Тег: Reviews

Obrada infopovoda o godišnjici invazije

Pošto danas svi prisećaju kako je to bilo, i ja ću proći kroz stare materijale. To što sam pisala o ratu najlakše se može pronaći putem taga #война. Sada ponovo čitam i shvatam da sam, zapravo, ključnu želju upućenu ruskom narodu izrazila u prvoj objavi, na dan početka invazije: da se rasele po svetu, oslobodiši svoje državnosti. Sada, nakon godinu dana, drago mi je što svestim da ogroman broj bivših ruskih podanika realizuje ovaj program, i veoma se nadam da će živeti u miru i prosperitetu. Naravno, ne smatram sebe ruskom nacionalistkinjom, i zato se nisam ograničila samo na antiruske objave, već sam sastavila i antiukrajinsku, gde sam, u suštini, predstavnicima bratskog naroda poželela isto to: mogućnost da slobodno odu što dalje od rata, gde će graditi svoj miran život daleko od međudržavnih obračuna. I to dok, u celini, aktivnosti ukrajinske države po uništavanju RF ocenjujem pre pozitivno.

Za one koji su želeli da ostanu u RF i postanu heroji, takođe je bila navedena preporuka, i drago mi je što su joj sledili (ili razmišljali u sličnom pravcu) prilično mnogi – reč je o paljenju vojnih kancelarija. Za ekspate su kao najvažniji zadaci označeni poraznički razgovori i pomoć svima koji beže od rata. Mogu konstatovati da je i ovde, zapravo, pogodak u centar.

A evo da moja pozitivna agenda za međunarodnu politiku, nažalost, prodire u umove sa strašnim otporom. Šta tu može – za prosečnog birokrate je to nekako previše radikalno. Ipak, sa zadovoljstvom primećujem da tema razчленjenja RF postepeno prestaje da bude marginalna. Jednostavno svi čekaju da se to nekako samo desi. Pa i ja čekam, šta više. Ipak, teritorijalni raspad ide mnogo lakše kada odlomci imperije brzo dobiju međunarodno priznanje, a za to ne treba do mene.

Mesec dana nakon početka invazije postalo je jasno da će ovo trajati veoma dugo, o čemu je pisana najpesimističnija od mojih objava, o rutinizaciji košmara i o tome da za libertariansku politiku u RF nije ostala nijedna korisna niša za delovanje, i da je moralna obaveza obe libertarianske partije da odatle odu u potpunosti. Nažalost, u potpunosti je otišla samo jedna od dve partije, druga je režimu ostavila taoce.

U aprilu je na društvenim mrežama počela da odjekuje tema budućih reparacija, i tu sam, neočekivano za sebe, zauzela istu poziciju kao i Mihail Svetov, iako u okviru potpuno drugačije argumentacije. Ukratko, reparacije su zlo pre svega za Ukrajince.

1. jula sam naglasila da će uskoro biti sasvim verovatan prelazak sa diverzija na individualni teror. Krajem avgusta dogodio se prvi prilično glasan teroristički akt, o čemu nisam propustila da razmišljam. Verovatno je to bio skup mojih najspornijih razmišljanja u vezi sa ratom.

Pre izbora sam objavila prilično lepu ideju, kojom, međutim, koliko mi je poznato, niko nije iskoristio. Zatim se desila mobilizacija, i ja sam, nakon još par objava, izgubila interes za dalja razmišljanja o ratu. Sve je rečeno, svi zaključci su izvučeni, strane su izabrane, nema koga ubeđivati. Koje je selo danas zauzele ruske vojske postalo je konačno manje važno od toga što je crnogorska vlada nacionalizovala trajektsku vezu Kamenari-Lepetane.

Vreme je, vreme je već da vanzemaljci izvrše invaziju ili da se desi ustanak mašina, kako bismo se svi sa čistom savešću prekvalifikovali iz vojnih analitičara u ksenopsihologe i eksperte za veštačku inteligenciju.

Tužna slika napada države na privatni biznis, koja me zauzima daleko više nego rat negde na istoku

Serija Andor i malo o taktici

Pogledala sam Andor. Veoma je zanimljivo, neočekivano zrelo za ovaj franšajz i prilično aktuelno.

Naravno, posmatrajući režim cara Palpatina, nisam mogla a da ne mislim na režim drugog diktatora na slovo P, već iz naše galaksije. Naravno, postoji mnogo razlika između njih. Imperija nema spoljne neprijatelje, već samo privremeno nekontrolisane periferije, povremeno buntovne provincije i tako dalje. Ukratko, to nije RF, već više neka vrsta srednjovekovne Kine. S druge strane, RF nema parlamentarsku opoziciju. Povstanički pokret Imperije finansira lokalna aristokratija, a sastoji se uglavnom od preduzetnika. U RF-u takođe okosnicu protesta čine frilanseri i drugi koji rade od kuće, a finansiran je putem kroudfaninga. Veliki biznis i ovde i tamo potpuno sraščen sa državom. Uglavnom, ima mnogo zanimljivih paralela.

Sada bih želela da vidim šta nam serija govori o metodama povstaničkog pokreta.

Veoma velika pažnja posvećena je konspiraciji. Do te mere da se izvršiocima može lako žrtvovati, pa čak i samostalno eliminisati ako postoji pretnja otkrivanja ključnih koordinacionih figura. U RF-u nije tako, jer se protest može koordinirati iz inostranstva, čak i bez skrivanja, ali uz dovoljno sigurnosti, dok od Imperije nikakve državne granice ne mogu zaštititi.

Ideja finansiranja povstanika putem eksproprijacije imperijalne imovine nije nova i duboko je ukorenjena, između ostalog, i u Ruskom carstvu. U tom kontekstu, insistiranje ruske opozicije na razotkrivanju korupcijskih šema imperijalne elite izgleda potpuno kontraproduktivno.

Nedovoljno je razrađena tema siseka „borbeno krilo – umereno krilo“. Iako bi se činilo da povstanci imaju simpatizere u Senatu, nigde sa visoke govornice ne odzvanja: „vidite, do čega dovode vaša lokalna preterivanja, zašto to zaošravate, hajde da ne teramo očajne ljude na ekstremističke akcije, jer je rat odavno završen, zar nije vreme da počnete da popuštate šrafove?“. Umesto toga, parlamentarna opozicija se vodi agendom koja uopšte ne korelira sa borbenim akcijama, što slabi njenu retoričku snagu. A ubrzo će, kao što je poznato, Senat biti potpuno raspušten.

Veoma me je obradovao lik koji je u pauzama između priprema za borbenu akciju pisao knjigu o ankapu manifest Otpora. Pravo sam osetila srodnu dušu. Nažalost, u Imperiji nema društvenih mreža pa čak ni telegram kanala za promociju takvih manifesta, što snažno centralizuje svaku organizacionu aktivnost.

U seriji se beleži zakonitost koju primećuje Džejms Skot, a to je da upravo narodi koje je imperija ugnjetala ispoljavaju svoju etničnost i svaku tu jedinstvenu kulturu, dok ljudi koje je imperija „prožvakala“ postaju unificovani i gube odlike bilo kog etnosa. Pritom, u suštini, etničnost se lako stvara od nule na bazi bilo kojih tradicija izvučenih iz prašnjavih ostava — ili stilizovanih pod njih. O tome nam piše Aleks Rozov u Meganezijskom ciklusu, i to isto može reprodukovati, ako želi, svaka zajednica koja se suprotstavi imperiji radi jačanja svog identiteta, recimo čak i libertarijanci. Mi smo, na primer, ne samo neki došljaci Rusi, već već sasvim pravi montelibertarijanci.

Čitaocu može izgledati čudnim moj izbor karakteristika serije za pregled. Ali neću se rasplinjivati o njenim umetničkim vrlinama. One postoje, i da one nisu tu, ne bi bilo smisla ići dalje.

Dobro je prikazana u seriji ruska provincija…

Libertarian Band je snimila rolik o Monteliberu!

Ja u svojim mesečnim izveštajima o napretku projekta više pišem o raznim dosadnim stvarima, poput toga koliko su ankapovi izgradili puteva, a momci iz Libertarian Band-a su razmotrili ceo projekat Montelibero partindo od osnovnih ideja koje su mu legle u osnovu, i ispao je sasvim korektan analiza. Iako se, naravno, oseća da se kod njih u Rusiji materijal predstavlja u nekom svom kontekstu, kao prekor lokalnim libertarianskim političarima, sa strane ovakvo oživljavanje materijala izgleda pre zabavno.

Nadam se da za pripremu sledećeg snimka posvećenog našem projektu više neće ograničiti na otvaranje novčanika i upoznavanje sa tokenomikom, već da pošalju i filmsku ekipu na lice mesta. A mi ćemo do tog trenutka, nadam se, već uspeti nešto da izgradimo, tako da će u našem naselju moći da se živi. Uostalom, niste obavezni da čekate dok ne izađe novi film, ništa vam ne sprečava da nam dođete u goste već sutra, upoznate učesnike projekta koji su se već preselili u zemlju i pogledate sve svojim očima.

Prokleti grad

Davno mi su naručene i plaćene recenzije za tri knjige Strugackih. Piknik sam razmotrila u aprilu, Puža u maju, a do Grada sam stigla tek u avgustu. Tradicionalno ne nameravam da prepričavam zaplet, možete pogledati vikipediciju, a bolje pročitajte samu knjigu.

Jasno je da mnogima nakon čitanja dolazi želja da odmah počnu da istražuju fiziku opisanog čudnog mesta. Ovde je prostor urolan u cevčicu, ovde su napravljeni nabori, ovde je nabijena jaka trava, a ovde peče. Ali ako posmatrati knjigu na tom nivou, to više nisu Strugacki, već Pelevin.

Knjiga je pisana „za fioku“, pa se ne može žaliti na to da je sadržaj plod kompromisa sa sovjetskom cenzurom – nije se ni pokušavalo da se objavi dok je cenzura postojala. Boris Strugacki je tvrdio da je to njihova omiljena knjiga, a njen glavni junak, shodno tome, omiljeni junak. Međutim, meni su kod Strugackih iz nekog razloga junaci manje zanimljivi, mnogo je zanimljivije pogledati šta je tu sa društvom.

A društvo je tamo sasvim moderno, ne bi se reklo da je opisano 1972. godine. Globalizam, sa jedinstvenim jezikom i sudarom atomiziranih predstavnika različitih kultura. Trijumf jednakosti i inkluzivnosti (ali pri svojoj inkluzivnosti, žene u Gradu, kao i svuda kod Strugackih, potpuno su pljosnati likovi koji nose isključivo dekorativnu funkciju – osim, možda, potpuno epizodične gospođice Matilde Gusakove – ona nije pljosnata, ali je takođe više dekorativna). Konstantne iznenadne nedaće – čas globalno zagrevanje, čas gašenje sunca, čas kovid, čas pretvaranje vode u žuč, čas BLM, čas najezu pavijana. Reakcija ljudi i reakcija vlasti na ove nedaće.

I, znate, imam nekakav osećaj da su Strugacki uvereni: sa čovečanstvom ne može drugačije. Neophodno ga je uvesti u stanje veštačkog stresa i deficita, jer se bez toga deo ljudi pretvara u doktore Opire, a deo počinje da priređuje neke zagonetne „site bune“. Site bunama Strugacki vole da plaše. Navodno, kada je čovek stomacom zadovoljan, ne brine ga previše dalji samorazvoj, i on se udružuje sa drugima sličnima radi samouništenja (Fight Club je verovatno takođe bio inspirisan Strugackima).

Meni je, za razliku od Strugackih, bila sreća da živim u relativno sitim vremenima, i videla sam site bune ne u teoriji, već u praksi. Pristojno obučeni, vaspitani ljudi izlaze da dobiju batina po glavi, a zatim uzdišu da ovde, čini se, neće uspeti da osvoje politička prava, i emigriraju u mirnu Crnu Goru, po kojoj je direktno skrajen grad iz „Plitkih stvari veka“ (samo što sam jutros vraćena s puta, to je bilo jako). Ukratko, site bune su prilično ohrabrujuće, na veoma kratak rok, a zatim, naravno, sledi ambis frustracije. Strugacki su očigledno zamišljali nešto mnogo odvratnije.

Pretpostavlja se da se svim tim beskrajnim eksperimentima nad ljudima kova neki novi čovek, koji je jedini sposoban da izgradi novi svet. Međutim, na primeru glavnog junaka novele vidimo da je jedino u čemu eksperiment uspeva – to što čoveku izbija tlo iz-pod nogu, ruši sve ideološke oslonce i na kraju ga dovodi do samoubistva, umesto izgradnje bilo čega. Iako, naravno, postoji nada da će Voronin nakon povratka u Lenjingrad 1951. godine početi da piše zanimljivu naučnu fantastiku i postati idol cele sovjetske inteligencije.

Defragmentacija

U februaru sam podelila oglas za konkurs priča o slobodnim privatnim gradovima. Sama ja tako što nisam uspela da napišem priču za konkurs. Imala sam zamisao da sastavim nešto u duhu islandske sage, samo o osvajanju Marsa: živeo je čovek po imenu Elon, bio je sin X Æ A-Xii, sina Elona, sina Errola – i tako dalje. Ali umesto brige o zapletu, zagubila sam se u detaljima, poput izučavanja pitanja da li je na Marsu moguć majning bitkoina, s obzirom na konačnu brzinu svetlosti, ili će tamo biti sopstvene korporativne valute – i na kraju sam odustala. A evo da Ved Nojman, sa kanala koji sam i podelila – nije odustao. Njegova konkursna priča nedavno je objavljena, i ja sam je pročitala.

Oseća se da se autoru bolje piše u krupnijem formatu, i da bi sa zadovoljstvom razvio zaplet na otprilike duplo veću zapreminu. Uvek sam zavidela toj sposobnosti, ja sama brzo izgorim pri pisanju dugačkih tekstova, a ako to radim u delovima, onda mi za pisanje sledećeg fragmenta prvo treba da pročitam prethodne.

Iskreno govoreći, zaplet mi se učinio prilično iznuřenim, akcenat je očigledno bio na svetu, a ne na zapletu. Ipak, u zapletu postoji određena originalnost, i delo se u celini čita prilično lako. Svet izgleda kao neka dobra verzija sajberpanka, gde takođe aktivne korporacije obavljaju neke svoje poslove koji su neshvatljivi običnim smrtnicima, ali bez mračnog brutalizma. Uglavnom, vredi pročitati.

Puž na padini

Kao što sam i planirala, usput sam pročitala „Puža na litici“ Strugackih, za koju sam odavno obećala recenziju.

Biću banalna: knjiga je isključivo čudna i gotovo besmislena, otuda verovatno i toliko mnogo onih koji žele da u njoj pronađu duboke smislove. Radnja se daje na vikiju, neću je prepričavati.

Pokušavajući da razumem šta su autori imali na umu, iznela sam nekoliko pretpostavki, a zatim sam odlučila da ih proverim i pogledala sam transkript prezentacije Borisa Strugackog, održane 1987. godine, nedugo pre kompletnog izdanja knjige (pre toga je objavljivana delimično). Bila sam iznenađena. Stil knjige se toliko razlikuje od onoga što sam ranije čitala, da sam bila uverena: to je delo koje su napisali kasniji Strugacki negde u osamdesetim godinama prošlog veka, u pozadini opšte fascinacije mračnom literaturom. Ali ne, ispostavilo se da je ovo delo, iako napisano kasnije od svega što sam do tada kod njih čitala, ali ne mnogo kasnije, zapravo iste one šezdesete.

Uopšte gledano, knjiga me je malo podsetila na „Pukovniku niko ne piše“ Markesa: ista takva mlitava i beskorisna vrlopnanje u iščekivanju odavno obećanih stvari na koje heroj nema mogućnost da utiče. Naravno, poželjno je povući paralelu sa sovjetskom stvarnošću, gde je Uprava sovjetska birokratija, Šuma je sovjetski narod, glavni junak Perac je sovjetska inteligencija koja teži da bude bliža narodu, ali nije u stanju da ga razume, a glavni junak Kandid je ista ta sovjetska inteligencija, samo koja je, recimo, upala u izgnanstvo negde duboko u sibirske rudnike. Analogija bi ispala ni manje ni više uverljiva nego ona koju su zamislili autori, gde je Uprava sadašnjost, a Šuma – budućnost.

U prethodnim knjigama Strugackih koje su mi naišle na put, seksa praktično nije bilo, ako ne računamo potpuno nebitnu epizodu između dona Rumate i done Okane u „Teško je biti bog“. Ovde su se ipak otvorili znatno šire, ali nastavljaju da drže istu liniju kao i prilikom prikazivanja srednjovekovnog društva: seks je grubo, to je sitničarenje, čoveku ne priliči takva niskoća, on treba da bude sit samo duhovnom bliskošću. Upravo tako se dešava u delima Strugackih kod svih pozitivnih heroja: oni ostvaruju isključivo platonske odnose i svakako se ne razmnožavaju. Ne znam šta to više govori: o sovjetskim cenzorima ili o stavu samih Strugackih, ali detalj je sasvim karakterističan.

Pri tome mi se čini da su oni, u suštini, razumeli – sa tim njihovim stavom nešto nije bilo u redu – i prikazujući kao Budućnost jednopolno partenogenezno društvo, učinili ga podjednako odbojnim kao i direktnu građansku vulgarnost Sadašnjosti. Ne znam odakle su pokupili takve mizantropske ideje, jer bi njihov stariji kolega Ivan Efremov seksualno pitanje nimalo nije demonizovao (čitala sam kod njega samo Tais Atinsku, ali verujem da ni u fantastici nije odstupao od svoje ideologije po ovom pitanju). Za sada sam najbolju sliku svetle budućnosti sa zdravim odnosom prema seksu videla kod Aleksandra Rozova u Meganizijskom ciklusu.

Ruski frontir i njegove perspektive

Pretplatila se na kanal Ruski frontir. Autor je danas objavio recenziju projekta Montelibero, u kojoj primećuje našu ideološku sličnost u svemu, osim u procenama investicionog klimatskog okruženja u Rusiji. Navodi da se danas stvaranje ugovornih jurisdikcija u Rusiji zvanično nikako ne reguliše, što znači da se na ovo tržište može i treba ući – sve dok država ne pokaže intenzivisano interesovanje za njih, nakon čega ih treba preoblikovati u nešto drugo, čak i u svingerske klubove.

Zaista, danas je u Rusiji još uvek sačuvana (i, možda, dugo će ostati sačuvana) niša relativno slobodnog bavljenja poljoprivredom i zanatima – u regionima gde postoji relativni višak zemlje. To jest, u uslovnom Krasnodarskom kraju nije moguće širiti se, ali na Altaju, kao Džastas Voker, ili čak u ne baš najbližem Podmoskovlju, kao Mihail Šljapnikov ili German Sterligov – zašto da ne. Tako da entuzijasta zaista može stvoriti čvrsto gospodarstvo sa prilično autentičnim običajima, pri čemu to gospodarstvo čak teško i da oduzmu, jer je osnova njegovog prosperiteta rad i preduzetnički talenat, a ne kapital.

Naravno, takvo blagovoljno ignorisanje od strane države će trajati samo dok konkretni preduzetnik ne uđe u politiku ili barem ne donese glasne medijske izjave koje neskladno odstupaju od opšteg konteksta. A ako takvi preduzetnici neće biti izuzetak, već će bukvalno svaki drugi zaplesti pod noge, za njih će se brzo smisliti tipično rešenje koje će ih ukinuti ili snažno odvratiti.

Koliko se takva rešenja dobro repliciraju? Čini se da ne baš najbolje. Verovatno će udruženja slobodnih farmera sa više žara istrebljivati nego pojedince, a ni pozitivan efekat obima od bilo kog udruženja konkretno u ovoj grani nije veliki. Proizvođač mleka u Belgorodu nikako neće pomoći proizvođaču meda u Baškiriji, svako ima posla sa jedinstvenim okruženjem različitog stepena agresivnosti.

Koliko se takva rešenja dobro skaliraju? A to je, najverovatnije, opasno. Čim gospodarstvo značajno odmakne od eksploatacije rada ka eksploataciji kapitala, postaje primamljiv zalogaj za prisilno preuzimanje.

Tako da bih ruski frontijer posmatrala kao dobru trening platformu za one koji imaju dovoljno kompetencija da podignu individualno gospodarstvo. Pri tome, kulturni identitet može takom gospodarstvu obezbediti medijsku vidljivost – a to može privući i investitore i kupce proizvoda, pa čak i poslužiti kao neka vrsta zaštite od nedovoljno motivisanih napada. Dakle, pretvaranje u lice ugovorne jurisdikcije za takvo gospodarstvo je takođe odlična ideja, može se uzeti.

Ali kada se nakupi određeno iskustvo i kapital, ima smisla, umesto širenja trenutnog projekta, ipak ulagati u gospodarstvo u zemljama sa pouzdanijom zaštitom privatne imovine. Srećom, globalizacija omogućava da se ne pravi oštar izbor između ruskog i crnogorskog frontijera. U najboljem slučaju to će biti samo diversifikacija, a u najgorem – i platforma za evakuaciju.

Pa ja se ipak nadam da će se iskustvo stečeno na ruskom frontu jednostavno želeti primeniti za nešto veće, i tada dobrodošli u Montelibero.

„Lavina“ Nila Stivensona

Pročitala sam subjekat, dugo razmišljala. Zašto sam morala dugo da razmišljam? Idemo redom.

„Lavina“ je klasično delo u žanru sajberpanka, odnosno high tech low life. Karakteristična (iako nisam sigurna da je neizbežna) crta sajberpanka je slabost države u poređenju sa korporacijama. Konkretno kod Stivensona, to se izražava u najširem rasprostranjenju ugovornih korporativnih teritorijalnih jurisdikcija – teritorija SAD je podeljena na mnoštvo objekata, kojima se upravlja po određenom modelu, širenim po principu franšize. Federalci takođe opstaju kao veoma čudna, postepeno izumiruća korporacija, koja je već izgubila kontrolu nad vojskom, flotom, obaveštajnim službama, zakonodavnim procesom, sudskom vlašću – i koja zarađuje samo kroz nekontrolisanu emisiju novca, privatizaciju ostataka federalne imovine, kao i kroz implicitno iznajmljivanje izuzetno neefikasne radne snage preostalih državnih službenika, čija je lojalnost postojećem poretku meni lično najfantastičnija. Po svemu sudeći, apsurdnost ove motivacije je svesan narativni potez. Na kraju krajeva, i u Rusiji postoje sasvim lojalni bibliotekari, muzeološki radnici, vaspitači u vrtićima i drugi nisko plaćeni ljudi koji rade za državu. Razlika je u tome što federalci kod Stivensona ne pružaju nikakve usluge ljudima i potpuno se kuvaju u sopstvenom soku.

Zahvaljujući čemu u svetu „Lavine“ postoji hajtek? To je, u suštini, jasno. Bez ikakvih poreza. Bez ikakvih zabrana. Bez ikakvih regulacija. Prvi smisli nešto novo – stigneš da uvedeš. Uveo si – dobiješ zaradu. Zato vidimo ozbiljan progres i u IT-u, i u tehnologiji oružja, i u transportu, i u genetskom inženjeringu, i u kibernetici. A gde ga ne vidimo? Ne vidimo progres u proizvodnji hrane (i to uprkos uspesima u genetskom inženjeringu). To jest, napraviti radioizotopskog psa čuvara nije problem, ali radioizotopska ćelijska kultura koja bi sintetisala ukusnu i korisnu organiku iz vode i kamenog praha pomoću te energije – iz nekog razloga jeste problem.

Ostalo je razumeti odakle u ovom svetu dolazi lojlajf. To je postalo predmet mog dugog razmišljanja, kao rezultata kojih sam formulisala hipotezu o tome koja tačno fantastična pretpostavka rađa baš takav svet. Pretpostavka se odnosi na ljudsku motivaciju i glasi: vrednosti slobode i, naročito, samoizražavanja su neuporedivo više od vrednosti bezbednosti.

To objašnjava sve. Pojavio se novi narkotik sa nepoznatim nuspojavama? Jebote, dajte dva! Potrebno je obezbediti dostavu pice bilo gde za pola sata? Kreirati gustu mrežu kuhinja – to je za slabolike, mi ćemo jednostavno unajmiti najbolje vozače i dostavljaćemo picu trkačkim bolidima, inače nije sportski. Plaćaju sitniš, jebu mozak, primoravaju te da radiš stvari čiji smisao ne razumeš? Pa to je fenomenalna uloga, ja sam idealni federalni službenik, sveštenik kulta države, naravno da pristajem na ovaj posao! Potrebno je dostaviti mali paket od tačke A do tačke B u najkraćem roku? Ko je rekao „dronovi“? Bacite ga kroz prozor. Naši kuriri će voziti na skejtbordovima po stazama, kačeći se za kamione. Pojavila se kompanija koja angažuje skejtere da dostavljaju razne sitnice? Odlično, hajde da zovemo kurire za svaku sitnicu, tako su kawaii! Baš me briga za internet, želim da pošaljem čestitku potpisanu ručno.

A pošto razmišljanja o samoočuvanju praktično nisu kočnički faktor za ljude, oni će stalno narušavati tuđe granice radi postizanja sopstvenih ciljeva. U sredstva neposrednog samoizražavanja ulagivaće izuzetno mnogo. U sredstva postizanja ciljeva samoizražavanja, bez obzira na mišljenje okoline – još više. U sredstva održavanja egzotičnog poretka koji si uspostavio u svojoj jurisdikciji – nesrazmerno mnogo. A trošiti se na to da se elementarno pojede – bože, kakva dosada! Radije ću sačekati špic i naručiti picu. Ne zato što mi se užasno jede pica. Već zato što želim da ona ne stigne da stigne za pola sata, i da se meni lično mafijaški šef izvini zbog kašnjenja isporuke. To je uzbuđenje! To je vest!

Ukratko rečeno, nizak nivo života u sajberpanku, prema našim pojmovima, to je svestan izbor njegovih stanovnika. Otprilike isti kao svestan izbor turista da žive u šatorima ili pustinjaka u usamljenoj kolibi. Nema nikakvih objektivnih kontraindikacija da u okviru istog tog sveta ljudi žive mirnim, dosadnim, imućnim i bezbednim životom. Jednostavno im to ne treba, takvi su ti sajberpankovi. Uzgred, ne bih se čudio ako negde na Floridi u svetu „Lavine“ postoji mnoštvo franšiza koje starcima obezbeđuju baš takav miran i umeren život – to ni na koji način ne protrečuje kanonu.

Uticaj FSP-a na Nju Hempšir

Autor: Dennis Pratt. Prevod: Dirk Diggler. Urednik: Ankap-tjan

Nakon najave pokretanja projekta okupljanja libertarijanaca u Crnoj Gori radi usvajanja iskustva Free State Project-a, pored ruskojezičnog, kreiran je i engleskojezični čet. Tamo je, između ostalih, došao Dennis Pratt, koji se predstavio kao Chef de Village Porkfest-a, što je očigledno nešto poput komandanta. Malo smo se plašili da će početi neki čudni sukobi zbog toga što smo preuzeli njihov naziv, ali ne, naprotiv, momak nam je čestitao i poslao svoj članak, napisan pre više od godinu dana pod utiskom sopstvenog preseljenja u New Hampshire. Smatrali smo da bi bilo zanimljivo da ga prevedemo, pa sa zadovoljstvom objavljujem prevod na svom sajtu. Nadam se da će ovo omogućiti ljudima da otprilike zamisle u kom pravcu bi naš projekat mogao da se kreće.

Kod vas je stigao automobil bez vozača. Ko će da sedne?

Sa velikim zadovoljstvom sam poslušala na kanalu Ekaterine Šulman snimak diskusije o rezultatima digitalne revolucije, u kojoj je učestvovala, budući pozvana, očigledno, da bi se ispravila rodna disbalansa, u društvo od tri predstavnika digitalne industrije.

Posebno mi se dopao trenutak kada je Andrej Sebrant, odgovarajući na pitanje o tome ko će snositi odgovornost za udes autonomnog vozila, izjavio da je za odgovor jednostavno potrebno sačekati stotinu takvih nesreća. Rekao je da su se na početku automobilizma preventivno predlagale sasvim neverovatne mere regulacije, poput dečaka sa zastaticama koji trče ispred automobila, a na kraju smo dobili saobraćajne propise, obeležavanje i tako dalje, što niko nije mogao unapred ni da zamisli. Isto je i sa sudovima u ankapu, koji će, naravno, odgovoriti na pitanje o tome kako će raditi. Nakon što počnu da rade.

Obavezno pogledajte, tamo je izabran prilično zanimljiv format diskusije, stručnjaci ovog puta ne bledi pored Ekaterine Mihajlovne, a voditeljka je jednostavno prelepa, volela bih takav šarm.