Ovo poglavlje, Bezdržavno društvo i nasilni kriminal, već je ugrubo preveo volonter, a ja sam sada samo lektorisala prevod.

Ovde Molinju, ne štedeći boje, nastavlja da opisuje onaj totalitarni pakao koji pokušava da nam proda umesto ancap-a – sa svetskom mrežom „organizacija za rešavanje sporova“, kojima, međutim, daje ovlašćenja za potpunu kontrolu najmanjih aspekata života, što bi, prema zamisli autora, trebalo da onemogući postojanje čoveka bez pokrivanja, jer uplašeni ORS biznis neće smeti da proda ni prokleti hot-dog onome ko se okaže precrtan sa lista.

Nema bitkoina, totalni KYC i ostala čuda totalitarizma – evo šta opčinjenost moralnom filozofijom čini pristojnim, zapravo, ljudima. Deco, ne budite kao Molinju. Moralna filozofija razvraćuje, kao i svaka težnja ka apsolutima. Ako osetite privlačnost prema njoj – držite ruke iznad ćebeta.

Koje garancije protiv zloupotreba od strane ORS-a nudi Molinju? Izvolite, evo svega što on piše povodom toga:

Ah da, ali šta ako su sa „izgojem“ postupili nepravedno i ako ga ucenjuje ORS ili AKR?

Pa, setite se da je anarhizam uvek dvostrani pregovori. Kako biste privukli ljude da potpišu ugovor sa vašim ORS-om ili AKR-om, koje kočnice i protivteže biste u njega uključili kako biste umirili njihove strahove po ovom pitanju?

Drugim rečima, on smatra da će ORS-ovi sami smisliti koje garancije svoje poštenosti mogu pružiti radi privlačenja klijenata – i to u uslovima gde to što neko nije klijent ORS-a znači da postaje potpuni marginalac. Prilično je licemerno, otprilike kao očekivati da će se države, sa svojim monopolom na nasilje, takmičiti u privlačnosti svojih zakona kako bi privukle potencijalne građane – a ne težiti da izvuku iz građana maksimum novca, pružajući im minimum usluga.

Srećom, predloženi model jednostavno neće raditi onako kako je opisan. Evo, recimo, najjednostavnijeg načina da se on zaobiđe. Osoba jednostavno izjavi da je osnovala sopstveni ORS koji pruža usluge osiguranja lično njoj – a svima ostalima iskreno nudi ugovore sa tako nepodnošivim cenama da niko neće hteti da se osigura kod nje. To je to, imamo „ne-izgoja“ sa nula-ugovorom, koji je zaključio sa nula-firmom, i koji ga iskreno poštuje, pošto zaista sam sebi plaća sve slučajeve osiguranja.

Ako Molinju smatra da ovakvo zaobilaženje sistema treba da spreče veliki i ugledni ORS-ovi, inače će ovim bagom iskoristiti razni autlosi, i neće ih biti moguće razlikovati od poštenih pojedinaca po formalnom znaku postojanja ugovora sa ORS-om – onda dolazimo do ideje licenciranja biznisa, a to je već državna regulacija. Pa dobro, nazovimo ovu regulaciju cehovnom – i šta, da li će ljudima od toga život postati lakši? Danas ceh ORS-ova odlučuje koga će pustiti na svoje tržište, a koga ne, a sutra će regulisanje ulaska na svoj poslovni deo početi svaki pas.

Ako se pak Molinju slaže da je samousluživanje u sferi rešavanja sporova legitimno, to ubija sav njegov totalitarni patos. Osoba koja se de facto nalazi van sistema osiguranja i dalje će moći da obavlja svakodnevne ekonomske aktivnosti, što znači da nema smisla u mnoštvu procedura koje se uvođim kako pored sistema ne bi proklizao ni miš. Pa to je odlično – reći će na to bezbrojni hoteli i restorani. Naši troškovi vođenja biznisa će biti manji, a ako neki snobovi žele da se osiguravaju od svakog kihanja – neka, mi biramo rizik i šampanjac.

Ukratko, ne vredi uzeti bilo koji statički model i dati mu totalni karakter. Ljudi će tražiti načine da poboljšaju lično svoje stanje. Rezultat će u svakom trenutku u velikoj meri biti određen balansom dobiti i troškova određenog ponašanja. Ali krajnje je malo verovatno da će u bilo kom trenutku rezultat ličiti na sistem ORS-a onako kako ga opisuje Molinju – on je zasnovan na previše uskom shvatanju toga koje ljude treba smatrati poštenim, i zato će neizbežno biti u konfliktu sa brojnim libertinijim anarhistima, kojima ovaj sistem izgleda kao totalitarni pakao.

Podsećam da će objave na kanalu biti češće i zanimljivije ako podstaknete autora donacijama.

Objavljujem urednicu još tri poglavlja Praktične anarhije Stefana Molinju.

Anarhija, nasilje i država – ovde se vrši analiza ekonomskih stimula za nasilje (što se u nekim aspektima preklapa sa poglavljem iz Fridmanove Mehanike slobode o ekonomiji poroka i vrline) i pokazuje se da je najbolji način da se višestruko poveća količina nasilja uspostavljanje države, jer ona upravo najuspešnije se bori protiv onih ekonomskih faktora koji sprečavaju sveprisutnu primenu nasilja u privatnom životu.

Rat, profit i država – ovde je teza još više naglašena i navode se objašnjenja zašto je uključivanje države jedini način da se savremeni rat učini profitabilnim, dok privatnik nema nikakve šanse da ozbiljno ratuje i ostane u plusu.

Uspešna operacija (mrtav pacijent) – ovde autor razmišlja o tragediji zajedničkih resursa i o tome da se ona u većini slučajeva odlično rešava privatizacijom, a ne regulacijom javnog. Ali čak i ako se smatra da se u nekim slučajevima tragedija zajedničkih resursa ne može izlečiti privatizacijom, država u svakom slučaju ne može biti recept, pošto je ona sama najjasniji primer te iste tragedije.

Prošli put sam obećala da ću najaviti finalnu redakciju odjednom šest poglavlja, ali proces se nekako odužio (možda zbog nedovoljne motivacije?), tako da evo za sada tri.

U drugom delu Praktične anarhije Molinjo prelazi na argumentaciju o tome zašto je anarhija bolja od države. U uvodu on nabraja šest osnovnih pitanja koja ima smisla postaviti prilikom razmatranja bilo kakve kritike anarhističkih rešenja sa pozicija etatizma. Zatim u prilično opsežnom FAQ-u o anarhizmu odgovara na najtipičnije prigovore (putevi, nacionalna bezbednost – i sve to). A u poglavlju o četiri argumenta protiv države zapravo se ne daju četiri argumenta, već četiri moguća odnosa između loših i dobrih ljudi u društvu, i pokazuje se zašto u svakom od tih odnosa pojavljivanje države samo pogoršava stvari. Meni nije bliska ideja deljenja ljudi na dobre i loše, i protiv države se sasvim može izneti koherentan sistem prigovora zasnovan, na primer, na analizi ekonomskih podsticaja – ali propovednici moralnih sistema imaju svoju publiku, i Molinjo najbolje zna kako s njom da radi.

Poglavljem 9 završava se prvi deo Praktične anarhije Stefana Molinjua, posvećen metodologiji, a zatim sledi drugi deo, o argumentaciji, čiji je znatan deo već preveden i objavljen u gruboj verziji od strane volontera, tako da ću u slobodno vreme malo doterati narednih šest poglavlja, a obavestiću vas već po činjenici, kako ne bih pisala previše sitno.

Ako u osmom poglavlju Molinju objašnjava zašto je kolektivna odbrana od spoljne invazije pri anarhiji efikasnija nego pri državi, onda u devetom pokazuje na nekoliko istorijskih primera šta nije u redu sa državnom takozvanom odbranom.

Za prevod ove konkretne knjige nije se stvorio stalni sponzor, za razliku od Erika Maka, za kojeg donira Aleks Dvoreckij, i Dejvida Fridmana, za kojeg donira Dima Kovalenko. Ovde je bio Bitarh, ali je on, očigledno, izgubio interes, bila bih srećna ako neko preuzme inicijativu.

Aleks Dvorecki je ljubazno sponzorisao prevod još jednog poglavlja Erika Maka, ali donacija me je zatekla u procesu prevoda poglavlja Stefana Molinju-a, koje sam pisala po nagonu sopstvene duše (i u nadi da će donacije uslediti naknadno). Tako sam prvo završila sa Molinju-om, a sada ću preći na Maka.

U poglavlju Kolektivna odbrana: primer metodologije Molinju analizira treće po popularnosti pitanje o ankapu, posle sudova i puteva: kako će se ankapci braniti od napada zao susedne države. Knjiga je pisana pre nego što je Putin dovoljno glasno proglasio svoje pravo da bude svetski zlikovac broj jedan, zato se kao model zlikovca koristi Nemačka, a ne Rusija, i tamošnji diktator staje pred težak izbor: da li da pokori etatističku Poljsku ili ankapističku Francusku. Rekla bih da u svojim fantazijama o tome kako se rešava problem odbrane, Molinju deluje samouverenije nego Fridman, koji barem smatra problem ozbiljnim, i čak dopušta da bi za ovu konkretnu potrebu, uz grmasnje i mrštenje, pristao da hrani državu.