Тег: Reviews

Finalni plan milijardera — pregled

Anonim je tražio komentar na video sa kanala Netstalkers o tome kako „poznati super-bogati libertini prave libertarijanizam za sebe i državne čizme za sve ostale“.

Kanal mi je potpuno nepoznat, međutim, javnosti je očigledno poznatiji od mog sopstvenog, s obzirom na to da u trenutku objavljivanja ove objave ima 859 hiljada pratilaca. Posmatrani snimak se sasvim uklapa u tematiku kanala, gde se uglavnom govori o raznim zakulisnim svetskim mehanizmima. Pa, tema je tražena, i želim da razumem kako se ta potražnja eksploatiše u odnosu na libertarijanizam.

Ne želim da analiziram način izlaganja. Pošto to ljudi gledaju, ko sam ja da osporavam tuđe poslovne pristupe. Snimak daje sasvim korektnu faktologiju: o knjizi „Sovereign Individual“, koja je postavila mnoge trenutne trendove; o tome kako se odvijao razvoj teme autonomnih libertarijanskih teritorija, od sistidinga u Andamanskom moru do Prospera i Network School; o tome da se ovom pokretom bave uglavnom predstavnici američke tehnološke i finansijske industrije; i, konačno, o tome da ove iste osobe često pružaju poslovne usluge državi, uprkos svojoj libertarijanskoj retorici. Ah, da, dotaknuta je i tema cosplay-a Rimljanske republike, pa to u SAD-u ide još od Otaca Osnivača, čemu se tu posebno čuditi.

Finalni „punch“ je prilično zabavan: kao da je kapitalizam u svetu već izgrađen i da on onako-tako funkcioniše, ali ne, nalaze se neki buntovnici kojima je dosadno i žele akcije. Na taj način, entuzijaste privatnih čarter gradova priрівnavaju Putinu. I pravilno, dosta je već žvakanja Hitlera koji je svima dosadio, odavno je bilo vreme pronaći novog strašilo. Sada će sve biti priрівnavano Putinu iz svakog razloga, do potpunog razmyvanja predstave o tome po čemu je on zapravo loš, ali uz čvrsto utvrđivanje da je on definitivno užasan, i u to niko nema sumnju, osim ako on sam ne želi da prođe kao literalni Putin.

Snimak me je podstakao na razmišljanje o evoluciji kritike libertarijanske akcije.

Istorijski, prva platforma za kritiku svodi se na to da će libertarijanski naseljenici biti komunalno bespomoćni, da u ankapu neće biti nikoga ko će graditi puteve, i da će ovi ljudi ipak morati da mole državu ako žele normalnu infrastrukturu. O tome postoje tekstovi u vezi sa New Hampshire-om, i otprilike istu poziciju Sperry inkriminiše Cooperthwaite-u dok je uspostavljao poredak u Hong Kongu. U posmatranom snimku ova pozicija se više ne koristi, jer je zastarela.

Druga pozicija sastoji se u tome da bi ankapci, da im se dozvoli, izgradili mračni korporativni sajberpank sa nemilosrdnom eksploatacijom radnika i naplatom svakog daha. High tech low life, i sve to. To se opet ilustruje Sperry-jevim člankom o Hong Kongu, igrom BioShock, pa je ta pozicija jednostavno veoma zastupljena u masovnom diskursu. Snimak o finalnom planu milijardera nagoveštava to, ali, naravno, ne ilustruje realnim primerima.

Šta se dešava kada ankapci zaista osnuju neko naselje i počnu da uspostavljaju svoja pravila? Njima sve krene odlično. Dobije se običan miran život gde su ljudi zauzeti svojim poslovima. Ali onda obavezno dođe država i sruši sve do temelja, jer gde je sajberpank, šta nam to pokazujete, gde je ugnjetavanje, jeste li vi ovde libertarijanci ili ste izašli u šetnju? Sada ćemo vam mi pokazati ugnjetavanje.

Tako, treća zamerka čarter gradovima je to gde se ovi gubitnici uopšte guraju, ionako će doći veliki stric, srušiti taj zamak u pesku i poslati sve da rintaju u kamenolom. Baš nešto od autonomnog naselja koje ne može da se suprotstavi čak ni ratnoj mornarici. Autor snimka blago označava ovu poziciju, ali ne ulazi dublje, jer je njegov zadatak da kritikuje ne državu, već one koji žele da izbegnu njen zagrljaj.

Zato se kasnije on razmanjuje kritikujući libertarijance već iz četvrte strane: pogledajte, libertarijanci su izvukli zaključke iz svojih ranih pokušaja i sada sve češće govore sa državama iz pozicije snage. Za to oni jednostavno privlače na svoju stranu drugu državu. A da bi je privukli na svoju stranu, pružaju joj usluge u pravilnoj organizaciji ugnjetavanja. Zašto baš u toj sferi? Zato što su upravo te usluge državi potrebne, ona ih kupuje.

Dakle, sada kritika libertarijanskih autonomnih struktura ide linijom licemerja. Kao da za sebe uspostavljaju jedan poredak, a državama pomažu da uspostave sasvim drugi. Pa, dobro. Tu smo sada.

Koji bi trebalo da bude sledeći korak? Mislim da je prilično očigledan. Neko sledeće libertarijansko naselje zaista će uspeti da se odbrani bez žalbi državnim sudovima i bez obraćanja drugim državama — već jednostavno sopstvenim snagama. Šta će tada inkriminisati libertarijancima? Pa, takvu vrstu kritike prilično verodostojno opisao je Rozov u Meganezijskom ciklusu. Osnivači privatnih autonomnih naselja biće optuženi za ratne zločine, amoralnost, prećupurivanje talenata, finansiranje ekstremističkih organizacija i tako dalje. Zajedničko za ove optužbe je jedno — to je „small dick energy“. Bes iz nemoći. Sanjam da doživim tu fazu, naravno)

Pregled mesindžera Onym

Poslali su mi donaciju u iznosu od 77 EURMTL i tražili recenziju decentralizovanog mesindžera Onym. Krećem.

Na sajtu onym.app objašnjen je koncept mesindžera. Glavna ideja je da se eliminiše jedinstvena tačka otkaza i omogući korisniku da sam bira servise koji će biti odgovorni za različite komponente razmene informacija.

Pretpostavlja se da je struktura proizvoda otprilike sledeća.

  1. Autori nude klijent mesindžera sa otvorenim izvornim kodom koji se instalira na telefone korisnika. Svatko ko želi može napisati sopstveni klijent, i on će moći da radi u okviru istog ovog protokola.
  2. Za registraciju novog korisnika nije potreban unos bilo kakvih podataka, ključevi se generišu na telefonu korisnika i vezuju za njega. Međutim, pošto svako može napisati sopstveni klijent, ništa ne sprečava nekoga da registruje korisnike čak i uz potpuno prolazak kroz KYC, ako smisli kako da ih ubedi da instaliraju baš njegov klijent.
  3. Prenos podataka se vrši preko Nostr releja. Po defaultu, klijent koristi jedini relej koji podržavaju autori projekta, ali ga je moguće zameniti sopstvenim ili bilo kojim javnim. Relej je običan mehanizam za prosleđivanje: on prima podatke korisnika šifrovane privatnim ključem i stavlja ih u javni pristup, odakle ih može preuzeti svako ko želi. Releji nisu obavezni da dugo čuvaju korisnički sadržaj, stoga su na kraju svi podaci strogo vezani za krajnji uređaj na kojem je instaliran klijent mesindžera.
  4. Najneobičniji deo arhitekture odnosi se na grupne četove. Informacije o tome ko je administrator, ko može pozvati nove učesnike i ko uopšte čini deo grupe, zapisuju se u pametne ugovore na Stellar blokčejnu. Zahvaljujući tome, upravljanje grupama ne zavisi od bilo kog jednog servera. Međutim, krajnji korisnik ne mora da brine o novcu na računu za zapise u blokčejn, to za njega radi takozvani relayer. Cena transakcija na Stellaru je zanemarljiva, ali je to ipak tačka otkaza. Zlonamernik može organizovati registraciju mnoštva fiktivnih naloga, kreirajući novi identitet u svom klijentu i odmah ga brišući. Registracija svakog takvog identiteta zahtevaće transakciju u blokčejnu, koju će relayer morati da plati. Trenutno projekat radi u testnoj verziji blokčejna, ali pri prelasku u mainnet troškovi će postati stvarni.

Na sajtu se takođe nalazi stranica na engleskom jeziku sa opisom modela pretnji u okviru kojeg mesindžer radi, i na osnovu kojeg treba doneti odluku o tome koliko je bezbedno koristiti ga. Tvrdi se da mesindžer ne može da se suprotstavi tako očiglednim pretnjama kao što su krt u četu, kompromitacija uređaja i fizička prisila, hipotetskim pretnjama kao što je kvantni hakovanje, i tako resursno zahtevnim pretnjama kao što je pristrasan Stellar validator ili sistemi poput ruskog SORM-a. Ovi poslednji, uostalom, omogućavaju samo približavanje otkrivanju anonimnosti učesnika četa, ali ne i čitanje poruka u njemu.

Sada malo o ličnim utiscima o radu sa mesindžerom Onym. Ovo je rana alfa verzija, što znači da je, naravno, užasno sirova, i to treba uzeti u obzir, ocenjujući ne toliko funkcionalnost koja već postoji, već onu koja je predviđena. Mesindžer omogućava kreiranje grupa, pozivanje proizvoljnog broja ljudi u njih i komunikaciju u tim grupama. U principu, to umeju i mnogi drugi Nostr klijenti, jer je takva funkcionalnost deo protokola. Ali tamo četovi imaju neki nerazumljivi polujavni status, dok Onym, zahvaljujući dodatnom Stellar sloju, obezbeđuje zatvorenost četa bez korišćenja zatvorenih releja. U suštini, upravo je ova simpatična osobina predviđena da postane „killer-feature“ mesindžera: obični Nostr klijenti nisu dovoljno privatni, a privatni mesindžeri vezani za uređaj poput Briara zahtevaju potpuno poverenje u klijenta mesindžera. Ovde se poverenje raspoređuje između nekoliko slojeva, u kojima se u svakom može birati konkretna implementacija, uključujući i sopstvenu.

Danas mesindžer izgleda kao jednostavan demonstrator koncepta, i stoga je u suštini namenjen IT stručnjacima. Običnom korisniku izgleda pomalo „sirovo“, previše ga puta nude neka uputstva za podešavanje Docker-a i slične specijalističke materije. Mislim da glavni zadatak autora ideje danas treba da bude povećanje broja kontributora na GitHub-u projekta i pojavljivanje interesovanja među Nostr entuzijastima. Po GitHub-u se vidi da je projekat startovao početkom maja, zatim je dugo ćutao, a pre nekoliko nedelja su skinuli prašinu sa njega i nastavili sa razvojem. Ali da je projekat formirao makar malo jezgro korisnika koji bi redovno slali svoje „issues“, autori izvorne ideje bi definitivno imali više motivacije da rade brže.

Moje preporuke autorima mesindžera, po opadajućem redu hitnosti:

  1. Doraditi minimalnu funkcionalnost koja omogućava korišćenje mesindžera: administracija grupa (brisanje korisnika/poruka), push obaveštenja, prikaz statusa korisnika, makar samo jednostavno onlajn/oflajn. Obavezno dovršiti najavljenu, ali još uvek nerealizovanu mogućnost eksporta i importa naloga.
  2. Navikavati korisnike na distribuiranu arhitekturu. Klijent bi trebalo da nudi listu nezavisnih releja i Blossom servera sa monitoringom njihovog statusa. Kako se pojavljuju alternativni relejeri i implementacije pametnih ugovora za upravljanje grupama, sličan izbor bi trebalo da se pojavi i za njih. Bez ponude eksternih servisa, nepripremljen korisnik će se ograničiti na default podešavanja, što će stvoriti jedinstvenu tačku otkaza.
  3. Razmisliti o desktop aplikaciji i mogućnosti istovremenog pokretanja mesindžera sa više uređaja. Vezivanje celog identiteta za uređaj, a ne za ključ, jednostavno neće dozvoliti mesindžeru da stekne bilo kakvu masovnost.
  4. Uvesti audio i video pozive, takvu funkcionalnost Nostr protokol već omogućava.
  5. Uvesti funkcionalnost kanala, uključujući i funkciju striminga, što se takođe može realizovati preko Nostr protokola, a povezivanje pametnih ugovora na Stellaru omogućilo bi da se pritom ne otkrije identitet u listi pretplatnika kanala.

Projekat ima još jedan sajt, opym.foundation, gde je opisan fond koji bi trebalo da upravlja infrastrukturom. Sajt fonda govori o tome zašto fondu treba novac i kako će biti upravljan. Priča o novcu je lišena proračuna, što ozbiljno kvari utisak potencijalnih investitora. Uz to, ideja o upravljačkom organu donekle protivreči zamisli prema kojoj bi svaki korisnik trebalo lako da pokrene sopstveni servis za održavanje određenog aspekta razmene poruka. Čini mi se da ideja sa fondom neće uspeti, čak i ako sama konceptualizacija Nostr mesindžera sa Stellar ugovorima bude toplo prihvaćena od strane javnosti. Zbog toga ne planiram detaljno da analiziram predloge za upravljanje fondom, ali oni koji se ne slažu sa mnom mogu lako sami to istražiti na sajtu fonda.

U celini, ideja mi deluje moćno, ali da bi osvojila tržište, biće potrebno veoma mnogo truda.

Građanin samozvanac

U daljem tekstu pretpostavljam da su svi već pogledali film i formirali neko svoje mišljenje, a ako nisu, nije toliko važno da li ćete ga pogledati pre ili posle čitanja ovog teksta.

U recenzijama film često nazivaju agitacijom, pamfletom ili političkim manifestom. To nije tačno. Pred nama je film-instrukcija. On ne kritikuje postojeće stanje stvari. On daje uputstvo kako postupiti i šta je za to potrebno. Evo narativa koji treba prenositi: ako si vidilant; ako si u vestima video prilog o vidilantu; ako si voditelj koji govori o vidilantu; ako si svedok kojeg policija ispituje o vidilantu. Ne daje se nikakav širok spektar mišljenja — samo jasni, ispravni odgovori, gledalac ne sme biti zbunjen, potrebna mu je jasna instrukcija. Ključna poruka je: gledaj, pokazujem ti kako se to radi. Potom ćeš i sam raditi. To je jedina teza koja se u filmu ponavlja nekoliko puta, uključujući i sam kraj.

Uspešnom vidilantu je potrebno: imati borbene veštine, stabilan izvor prihoda, sposobnost da artikuliše svoj stav, preciznost i pažnju prema detaljima, pokazivati poslovnu poštenost, ne ostavljati režimu taoce u vidu članova porodice, zadovoljavajući se površnim vezama; običnim izvršiocima na strani protivnika uvek nuditi povlačenje i pucati samo u slučaju odbijanja. Od ostalih se traži: da izraze jasan društveni zahtev, tipa, super je što postoje takvi ljudi, oni su nam veoma potrebni i u našoj zemlji. Novinari treba: da bombarduju javnost i establišment pitanjem, kao što je, da li naš sistem treba da štiti žrtve nasilja ili kriminalce? A ako se loše nosi sa kriminalcima, zašto ometać one koji se nose bolje? Ili ste za to da bude više kriminala? Svedoci treba: pokazujući spremnost na saradnju, da sabotiraju policijske akcije za hvatanje vidilanta.

Posebno je prikazan važan mehanizam povratne informacije, neophodan vidilantu kako bi ostao u okvirima društvenog zahteva, a ne da ga zamenjuje lišnim predstavama o moralu. Glavni junak uvek pita žrtvu da li je zadovoljna već sprovedenim procedurama vraćanja pravde. I tek kada žrtva izjavi da nije zadovoljna, ona daje vidilantu sankciju za delovanje. Međutim, vidilant može, naravno, tražiti i direktno opaženu nepravdu kako bi je odmah ispravio. Za to mu je samo potrebno da se po gradu ne kreće betmobilom, već da ponekad koristi javni prevoz, hoda pešice, svraća u barove i tako dalje. Ukratko, da ne bude odvojen od života.

Ovde završavam sa opštim zaključcima i prelazim na razne simpatične detalje.

Radnja filma se odvija u nekoj prosečnoj Evropi, međutim po slici je očigledno da je to Hrvatska. Jasno je zašto je baš tako. Prvo, Hrvatska je praktično lišena onih nedostataka protiv kojih se bori glavni junak: to je gotovo monoetnično i prilično rasističko društvo, bez utisnute bolne poslušnosti građana. Ukratko, Uve Bol koristi sveto pravo sovjetskog građanina da viče na Crvenom trgu kako je Regan idiot. Drugo, ciljna publika filma uopšte nisu Amerikanci, a za njih su sve evropske zemlje otprilike iste. Treće, oni koji su malo upoznati sa regionalnim specifičnostima mogu se dodatno našmejati na račun toga.

Tako, na primer, upravo u svetlu hrvatskih specifičnosti dodatni smisao dobija epizoda u kući za prostituciju. Devojka ne zna zašto se po zidovima pojavljuje buđ, što znači da joj je ovo prva zima na Jadranu. Očigledno je da u njenoj rodnoj Ukrajini taj problem ne postoji. A za nas je to jasan signal: autor pokazuje da nisu svi migranti podjednako štetni, postoje korisni, vredni, spremni na prihvatanje lokalnih kulturnih vrednosti, njima treba delikatno pojasniti lokalne specifičnosti i pošteno platiti za pošten rad.

Sigurno postoje i drugi zanimljivi momenti, ali ostaviću vam da ih otkrijete sami. Glavno što sam želeo da kažem, rečeno je na samom početku. Pred vama je instrukcija. Zabeležite i primenjujte kreativno.