pružiti ružne slike siromašaka koji umiru pored ograde. Uostalom, dobrotvornost ne treba državu, tako da to ne narušava skladnost konstrukcije.

Današnje poglavlje Praktične anarhije Stefana Molinjua nije, za razliku od prethodnog, dugačko i temeljno. I ne bi smelo biti drugačije, jer je posvećeno temi kojoj je posvećen mnoštvo memova – putevima pri ankapu.

Prvo autor objašnjava da je najbolji način da se razume zašto bi na slobodnom tržištu odjednom neko želeo da plati novac za izgradnju i održavanje puta – zamisliti sebe kao developera koji dolazi kod investitora. Zatim analizira razne tipične strašilice. I za kraj upućuje završni udarac iz srodne sfere, koja se takođe odnosi na javna dobra.

Danas je prevedeno sasvim kratko poglavlje iz Praktične anarhije Stefana Molinjua. Poglavlje se zove Kontrola tenkova i brzo razmatra par tema – o tome kako će se u društvu bez države vršiti prevencija ponašanja koje je potencijalno opasno za komšije na sopstvenom privatnom posedu, i o tome kako će izgledati situacija sa kontrolom oružja, s obzirom na to da su mišljenja ljudi o ovoj temi polarizovana – jedni smatraju da svuda prisutno nošenje oružja povećava bezbednost, drugi – da je smanjuje.

Nema velikih otkrića niti plodne zemlje za prepire, autor je jednostavno povezao konce završavajući drugi deo knjige.

Sveže prevedeno poglavlje Praktične anarhije Stefana Molinju posvećeno je problemu kolektivnog ludila. Ako neka zajednica, sa tačke gledišta spoljnog posmatrača, odluči da poludi i počne da se pridržava idiotskih pravila, ko će je zaustaviti u anarhističkom društvu?

Argumentacija autora ide u dva pravca.

Kao prvo, on se razumno pita: na osnovu čega smo odlučili da ovaj problem uopšte treba rešavati? Sve dok je neka whim-ija dobrovoljna, ljudima je svojstveno da ostave one koji je praktikuju na miru.

Kao drugo, šta ako određene moralne postavke ne dozvoljavaju ljudima da ostave na miru one koji praktikuju neku dobrovoljnu whim-iju? Ovde autor pokazuje da proaktivni pravni sistem, koji se meša u odnose trećih lica bez njihovog zahteva, banalno košta previše. I ako će finansiranje tog pravnog sistema biti dobrovoljno, pojavljuje se snažan ekonomski stimulan da se to finansiranje izbegne. Na početku, ljudi možda mogu veoma ne voleti zavisnike i, po staroj etatističkoj navici, nekako se ujediniti protiv njih. Zatim će ubrati sve „nisko viseće plodove“, uveriti se da zavisnici više ne leže u svakom prolazu, i da ih još treba pokušati pronaći — a potraga košta novca — i smiriti se. Nastaće određeni dinamički kompromis: jedni neadekvatni ljudi neće uvrediti pogled svojim opijenim telima u javnim prostorima, drugi neadekvatni ljudi neće uvrediti sluh skandalima o toj temi. I tako u odnosu na sve moralne temelje.

Ovde treba odati priznanje autoru, socijalni teoretičar je pobedio moralnog filozofa u njemu, evo šta ekonomija čini!

Gotov je prevod novog poglavlja Praktične anarhije. Ovo poglavlje sa dugačkim nazivom Bezdržavna diktatura: kako slobodno društvo sprečava ponovno stvaranje države učinilo mi se slabim. U njemu su navedeni kontraargumenti za poznatu tvrdnju da će u toku slobodne tržišne konkurencije jedna zaštitna agencija neizbežno početi da dominira ostalima i formira novu državu, samo više bez ikakvih kočnica i ravnoteže u vidu podele vlasti, već jednostavno kao poslovno preduzeće za pljačkanje lokalnog stanovništva, poput neke ili druge Istočnoindijske kompanije.

Slabost Molinjueve argumentacije je u tome što on preuveličava nivo neizbežnosti korišćenja centralizovanih servisa – u anarhičkom svetu – i mogućnost horizontalne koordinacije između mnoštva agencija u okviru izvršavanja jednog zajedničkog zadatka. Zamislite samo, preti se u svetu bitkoina, dronova i 3D štampe tako smešnim merama kao što su bankovne blokade, kontrola širenja oružja i sličnim totalitarizmima. Jasno je da su sve ove tehnologije u trenutku pisanja knjige, ako su i postojale, bile u začetnom stanju, ali ako se vaše prognoze ruše bukvalno jednom decenijom tehničkog progresa, koliko one zapravo vrednu? Što se tiče njegove hipoteze o besprekornoj koordinaciji nezavisnih ekonomskih subjekata oko strateškog cilja uprkos perspektivama trenutne tržišne koristi (onaj koji je banovan na jednom mestu biće spreman da malo više plati na drugom mestu) – to je poznati problem kartelskih dogovora. Oni su nestabilni.

Molinjue bi trebalo da se fokusira na razjašnjavanje upravo decentralizovanih mehanizama protivdelovanja pokušajima ponovnog stvaranja sistema organizovanog pljačkanja. U mojoj knjizi oni su označeni prilično površno, jer knjiga nije sasvim o tome. U celini, može se reći otprilike ovako. Ako je anarhija spuštena odozgo, i jednostavno preko table „Ust-Perdujski okružni sud“ nacrtano „Ust-Perdujska ORS“, onda se ispod table možda ništa posebno neće promeniti u poređenju sa mračnim vremenima etatizma. Ali ako je ankap sazreo odozdo, a država zaista odumrla zbog nepotrebnosti, onda upravo ona ljudska svojstva koja su ubila državu neće dozvoliti da izraste nova. Ankap nije samo društvo bez države. To je društvo sa imunitetom na državu.

Kao što je ranije navedeno, moj poslednji preostali dugotrajni projekat prevoda sada više ne može da izbegne, i vašoj pažnji se predstavlja prevod poglavlja 19 iz knjige Stefana Molinjua Praktična anarhija. Poglavlje nosi naziv Ovi kavezi su samo za zveri. Ranije, opisujući sistem koji on predlaže, u kojem umesto savremenih sistema sprovođenja prava deluju organizacije za rešavanje sporova (ORS), Molinju je istakao koliki moćan efekat može imati na pojedinca koordinisani aktivni bojkot. U ovom istom poglavlju, shvatajući da je preterao i uneo toliko straha da bi totalitarna anarhija mnogima mogla izgledati manje poželjnim rešenjem od postojećih državnih modela, Molinju, naprotiv, objašnjava da su i protiv ORS-a predviđeni brojni kočnice i ravnoteže, te da zbog toga neće moći da čine šta im je volja i postanu novo izdanje države.