Тег: Reviews

Obrada infopovoda o godišnjici invazije

Pošto danas svi prisećaju kako je to bilo, i ja ću proći kroz stare materijale. To što sam pisala o ratu najlakše se može pronaći putem taga #война. Sada ponovo čitam i shvatam da sam, zapravo, ključnu želju upućenu ruskom narodu izrazila u prvoj objavi, na dan početka invazije: da se rasele po svetu, oslobodiši svoje državnosti. Sada, nakon godinu dana, drago mi je što svestim da ogroman broj bivših ruskih podanika realizuje ovaj program, i veoma se nadam da će živeti u miru i prosperitetu. Naravno, ne smatram sebe ruskom nacionalistkinjom, i zato se nisam ograničila samo na antiruske objave, već sam sastavila i antiukrajinsku, gde sam, u suštini, predstavnicima bratskog naroda poželela isto to: mogućnost da slobodno odu što dalje od rata, gde će graditi svoj miran život daleko od međudržavnih obračuna. I to dok, u celini, aktivnosti ukrajinske države po uništavanju RF ocenjujem pre pozitivno.

Za one koji su želeli da ostanu u RF i postanu heroji, takođe je bila navedena preporuka, i drago mi je što su joj sledili (ili razmišljali u sličnom pravcu) prilično mnogi – reč je o paljenju vojnih kancelarija. Za ekspate su kao najvažniji zadaci označeni poraznički razgovori i pomoć svima koji beže od rata. Mogu konstatovati da je i ovde, zapravo, pogodak u centar.

A evo da moja pozitivna agenda za međunarodnu politiku, nažalost, prodire u umove sa strašnim otporom. Šta tu može – za prosečnog birokrate je to nekako previše radikalno. Ipak, sa zadovoljstvom primećujem da tema razчленjenja RF postepeno prestaje da bude marginalna. Jednostavno svi čekaju da se to nekako samo desi. Pa i ja čekam, šta više. Ipak, teritorijalni raspad ide mnogo lakše kada odlomci imperije brzo dobiju međunarodno priznanje, a za to ne treba do mene.

Mesec dana nakon početka invazije postalo je jasno da će ovo trajati veoma dugo, o čemu je pisana najpesimističnija od mojih objava, o rutinizaciji košmara i o tome da za libertariansku politiku u RF nije ostala nijedna korisna niša za delovanje, i da je moralna obaveza obe libertarianske partije da odatle odu u potpunosti. Nažalost, u potpunosti je otišla samo jedna od dve partije, druga je režimu ostavila taoce.

U aprilu je na društvenim mrežama počela da odjekuje tema budućih reparacija, i tu sam, neočekivano za sebe, zauzela istu poziciju kao i Mihail Svetov, iako u okviru potpuno drugačije argumentacije. Ukratko, reparacije su zlo pre svega za Ukrajince.

1. jula sam naglasila da će uskoro biti sasvim verovatan prelazak sa diverzija na individualni teror. Krajem avgusta dogodio se prvi prilično glasan teroristički akt, o čemu nisam propustila da razmišljam. Verovatno je to bio skup mojih najspornijih razmišljanja u vezi sa ratom.

Pre izbora sam objavila prilično lepu ideju, kojom, međutim, koliko mi je poznato, niko nije iskoristio. Zatim se desila mobilizacija, i ja sam, nakon još par objava, izgubila interes za dalja razmišljanja o ratu. Sve je rečeno, svi zaključci su izvučeni, strane su izabrane, nema koga ubeđivati. Koje je selo danas zauzele ruske vojske postalo je konačno manje važno od toga što je crnogorska vlada nacionalizovala trajektsku vezu Kamenari-Lepetane.

Vreme je, vreme je već da vanzemaljci izvrše invaziju ili da se desi ustanak mašina, kako bismo se svi sa čistom savešću prekvalifikovali iz vojnih analitičara u ksenopsihologe i eksperte za veštačku inteligenciju.

Tužna slika napada države na privatni biznis, koja me zauzima daleko više nego rat negde na istoku

Serija Andor i malo o taktici

Pogledala sam Andor. Veoma je zanimljivo, neočekivano zrelo za ovaj franšajz i prilično aktuelno.

Naravno, posmatrajući režim cara Palpatina, nisam mogla a da ne mislim na režim drugog diktatora na slovo P, već iz naše galaksije. Naravno, postoji mnogo razlika između njih. Imperija nema spoljne neprijatelje, već samo privremeno nekontrolisane periferije, povremeno buntovne provincije i tako dalje. Ukratko, to nije RF, već više neka vrsta srednjovekovne Kine. S druge strane, RF nema parlamentarsku opoziciju. Povstanički pokret Imperije finansira lokalna aristokratija, a sastoji se uglavnom od preduzetnika. U RF-u takođe okosnicu protesta čine frilanseri i drugi koji rade od kuće, a finansiran je putem kroudfaninga. Veliki biznis i ovde i tamo potpuno sraščen sa državom. Uglavnom, ima mnogo zanimljivih paralela.

Sada bih želela da vidim šta nam serija govori o metodama povstaničkog pokreta.

Veoma velika pažnja posvećena je konspiraciji. Do te mere da se izvršiocima može lako žrtvovati, pa čak i samostalno eliminisati ako postoji pretnja otkrivanja ključnih koordinacionih figura. U RF-u nije tako, jer se protest može koordinirati iz inostranstva, čak i bez skrivanja, ali uz dovoljno sigurnosti, dok od Imperije nikakve državne granice ne mogu zaštititi.

Ideja finansiranja povstanika putem eksproprijacije imperijalne imovine nije nova i duboko je ukorenjena, između ostalog, i u Ruskom carstvu. U tom kontekstu, insistiranje ruske opozicije na razotkrivanju korupcijskih šema imperijalne elite izgleda potpuno kontraproduktivno.

Nedovoljno je razrađena tema siseka „borbeno krilo – umereno krilo“. Iako bi se činilo da povstanci imaju simpatizere u Senatu, nigde sa visoke govornice ne odzvanja: „vidite, do čega dovode vaša lokalna preterivanja, zašto to zaošravate, hajde da ne teramo očajne ljude na ekstremističke akcije, jer je rat odavno završen, zar nije vreme da počnete da popuštate šrafove?“. Umesto toga, parlamentarna opozicija se vodi agendom koja uopšte ne korelira sa borbenim akcijama, što slabi njenu retoričku snagu. A ubrzo će, kao što je poznato, Senat biti potpuno raspušten.

Veoma me je obradovao lik koji je u pauzama između priprema za borbenu akciju pisao knjigu o ankapu manifest Otpora. Pravo sam osetila srodnu dušu. Nažalost, u Imperiji nema društvenih mreža pa čak ni telegram kanala za promociju takvih manifesta, što snažno centralizuje svaku organizacionu aktivnost.

U seriji se beleži zakonitost koju primećuje Džejms Skot, a to je da upravo narodi koje je imperija ugnjetala ispoljavaju svoju etničnost i svaku tu jedinstvenu kulturu, dok ljudi koje je imperija „prožvakala“ postaju unificovani i gube odlike bilo kog etnosa. Pritom, u suštini, etničnost se lako stvara od nule na bazi bilo kojih tradicija izvučenih iz prašnjavih ostava — ili stilizovanih pod njih. O tome nam piše Aleks Rozov u Meganezijskom ciklusu, i to isto može reprodukovati, ako želi, svaka zajednica koja se suprotstavi imperiji radi jačanja svog identiteta, recimo čak i libertarijanci. Mi smo, na primer, ne samo neki došljaci Rusi, već već sasvim pravi montelibertarijanci.

Čitaocu može izgledati čudnim moj izbor karakteristika serije za pregled. Ali neću se rasplinjivati o njenim umetničkim vrlinama. One postoje, i da one nisu tu, ne bi bilo smisla ići dalje.

Dobro je prikazana u seriji ruska provincija…

Libertarian Band je snimila rolik o Monteliberu!

Ja u svojim mesečnim izveštajima o napretku projekta više pišem o raznim dosadnim stvarima, poput toga koliko su ankapovi izgradili puteva, a momci iz Libertarian Band-a su razmotrili ceo projekat Montelibero partindo od osnovnih ideja koje su mu legle u osnovu, i ispao je sasvim korektan analiza. Iako se, naravno, oseća da se kod njih u Rusiji materijal predstavlja u nekom svom kontekstu, kao prekor lokalnim libertarianskim političarima, sa strane ovakvo oživljavanje materijala izgleda pre zabavno.

Nadam se da za pripremu sledećeg snimka posvećenog našem projektu više neće ograničiti na otvaranje novčanika i upoznavanje sa tokenomikom, već da pošalju i filmsku ekipu na lice mesta. A mi ćemo do tog trenutka, nadam se, već uspeti nešto da izgradimo, tako da će u našem naselju moći da se živi. Uostalom, niste obavezni da čekate dok ne izađe novi film, ništa vam ne sprečava da nam dođete u goste već sutra, upoznate učesnike projekta koji su se već preselili u zemlju i pogledate sve svojim očima.

Prokleti grad

Davno mi su naručene i plaćene recenzije za tri knjige Strugackih. Piknik sam razmotrila u aprilu, Puža u maju, a do Grada sam stigla tek u avgustu. Tradicionalno ne nameravam da prepričavam zaplet, možete pogledati vikipediciju, a bolje pročitajte samu knjigu.

Jasno je da mnogima nakon čitanja dolazi želja da odmah počnu da istražuju fiziku opisanog čudnog mesta. Ovde je prostor urolan u cevčicu, ovde su napravljeni nabori, ovde je nabijena jaka trava, a ovde peče. Ali ako posmatrati knjigu na tom nivou, to više nisu Strugacki, već Pelevin.

Knjiga je pisana „za fioku“, pa se ne može žaliti na to da je sadržaj plod kompromisa sa sovjetskom cenzurom – nije se ni pokušavalo da se objavi dok je cenzura postojala. Boris Strugacki je tvrdio da je to njihova omiljena knjiga, a njen glavni junak, shodno tome, omiljeni junak. Međutim, meni su kod Strugackih iz nekog razloga junaci manje zanimljivi, mnogo je zanimljivije pogledati šta je tu sa društvom.

A društvo je tamo sasvim moderno, ne bi se reklo da je opisano 1972. godine. Globalizam, sa jedinstvenim jezikom i sudarom atomiziranih predstavnika različitih kultura. Trijumf jednakosti i inkluzivnosti (ali pri svojoj inkluzivnosti, žene u Gradu, kao i svuda kod Strugackih, potpuno su pljosnati likovi koji nose isključivo dekorativnu funkciju – osim, možda, potpuno epizodične gospođice Matilde Gusakove – ona nije pljosnata, ali je takođe više dekorativna). Konstantne iznenadne nedaće – čas globalno zagrevanje, čas gašenje sunca, čas kovid, čas pretvaranje vode u žuč, čas BLM, čas najezu pavijana. Reakcija ljudi i reakcija vlasti na ove nedaće.

I, znate, imam nekakav osećaj da su Strugacki uvereni: sa čovečanstvom ne može drugačije. Neophodno ga je uvesti u stanje veštačkog stresa i deficita, jer se bez toga deo ljudi pretvara u doktore Opire, a deo počinje da priređuje neke zagonetne „site bune“. Site bunama Strugacki vole da plaše. Navodno, kada je čovek stomacom zadovoljan, ne brine ga previše dalji samorazvoj, i on se udružuje sa drugima sličnima radi samouništenja (Fight Club je verovatno takođe bio inspirisan Strugackima).

Meni je, za razliku od Strugackih, bila sreća da živim u relativno sitim vremenima, i videla sam site bune ne u teoriji, već u praksi. Pristojno obučeni, vaspitani ljudi izlaze da dobiju batina po glavi, a zatim uzdišu da ovde, čini se, neće uspeti da osvoje politička prava, i emigriraju u mirnu Crnu Goru, po kojoj je direktno skrajen grad iz „Plitkih stvari veka“ (samo što sam jutros vraćena s puta, to je bilo jako). Ukratko, site bune su prilično ohrabrujuće, na veoma kratak rok, a zatim, naravno, sledi ambis frustracije. Strugacki su očigledno zamišljali nešto mnogo odvratnije.

Pretpostavlja se da se svim tim beskrajnim eksperimentima nad ljudima kova neki novi čovek, koji je jedini sposoban da izgradi novi svet. Međutim, na primeru glavnog junaka novele vidimo da je jedino u čemu eksperiment uspeva – to što čoveku izbija tlo iz-pod nogu, ruši sve ideološke oslonce i na kraju ga dovodi do samoubistva, umesto izgradnje bilo čega. Iako, naravno, postoji nada da će Voronin nakon povratka u Lenjingrad 1951. godine početi da piše zanimljivu naučnu fantastiku i postati idol cele sovjetske inteligencije.

Defragmentacija

U februaru sam podelila oglas za konkurs priča o slobodnim privatnim gradovima. Sama ja tako što nisam uspela da napišem priču za konkurs. Imala sam zamisao da sastavim nešto u duhu islandske sage, samo o osvajanju Marsa: živeo je čovek po imenu Elon, bio je sin X Æ A-Xii, sina Elona, sina Errola – i tako dalje. Ali umesto brige o zapletu, zagubila sam se u detaljima, poput izučavanja pitanja da li je na Marsu moguć majning bitkoina, s obzirom na konačnu brzinu svetlosti, ili će tamo biti sopstvene korporativne valute – i na kraju sam odustala. A evo da Ved Nojman, sa kanala koji sam i podelila – nije odustao. Njegova konkursna priča nedavno je objavljena, i ja sam je pročitala.

Oseća se da se autoru bolje piše u krupnijem formatu, i da bi sa zadovoljstvom razvio zaplet na otprilike duplo veću zapreminu. Uvek sam zavidela toj sposobnosti, ja sama brzo izgorim pri pisanju dugačkih tekstova, a ako to radim u delovima, onda mi za pisanje sledećeg fragmenta prvo treba da pročitam prethodne.

Iskreno govoreći, zaplet mi se učinio prilično iznuřenim, akcenat je očigledno bio na svetu, a ne na zapletu. Ipak, u zapletu postoji određena originalnost, i delo se u celini čita prilično lako. Svet izgleda kao neka dobra verzija sajberpanka, gde takođe aktivne korporacije obavljaju neke svoje poslove koji su neshvatljivi običnim smrtnicima, ali bez mračnog brutalizma. Uglavnom, vredi pročitati.

Može li se popraviti ono što nije bilo pokvareno?

Pročitala sam knjigu Vladimira Zolotoreva Da li se može popraviti ono što nije bilo pokvareno? U njoj Vladimir razvija svoj ciklus ranije objavljenih članaka o prirodi države, pokazuje da ona odlično funkcioniše u standardnom režimu, obavljajući upravo ono za šta je nastala, i razmišlja o realističnim varijantama njenog smanjenja ili ukidanja.

Faktički, dobio je nešto nalik na Rothbardovu Ka novoj slobodi, samo uz pomoć drugačijeg konceptualnog aparata: Rothbard je državu analizirao pre iz pravnih pozicija, a Zolotorev — iz ugla praksiologije, spontanih poredaka i socijalne evolucije.

Prilično veliki deo knjige posvećen je objašnjenju toga kako funkcioniše društvo (može se čak i ne dodavati mu pridev „bezdržavnog“, jer je njegovo prirodno stanje upravo takvo, već bi za sadašnje stanje stvari trebalo reći „društvo sa državom“.

U poslednjem delu knjige navedena su razmišljanja o ukidanju države. Principijelno za to se ispostavilo da bude prestanak posmatranja države kao organizacije. Iz toga postaje jasno zašto politički metodi borbe protiv države u običnim okolnostima ne daju efekat; naprotiv, oni je ojačavaju, čineći je efikasnijrem.

Zatim se pojavljuje mali prozor mogućnosti za političke metode koje omogućavaju reformulisane sam political process. To se može uraditi u dva pravca.

Kao prvo, predmet političkog pregovaranja može biti ne troškovi budžeta, već prikupnjanje sredstava za njega, odnosno pretvoriti poreze u članarine.

Kao drugo, državu se može pretvoriti u akcionarsko društvo, samo ne u figurativnom, već u bukvalnom smislu. Zatim će rukovodstvo ovog novostvorenog AD-a optimizovati strukturu kompanije već u tržišnoj paradigmi i stajaće u redu sa svim ostalim korporacijama koje postoje u svetu.

Sav materijal i konkretni recepti dati su na primeru Ukrajine, tako da knjigu ne treba shvatati kao potpuno doslovno uputstvo za delovanje u ruskim realijama, ali to je ipak relevantniji materijal nego recepti zasnovani na američkom materijalu.

Zolotorevovo delo je objavljeno u okviru zbirke radova tri različita autora. Izlažem ga u celosti, ali ako neko izvuče iz zajedničkog PDF-a samo Zolotorevov deo i prevede ga, recimo, u epub, bila bih veoma zahvalna, čitanje će biti lakše.