Ovo poglavlje, Bezdržavno društvo i nasilni kriminal, već je ugrubo preveo volonter, a ja sam sada samo lektorisala prevod.
Ovde Molinju, ne štedeći boje, nastavlja da opisuje onaj totalitarni pakao koji pokušava da nam proda umesto ancap-a – sa svetskom mrežom „organizacija za rešavanje sporova“, kojima, međutim, daje ovlašćenja za potpunu kontrolu najmanjih aspekata života, što bi, prema zamisli autora, trebalo da onemogući postojanje čoveka bez pokrivanja, jer uplašeni ORS biznis neće smeti da proda ni prokleti hot-dog onome ko se okaže precrtan sa lista.
Nema bitkoina, totalni KYC i ostala čuda totalitarizma – evo šta opčinjenost moralnom filozofijom čini pristojnim, zapravo, ljudima. Deco, ne budite kao Molinju. Moralna filozofija razvraćuje, kao i svaka težnja ka apsolutima. Ako osetite privlačnost prema njoj – držite ruke iznad ćebeta.
Koje garancije protiv zloupotreba od strane ORS-a nudi Molinju? Izvolite, evo svega što on piše povodom toga:
Ah da, ali šta ako su sa „izgojem“ postupili nepravedno i ako ga ucenjuje ORS ili AKR?
Pa, setite se da je anarhizam uvek dvostrani pregovori. Kako biste privukli ljude da potpišu ugovor sa vašim ORS-om ili AKR-om, koje kočnice i protivteže biste u njega uključili kako biste umirili njihove strahove po ovom pitanju?
Drugim rečima, on smatra da će ORS-ovi sami smisliti koje garancije svoje poštenosti mogu pružiti radi privlačenja klijenata – i to u uslovima gde to što neko nije klijent ORS-a znači da postaje potpuni marginalac. Prilično je licemerno, otprilike kao očekivati da će se države, sa svojim monopolom na nasilje, takmičiti u privlačnosti svojih zakona kako bi privukle potencijalne građane – a ne težiti da izvuku iz građana maksimum novca, pružajući im minimum usluga.
Srećom, predloženi model jednostavno neće raditi onako kako je opisan. Evo, recimo, najjednostavnijeg načina da se on zaobiđe. Osoba jednostavno izjavi da je osnovala sopstveni ORS koji pruža usluge osiguranja lično njoj – a svima ostalima iskreno nudi ugovore sa tako nepodnošivim cenama da niko neće hteti da se osigura kod nje. To je to, imamo „ne-izgoja“ sa nula-ugovorom, koji je zaključio sa nula-firmom, i koji ga iskreno poštuje, pošto zaista sam sebi plaća sve slučajeve osiguranja.
Ako Molinju smatra da ovakvo zaobilaženje sistema treba da spreče veliki i ugledni ORS-ovi, inače će ovim bagom iskoristiti razni autlosi, i neće ih biti moguće razlikovati od poštenih pojedinaca po formalnom znaku postojanja ugovora sa ORS-om – onda dolazimo do ideje licenciranja biznisa, a to je već državna regulacija. Pa dobro, nazovimo ovu regulaciju cehovnom – i šta, da li će ljudima od toga život postati lakši? Danas ceh ORS-ova odlučuje koga će pustiti na svoje tržište, a koga ne, a sutra će regulisanje ulaska na svoj poslovni deo početi svaki pas.
Ako se pak Molinju slaže da je samousluživanje u sferi rešavanja sporova legitimno, to ubija sav njegov totalitarni patos. Osoba koja se de facto nalazi van sistema osiguranja i dalje će moći da obavlja svakodnevne ekonomske aktivnosti, što znači da nema smisla u mnoštvu procedura koje se uvođim kako pored sistema ne bi proklizao ni miš. Pa to je odlično – reći će na to bezbrojni hoteli i restorani. Naši troškovi vođenja biznisa će biti manji, a ako neki snobovi žele da se osiguravaju od svakog kihanja – neka, mi biramo rizik i šampanjac.
Ukratko, ne vredi uzeti bilo koji statički model i dati mu totalni karakter. Ljudi će tražiti načine da poboljšaju lično svoje stanje. Rezultat će u svakom trenutku u velikoj meri biti određen balansom dobiti i troškova određenog ponašanja. Ali krajnje je malo verovatno da će u bilo kom trenutku rezultat ličiti na sistem ORS-a onako kako ga opisuje Molinju – on je zasnovan na previše uskom shvatanju toga koje ljude treba smatrati poštenim, i zato će neizbežno biti u konfliktu sa brojnim libertinijim anarhistima, kojima ovaj sistem izgleda kao totalitarni pakao.
Podsećam da će objave na kanalu biti češće i zanimljivije ako podstaknete autora donacijama.
