Pošto danas svi prisećaju kako je to bilo, i ja ću proći kroz stare materijale. To što sam pisala o ratu najlakše se može pronaći putem taga #война. Sada ponovo čitam i shvatam da sam, zapravo, ključnu želju upućenu ruskom narodu izrazila u prvoj objavi, na dan početka invazije: da se rasele po svetu, oslobodiši svoje državnosti. Sada, nakon godinu dana, drago mi je što svestim da ogroman broj bivših ruskih podanika realizuje ovaj program, i veoma se nadam da će živeti u miru i prosperitetu. Naravno, ne smatram sebe ruskom nacionalistkinjom, i zato se nisam ograničila samo na antiruske objave, već sam sastavila i antiukrajinsku, gde sam, u suštini, predstavnicima bratskog naroda poželela isto to: mogućnost da slobodno odu što dalje od rata, gde će graditi svoj miran život daleko od međudržavnih obračuna. I to dok, u celini, aktivnosti ukrajinske države po uništavanju RF ocenjujem pre pozitivno.

Za one koji su želeli da ostanu u RF i postanu heroji, takođe je bila navedena preporuka, i drago mi je što su joj sledili (ili razmišljali u sličnom pravcu) prilično mnogi – reč je o paljenju vojnih kancelarija. Za ekspate su kao najvažniji zadaci označeni poraznički razgovori i pomoć svima koji beže od rata. Mogu konstatovati da je i ovde, zapravo, pogodak u centar.

A evo da moja pozitivna agenda za međunarodnu politiku, nažalost, prodire u umove sa strašnim otporom. Šta tu može – za prosečnog birokrate je to nekako previše radikalno. Ipak, sa zadovoljstvom primećujem da tema razчленjenja RF postepeno prestaje da bude marginalna. Jednostavno svi čekaju da se to nekako samo desi. Pa i ja čekam, šta više. Ipak, teritorijalni raspad ide mnogo lakše kada odlomci imperije brzo dobiju međunarodno priznanje, a za to ne treba do mene.

Mesec dana nakon početka invazije postalo je jasno da će ovo trajati veoma dugo, o čemu je pisana najpesimističnija od mojih objava, o rutinizaciji košmara i o tome da za libertariansku politiku u RF nije ostala nijedna korisna niša za delovanje, i da je moralna obaveza obe libertarianske partije da odatle odu u potpunosti. Nažalost, u potpunosti je otišla samo jedna od dve partije, druga je režimu ostavila taoce.

U aprilu je na društvenim mrežama počela da odjekuje tema budućih reparacija, i tu sam, neočekivano za sebe, zauzela istu poziciju kao i Mihail Svetov, iako u okviru potpuno drugačije argumentacije. Ukratko, reparacije su zlo pre svega za Ukrajince.

1. jula sam naglasila da će uskoro biti sasvim verovatan prelazak sa diverzija na individualni teror. Krajem avgusta dogodio se prvi prilično glasan teroristički akt, o čemu nisam propustila da razmišljam. Verovatno je to bio skup mojih najspornijih razmišljanja u vezi sa ratom.

Pre izbora sam objavila prilično lepu ideju, kojom, međutim, koliko mi je poznato, niko nije iskoristio. Zatim se desila mobilizacija, i ja sam, nakon još par objava, izgubila interes za dalja razmišljanja o ratu. Sve je rečeno, svi zaključci su izvučeni, strane su izabrane, nema koga ubeđivati. Koje je selo danas zauzele ruske vojske postalo je konačno manje važno od toga što je crnogorska vlada nacionalizovala trajektsku vezu Kamenari-Lepetane.

Vreme je, vreme je već da vanzemaljci izvrše invaziju ili da se desi ustanak mašina, kako bismo se svi sa čistom savešću prekvalifikovali iz vojnih analitičara u ksenopsihologe i eksperte za veštačku inteligenciju.