Тег: Šulman

Razmišljanja u vezi sa specijalnom operacijom

Ja, naravno, ne mislim na ono što se dešava u Ukrajini – tamo traje rat. Mislim na specijalnu operaciju koju je sprovela Ekaterina Šulman za evakuaciju u Nemačku „na stažiranju“.

Ekaterina Mihajlovna je dugo kategorički negirala mogućnost sopstvene emigracije, jer je ona politolog, stručnjak za ruski zakonodavni proces, i odlazak za nju znači napuštanje terena za istraživanja. Naravno, to su prilično smešni izgovori, jer je ona sama više puta izjavila da se uvek oslanja isključivo na otvorene izvore, a ne na neke mutne insajdere, a pristup otvorenim izvorima iz Berlina nije nimalo gori nego iz Moskve. Imamo klasičnu legendu za prikrivanje, kako neprijatelj ništa ne bi posumnjao dok ne bude prekasno.

Sada ona izjavljuje da stažiranje nije trajno, već traje samo godinu dana, a tada će ili šah crknuti, ili magarac, ili će kao rezultat stažiranja isplivati novi zanimljiv istraživački zadatak, na primer u Latinskoj Americi – ali ne sumnjajte, povratak u Rusiju je neizbežan, tako da rodbinu koja je ostala u Rusiji ne treba represirati, poštovni pripadnici organa.

Veoma molim one kojima je teško da se odluče na odlazak da usvoje iskustvo Ekaterine Šulman. Glavna stvar: ako vas toliko plaši emigracija, ne nazyvajte je emigracijom. Kao što je Šulman više puta izjavila, ljudi danas ne odlaze u ništavilo. Može se prebazirati u drugu zemlju, nastavljajući da održava podjednako bliske kontakte sa onima koji su ostali u Rusiji kao i pre odlaska. Može se nastaviti raditi za Rusiju na daljinu. Može se ne rasprodavati imovina, već jednostavno konzervirati stan ili ga iznajmiti. Može se pouzdanim ljudima ostaviti punomoćja koja im omogućavaju da, po potrebi, u vaše ime obavljaju bilo kakve transakcije. I najvažnije – može se odmah okvirno odrediti rok ili uslovi povratka. To je sve, vi jednostavno idete da promenite okolnosti, a ne bacate se u ponor neizvesnosti. Slažite se da to zvuči mnogo manje zastrašujuće.

Ipak, molim vas, ne budite previše površni. Istražite iskustvo zasićenih Moskovčana koji su pojurili iz zemlje kao opečeni i sa iznenađenjem otkrili da je u inostranstvu, naravno, prijatno i mirno, ali da je zapravo veoma teško probiti se. Mnoge veštine vredno stečene u Rusiji ispostavili su se kao nepotrebne, poslodavci ne stoje u redu da vas zaposle, a tu su još i sve one dosadne svakodnevne sitnice, poput neobične kuhinje ili nedovoljno bogatog kulturnog života.

Daleko od uobičajenog poslovnog i jezičkog okruženja, daleko od uobičajenog života i starih prijatelja može biti teško. Moraćete da dokažete mnoštvu ljudi, koji vas do sada nisu ni znali, da ste im dovoljno potrebni da vam plaćaju. Možda ćete morati da se bavite potpuno nekvalifikovanim radom, barem neko vreme. Možda će vas posećivati misli da sebe koristite potpuno neracionalno, jer je u Rusiji vaš rad bio mnogo efikasniji nego ovde, na novom mestu. Da, to može biti tako. Ali tamo je vaš rad koristio pre svega onima koji ubijaju ljude u Ukrajini. Zato je vaš odlazak podvig. To je vaš skromni doprinos porazu Putinovog režima. To nije jedini mogući put, ali je sasvim dostojanstven.

Umesto toga, može se u Rusiji završiti u zatvoru. Režim će vas hraniti, a regrutu će ostati manje hrane. Može se baviti propagandom i sabotažom. Režim će hranitiC hordu istražitelja kojima ćete obezbediti posao, a novčana primanja ruskih ugovornika će biti skromnija. Može se zarađivati u Rusiji i donirati ukrajinskoj vojsci ili drugim organizacijama koje vode rat protiv Rusije. Sve je to takođe dostojan izbor.

Nedostojnih izbora, zapravo, postoje samo dva. To je odlazak u unutrašnju emigraciju, kada živite u RF kao da se ništa ne dešava, zatvorenim za spoljne nadražaje. I to je podrška ruskom režimu. U prvom slučaju ste legitimna meta za ekonomske sankcije. U drugom slučaju ste takođe legitimna meta i za silovne akcije.

Vremenom ću malo razraditi poslednju tačku. Libertarijanci zapravo zastupaju zaštitu privatnog vlasništva. Ali ako vam padne na pamet da svoju privatnu imovinu označite istom simbolikom kojom se označava ruska vojna tehnika – vi sebe označavate kao metu za partizanski rat. Pritom, kao laku, loše čuvanu metu. Vi ste kombatant, član organizacije koja je inicirala nasilje protiv širokog kruga lica, i vaša imovina je sada opterećena zahtevima za reparacijama. Budite srećni ako vam samo probuše gume.

U objavi o debatama Svetova i Šulman pisala si, navodno, da nisi primetila kada se Mihail pretvorio iz libertarijanca u žarkog revolucionara

Pre šest meseci je Mihail nastupao u Latinskoj Americi i govorio da država nema stimula da „vas ostavi na miru i dopusti vam da živite onako kako želite“, već da postoje ekonomski i moćni stimuli da to ne uradi.

A na kraju predavanja je direktno rekao da je libertarijanizam revolucionarna ideologija. I da ako u duši niste ekstremista-revolucioner, onda niste ni pravi libertarijanac.

Kako gledaš na ovu izjavu i predavanje u celini?

Anonimno pitanje

Sa osećajem blage nostalgije ponovo sam pročitala svoj post o razgovoru Svetova i Šulman. Primetila sam da se nije ostvarilo ni Svetov predosećaj građanskog rata, niti predosećaj koji je izrazila Šulman, da će vlast nastaviti da gubi pozicije tokom izbora. Umesto toga, imamo hekatombu koju Putin priređuje sopstvenim biračima rukama VSU, što, naravno, 2018. godine praktično niko nije predvideo. Pretpostavljam da to znači da mu ti birači zapravo i nisu toliko potrebni.

U pomenutom latinoameričkom predavanju, Svetov je pokrenuo zanimljivu tezu o tome da se mi ne opiremo državi ne zato što ona ima najveću palicu, već zato što duboko u sebi ipak verujemo u njen legitimitet, čak i ako se pozicioniramo kao ankapovi. To odgovara i poznatoj tezi Belkoviča da već živimo u ankapu, samo što su sve poljane podeljene između bandita, a ljudi uglavnom bezžalno trpe svoj status podređenosti, iako zapravo nisu obavezni da to čine.

Kao obrazloženje svoje teze, Svetov na scenu izvodi siromašnog Avganinca sa Kalašnjikovom, koji je prvo proterao sovjetske, a zatim i američke civilizatore, jer je njegova vera u to da on zapravo zna kako se pravilno živi bila mnogo jača.

Pošto je Svetov ceo prvi deo svog predavanja posvetio uživanju u tome kako su ga tukli i ponižavali predstavnici i pomagači države dok je on organizovao najluđe događaje u Istočnoj Evropi, iz toga se može zaključiti da i on duboko u sebi veruje u legitimitet države. Na kraju krajeva, pravi iskreni ankap sa gomilom bitkoina bi verovatno pronašao način da lično osveti one nesrećne poslaničke pomoćnike koji su se usudili da prekrše NAP u odnosu na njega, i tako im dao dobar primer kako treba postupati sa kršiteljima principa neagresije.

Kao što ste primetili, moj ton je i u Rusiji uvek bio prilično ekstremistički, a kada sam otišla izvan RF, potpuno se razmorila. U praksi, međutim, moj aktivizam veoma retko ide dalje od izbegavanja poreza. Verovatno još uvek samo čekam talentovanog libertarijanskog revolucionera koji će podići ljude na barikade, za slobodu i tržište – kako bih stala pod njegove zastave. A dok se vatreni libertarijanci ograničavaju na to što s prekorom posmatraju latinoameričku publiku u potrazi za radikalima, moram i ja da se ograničim na isključivo mirne aktivnosti izgradnje svog seoskog ankapa.

Neočekivani nalaz

Skoro sam završila sa slaganjem Mehanike slobode u jedan jedinstveni fajl koji je pogodan za čitanje, istovremeno radeći finalnu redakciju (brzina rada je skoro kao kod Šulman, koja je pregledala Pinkera). Zapravo, složila sam sve što već postoji na sajtu, i sada se bavim drugom od tri aplikacije gde on preporučuje raznu prijatnu i korisnu literaturu. I tamo sam naletela na ovakav opis:

J. Neil Schulman, Alongside Night (New York: Avon, 1987), The Rainbow Cadenza (New York: Simon and Schuster, 1983). Dva očigledna libertarijanska romana. Prvi opisuje libertarijansku pobunu u bliskoj budućnosti, drugi – društvo u kojem je odnos muškaraca i žena deset prema jedan, gde se žene šalju u prostitucijske korpuse po pozivu. Za prvi se trenutno snima film u kojem bih ja trebalo da igram malu ulogu.

Oj, mislim, kako je zanimljivo, film je sigurno već snimljen, moram da potražim. Našla sam. To je prokleti remek-delo! Niskobudžetni proizvod sa veoma niskom ocenom, zbog čega je Nil Šulman odlučio da odustane od pokušaja da ga proda – i postavio ga u javni pristup na jutjub. Ceo film se sastoji gotovo potpuno od memova i „easter egg“-ova, tako da sam ga dugo gledala, stalno pritiskajući na pauzu. Veoma preporučujem da pogledate; uz odgovarajuće raspoloženje, sigurno ćete izvući ogromno zadovoljstvo iz ove umetničke samodelke.

Fridman igra veoma skromnu ulogu kralja Švedske u filmu.

https://youtu.be/aX6q4qp55Q0?t=507

Problem zamrznutog konflikta

Voluntarist, Bitarh

U mnogim slučajevima, kada se govori o problemu nasilja, kao primere ovog fenomena uzimaju se samo primene sile strane običnih građana po njihovoj sopstvenoj inicijativi. U istom slučaju, ako je mera sile primenjena po nalogu odozgo i u okvirima državnog zakona, onda se ona uopšte ne smatra nasiljem, ta mera se već naziva oblikom sprovođenja zakona. Iz ovakve apsurdne formulacije obično proizilazi pretpostavka da se problem nasilja može rešiti jednostavno sprovođenjem neke „ispravne“ državne politike. Takav stav aktivno promovišu pristalice ideja Stivena Pinkera, a u ruskojezičnom prostoru najaktivniji evanđelista tih stavova je Ekaterina Šulman. Ali hajde da vidimo zašto to nikada neće uspeti.

Prvo, sam pokušaj da se prisilne mere sile podele na one koje se mogu smatrati nasiljem i one koje se ne mogu, suočava se sa logičkom protivrečnošću. Razlika u tome kada, kome i iz kog razloga je primenjena prisilna mera sile ne poništava sam činjenicu njene primene, nevoljnost njenog karaktera i namerno fizičko ograničavanje čovekove slobode. Sve je to sastavni faktori fenomena kao što je nasilje. Ne može se reći da ista ta radnja u isto vreme, iz istog razloga i prema istom čoveku predstavlja nasilje, a u drugo vreme, iz drugog razloga i prema drugom čoveku to već ne predstavlja. To je samo subjektivna procena konkretnog čoveka.

Zapravo, zato sve prinudne mere sile nose sa sobom iste probleme i rizike, bez obzira na to kako ih opravdavali. Ako gledamo iz ugla praktičnih rezultata, nema razlike da li je nasilje primenio policajac ili običan građanin, da li je primenjeno na običnog prolaznika ili na bandit koji je u prošlosti počinio mnoštvo zločina, uvek se može nailaziti na otpor, naročito ako se žrtva mere sile dovede u očajničku situaciju. A u današnjem svetu sa tehnologijama koje se ubrzano razvijaju, to preti korišćenjem veoma opasnih i razornih sredstava kao alata za odbranu ili oružja osvete, sve do oružja masovnog uništenja, od kojeg su najdostupniji virusi. Zato se iz praktične tačke gledišta primena mera sile može opravdati samo kod neposredne samoodbrane, jer u tom slučaju čin nasilja već počinje i potrebno ga je prekinuti kako bi se izbegle negativne eksternalije koje slede nakon njega. U svim ostalim slučajevima, jedina optimalna strategija ponašanja biće primena metoda delovanja na prekršioca koje su različite od fizičkog nasilja, poput narušavanja reputacije i ostracizma.

Drugo, i to je najvažnije — pokušaj oslobađanja od privatnog nasilja pomoću državnog nasilja zapravo ga samo suzbija, ali ne i iskorenjuje. Jasnim primerom toga može se nazvati SSSR. Namerne ideje u vezi sa privatnim nasiljem kod ideologa autoritarnog komunizma bile su veoma plemenite; metodom „gvozdene ruke“ nameravali su da iskorenjuju međunacionalne i svakodnevne konflikte. Razumljivo je da roditelji neće izlupati dete, a Azerbejdžanac neće napasti Jermina, ako stoji nad svima njima sa štapom. Ali nijedna vlast ne traje večno. Čim u njoj dođe do promena, svi problemi izlaze na površinu. Konflikt se ponovo rađa, i to sa novom snagom, uzimajući u obzir to u kakvom su stresnom položaju ljudi zbog višegodišnje silne kontrole nad njima. Imali smo sreće što su nakon raspada SSSR-a isti ti Jermani i Azerbejdžanci u rukama imali samo automate i tenkove, a ne nuklearne rakete i viruse. Uostalom, vremenom oni, kao i ne samo oni, mogu ovladati i veoma opasnim sredstvima. Tada ćemo se suočiti sa katastrofalnom pretnjom koja ugrožava postojanje čitavog čovečanstva, usled problema nasilja koji nije rešen metodom „gvozdene ruke”.

Kod vas je stigao automobil bez vozača. Ko će da sedne?

Sa velikim zadovoljstvom sam poslušala na kanalu Ekaterine Šulman snimak diskusije o rezultatima digitalne revolucije, u kojoj je učestvovala, budući pozvana, očigledno, da bi se ispravila rodna disbalansa, u društvo od tri predstavnika digitalne industrije.

Posebno mi se dopao trenutak kada je Andrej Sebrant, odgovarajući na pitanje o tome ko će snositi odgovornost za udes autonomnog vozila, izjavio da je za odgovor jednostavno potrebno sačekati stotinu takvih nesreća. Rekao je da su se na početku automobilizma preventivno predlagale sasvim neverovatne mere regulacije, poput dečaka sa zastaticama koji trče ispred automobila, a na kraju smo dobili saobraćajne propise, obeležavanje i tako dalje, što niko nije mogao unapred ni da zamisli. Isto je i sa sudovima u ankapu, koji će, naravno, odgovoriti na pitanje o tome kako će raditi. Nakon što počnu da rade.

Obavezno pogledajte, tamo je izabran prilično zanimljiv format diskusije, stručnjaci ovog puta ne bledi pored Ekaterine Mihajlovne, a voditeljka je jednostavno prelepa, volela bih takav šarm.

O strahovima

Sa zadovoljstvom sam poslušala predavanje Ekaterine Šulman na Pravokonu, posvećeno strahovima koji utiču na rusko društvo. Najvažnijom kategorijom strahova predavačica naziva strah od neke neočekivane podmuklosti strane države. To mogu biti represije, povećanje poreza, neke nove regulative ili jednostavno banalni kolaps ekonomije, kojim je država ilustrovala predavanje Ekaterine Mihajlovne bukvalno pre nekoliko dana.

Analizirajući prirodu ovog straha, Šulman napominje da to nije iskaz mraka i neznanja – naprotiv, to je duboko utemeljeno nepoverenje kako prema motivima onih koji su na vlasti, tako i prema njihovim kompetencijama. Dalje, ona se, istina, fokusira na to kako se najbolje koordinisati da bi se branila svoja politička prava, ali mislim da treba oprostiti politikologinji njenu ljubav prema predmetu studija, koja joj, uprkos kritičnosti prema državi, ipak ne dozvoljava da deli libertarijansko pogled na svet.

U sličnim situacijama može se reagovati na okolnosti na različite načine. Oni koji praktikuju agorizam, pre mračno procenjuju kakvu korist se može izvući iz predstojećeg širenja crnog tržišta i kako tom širenju doprineti. Oni koji ulažu napore u promenu režima, razmišljaju gde je sada najbolje usmeriti te napore, kada on, možda, upravo pred nestabilnošću. Oni koji traže zemlju za bekstvo, razmišljaju da li ima smisla pokušati još malo da uštede, ili je to ovde već kontraproduktivno. Uz to, kao što je nedavno tačno primetio Bitarh, relativna sloboda kretanja između država nipošto nije norma, a za Rusiju je to čak i anomalija, i nepoznato je koliko će još trajati, jer se ona već sada polako ograničava. I, naravno, postoje oni koji će baš sada krenuti da kupuju dolare ili kućne aparate po starim cenama. Iako, pamteći koronavirus koji kruži okolinom, možda će mnogo veći procenat ljudi sada stvarno početi da se snabdeva konzervama: to je i investicija u relativno čvrstu valutu, i mogućnost preživljavanja karantina.

Ove godine ruska naftna industrija teško će doneti značajne sume budžetu, što znači da će se novac od građana cediti do poslednjeg. A to znači da, kako bi se minimizovali gubici, ne treba samo pokušavati da se zarađuje crno, već i po mogućstvu izbegavati pokazivanje novca bankama: banke su državi potpuno transparentne. Dakle, oni koji još uvek nisu nabavili bitkoine, trebalo bi da to učine već sada i počnu da praktikuju međusobne uplate upravo u ovoj valuti.

Verovatno je ovo jedna od mojih najbanalnijih objava u poslednje vreme. Jednostavno mi je bilo potrebno da izgovorim sve te strahove, barem pred samom sobom.

Kako se odnosiš na kritiku E. Šulman od strane A. Illarionova?

On je naziva sislibom i praktično je optužuje za opravdavanje režima. Šta uopšte misliš o sislibovima?

Reč je o prošlogodišnjim objavama (prva i druga) u Illarionovom blogu, na koje niko ne bi ni osvrnuo da se on sam na njih nedavno nije pozvao.

Smatram Illarionovu pedantnost izuzetno korisnom kada je reč o pedantnom upoređivanju mnoštva svedočenja o masovnom događaju, na osnovu kojih se gradi protivrečna slika onoga što se dogodilo. Tako je na mene ostavilo veliki utisak njegovo istraživanje ruskog-gruzijskog rata 2008. godine. Međutim, kada svoj talenat usmeri na analizu nijansi u upotrebi reči jedne osobe u direktnom prenosu, to već ostavlja utisak izvesne pristrasnosti, otprilike kao vulgarni fri dijizam, u kojem nema mesta za krastavce i cigare, jer postoje samo falusi.

Illarionov, ako dobro razumem, je tvorac termina „sislib“ i on ga definiše kao osobu koja koristi liberalnu retoriku za jačanje neliberalnog političkog režima i opravdavanje neliberalnih političkih praksi. Kao onaj Čubajsovski princip „poklonite se u noge oligarhima, oni su izvukli zemlju iz siromaštva“.

Šta on pripisuje Ekaterini?

  • Kazaci na razbijanju demonstracija u Moskvi ne izgledaju tako organski kao što bi izgledali u Krasnodaru. Aha, znači, u Krasnodaru se sme razbijati. Sislib.
  • Vojska u Turskoj prestaje da bude modernizacijski institut. Aha, a Erdogan, znači, postaje modernizacijski institut. Sislib.
  • Ili još mnogo sitnih zamerki, i, konačno, najvažnije. Postoji zavisnost: što je manje krvavo bilo uklanjanje autoritarnog režima, to je veća verovatnoća demokratizacije. Aha, znači, ljudi na Majdanu su sami krivi što su ih streljali. Sislib.

    • Imam osećaj da Illarionov meša pristup političkog istraživača i publiciste, i svaki put kada vidi tvrdnju o nekim zakonitostima, odmah dopunjuje šta bi ta fraza trebalo da znači da je osoba koja je to izgovorila bila propagandista vladajućeg režima.

    Evo, ako Ekaterina direktno izjavi, na primer, da suverenitet pojedinca nije moguć ili nije poželjan, a da je moguć ili poželjan samo suverenitet nekog grupnog entiteta, poput nacije, onda ću i sama odlučiti da se ova Šulman pokvarila, donesite novu. Ali za sada ona samo konstatuje da je ljudima nekako nelagodno bez dobro organizovane države, a to znači da je država neophodna. Ali po mogućnosti liberalna, koja priznaje taj isti suverenitet pojedinca. A to što je to unutrašnje protivrečna konstrukcija – pa, šta može se raditi, svet je složen, treba nekako usaglasiti interese, pa hajde da gradimo institucije koje to omogućavaju.

    Uglavnom, savetovala bih da se izbegne suvišan purizam. Neka Lenjin odlučno postavlja granice pre nego što nasilno sve ujedini, a pametnim ljudima je zaista bolje da vežbaju usaglašavanje svojih interesa i njihovo usklađivanje sa svojim vrednostima. Ekaterina Mihajlovna je, pak, vredna pre svega kao nepresušan izvor politologških memova. Meni se kod nje najviše dopada „sva vlast – nikome!“

    Sislib vas gleda kao sistem

Rad na prevodima

Nedavno mi se na Facebooku javio Sergej Ankapov, interesujući se za moje mogućnosti da pomognem u organizaciji prevoda knjige Franca Oppenhajmera „Država“. Nažalost, nisam imala poznatih prevodilaca koji bi bili dovoljno slobodni da se pridruže projektu. A bukvalno juče sam saznala da se, zapravo, planira ne samo prevod, već i izdanje knjige u štampanom formatu, i da se za to vrši prikupanje sredstava (fundraising). Znam da mnogi cene upravo štampana izdanja, pa smatram svojom dužnošću da vas informišem kako možete pomoći projektu. Većina iznosa je prikupljena, samo vas nedostajete.

Takođe, nedavno je u okviru projekta „Hyde Park Library“ objavljena knjiga „The new autocracy“, gde se detaljno analizira savremena ruska politička mašinerija. Knjigu preporučuje Jekaterina Šulman, koja je učestvovala u njenom stvaranju. Pronašao se aktivista koji je odlučio da se bavi prevodom knjige, iako mi se čini pomalo čudnom ideja da se sa engleskog na ruski prevodi knjiga o Rusiji, koju su uglavnom napisali Rusi. Bilo kako bilo, on okuplja tim istomišljenika kako bi ovaj posao obavili kolektivno.

I za kraj. Počela sam da radim na prevodu knjige Dejvida Fridmana „Mehanika slobode“ – najfundamentalnijeg dela o doktrini anarho-kapitalizma. Nažalost, tempo je prilično nizak, jer se vreme za rad na projektu odvaja po principu ostatka. Mislim da se to može promeniti. U najskorije vreme napraviću na sajtu odeljak gde ću objavljivati tekst na engleskom po poglavljima, i kako prevod bude napredovao, dodavaću i prevedeni deo. Svako ko želi moći će da uzme bilo koji još neprevedeni fragment, pošalje mi prevod, ja ću ga urediti i dodati na sajt. Takođe, mnogo će mi pomoći vaše donacije: praksa je pokazala da radim sa znatno većim entuzijazmom kada vidim da ste spremni da platite ono što uradim.

Knjiga će se prevoditi prema tekstu drugog izdanja, objavljenog 1986. godine, sa dopunama objavljenim 2014. godine, koje još uvek nisu stekle široku slavu.

Šulman na Telegramu

Ekaterina Shulman, moja omiljena politikološka naučnica, koja je još sasvim nedavno tvrdila da ne razume Telegram i da ga skoro i ne koristi, 13. decembra je otvorila svoj kanal. Tako da, ako ste ranije plakali, strugali, ali čitali je na Fejsbuku, sada možete uzdahnuti od olakšanja i prebaciti se na svoj omiljeni interfejs. I što više ljudi dođe kod nje, to će joj više pažnje posvetiti.

Telegram osvaja svet čak i brže nego mačići!

Da li je moguće prodavati libertarijanstvo ljudima koji se plaše da će im roboti oteti posao i koji se nadaju DOB-u? Kako ankap može da poboljša društvo u kojem je 75-90% nezaposlenih?

…I pravda za sve

odgovara Aleksej Nefedov

Većinu libertarijanskih argumenata u vezi sa GUN izložio je u svom članku iz 2016. godine ekonomista i član LPR-a Jurij Kuznjecov. U njemu on pokazuje da zamena sistema uslovnih davanja bezuslovnim dohodkom uništava zamku stagnirajućeg siromaštva i povećava ukupnu efikasnost redistributivnog sistema smanjenjem birokratije.

Takođe, GUN i strahove neoludista dotakla je Ekaterina Šulman u jednoj od svojih emisija na Ehu Moskve. Ukazala je da masovne nezaposlenosti zbog robotizacije treba da se plaše pre svega one zemlje gde su institucije loše. Njima nema šanse za GUN, već im preti prelazak na samoodržavanje. Tako da Ekaterina Mihajlovna građanima daje jednostavan recept: više se baviti politikom kako bi ih doživljavali kao političke subjekte.

U Rusiji, s jedne strane, postoje loše institucije, a s druge strane – snažan zahtev za socijalnom zaštitom. Ako odjednom počne globalna robotizacija, kod nas će pre otvoriti još nekoliko miliona budžetskih radnih mesta, nego uvesti GUN. Budžetni radnici su previše dragoceni za obezbeđivanje administrativnog resursa na izborima i sličnih stvari.

A evo argumenata za GUN još jednog člana LPR-a, Mihaila Požarskog. GUN nije samo manje birokratije, već i zajednička pravila igre za sve, što je najvažniji deo liberalne doktrine.

Ali i Kuznjecov i Požarski ipak ostaju u okvirima minarhizma. Jedinstvena pravila igre nameću se svima, i videćemo koliko će dugo taj model moći da izdrži. Takođe, takozvani bezuslovni dohodak ipak ostaje uslovljen, jer je uslov njegove isplate posedovanje državljanstva zemlje koja je svojim građanima uspostavila GUN.

Može li ankap poboljšati društvo u kojem nezaposlenost iznosi 90%? Da, ako je nezaposlenost izazvana državnom regulacijom, a u suprotnom ljudima je spremno ponuditi posao i oni su spremni da ga prihvate. Ne, ako rad od 90% ljudi nije potreban jer im je za život dovoljno i bez toga.

Da li će postojati BOD pri ankapu? Da, ako na fazi demontaže države oni koji su uplaćivali u fond BOD odluče da nastave da se time bave na dobrovoljnoj osnovi. Da li je nešto slično verovatno? Da, ako to ne bude opterećujuće i ako donosi respekt i poštovanje. Šta uraditi da bi se približila ta svetla budućnost? Ili povećavati produktivnost svog rada, ili povećavati svoju sposobnost da iskazuje respekt i poštovanje. Strategije se mogu kombinovati.